- Poruka
- 3.091
RELIGIJA NA BALKANU
Albanija:
PLURALISTIČKI VERSKI PEJSAŽ ALBANIJE
Fatos LUBONJA, AIM Tirana
Uopšte uzev, albanska kulturna elita je nastavila tradiciju suprotstavljanja pokušajima, bilo da dolaze iz unutra ili spolja, za izjednačavanje vere i nacionalne pripadnosti kod Albanaca.
U objavljenim informacijama, dezinformacijama, špekulacijama ili nedoumicama u vezi sa napadom od 11. septembra islamskog terorizma protiv SAD, svetski mediji su pomenuli i albanski svet. Govorilo se i o vezama Albanaca sa ljudima Bin Ladena, govorilo se da on obrće novac u Americi posredstvom albanskih dobrotvornih udruženja, o uključivanju arapskih fundamentalista u OVK. Ova buka više nego činjenicama, izgleda da je bila amplificirana idejom da je Albanija (uz Bosnu) jedina zemlja u Evropi koja se smatra muslimanskom što se tiče vere. Medjutim, s druge strane, ankete koje su vršene medju Albancima, kako u Albaniji tako i na Kosovu, pokazuju da oni podržavaju bombardovanja u Afganistanu ne samo više od zapadnih evropljana, već i više nego sami Amerikanci, dakle više od 90 odsto! Kako objasniti ovaj paradoks? Osim komunističkim nasledstvom homogenog načina razmišljanja u Albaniji kao i tradicionalnim servilizmom prema velikim saveznicima, ovaj paradoks ima i jedno objašnjenje koje se vezuje za istoriju vera u Albaniji i na Kosovu.
Površna percepcija verskog pejsaža
Kada bivaju upitani o verskom pejsažu njihove zemlje, prvi odgovor koji daje svaki Albanac iz Albanije iole obrazovan, je da u njegovoj zemlji ima 70 odsto muslimana, 20 odsto pravoslavnih hrišćana i 10 odsto hrišćana katolika. Medjutim, odmah nakon ovoga oni se prisete ideje da je ova cifra verskog pejsaža Albanije važila u vreme kralja Zogua ili pri kraju Drugog svetskog rata. Još jedna ideja koju bi svako od njih dodao, govoreći o verama u Albaniji, je ta da Albanci nisu poznati po snažnim verskim osećanjima i spomenuo bi činjenicu da je komunistički režim Envera Hoxhe uspeo da 1967. godine u potpunosti eliminiše verske institucije i proglasi Albaniju prvom ili jedinom ateističkom zemljom u svetu. Govoreći o postkomunizmu, oni bi rekli da je vera ponovo dozvoljena, da su u njohovoj zemlji ponovo otvorene crkve i džamije, izgradjene nove i uvodjene i mnoge druge čudne vere (oko 60), za koje Albanci ranije nisu čuli, kao što su mormoni, bahai, sajentolozi, ali Albanci su ostali daleko od masovnog frekventiranja njihovih bogomolja, pošto je njihova kolektivna imaginacija usmerena prema simbolima zapadnog sveta percipiranog uglavnom kao svet potrošnje, luksuza i takvih provoda koje vere, kako hrišćanska tako i muslimanska, umnogome odbacuju.
Vera i nacionalizam u Albaniji; verski i nacionalni mitovi
Ne želeći da damo objašnjenje za površne, ali uopšte uzev tačne, gore spomenute konstatacije, moramo se vratiti i isprva objasniti odnos vere i nacionalizma u Albaniji.
Odgovor na pitanje zašto Albanci imaju slaba verska osećanja snažno je povezano sa karakterom albanskog nacionalističkog pokreta. Za razliku od susednih zemalja kao što su Srbija i Grčka, gde se nacionalizam rodio kao antiturski pokret, pozivajući u pomoć veru do te tačke da grčki i srpski nacionalizmi i srpska i grčka pravoslavna crkva teško da bi se mogle odvojiti u to vreme jedna od druge, albanski nacionalizam se rodio u drugačijem istorijskom i verskom kontekstu. Albanski nacionalizam kao politički pokret pokrenuo se nakon rusko/turskog rata sa Prizrenskom ligom (1878), pre svega kao potreba ujedinjenja Albanaca u odbrani od opasnosti podele njihovih teritorija izmedju Srbije i Grčke. Na tim teritorijama živeli su Albanci tri pomenute, na pocetku ovog članka, veroispovesti (čak preciznosti radi treba reći da ih je četiri, pošto se muslimanski deo delio na sunite i bektašije).
U ovom kontekstu albanski nacionalistički pokret se suočio sa nekoliko ne tako lakih problema za rešavanje, čak i bremenitim oštrim kontradikcijama: potreba stvaranja nacionalnog identiteta koji bi ujedinio sve Albance sudarala se sa četiri verska identiteta; potreba da ovaj identitet bude drugačiji od srpskog ili grčkog identiteta što se tiče vere, vodio ih je više prema muslimanizmu, ali s druge strane potreba da ih ovaj identitet odvoji od tursko-muslimanskog identiteta - pošto je već bilo jasno da je Otomansko carstvo bilo u raspadu i Albancima je pretila opasnost da nestanu zajedno sa njim, da nisu ojačali njihov identitet različit od turskog, gurao ih je daleko od muslimanizma. Udaljavala ih je od muslimanizma i potreba za približavanje Zapadu koji je, kako je to pokazao Berlinski ugovor, bio veoma značajan za odlučivanje o njihovoj sudbini; ali, s druge strane, približavanje sa verom Zapada suočavalo se sa teškoćama zbog muslimanske pripadnosti najvećeg dela stanovništva. Ne treba zaboraviti da Albanci koji su tada živeli na Kosovu i u Zapadnoj Makedoniji, od kojih su većina bili muslimani suniti, povećavali su cifru na više od 70 odsto albanskog muslimanskog sveta.
Na ovaj način, nastojanja za kaljenje albanskog identiteta s one strane etno - jezičkog identiteta, dakle što se tiče verskog identiteta, bio je proces koji je išao rtazličitim putem od ostalih balkanskih zemalja.
Bektašijsko nastojanje Naim Frasheria
Kada se govori o nastojanjima za posvećenje albanskog nacionalizma, ne može a da se ne pomenu ličnosti koje su dale najveći doprinos, koji su dobili naziv preporoditelji. Najistaknutiji medju njima je Naim Frasheri, koji se danas smatra albanskim nacionalnim pesnikom. On je napisao dve epske poeme koje su imale za cilj stvaranje ujedinjujućih mitova za Albance. Poemu "Qerbelaja", kao i poemu "Istorija Skenderbega" - obe objavljene 1898 godine. Poemom "Qerbelaja", kojom je opevana izgubljena bitka u prvom veku muslimanske istorije, bitka koja je postala utemeljujući mit šiitizma, on je pokušao da stvori izgubljenu bitku Albanaca, kao što su Srbi imali izgubljenu bitku na Kosovu - u centru njihove nacionalističke mitologije. U stvari, oba ta mita, onaj srpsko - pravoslavni oko Kosovske bitke i šiitski mit oko Bitke u Qerbelaji su veoma slični u sadržini i u stilu. U oba slučaja scenarij dogadjaja je usredsredjen oko nepravedno izgubljene bitke, što ih čini primerima onoga što je Elias Canetti nazvao "verom žalovanja". Cilj Naima Frasherija, koji je i sam pripadao bektašijskoj veri, bio je da, pošto su svi nacionalizmi Balkana imali snažne veze sa verom, toliko da je nacionalistička parola toga vremena isticana i od samog Naima Frasherija bila "nema nacije bez vere", ujedinjujuća vera Albanaca treba da postane bektašizam. Naim je nastojao da mobiliše šiitsku i antisunitsku orijentaciju bektašija, kako bi izrazio svoje protivljenje prema Otomanskoj vladavini i artikulisao poseban (muslimanski) identitet za Albance. On se nadao da bi bektašije, bivajući hetorodoksni i sinkretistički, mogli da prevazidju verske podele u Albaniji i da uspostave most izmedju razlika islama i hrišćanstva. On je svojim napisima nastojao da uopšti nesektašku i medjuversku prirodu reda bektašija, gde je osim isticanja verske toleracije on takodje podvlačio nacionalnu orijentaciju kao jedan od glavnih aspekata bektašijske doktrine: "Ne samo medju njima, već i sa svim drugim ljudima, bektašije su duhovna braća. Oni vole suseda kao sebe samoga, bio musliman ili hrišćanin, i jednako se ponašaju, predstavljajući sebe kao posvećenog svim ljudima. Ali, iznad svega oni vole svoju zemlju i sunarodnike, jer je to najveća vrlina". (Hasluck, 1929. II:556). To objašnjava i značajnu ulogu koju su odigrale albanske bektašije krajem 19. veka u albanskom nacionalističkom pokretu. Albanski bektašijski hramovi (tekije) - često mesta molitve i za muslimane i za hrišćane - bile su uopšte poznate kao centri albanske nacionalističke delatnosti. Osim toga, taj red je odigrao veoma značajnu ulogu u osnivanju ilegalnih škola i širenju albanskih knjiga, pružajući istovremeno aktivnu podršku naoružanim nacionalističkim grupama. Već je poznato da su bektašije, kada se raspravljalo o pitanju albanskog alfabeta, podržavali upotrebu latinskog pisma, za razliku od ostalih muslimana koji su podržavali upotrebu arapskog pisma.
Albanija:
PLURALISTIČKI VERSKI PEJSAŽ ALBANIJE
Fatos LUBONJA, AIM Tirana
Uopšte uzev, albanska kulturna elita je nastavila tradiciju suprotstavljanja pokušajima, bilo da dolaze iz unutra ili spolja, za izjednačavanje vere i nacionalne pripadnosti kod Albanaca.
U objavljenim informacijama, dezinformacijama, špekulacijama ili nedoumicama u vezi sa napadom od 11. septembra islamskog terorizma protiv SAD, svetski mediji su pomenuli i albanski svet. Govorilo se i o vezama Albanaca sa ljudima Bin Ladena, govorilo se da on obrće novac u Americi posredstvom albanskih dobrotvornih udruženja, o uključivanju arapskih fundamentalista u OVK. Ova buka više nego činjenicama, izgleda da je bila amplificirana idejom da je Albanija (uz Bosnu) jedina zemlja u Evropi koja se smatra muslimanskom što se tiče vere. Medjutim, s druge strane, ankete koje su vršene medju Albancima, kako u Albaniji tako i na Kosovu, pokazuju da oni podržavaju bombardovanja u Afganistanu ne samo više od zapadnih evropljana, već i više nego sami Amerikanci, dakle više od 90 odsto! Kako objasniti ovaj paradoks? Osim komunističkim nasledstvom homogenog načina razmišljanja u Albaniji kao i tradicionalnim servilizmom prema velikim saveznicima, ovaj paradoks ima i jedno objašnjenje koje se vezuje za istoriju vera u Albaniji i na Kosovu.
Površna percepcija verskog pejsaža
Kada bivaju upitani o verskom pejsažu njihove zemlje, prvi odgovor koji daje svaki Albanac iz Albanije iole obrazovan, je da u njegovoj zemlji ima 70 odsto muslimana, 20 odsto pravoslavnih hrišćana i 10 odsto hrišćana katolika. Medjutim, odmah nakon ovoga oni se prisete ideje da je ova cifra verskog pejsaža Albanije važila u vreme kralja Zogua ili pri kraju Drugog svetskog rata. Još jedna ideja koju bi svako od njih dodao, govoreći o verama u Albaniji, je ta da Albanci nisu poznati po snažnim verskim osećanjima i spomenuo bi činjenicu da je komunistički režim Envera Hoxhe uspeo da 1967. godine u potpunosti eliminiše verske institucije i proglasi Albaniju prvom ili jedinom ateističkom zemljom u svetu. Govoreći o postkomunizmu, oni bi rekli da je vera ponovo dozvoljena, da su u njohovoj zemlji ponovo otvorene crkve i džamije, izgradjene nove i uvodjene i mnoge druge čudne vere (oko 60), za koje Albanci ranije nisu čuli, kao što su mormoni, bahai, sajentolozi, ali Albanci su ostali daleko od masovnog frekventiranja njihovih bogomolja, pošto je njihova kolektivna imaginacija usmerena prema simbolima zapadnog sveta percipiranog uglavnom kao svet potrošnje, luksuza i takvih provoda koje vere, kako hrišćanska tako i muslimanska, umnogome odbacuju.
Vera i nacionalizam u Albaniji; verski i nacionalni mitovi
Ne želeći da damo objašnjenje za površne, ali uopšte uzev tačne, gore spomenute konstatacije, moramo se vratiti i isprva objasniti odnos vere i nacionalizma u Albaniji.
Odgovor na pitanje zašto Albanci imaju slaba verska osećanja snažno je povezano sa karakterom albanskog nacionalističkog pokreta. Za razliku od susednih zemalja kao što su Srbija i Grčka, gde se nacionalizam rodio kao antiturski pokret, pozivajući u pomoć veru do te tačke da grčki i srpski nacionalizmi i srpska i grčka pravoslavna crkva teško da bi se mogle odvojiti u to vreme jedna od druge, albanski nacionalizam se rodio u drugačijem istorijskom i verskom kontekstu. Albanski nacionalizam kao politički pokret pokrenuo se nakon rusko/turskog rata sa Prizrenskom ligom (1878), pre svega kao potreba ujedinjenja Albanaca u odbrani od opasnosti podele njihovih teritorija izmedju Srbije i Grčke. Na tim teritorijama živeli su Albanci tri pomenute, na pocetku ovog članka, veroispovesti (čak preciznosti radi treba reći da ih je četiri, pošto se muslimanski deo delio na sunite i bektašije).
U ovom kontekstu albanski nacionalistički pokret se suočio sa nekoliko ne tako lakih problema za rešavanje, čak i bremenitim oštrim kontradikcijama: potreba stvaranja nacionalnog identiteta koji bi ujedinio sve Albance sudarala se sa četiri verska identiteta; potreba da ovaj identitet bude drugačiji od srpskog ili grčkog identiteta što se tiče vere, vodio ih je više prema muslimanizmu, ali s druge strane potreba da ih ovaj identitet odvoji od tursko-muslimanskog identiteta - pošto je već bilo jasno da je Otomansko carstvo bilo u raspadu i Albancima je pretila opasnost da nestanu zajedno sa njim, da nisu ojačali njihov identitet različit od turskog, gurao ih je daleko od muslimanizma. Udaljavala ih je od muslimanizma i potreba za približavanje Zapadu koji je, kako je to pokazao Berlinski ugovor, bio veoma značajan za odlučivanje o njihovoj sudbini; ali, s druge strane, približavanje sa verom Zapada suočavalo se sa teškoćama zbog muslimanske pripadnosti najvećeg dela stanovništva. Ne treba zaboraviti da Albanci koji su tada živeli na Kosovu i u Zapadnoj Makedoniji, od kojih su većina bili muslimani suniti, povećavali su cifru na više od 70 odsto albanskog muslimanskog sveta.
Na ovaj način, nastojanja za kaljenje albanskog identiteta s one strane etno - jezičkog identiteta, dakle što se tiče verskog identiteta, bio je proces koji je išao rtazličitim putem od ostalih balkanskih zemalja.
Bektašijsko nastojanje Naim Frasheria
Kada se govori o nastojanjima za posvećenje albanskog nacionalizma, ne može a da se ne pomenu ličnosti koje su dale najveći doprinos, koji su dobili naziv preporoditelji. Najistaknutiji medju njima je Naim Frasheri, koji se danas smatra albanskim nacionalnim pesnikom. On je napisao dve epske poeme koje su imale za cilj stvaranje ujedinjujućih mitova za Albance. Poemu "Qerbelaja", kao i poemu "Istorija Skenderbega" - obe objavljene 1898 godine. Poemom "Qerbelaja", kojom je opevana izgubljena bitka u prvom veku muslimanske istorije, bitka koja je postala utemeljujući mit šiitizma, on je pokušao da stvori izgubljenu bitku Albanaca, kao što su Srbi imali izgubljenu bitku na Kosovu - u centru njihove nacionalističke mitologije. U stvari, oba ta mita, onaj srpsko - pravoslavni oko Kosovske bitke i šiitski mit oko Bitke u Qerbelaji su veoma slični u sadržini i u stilu. U oba slučaja scenarij dogadjaja je usredsredjen oko nepravedno izgubljene bitke, što ih čini primerima onoga što je Elias Canetti nazvao "verom žalovanja". Cilj Naima Frasherija, koji je i sam pripadao bektašijskoj veri, bio je da, pošto su svi nacionalizmi Balkana imali snažne veze sa verom, toliko da je nacionalistička parola toga vremena isticana i od samog Naima Frasherija bila "nema nacije bez vere", ujedinjujuća vera Albanaca treba da postane bektašizam. Naim je nastojao da mobiliše šiitsku i antisunitsku orijentaciju bektašija, kako bi izrazio svoje protivljenje prema Otomanskoj vladavini i artikulisao poseban (muslimanski) identitet za Albance. On se nadao da bi bektašije, bivajući hetorodoksni i sinkretistički, mogli da prevazidju verske podele u Albaniji i da uspostave most izmedju razlika islama i hrišćanstva. On je svojim napisima nastojao da uopšti nesektašku i medjuversku prirodu reda bektašija, gde je osim isticanja verske toleracije on takodje podvlačio nacionalnu orijentaciju kao jedan od glavnih aspekata bektašijske doktrine: "Ne samo medju njima, već i sa svim drugim ljudima, bektašije su duhovna braća. Oni vole suseda kao sebe samoga, bio musliman ili hrišćanin, i jednako se ponašaju, predstavljajući sebe kao posvećenog svim ljudima. Ali, iznad svega oni vole svoju zemlju i sunarodnike, jer je to najveća vrlina". (Hasluck, 1929. II:556). To objašnjava i značajnu ulogu koju su odigrale albanske bektašije krajem 19. veka u albanskom nacionalističkom pokretu. Albanski bektašijski hramovi (tekije) - često mesta molitve i za muslimane i za hrišćane - bile su uopšte poznate kao centri albanske nacionalističke delatnosti. Osim toga, taj red je odigrao veoma značajnu ulogu u osnivanju ilegalnih škola i širenju albanskih knjiga, pružajući istovremeno aktivnu podršku naoružanim nacionalističkim grupama. Već je poznato da su bektašije, kada se raspravljalo o pitanju albanskog alfabeta, podržavali upotrebu latinskog pisma, za razliku od ostalih muslimana koji su podržavali upotrebu arapskog pisma.
