U nastavku sednice govori Puniša Račić, radi ličnog objašnjenja:
- Moram izjaviti svoje žaljenje što konstatujem da me smetaju pre nego što sam ma šta kazao...
Prekida ga Sv. Pribićević rečima:
- Ovde se preti ubistvom i to želim pred celim narodom da konstatujem!
Račić nastavlja:
- ... I kad sam bio prost redov nikada se nisam služio psovkama i onda prirodno je, da ja moram da se bunim protiv užasnog psovanja, koje se čuje ovde u našem Parlamentu...
Potom je bez uvijanja rekao da mu se dopalo držanje Tome Popovića, koji je rekao da će uvrede prati svojom krvlju.
- Aha, u tom grmu leži zec - primećuje gospodin dr Pernar.
Račić hladno nastavlja kako više ne može da sluša sistematsko izazivanje koje se upućuje vladinoj većini:
- Izjavljujem da nikada srpski interesi, kada ne pucaju puške i topovi, nisu više bili dovedeni u opasnost, nego sada (velika graja). I kao Srbin i kao narodni poslanik, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje, koje treba da zaštiti interese srpstva...
- Skandal, šta ovaj govori - protestuje SDK.
- Dakle, mi moramo mirno gledati kako vi pljačkate! - uzvikuje Jelašić.
Sv. Pribićević uzvikuje da London mora da čuje "da se ovde preti oružjem". A Pernar potvrđuje da Evropa mora da čuje "kud su Hrvati i prečani došli".
Račić se ispred desne govornice približuje prvoj klupi u kojoj sede Pernar, Stjepan Radić, Granđa, Svetozar Pribi-ćević. Odjednom, Pernar skače sa svog mesta i dršćući od ljutine viče u lice Račiću:
- Opljačkao si begove!
Sudbonosni trenutak.
Račić je prebledeo.
Izlazi za desnu govornicu i pokazuje da želi odatle da govori:
- Tražim g. predsedniče da ga kaznite ili ću ja njega da kaznim.
(U nekim novinskim tekstovima stoji, što nema u stenogramu da je Račić rekao i ovo: "Ja ću se lično obračunati s njime.")
- Ko god bude pokušao da se stavi između mene i Pernara - poginuće!
Tu prekidamo muk koji je dugo prekrivao ovu scenu.
Uplićemo zapis iz Stojadinovićevih memoara, koji otkrivaju uzrok Račićeve jarosti - kolika je "cena" srpskih žrtava.
U međuvremenu, dr Ninko Perić se izgubio. U stenogramu piše da je sednica prekinuta u 11.20. A šta se događalo u onih paklenih pet minuta, do časa kad je Đivo Višić uleteo u klub i sav usplahiren zavikao:
- Pucaju, pucaju! Ima mrtvih i ranjenih!
"Uzmi reč natrag!
Uzmi reč natrag!"
Puniša, kao što rekosmo, zatražio je satisfakciju od dr Perića, koji je jedva izustio "prekidam sednicu" i volšebno nestao. Onovremeni izveštači tvrde da nisu čuli te njegove reči. Evo ključnog razloga zašto je Račić zatražio satisfakciju, zašto se razjario:
Hrvatski narodni poslanik Ivan Pernar, koji se nalazio u klupi preko puta govorničke tribine, dobacio (je) ironično: "Pa, dobro, onda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu..." Puniša zastade, u lice mu pođe krv i sav izbezumljen povika nekoliko puta:
- Uzmi reč natrag!
- Uzmi reč natrag!
Mesto da povuče uvredu, Pernar se samo osmehnu i okrete glavu na drugu stranu.
Tačno u 11.25 zapraštali su hici.
Jedan stari novinski reporter ovako je opisao tu ključnu scenu:
"Kada je opazio da predsednika nema, Račić, tačno u 11.25 časova vadi revolver. Drži ga u desnoj ruci spuštenoj ispod govornice. Poslanici iz dvorane revolver nisu mogli videti, ali su ga primetili ministri čija su sedišta iza govornice, dakle iza Račića. Pored njega stajao je bivši ministar vera Dragomir Obradović a ministar pravde Milorad Vujičić sedeo je odmah iza govornice. Priskočili su obojica (po zapisu repotera zagrebačkih "Novosti" ministar Vujičić hvata Račića za leđa, a Obradović ga hvata za desno rame. "Puniša Račić zamahuje i odbacuje Vujičića, koji pada u ministarske klupe i Obradovića, koji je nekoliko metara odletio.").
Srpski poslanik, četnik -dobrovoljac kod Vojvode Vuka, Puniša Račić, nije mogao da otrpi uvrede koje su stizale iz političke klupe hrvatskog seljačkog demagogaStjepana Radića i njegovih korteša. Kad je sa govornice pomenuo srpsku krv, koja se za Kraljevinu prolivala, Hrvat Pernar zlobno je dobacio: "Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili pa da je platimo!" Račić je izvukao pištolj... Pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. označili su kraj jugoslovenske ideje. Ostalo je još da Hrvati, uz parolu "Nikad više u Beograd", sahrane Pavla, pa Stjepana Radića, da kralj Aleksandar raspusti parlament i uvede šestojanuarsku diktaturu, pokušavajući silom da sačuva državu koja se cepala, koju je rat dokrajčio da bi se - posle pokušaja obnove zvanog Titovo bratstvo-jedinstvo - definitivno raspala. Žrtvu parlamentarne pucnjave Hrvati danas smatraju nacionalnim junakom. A Račića Srbi su zaboravili: osuđen na dvadest godina, sklonio se iz zatvora kad su došli Nemci, dočekao je borbe za Beograd, a onda su mu, 17. oktobra 1944.(!), oslobodioci zakucali na vrata. Streljan je odlukom partizanskog prekog suda. Za grob mu se nikad nije saznalo
