alexandra011
Obećava
- Poruka
- 83
Ko smo mi u memoriji jednoga Grada, grada u koji smo se vracali sa naramcima knjiga u rukama, sa adresama jeftinih londonskih pansiona u koje nikada necemo ponovo doci iako smo obecali, grada u ciju smo belu, blagu pokozicu izlivali otrovno i opojno mleko svojih nesanica?
"Ja nemam nacionalnosti,
ja sam stanovnik Londona",
rekao je Tomas Eliot.
Jedan drugi pesnik mrzeo je to sto je bio stanovnik Londona i sanjao je - Srem. Njegove snegove, njegove bregove, njegova nezna i stostruka nebesa. Posle, vratio se u Beograd ostareo i bolestan, sa jos dve-tri knjige koje su vrile u njemu. Trazio je telefonske brojeve nekadasnjih drugova i ljutio se kad ih nije nalazio. Posle su njihovi glasovi, zajedno sa vetrom zasipali njegov sluh i vejali u njegove stope. Prolaznici su mislili da je to lisce. On je tiho sa senima razgovarao sedeci sam na klupi.
Te noci kada se vratio (plav kaput, potpuno providne, strasne oci i ruke aristokrate koje su milovale javne zene, saputale ispod belih rukavica i pucale u Galiciji), Beograd je bio drhtav i potpuno utonuo u blagu bolest proleca. On je o njemu vec napisao stihove na plazi Cooden beach i tako se oprostio od poezije. "Dosao sam ovde da sanjam na sest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam vec toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rodjenje". Novine su pisale: "Vratio se Milos Crnjanski". Ali to nije bila istina. On, naime, nikad nije ni odlazio. Nebo, ljubicasti jodoform, te noci je prosulo litru cistog srebra na grad i nazdravilo njegov dolazak. A niko nije nazdravljao raskosnije od njega:
"Gospodo, jednu pijanu casu Banatu! Puna zuci, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pricesca, a ruka mi drhti vise nego da dizem putir. Ponoc je, pustite me da nazdravim, i ja. Prospem li vino po vasem belom carsavu, ostace na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisace beo carsav kao sneg po zitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Jos jednu pijanu casu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Sustera Proke Naturalova, generalstabnog kaplara slavne armade beckog cesara, koga su streljali ‘916, novembra prvog... Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj venericnoj bolnici. Gospodo, ovu casu , u slavu onog dana kad mu svezase ruke. Bese jesenji, veseo dan. Pod nebom su kruzile krilatice, a po ulicama su leprsale novine, pobedonosno nad liscem zutim, poletelim, pa klonulim."
"Crnjanski peva mutno, ali sugestivno", pisao je Krleza. No, cini se da ovaj postulat nije precizan. Crnjanski je pevao - istinu. Sve istine ovdasnjih letova koji su licili na posrtaje poljubaca sto bili su blizanci ubodima, odlaske u ratovanja kao u svatove. Poetskim, dakle uzvisenim glasom, Crnjanski je o ovdasnjim prostorima napisao isto sto i podoficir Dostojevski o usudu svog naroda. Crnjanski je, uostalom, po Galiciji i citao Dostojevskog. "Okolo su - umirali. Knjiga mi je disala u lice. Izdisao sam - Sibir". Iz rata se vratio sa "Dnevnikom o Carnojevicu". Srce mu je bilo gladno ljubavi, a sito smrti. "Ime: Petar Rajic. Veroispovest: grcko-istocna. Cin: hrana za top. Dijagnoza: tuberkuloza". Stanuje sa Petrom Dobrovicem, u hotelu "Pariz", na Terazijama. Ujutru se iz njegove sobe iskrada jedna sanjiva, nasmejana zena. Kasnije ce tuda proci kao starac. I isto ce mirisati ulica.
"Dnevnik o Carnojevicu" odbijaju da stampaju u celini i predlazu piscu da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski odabira nasumice delove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako bila objavljena. Ali Crnjanski nije mario. Ko u mladosti vidi toliko umiranja, lakse se miri sa nestajanjem rukopisa. Uostalom, on je bio siguran u svoj talenat. "Napisacu novo", govorio je. "Od svih nas, jedini je Crnjanski rodjeni pisac", ponavljao je dvadesetih godina proslog veka Andric. Veliki je, naime, jedini mogao da ispravno sudi o velikome. Preko pedeset godina, ovdasnja je kritika (posle Drugog rata i u sprezi sa rezimom), uglavnom uporno, zestoko i neargumentovano napadala Crnjanskog. Kriticari su kaznjavali njegovu plodnost zbog sopstvene jalovosti. Sam Crnjanski smatrao je da ima prava da im odgovori.
Sudski anali iz tog vremena sadrze podatke o nizu procesa u kojima je pisac tuzilac ili optuzeni. On je, naime, smatrao da nepravedno optuzeni ima prava da se brani. Nema, ukoliko je knjizevnik. (Mnogo godina kasnije jedan drugi sudski proces uzburkace ovdasnju carsiju. U sudu je sedeo Danilo Kis. Isti temperament, isti dar, ista strast. Kis je, posle, otisao u Pariz, a Crnjanski u London. Bez obzira na ishode sudjenja, bol je ostao. I Crnjanski i Kis pripadali su "izabranom carstvu slabih" o kome je govorio Sv. Avgustin i za njih je bilo bolje da se nikada nisu ni mesali sa gomilom. Posto njihove rane ne zarastaju. Nego precvetavaju. Metastaziraju, tacnije.
Pre emigracije, Crnjanski je bezao u Italiju. Nalazimo ga u Firenci: "Razboleo sam se u noci kada je bura stigla, i lezao, dva dana, u groznici, izmedju cetiri zida koji su fijukali. Prozori su celu noc bili zuti i tresli se, zvonko, kao neciji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kucom, previjali me u mukama i probijali znojem. Domacin mi je doveo lekara, ali sam, od svece koju su dizali nad mojom glavom, i od prasaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treci dan digao sam glavu i gledao kroz prozor. Zute, modre, zelene i crne vode, jurile su prema obali. Ostrva su bila nestala, a more se prelivalo preko brda, i zasipalo krov. Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan".
Ondasnja kritika ovakve je putopise, naravno, docekala pogrdama, odnosno, potpunim nerazumevanjem. Crnjanski u tom trenutku govori osam jezika (madjarski, nemacki, francuski, italijanski, engleski, portugalski, ruski, spanski) i ocekuje da ga razumeju na onom vecitom, devetom, maternjem. Slede novi sudski procesi, a pisac ni ne sanja da od nepravednih napada postoji i nesto gore. Cutanje. Pisca takodje mozete ubiti i potpunim precutkivanjem. ("I mene i Lazu Kostica citavog zivota je pratila hajka polutana", kazace jednom).
Kasnije, u emigraciji, u potpunoj samoci, secace se Congrada, u kome ga je mati povijala u koritu u kome je mesen hleb. Bili su siromasni. Na fotografiji snimljenoj u Temisvaru, 1898, on gleda u stranu, sa velikim, malo nakrivljenim sesirom, koji kao da nije deciji. Oci su mu otvorene i osmehnute, usta su iskrivljena u plac. Proslost. Blede, blage konture Rijeke i Lovrana, gde pise 1915. "Liriku Itake". U Temisvaru, u javnoj kuci, peva sa ostalim vojnicima "Oj Srbijo, mila mati". Nekoliko godina posle, spaljuje rukopise. A onda, 1926. izlazi na dvoboj u Vrscu. Dantes je ovoga puta bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je, naime, svojim finim, belim rukavicama, ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Cetvorica su odbila da se tuku. (Sazalili su se na pesnika znajuci da ce biti ubijen). Sondermajer (koji je na solunskom frontu oborio tri protivnicka aviona) se nije sazalio.
Svedoci Milosa Crnjanskog bili su Dusan Matic i Branko Gavela. Sva trojica su u Vrsac stigli rano i odseli su u hotelu "Srbija". Crnjanski je odmah legao i cvrsto zaspao. Ujutru je, na zakazanom mestu, Crnjanski imao pravo prvog pucnja. Pesnik je pogodio oblake, lisce, krovove nebesa. Ali ne i Sondermajera. Oficir Sondermajer mirno je nanisanio u Crnjanskog. I tri puta neuspesno pokusao da povuce oroz. Pistolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pistolja porodice Dundjerski. On je, naime, mesto oroza, hvatao ki
ttnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega.
Za vreme Drugog rata, Crnjanski ne pise nista. "Za vreme rata nisam zeleo da pisem. Ne peva se u kuci mrtvaca". Posto se rat zavrsi, diskretno mu daju na znanje da ce, ako se vrati, sigurno nekoliko godina biti na robiji. Crnjanski odvraca da je "zavicaj ono sto covek izabere da mu bude zavicaj" i ostaje u Londonu. Tih godina Engleska ima pedeset dva miliona stanovnika, a Eliotove pesme stampaju se u dve hiljade primeraka. Jasno je da tu nije bilo mesta za pesnika koji je u trinaest godina sa sarlahom citao "Rat i mir" ("mati je mislila da cu oslepeti), za onoga ko je u Becu nocu , kroz suzne prozore, gledao u bolnicu u kojoj je bolovao i umro Branko Radicevic.
("I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, /sto u reci, rascvetan kao krin, blista, /znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno/ i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni, /verno i tuzno, /senkom i korakom, /kroz vodu sto zvoni, /u nebesa cista".)
U Engleskoj Crnjanski zavrsava jos nekoliko koledza (filmska rezija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nema posla. On je, u Londonu, suvisan. Kao sto je pesnik uvek i svuda suvisan. Pokusava da bude hotelijer, recepcionar, raznosac knjiga, obucar. Ali nista od svega ovoga ne uspeva. Sedi u podrumu jedne knjizare za cetiri funte nedeljno. Kod konjusara bivse vicekraljice Indije dobija skroman, mali stan. Tu ce, dok sitna, kliktava kisa sto prska kao suze opkoljavati grad, pisati drugu knjigu "Seoba". Njegova supruga pravi lutke. "One su bile tako lepe", kaze Crnjanski. "I nista nije bilo lepo osim njih". Popodne, Cnjanski odlazi u setnju. "Moja zena je mislila da cu poludeti. Vracao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isakovic. "Za Novu godinu gledaju kako pada jedna zvezda. Razmisljaju o zajednickom samoubistvu.
A kad odmakne januar, u stanu konjusarnice, Crnjanski nastavlja da pise. Dok on ispisuje: "Ne bese vise snazna, ali joj kolena nikako nije mogao da zaboravi. Ne bese vise ni strasna, ali joj glas jos uvek bese mio i, od njenog zagrljaja, njega je jos podilazila jeza pozude", Vida Crnjanski od cetiri do sest po podne sluzi caj gostima ledi Pedzet. Nedeljom sprema tortu. Iznosi je pred goste nasmejana, sa usnama izgrizenim do krvi. Kad pocnu da ga ponovo objavljuju u domovini, Crnjanski odlucuje da se vrati. Objavljuje "Roman o Londonu", "Seobe", "Kap spanske krvi" i obnovljena izdanja poezije i pripovedaka. "Ja sam Roman o Londonu napisao da pokazem Marku Risticu da sam ziv", kaze prijatelju. Istina je da ga je napisao da bi to dokazao samom sebi. Kada ga pitaju ko je bio glavni saradnik prilikom pisanja ovog romana, on kratko odgovara: "Ocajanje".
Povratak u domovinu, povratak je u zemlju u kojoj su podjednako bespomocni i starci i mladici, u zemlju gde se zajedno sa procvetavanjem trune i gde se nijedan talenat, a ponajmanje onaj izrazit, umetniku ne prasta. Crnjanski ponovo obilazi Pancevo, gde su mu kao vec cuvenom knjizevniku, dali da predaje djacima gimnastiku, Kalemegdan, na koji je, davno, pozivao Anicu Savic-Rebac.
Dvadeset pet godina je od njegove smrti, a sto deset od njegovog rodjenja. Opus Crnjanskog je, ionako, jednakim delom pripada i muzici i likovnim umetnostima i literaturi. Svaki govor, pa cak i onaj profani, muzika je, ako ga govore voljena usta, a "culno iskustvo je ionako umnozeno znanje".
Hriscani znaju da smrt ne postoji, tako da Crnjanski, dakle nije mrtav. On je, pre svega ziv u jeziku koji ga je stvorio i koga je sam stvarao. Srpska literatura je tri puta u proslom veku imala srece da ima pisce koji su bili veci od svoje domovine. Jednome je svet dao Nobelovu nagradu, a domovina ga je naterala da udje u partiju (i fina prisila je prisila). Od stvarnosti, "te cirkuske parade kosmickog sarlatanstva"(B. H.), zaljubljenost u pesnika je lek. Pogotovo u pesnika za koga se veruje da nije ziv. Plavu, gustu i tihu senku Crnjanskog cesto mozete sresti u Brace Nedica 29, ispod prozora gde je nekada ziveo i "cak bio pomalo srecan", ili ce vam konobar doneti casu zamagljenu njegovim dahom u "Vltavi", iznad koje je stanovao po povratku iz emigracije. ~~~
линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/milos-crnjanski.925432/
"Ja nemam nacionalnosti,
ja sam stanovnik Londona",
rekao je Tomas Eliot.
Jedan drugi pesnik mrzeo je to sto je bio stanovnik Londona i sanjao je - Srem. Njegove snegove, njegove bregove, njegova nezna i stostruka nebesa. Posle, vratio se u Beograd ostareo i bolestan, sa jos dve-tri knjige koje su vrile u njemu. Trazio je telefonske brojeve nekadasnjih drugova i ljutio se kad ih nije nalazio. Posle su njihovi glasovi, zajedno sa vetrom zasipali njegov sluh i vejali u njegove stope. Prolaznici su mislili da je to lisce. On je tiho sa senima razgovarao sedeci sam na klupi.
Te noci kada se vratio (plav kaput, potpuno providne, strasne oci i ruke aristokrate koje su milovale javne zene, saputale ispod belih rukavica i pucale u Galiciji), Beograd je bio drhtav i potpuno utonuo u blagu bolest proleca. On je o njemu vec napisao stihove na plazi Cooden beach i tako se oprostio od poezije. "Dosao sam ovde da sanjam na sest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam vec toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rodjenje". Novine su pisale: "Vratio se Milos Crnjanski". Ali to nije bila istina. On, naime, nikad nije ni odlazio. Nebo, ljubicasti jodoform, te noci je prosulo litru cistog srebra na grad i nazdravilo njegov dolazak. A niko nije nazdravljao raskosnije od njega:
"Gospodo, jednu pijanu casu Banatu! Puna zuci, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pricesca, a ruka mi drhti vise nego da dizem putir. Ponoc je, pustite me da nazdravim, i ja. Prospem li vino po vasem belom carsavu, ostace na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisace beo carsav kao sneg po zitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Jos jednu pijanu casu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Sustera Proke Naturalova, generalstabnog kaplara slavne armade beckog cesara, koga su streljali ‘916, novembra prvog... Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj venericnoj bolnici. Gospodo, ovu casu , u slavu onog dana kad mu svezase ruke. Bese jesenji, veseo dan. Pod nebom su kruzile krilatice, a po ulicama su leprsale novine, pobedonosno nad liscem zutim, poletelim, pa klonulim."
"Crnjanski peva mutno, ali sugestivno", pisao je Krleza. No, cini se da ovaj postulat nije precizan. Crnjanski je pevao - istinu. Sve istine ovdasnjih letova koji su licili na posrtaje poljubaca sto bili su blizanci ubodima, odlaske u ratovanja kao u svatove. Poetskim, dakle uzvisenim glasom, Crnjanski je o ovdasnjim prostorima napisao isto sto i podoficir Dostojevski o usudu svog naroda. Crnjanski je, uostalom, po Galiciji i citao Dostojevskog. "Okolo su - umirali. Knjiga mi je disala u lice. Izdisao sam - Sibir". Iz rata se vratio sa "Dnevnikom o Carnojevicu". Srce mu je bilo gladno ljubavi, a sito smrti. "Ime: Petar Rajic. Veroispovest: grcko-istocna. Cin: hrana za top. Dijagnoza: tuberkuloza". Stanuje sa Petrom Dobrovicem, u hotelu "Pariz", na Terazijama. Ujutru se iz njegove sobe iskrada jedna sanjiva, nasmejana zena. Kasnije ce tuda proci kao starac. I isto ce mirisati ulica.
"Dnevnik o Carnojevicu" odbijaju da stampaju u celini i predlazu piscu da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski odabira nasumice delove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako bila objavljena. Ali Crnjanski nije mario. Ko u mladosti vidi toliko umiranja, lakse se miri sa nestajanjem rukopisa. Uostalom, on je bio siguran u svoj talenat. "Napisacu novo", govorio je. "Od svih nas, jedini je Crnjanski rodjeni pisac", ponavljao je dvadesetih godina proslog veka Andric. Veliki je, naime, jedini mogao da ispravno sudi o velikome. Preko pedeset godina, ovdasnja je kritika (posle Drugog rata i u sprezi sa rezimom), uglavnom uporno, zestoko i neargumentovano napadala Crnjanskog. Kriticari su kaznjavali njegovu plodnost zbog sopstvene jalovosti. Sam Crnjanski smatrao je da ima prava da im odgovori.
Sudski anali iz tog vremena sadrze podatke o nizu procesa u kojima je pisac tuzilac ili optuzeni. On je, naime, smatrao da nepravedno optuzeni ima prava da se brani. Nema, ukoliko je knjizevnik. (Mnogo godina kasnije jedan drugi sudski proces uzburkace ovdasnju carsiju. U sudu je sedeo Danilo Kis. Isti temperament, isti dar, ista strast. Kis je, posle, otisao u Pariz, a Crnjanski u London. Bez obzira na ishode sudjenja, bol je ostao. I Crnjanski i Kis pripadali su "izabranom carstvu slabih" o kome je govorio Sv. Avgustin i za njih je bilo bolje da se nikada nisu ni mesali sa gomilom. Posto njihove rane ne zarastaju. Nego precvetavaju. Metastaziraju, tacnije.
Pre emigracije, Crnjanski je bezao u Italiju. Nalazimo ga u Firenci: "Razboleo sam se u noci kada je bura stigla, i lezao, dva dana, u groznici, izmedju cetiri zida koji su fijukali. Prozori su celu noc bili zuti i tresli se, zvonko, kao neciji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kucom, previjali me u mukama i probijali znojem. Domacin mi je doveo lekara, ali sam, od svece koju su dizali nad mojom glavom, i od prasaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treci dan digao sam glavu i gledao kroz prozor. Zute, modre, zelene i crne vode, jurile su prema obali. Ostrva su bila nestala, a more se prelivalo preko brda, i zasipalo krov. Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan".
Ondasnja kritika ovakve je putopise, naravno, docekala pogrdama, odnosno, potpunim nerazumevanjem. Crnjanski u tom trenutku govori osam jezika (madjarski, nemacki, francuski, italijanski, engleski, portugalski, ruski, spanski) i ocekuje da ga razumeju na onom vecitom, devetom, maternjem. Slede novi sudski procesi, a pisac ni ne sanja da od nepravednih napada postoji i nesto gore. Cutanje. Pisca takodje mozete ubiti i potpunim precutkivanjem. ("I mene i Lazu Kostica citavog zivota je pratila hajka polutana", kazace jednom).
Kasnije, u emigraciji, u potpunoj samoci, secace se Congrada, u kome ga je mati povijala u koritu u kome je mesen hleb. Bili su siromasni. Na fotografiji snimljenoj u Temisvaru, 1898, on gleda u stranu, sa velikim, malo nakrivljenim sesirom, koji kao da nije deciji. Oci su mu otvorene i osmehnute, usta su iskrivljena u plac. Proslost. Blede, blage konture Rijeke i Lovrana, gde pise 1915. "Liriku Itake". U Temisvaru, u javnoj kuci, peva sa ostalim vojnicima "Oj Srbijo, mila mati". Nekoliko godina posle, spaljuje rukopise. A onda, 1926. izlazi na dvoboj u Vrscu. Dantes je ovoga puta bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je, naime, svojim finim, belim rukavicama, ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Cetvorica su odbila da se tuku. (Sazalili su se na pesnika znajuci da ce biti ubijen). Sondermajer (koji je na solunskom frontu oborio tri protivnicka aviona) se nije sazalio.
Svedoci Milosa Crnjanskog bili su Dusan Matic i Branko Gavela. Sva trojica su u Vrsac stigli rano i odseli su u hotelu "Srbija". Crnjanski je odmah legao i cvrsto zaspao. Ujutru je, na zakazanom mestu, Crnjanski imao pravo prvog pucnja. Pesnik je pogodio oblake, lisce, krovove nebesa. Ali ne i Sondermajera. Oficir Sondermajer mirno je nanisanio u Crnjanskog. I tri puta neuspesno pokusao da povuce oroz. Pistolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pistolja porodice Dundjerski. On je, naime, mesto oroza, hvatao ki
ttnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega.
Za vreme Drugog rata, Crnjanski ne pise nista. "Za vreme rata nisam zeleo da pisem. Ne peva se u kuci mrtvaca". Posto se rat zavrsi, diskretno mu daju na znanje da ce, ako se vrati, sigurno nekoliko godina biti na robiji. Crnjanski odvraca da je "zavicaj ono sto covek izabere da mu bude zavicaj" i ostaje u Londonu. Tih godina Engleska ima pedeset dva miliona stanovnika, a Eliotove pesme stampaju se u dve hiljade primeraka. Jasno je da tu nije bilo mesta za pesnika koji je u trinaest godina sa sarlahom citao "Rat i mir" ("mati je mislila da cu oslepeti), za onoga ko je u Becu nocu , kroz suzne prozore, gledao u bolnicu u kojoj je bolovao i umro Branko Radicevic.
("I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, /sto u reci, rascvetan kao krin, blista, /znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno/ i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni, /verno i tuzno, /senkom i korakom, /kroz vodu sto zvoni, /u nebesa cista".)
U Engleskoj Crnjanski zavrsava jos nekoliko koledza (filmska rezija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nema posla. On je, u Londonu, suvisan. Kao sto je pesnik uvek i svuda suvisan. Pokusava da bude hotelijer, recepcionar, raznosac knjiga, obucar. Ali nista od svega ovoga ne uspeva. Sedi u podrumu jedne knjizare za cetiri funte nedeljno. Kod konjusara bivse vicekraljice Indije dobija skroman, mali stan. Tu ce, dok sitna, kliktava kisa sto prska kao suze opkoljavati grad, pisati drugu knjigu "Seoba". Njegova supruga pravi lutke. "One su bile tako lepe", kaze Crnjanski. "I nista nije bilo lepo osim njih". Popodne, Cnjanski odlazi u setnju. "Moja zena je mislila da cu poludeti. Vracao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isakovic. "Za Novu godinu gledaju kako pada jedna zvezda. Razmisljaju o zajednickom samoubistvu.
A kad odmakne januar, u stanu konjusarnice, Crnjanski nastavlja da pise. Dok on ispisuje: "Ne bese vise snazna, ali joj kolena nikako nije mogao da zaboravi. Ne bese vise ni strasna, ali joj glas jos uvek bese mio i, od njenog zagrljaja, njega je jos podilazila jeza pozude", Vida Crnjanski od cetiri do sest po podne sluzi caj gostima ledi Pedzet. Nedeljom sprema tortu. Iznosi je pred goste nasmejana, sa usnama izgrizenim do krvi. Kad pocnu da ga ponovo objavljuju u domovini, Crnjanski odlucuje da se vrati. Objavljuje "Roman o Londonu", "Seobe", "Kap spanske krvi" i obnovljena izdanja poezije i pripovedaka. "Ja sam Roman o Londonu napisao da pokazem Marku Risticu da sam ziv", kaze prijatelju. Istina je da ga je napisao da bi to dokazao samom sebi. Kada ga pitaju ko je bio glavni saradnik prilikom pisanja ovog romana, on kratko odgovara: "Ocajanje".
Povratak u domovinu, povratak je u zemlju u kojoj su podjednako bespomocni i starci i mladici, u zemlju gde se zajedno sa procvetavanjem trune i gde se nijedan talenat, a ponajmanje onaj izrazit, umetniku ne prasta. Crnjanski ponovo obilazi Pancevo, gde su mu kao vec cuvenom knjizevniku, dali da predaje djacima gimnastiku, Kalemegdan, na koji je, davno, pozivao Anicu Savic-Rebac.
Dvadeset pet godina je od njegove smrti, a sto deset od njegovog rodjenja. Opus Crnjanskog je, ionako, jednakim delom pripada i muzici i likovnim umetnostima i literaturi. Svaki govor, pa cak i onaj profani, muzika je, ako ga govore voljena usta, a "culno iskustvo je ionako umnozeno znanje".
Hriscani znaju da smrt ne postoji, tako da Crnjanski, dakle nije mrtav. On je, pre svega ziv u jeziku koji ga je stvorio i koga je sam stvarao. Srpska literatura je tri puta u proslom veku imala srece da ima pisce koji su bili veci od svoje domovine. Jednome je svet dao Nobelovu nagradu, a domovina ga je naterala da udje u partiju (i fina prisila je prisila). Od stvarnosti, "te cirkuske parade kosmickog sarlatanstva"(B. H.), zaljubljenost u pesnika je lek. Pogotovo u pesnika za koga se veruje da nije ziv. Plavu, gustu i tihu senku Crnjanskog cesto mozete sresti u Brace Nedica 29, ispod prozora gde je nekada ziveo i "cak bio pomalo srecan", ili ce vam konobar doneti casu zamagljenu njegovim dahom u "Vltavi", iznad koje je stanovao po povratku iz emigracije. ~~~
линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/milos-crnjanski.925432/
Poslednja izmena od moderatora:
!
.
Теорија књижевности :wink:
