Altar:
Zasto tim srpskim govorom ne govorimo mi Srbi u Srbiji? Zašto nam nikako ne "leži" Gorski vijenac? Zasto nam se stalno uvaljuje Njegoš?
Зато што тим говором старим 200 година више нико не говори, осим школованих и начитаних људи којима су познати ти архаизми.
Његошев Горски Вијенац и Луча су нешто попут Шекспира код Енглеза. И Шекспир је писао старијом варијантом енглеског језика, и користио поетске и архаичне речи и изразе, и исто тако се муче мање писмени Енглези са њим, као и мање писмени Срби са Његошем.
Погледај Његошева писма и изјаве, па види какав му је стваран говор, па онда упореди са песничким изражавањем. Само у Горском Вијенцу је употребљавао сијасет речи из руског и "Славјано-сербског", који се говорио само међу ученим људима у Војводини.
Ево, погледај ово, Алтар. Писмо Његоша, пре више од 150 година, и како у њему говори:
Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.
Дошло ми је твоје писмо од 17. фебруара ове године, у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца, па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе. Моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније? Добро кад их имаш, мени их не казуј, да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет кроз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.
Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазит Босну покорио и када су дивље хорде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли.
Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.
Или проглас краља Николе пре 100 година:
Моме драгоме народу!
Народно представништво, као израз твојих мисли и осјећања, занесено жељом да крунише дан педесетогодишњице мога владања дјелом које ће наградити мој добри народ за његове вјековне борбе, за његову храброст, пожртвовање и надчовјечанске напоре, а с погледом на славну прошлост наше отаџбине, која је дала Српству прву моћну и признату краљевину, донијело је једнодушно у данашњој својој сједници приједлог да се обнови наше старо краљевство и да се на данашњи дан Црна Гора прогласи краљевином, а ја да примим достојанство краља.
А сад упореди тај језик са језиком Вука Караџића, такође пре 150 година:
Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак. Читав човечиј вијек требао би једноме безбрижном човеку, да скупи све наше народне пјесме, приповијетке, приповијести, загонетке, обичаје, и ријечи.) И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што из нова почети и начинити. А оваке народности треба купити, док се нијесу просвјештенијем и новим модама загушиле и искоријениле.
Ево како пише Доситеј Обрадовић на свом, народном говору из Баната:
А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних
људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума,
покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубав к самом
себи. Ово су извори од којих извиру све страсти које узнеми-
равају род человечески и које чине да човек на човека мрзи,
један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње,
у вечну муку шаље и врагу предају- а што је најгоре - под
именом вере и закона, превраћајуци и толмачећи закон свој
по злоби и по страсти срца свога.
А упореди Горски Вијенац и Почетак буне против дахија:
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
A zasto dakle u svakom zakonu ima zlih i nepravednih
ljudi? Nije tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma,
pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubav k samom
sebi. Ovo su izvori od kojih izviru sve strasti koje uznemi-
ravaju rod celoveceski i koje cine da covek ne coveka mrzi,
jedan drugoga huli, goni, udrucava, ozlobljava, proklinje,
u vecnu muku salje i vragu predaju- a sto je najgore - pod
imenom vere i zakona, prevracajuci i tolmaceci zakon svoj
po zlobi i po strasti srca svoga.
