- Poruka
- 7.375
Prodaja „Sartida“ uništila srpske banke
Železara je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovala oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara. Ekonomski institut procenio vrednost giganta na 57,645, a na kraju je prodat za 23 miliona dolara
BEOGRAD - Glas danas ekskluzivno objavljuje ugovore i detalje koji su prethodili konačnoj prodaji „Sartida“ a. d. u stečaju američkom gigantu Ju-Es stil. Šta se sve dešavalo od jula 2002. do 31. marta 2003. kada je potpisan kupoprodajni ugovor, ko je odlučivao, ko je kroz ovu, ključnu srpsku privatizaciju tražio političke, diplomatske i geopolitičke ustupke i korist, kako je funkcionisao rad stečajnog veća, a kako se „Sartid“ finansirao godinama i decenijama, otkrivaju pomno prikupljani dokumenti i sagovornici Glasa koji su sve vreme bili na prvim linijama države, državne politike, pravosuđa i policije. Za sve ove tvrdnje, Glas poseduje obimnu dokumentaciju i svedočenja glavnih aktera koji su konačno rešili da stave tačku na politička prepucavanja i zloupotrebu do sada najveće srpske privatizacije.
Čuvenu priču o Titovom grožđu i gvožđu koje uspeva u Smederevu odavno svi znamo, ali u domaćoj javnosti malo ko zna da su još davne 1966. svi zaposleni dobili befel da odvoje po jednu tadašnju platu za „Sartid“. I mada se čini da aktuelni političari čitavu priču o prodaji „Sartida“ potežu baš zbog opšteg dobra, već godinama je jasno da se ova afera koristi za dnevno-političke potrebe i prepucavanja. Oni koji znaju šta je posredi, ko je „kriv“, ne oglašavaju se. Policija i okružna tužilaštva u Beogradu i Smederevu, takođe. Aktuelni ministri srpske vlade koji su imali zapažene uloge u ovoj privatizaciji - ćute. O prodaji „Sartida“ ne smeju da govore ni najupućeniji - zaposleni, jer ih je poslovna politika menadžmenta omeđila striktinim zabranama o istupima u javnosti.
Neki od njih već su svoje iskaze dali pripadnicima nekadašnje UBPOK, neki zamenicima nadležnih tužilaca. Optužnica nema.
- Suština je da je „Sartid“ tokom sankcija bio značajna meta stranih ulagača, mnogi su navodno pokušavali da ga kupe, ali ga navodno tadašnji predsednik Srbije nije dao. „Stručnjaci“ oko njega savetovali su ga da ga ne prodaje, dok su za to vreme gotovo genijalnim kombinacijama uspevali da udebljaju svoja lična i konta najbližih saradnika u privredi i u policiji - tvrdi za Glas jedan od pripadnika SBPOK.
Uglavnom, do sada, naizgled, večna tema srpskih tabloida: kako je prodat „Sartid“ - dobija svoj kreščendo. Čaršijske priče da vlada Zorana Đinđića nije htela da ga proda Amerikancima nego Nemcima ne stoje jer je još 2002. započela i zvanična faza pregovora sa Ju-Es stilom. Teze da je „Sartid“ nameravao da kupi nemački Tisen Krup jednostavno ne stoje i to je lako proverljivo. Austrijska NJest Aplina, takođe prema tvrdnjama većine sagovornika Glasa, nije nameravala da kupi „Sartid.
- „Sartid“ nije hteo da kupi niko. Jednostavno, kao veliki koncern, „Sartid“ je imao mnoštvo poverilaca. Jedna od nemačkih banaka sve vreme je finansirala nabavku sirovina preko ćerke firme „Sartida“ u Švajcarskoj, Kipru, Bejrutu... Ali prema našim dosadašnjim otkrićima, glavnica i kamata nekoliko puta su joj otplaćene - tvrdi operativac SBPOK.
Međutim, postavlja se logično pitanje: Šta je sa domaćim bankama?
Prema dokumentima dostupnim Glasu, „Sartid“ je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovao oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara!?
- Kada su domaće banke likvidirane, evidentno, dug „Sartida“ nije ušao u njihovu aktivu, odnosno - stečajnu masu!? Da li bi uopšte bilo zakonskog osnova da budu likvidirane da je u dug uračunata imovina „Sartida“ - pita se sagovornik Glasa.
Istina je da je neposredno pre prodaje, stečajni upravnik „Sartida“ tražio procenu vrednosti kapitala od beogradskog Ekonomskog instituta i da je Institut procenio vrednost giganta na 57.645.000 dolara! Takođe, u ovom dokumentu piše i: „Ukoliko se obaveze izuzmu iz bilansa preduzeća, i uz diskont za neutrživost akcija, za vrednost kapitala preduzeća indikativan je interval: od 28.820.000 do 51.880.000 dolara“.
„Sartid“ je na kraju prodat za 23.000.000 dolara, uz obavezu da se investira još 200.000.000 dolara.
Tema raznih spekulacija u javnosti bili su i pojedini dokumenti, konkretno mišljenje nekih od najvećih poverilaca „Sartida“ (čitajte - već likvidiranih banaka). Pod zavedenim pečatom sa brojem 386/03 Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka obraća se dopisom Trgovinskom sudu u Beogradu, (stečajnom veću koje je rukovodilo radom stečajnog upravnika, i konačno i donelo odluku svojim rešenjem da se „Sartid“ proda), u kojem piše da je konkretno Invest banka saglasna da se „Sartid“ u skladu sa zakonom „izloži prodaji“. Međutim, u donjem delu dokumenta piše datum - 31. mart 2003. O tome kako je ovaj dokument datiran, odnosno poslat na hitno odlučivanje u intervalu od petka 28. marta do ponedeljka 31. marta Glas je pisao juče.
Ali kada smo kod Zakona o stečaju, svi koji su imali veze sa prodajom „Sartida“ a. d. u stečaju pozivaju se na jedan član tada važećeg zakona - 129. Taj član određuje da o eventualnoj prodaji preduzeća u stečaju odlučuje stečajno veće. I tu se sa aspekta zakonitosti, donekle, stavlja tačka.
Vlada odlučila, stečajno veće radilo po tada važećem zakonu...
Po rešenju Trgovinskog suda u Beogradu pod brojem II-St-7035/02 od 28. marta 2003. stoji: „Određuje se prodaja dužnika Sartid a. d. u stečaju iz Smedereva kao pravnog lica, neposrednom nagodbom“.
U obrazloženju, Stečajno veće se poziva na članove 129 i 130 Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Takođe, predsednik Stečajnog veća potvrđuje i sastav Odbora poverilaca od 13 članova, među kojima su Invest banka, Beogradska banka, Jugobanka, tada već likvidirane, pa ŽTP „Beograd“, „Tehnogas“, EPS, NIS...
Ipak, posle svega ostaje još mnoštvo nerazjašnjenih pitanja: ko je zaista, pored Ju-Es stila, bio zainteresovan da kupi „Sartid“ a. d. u stečaju? Da li postoji krivična odgovornost učesnika u kupoprodaji i zašto još nisu procesuirani? Ko je zaista odgovoran za stečaj i višedecenijsko katastrofalno poslovanje „Sartida“? Da li je Srbiji naneta šteta prodajom „Sartida“? I konačno, zašto aktuelna vlada ne formira komisiju koja bi istražila sve poteze svojih prethodnika vezanih za ovu prodaju?
Železara je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovala oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara. Ekonomski institut procenio vrednost giganta na 57,645, a na kraju je prodat za 23 miliona dolara
BEOGRAD - Glas danas ekskluzivno objavljuje ugovore i detalje koji su prethodili konačnoj prodaji „Sartida“ a. d. u stečaju američkom gigantu Ju-Es stil. Šta se sve dešavalo od jula 2002. do 31. marta 2003. kada je potpisan kupoprodajni ugovor, ko je odlučivao, ko je kroz ovu, ključnu srpsku privatizaciju tražio političke, diplomatske i geopolitičke ustupke i korist, kako je funkcionisao rad stečajnog veća, a kako se „Sartid“ finansirao godinama i decenijama, otkrivaju pomno prikupljani dokumenti i sagovornici Glasa koji su sve vreme bili na prvim linijama države, državne politike, pravosuđa i policije. Za sve ove tvrdnje, Glas poseduje obimnu dokumentaciju i svedočenja glavnih aktera koji su konačno rešili da stave tačku na politička prepucavanja i zloupotrebu do sada najveće srpske privatizacije.
Čuvenu priču o Titovom grožđu i gvožđu koje uspeva u Smederevu odavno svi znamo, ali u domaćoj javnosti malo ko zna da su još davne 1966. svi zaposleni dobili befel da odvoje po jednu tadašnju platu za „Sartid“. I mada se čini da aktuelni političari čitavu priču o prodaji „Sartida“ potežu baš zbog opšteg dobra, već godinama je jasno da se ova afera koristi za dnevno-političke potrebe i prepucavanja. Oni koji znaju šta je posredi, ko je „kriv“, ne oglašavaju se. Policija i okružna tužilaštva u Beogradu i Smederevu, takođe. Aktuelni ministri srpske vlade koji su imali zapažene uloge u ovoj privatizaciji - ćute. O prodaji „Sartida“ ne smeju da govore ni najupućeniji - zaposleni, jer ih je poslovna politika menadžmenta omeđila striktinim zabranama o istupima u javnosti.
Neki od njih već su svoje iskaze dali pripadnicima nekadašnje UBPOK, neki zamenicima nadležnih tužilaca. Optužnica nema.
- Suština je da je „Sartid“ tokom sankcija bio značajna meta stranih ulagača, mnogi su navodno pokušavali da ga kupe, ali ga navodno tadašnji predsednik Srbije nije dao. „Stručnjaci“ oko njega savetovali su ga da ga ne prodaje, dok su za to vreme gotovo genijalnim kombinacijama uspevali da udebljaju svoja lična i konta najbližih saradnika u privredi i u policiji - tvrdi za Glas jedan od pripadnika SBPOK.
Uglavnom, do sada, naizgled, večna tema srpskih tabloida: kako je prodat „Sartid“ - dobija svoj kreščendo. Čaršijske priče da vlada Zorana Đinđića nije htela da ga proda Amerikancima nego Nemcima ne stoje jer je još 2002. započela i zvanična faza pregovora sa Ju-Es stilom. Teze da je „Sartid“ nameravao da kupi nemački Tisen Krup jednostavno ne stoje i to je lako proverljivo. Austrijska NJest Aplina, takođe prema tvrdnjama većine sagovornika Glasa, nije nameravala da kupi „Sartid.
- „Sartid“ nije hteo da kupi niko. Jednostavno, kao veliki koncern, „Sartid“ je imao mnoštvo poverilaca. Jedna od nemačkih banaka sve vreme je finansirala nabavku sirovina preko ćerke firme „Sartida“ u Švajcarskoj, Kipru, Bejrutu... Ali prema našim dosadašnjim otkrićima, glavnica i kamata nekoliko puta su joj otplaćene - tvrdi operativac SBPOK.
Međutim, postavlja se logično pitanje: Šta je sa domaćim bankama?
Prema dokumentima dostupnim Glasu, „Sartid“ je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovao oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara!?
- Kada su domaće banke likvidirane, evidentno, dug „Sartida“ nije ušao u njihovu aktivu, odnosno - stečajnu masu!? Da li bi uopšte bilo zakonskog osnova da budu likvidirane da je u dug uračunata imovina „Sartida“ - pita se sagovornik Glasa.
Istina je da je neposredno pre prodaje, stečajni upravnik „Sartida“ tražio procenu vrednosti kapitala od beogradskog Ekonomskog instituta i da je Institut procenio vrednost giganta na 57.645.000 dolara! Takođe, u ovom dokumentu piše i: „Ukoliko se obaveze izuzmu iz bilansa preduzeća, i uz diskont za neutrživost akcija, za vrednost kapitala preduzeća indikativan je interval: od 28.820.000 do 51.880.000 dolara“.
„Sartid“ je na kraju prodat za 23.000.000 dolara, uz obavezu da se investira još 200.000.000 dolara.
Tema raznih spekulacija u javnosti bili su i pojedini dokumenti, konkretno mišljenje nekih od najvećih poverilaca „Sartida“ (čitajte - već likvidiranih banaka). Pod zavedenim pečatom sa brojem 386/03 Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka obraća se dopisom Trgovinskom sudu u Beogradu, (stečajnom veću koje je rukovodilo radom stečajnog upravnika, i konačno i donelo odluku svojim rešenjem da se „Sartid“ proda), u kojem piše da je konkretno Invest banka saglasna da se „Sartid“ u skladu sa zakonom „izloži prodaji“. Međutim, u donjem delu dokumenta piše datum - 31. mart 2003. O tome kako je ovaj dokument datiran, odnosno poslat na hitno odlučivanje u intervalu od petka 28. marta do ponedeljka 31. marta Glas je pisao juče.
Ali kada smo kod Zakona o stečaju, svi koji su imali veze sa prodajom „Sartida“ a. d. u stečaju pozivaju se na jedan član tada važećeg zakona - 129. Taj član određuje da o eventualnoj prodaji preduzeća u stečaju odlučuje stečajno veće. I tu se sa aspekta zakonitosti, donekle, stavlja tačka.
Vlada odlučila, stečajno veće radilo po tada važećem zakonu...
Po rešenju Trgovinskog suda u Beogradu pod brojem II-St-7035/02 od 28. marta 2003. stoji: „Određuje se prodaja dužnika Sartid a. d. u stečaju iz Smedereva kao pravnog lica, neposrednom nagodbom“.
U obrazloženju, Stečajno veće se poziva na članove 129 i 130 Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Takođe, predsednik Stečajnog veća potvrđuje i sastav Odbora poverilaca od 13 članova, među kojima su Invest banka, Beogradska banka, Jugobanka, tada već likvidirane, pa ŽTP „Beograd“, „Tehnogas“, EPS, NIS...
Ipak, posle svega ostaje još mnoštvo nerazjašnjenih pitanja: ko je zaista, pored Ju-Es stila, bio zainteresovan da kupi „Sartid“ a. d. u stečaju? Da li postoji krivična odgovornost učesnika u kupoprodaji i zašto još nisu procesuirani? Ko je zaista odgovoran za stečaj i višedecenijsko katastrofalno poslovanje „Sartida“? Da li je Srbiji naneta šteta prodajom „Sartida“? I konačno, zašto aktuelna vlada ne formira komisiju koja bi istražila sve poteze svojih prethodnika vezanih za ovu prodaju?
