Velika Srbija-stvarnost ili mit?

KAD su se seljaci Šumadije u februaru 1804. godine masovno podigli na ustanak, bio je to pre svega bunt protiv izrabljivačkog i terorističkog režima koji su Srbiji nametnuli odmetnici od sultanske vlasti - janičari (zloglasne dahije), a ciljevi bunta bili su na prvi pogled ograničeni: izgon dahija i vraćanje lokalne (knežinske) samouprave nahijama Beogradskog pašaluka.
Samo najuži krug vojnih i političkih predvodnika mogao je imati pred očima nešto šire ciljeve od izgona dahija i dobijanja sultanskih garancija za povlastice koje je srpski narod u Pašaluku bio stekao posle rata Austrije i Rusije protiv Turske 1788-1791/2.
Neće proći mnogo vremena, jedva nešto više od godine dana, kad će se te vizije ustaničkih prvaka i njihovih prevažnih savetnika "iz preka" (karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, episkopa Jovana Jovanovića, učenih pravnika Teodora Filipovića alias Božidara Grujovića, Ivana Jugovića, samog Dositeja Obradovića i drugih, kao i tajnih poruka iz Rusije) početi ispoljavati kao sve jasniji nacionalno-politički program.
On je prošao nekoliko faza, ali su dve bitne: u prvoj, borba za autonomni status Srbije u okviru Turske i, drugoj, borba za nezavisnu srpsku državu, uređenu po modelima tadašnjih evropskih država, prilagođenih lokalnim prilikama u nerazvijenoj balkanskoj provinciji. U toj evoluciji formuliše se postepeno i prvi srpski nacionalno-politički program koji Karađorđevi ustanici bezuspešno pokušavaju i da ostvare. Pri tom je vredno napomenuti da u vreme nastajanja ustaničkog nacionalnog programa ni Srbi, a ni učena Evropa, nisu imali jasne predstave ni o geografiji Balkana, a pogotovo o njegovoj istoriji, etničkoj i demografskoj situaciji.
"Učena" Evropa za ovo poluostrvo nije imala ni opšteprihvaćeno ime. Nazivala ga je Jelinsko, Grčko, Vizantijsko, Ilirsko polustrvo, ili Evropsko Otomansko carstvo, i Carstvo Velikog Turčina. Tek kad 1808. godine nemački geograf Alfred Cojne pogrešno razume reč svojih turskih vodiča "balkan" (visoka planina), pripisujući je celom poluostrvu, ovo ime počelo je da se širi Evropom.
TEŽEĆI okupljanju svih srpskih zemalja i njihovom ujedinjavanju sa šumadijskim ustanicima, niko od Srba tada nije mogao da navede, sem u najopštijim crtama, šta su to srpske zemlje, dokle se prostiru i gde se mogu povući granice s teritorijama drugih naroda. Zato je i Karađorđev program bio više globalan nego precizan, mada je nabrajao balkanske teritorije na koje je mislio. To je, dakle, već bio svesrpski program bez obzira na njegove nedorečenosti i neostvarljivosti.
Na izradu takvog programa i na takvu, opštesrpsku politiku, Karađorđa je već na početku Prvog ustanka upućivao karlovački mitropolit Stefan Stratimirović. "Vi ne smete nikad imati pred očima svoje posebne i privatne interese, već one opšte, interese cele nacije i države u kojoj živite". Zar to ne znači oslobođenje svih Srba u Turskoj?
Već 1806. godine srpski vožd je podsećao crnogorskog vladiku Petra I na "zajednicu srpske narodnosti", Srbijanaca i Crnogoraca, a zajedno s Praviteljstvujuščim sovjetom planirao je da ostvari "ujedinjenje sve tri zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine". U isto vreme i vladika Petar je pravio svoj program stvaranja "Slaveno-serbskog carstva" na prostoru od Jadrana do Dunava.
GODINE 1809. ovom planu ujedinjavanja srpskih zemalja ustanici su Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini dodali i "Staru Srbiju" pod kojom se u najvećoj meri podrazumevalo Kosovo i Metohija, Raška zemlja (Sandžak), te delovi Makedonije, sa Skopljem, Debrom, Štipom i Velesom.
Možda je najrečitiji izraz postojeće svesti o jedinstvu srpskog naroda i njegovih zemalja bila veličanstvena himna Vostani Serbije, koju je u toku ustanka ispevao znameniti Dositej Obradović: "Vostani Serbije, mati naša mila!/I postani opet što si nekad bila!/... Vostani Serbije! Davno si zaspala, /U mraku ležala;/ Sad se probudi/ I Srbe vozbudi! /Bosna sestra tvoja na tebe gleda!.../ Hercegova zemlja i Černaja Gora /Daleke države i ostrovi mora: /Svi tebi pomoć nebesnu žele. /Sve dobre duše tebi se vesele".
Tako je nastajao srpski nacionalni program. Bez dovoljno znanja srpske srednjovekovne istorije, oni su smatrali da bi time bilo obnovljeno nekadašnje srpsko carstvo. Ova težnja ustanika je, kao što se zna, doživela poraz, a ugušen je i sam Prvi ustanak. Ali, jednom posejano seme srpske nacionalnooslobodilačke i ujediniteljske misli, ostalo je da živi i da sazreva. Njega je u dubini srca negovao i o njemu razmišljao i Miloš Obrenović, kao i njegov najuži politički krug, ne podnoseći ga dugo posle Drugog ustanka nikom na uvid.
Novosti

Glupost...

MILOŠ Obrenović je prvi put srpski nacionalni program nagovestio francuskom plemiću i radoznalom putniku po Orijentu, grofu Adolfu Karamanu 1829. a razvijenije i šire obrazložen, opet "poverljivo" 1832. i 1834. kad je već bio knez vazalne Kneževine Srbije, dvojici stranih diplomatskih agenata i obaveštajaca: Englezu Dejvidu Urkvartu i Francuzu Boa le Kontu. Ovi su se, razume se, pobrinuli da težnje mlade srpske kneževine da postane središte okupljanja celog srpskog naroda (bar onog u Turskoj), budu saopštene njihovim vladama.
Urkvart je učinio i nešto više. Sa željama i snovima Srba o potpunom oslobođenju i ujedinjenju upoznao je i centre mnogobrojne, i politički uticajne poljske emigracije, koja je, vođena istaknutim državnikom i diplomatom gorofom Adamom Čartorijskim, formirala svoje centre u Londonu, a posebno Parizu (znameniti "Hotel Lambert"), radi organizovanja sinhronizovane i široke antiruske i antiaustrijske akcije diljem Evrope.
Radi ispitivanja prilika u Srbiji i na slovenskom jugu, Čartorijski početkom četrdesetih godina šalje na Balkan i u Tursku nekoliko obaveštajnih misija, da bi Garašaninu, najistaknutijoj ličnosti tadašnjeg ustavobraniteljskog režima u Srbiji, 1843. godine uputio posebnog izaslanika, Čeha Františeka Zaha, sa savetima kojih je srpska vlada imala da se drži u izradi svog nacionalnog programa. Koristeći te savete, Garašanin je početkom 1844. sačinio program nacionalne i državne politike, to famozno Načertanije, i u maju ga predao knezu Aleksandru Karađorđeviću.
U tom dokumentu nalaze se osnove državne i nacionalne politike, koja je već čitav vek i po predmet žive pažnje i najrazličitijih interpretacija kako istorijske nauke tako i praktične politike, a u poslednjoj deceniji DžDž veka dovedene do paroksizma, da bi još bile potrzane u srbofobske političke svrhe.
Plan poljske emigracije sadržan u Zahovom predlogu sastojao se u osnovi u tome da malenu srpsku kneževinu pretvori u politički i vojni logor odakle bi krenule akcije za oslobađanje i ujedinjavanje svih Južnih Slovena - Srba, Hrvata i Bugara. Time bi bili naneti direktni udari ne samo Turskoj i Austriji, već i vitalnim interesima Rusije, koja bi na Balkanu došla u sukob sa zapadnoevropskim silama (Francuskom i Engleskom), budući da se računalo na njihovu podršku oslobodilačkoj borbi balkanskih naroda, upravo zato da bi se pomoću njihove snažne i velike države eliminisale ruske aspiracije na ovaj prostor.
Ne odbacujući izričito Zahove zamisli o jugoslovenskoj državi, Garašanin joj je pretpostavio ujedinjavanje srpskog naroda, pre svega onog pod osmanskom vlašću, a u kasnijoj fazi i onog u Habzburškoj monarhiji. Osnovano je mišljenje Milorada Ekmečića da je Garašanin iz Načertanija izostavio Hrvate, što mu je sugerisao Zahov plan i iz podozrenja na poljske namere da preko njih prošire katolički uticaj na južnoslovenski svet.
Prerađujući Zahov plan, Ilija Garašanin je svoj program srpske nacionalne i državne politike (Načertanije) završio krajem 1844. i početkom sledeće godine predao ga knezu Aleksandru Karađorđeviću, da bi on narednih šest decenija počivao u najdubljem tajnom sefu srpskih vladara Miloša, Mihaila, Milana i Aleksandra Obrenovića.
Šta zapravo sadrži Garašaninovo Načertanije i da li je ono srpski, svesrpski, ili jugoslovenski program, kako je sve ocenjivan u istoriografiji, ili je velikosrpski, kako su ga besprizivno osuđivali germansko-mađarski aspiranti na Balkan, velikohrvatski šovinisti, od Iva Pilara, preko Pavelićevih (ustaških) poslušnika, do Tuđmanovih skutonoša i NATO antisrpskih presuditelja i plaćenih istoričara?
Brižljiva analiza Načertanija, koju su u kontekstu čitave evropske, balkanske i južnoslovenske istorijske situacije DžIDž veka izvršili Radoš Ljušić, Milorad Ekmečić i Vasilije Krestić, jasno pokazuje da je Ilija Garašanin pravio nacrt o budućoj srpskoj državi. U toj državi okupile bi se, najpre, srpske zemlje: Kneževina Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Stara Srbija. Time bi bila završena prva faza borbe za jedinstvenu srpsku državu, koja bi bila vođena postepeno, ne opštim napadom na Osmansku imperiju, već otkidanjem dela po dela teritorija, u procesu njenog nezaustavljivog propadanja.
Kao što se vidi, u centru pažnje Garašaninovog nacionalnog programa su, u ono vreme i jezički i konfesionalno izrazito ili pretežno, srpske zemlje pod osmanskom vlašću: Bosna i Hercegovina i "Severna Albanija" (zapravo Kosovo i Metohija), kao i polunezavisna srpska teokratska državica Crna Gora. Ove teritorije bi se, prema Garašaninovoj zamisli, sa Srbijom ujedinile u zajedničku državu, na čijem bi čelu stajao knez, bez preciziranja njegove dinastičke pripadnosti.
Tako bi Srbija predstavljala središte oko kojeg bi se okupili svi Srbi Balkana, otvoreno i za pristupanje drugih južnoslovenskih naroda - Bugara, kao i Hrvata iz sve tri njihove oblasti, Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Iz opreznosti prema Austriji i Ugarskoj, Garašanin nije izričito govorio o uključivanju Srema, Banata i Bačke u sastav te ujedinjene srpske države.
Brigu za srpski narod u tim krajevima izražavao je na taj način što je isticao da treba stalno pridobijati njegove vodeće ljude za srpsku stvar i putem novinske i druge patriotske propagande (usklađene s mađarskom "konstitucijom") podsticati očuvanje i razvijanje nacionalnog osećanja tamošnjih Srba.

1918 - реалност
1991 - утопија
2007 - научна фантастика

Pijanista:

1918 - реалност
1991 - утопија
2007 - научна фантастика

Kliknite za proširenje...

So true...

Свима који се и даље ложе на Велику Србију за утеху може да послужи чињеница да Срби нису створили Велику Србију, јербо су желели да створе слободу и равноправност свим братским јужнословенски народима. Често су интересе тих народа (несвесно) стављали испред својих интереса. Није ли то хумано?

Pijanista:

Свима који се и даље ложе на Велику Србију за утеху може да послужи чињеница да Срби нису створили Велику Србију, јербо су желели да створе слободу и равноправност свим братским јужнословенски народима. Често су интересе тих народа (несвесно) стављали испред својих интереса. Није ли то хумано?

Kliknite za proširenje...

Хумано.
Али, у неком смислу... хм... да ли је "нормално", с обзиром на то какав је реални свет?

А још онда после за то добили "хвала" .

Оптуживани за некакву "велику Србију", и "угњетавање осталих народа".

Pijanista:

1918 - реалност

Kliknite za proširenje...

Али, то тада не би ни била никаква "велика Србија", већ, - нормална Србија. Као, што су се и други народи, нешто пре тога, или тада, ујединили на територијама с већинским својим народом.

1991 - утопија
2007 - научна фантастика

Kliknite za proširenje...

И, пошто се то није 1918. онако десило, онда ово, доиста, јесте тако.

Norma Kampl:

Али, то тада не би ни била никаква "велика Србија", већ, - нормална Србија. Као, што су се и други народи, нешто пре тога, или тада, ујединили на територијама с већинским својим народом.

Kliknite za proširenje...

Нормално.
Изгледа да су једино Војвођани приметили да ту нешто смрди, па су навели да се прикључују Краљевини Србији и СХС-у.

KOLIKO je Garašanin brinuo o očuvanju srpskog življa u Sremu, Banatu i Bačkoj pokazaće se vrlo brzo: u Revoluciji 1848-1949. Puštajući u Banat i Bačku srbijanske dobrovoljce, on je pisao Đorđu Stratimiroviću: "Mi gledamo na stvar naše braće po krvi, koji tamo žive, kao na svoju sopstvenu, te smo spremni na bilo koju moralnu i materijalnu žrtvu da im pomognemo za zajedničko dobro."
Kad je reč o srpskim zemljama oslobođenim od Turske, njima bi upravljali tamošnji ljudi, pripremljeni na vreme od Srbije za vršenje državnih i upravljačkih funkcija. U tim zemljama se, uz to, mora brižljivo negovati prijateljstvo sunarodnika katoličke vere, i to uz pomoć i saradnju samih katoličkih (pre svega franjevačkih) sveštenika i kaluđera. Što se tiče Bugara, nužno je podsticati razvoj njihove nacionalne svesti i raditi na oslobađanju njihove crkve od grčke duhovne prevlasti. U Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, u prvo vreme neophodno je što tačnije upoznavanje tamošnjeg stanja.
Svoj najvažniji cilj - oslobođenje i ujedinjenje Srba na Balkanu (onih pod turskom vlašću) - Garašanin je planirao da ostvari pozivanjem na "sveto istoričesko pravo", verujući da ga je Srbima u nasleđe ostavilo carstvo Dušana Silnog. Bez jasne predstave o tome šta je sve ovo carstvo obuhvatalo, Garašanin je zamišljao da će ono baš ujedinjavanjem Srbije, Bosne i Hercegovine, te Crne Gore i Stare Srbije, biti obnovljeno. Nije se, međutim, odricao ni "vatrenog čuvstva narodnosti", obrazovanog kod Srba na osnovu zajedničkog porekla i jezika, koje im, udruženo s istorijskim pravom, obećava "veliku budućnost", a ne "Veliku Srbiju".
IZ ovog što je rečeno o Garašaninovom nacionalnom programu, vidi se da je to srpski program iz kojeg, već u izvornom tekstu Načertanija 1844, nije bila isključena ni mogućnost šireg južnoslovenskog (ili jugoslovenskog) povezivanja i rešenja srpskog nacionalnog pitanja u jugoslovenskom okviru. Pri tom je Garašanin svestan da će svako od ova dva moguća rešenja naići na žestok otpor Habzburške monarhije, ali se, kao i njegovi poljski savetodavci, pouzdavao u podršku zapadnih sila, Engleske i Francuske, koje imaju interes da balkanski prostor brane od prevlasti i Austrije i Rusije, uz pomoć jedne jake države Južnih Slovena.
Za razliku od Poljaka, Garašanin je brižljivo izbegavao iznošenje antiruskih raspoloženja i kvalifikacija.
Dopuštajući i pretpostavku da se srpsko pitanje rešava u južnoslovenskim okvirima, Garašanin je zapravo ostavljao i mogućnost da jednonacionalnu srpsku državu zameni višenacionalnom srpsko-hrvatsko-bugarskom Južnoslavijom (Južnom Slavijom).
Dok je u prvoj fazi svoje političke aktivnosti za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića razmišljao prvenstveno o prvoj fazi borbe za srpsku državu, u drugoj, kao ministar spoljnih poslova kneza Mihaila, evoluirao je prema jugoslovenskom rešenju, uspostavljajući veze sa antiaustrijskim pokretom u Hrvatskoj (biskupom Štrosmajerom) i bugarskim revolucionarnim organizacijama. U tom pogledu imao je punu podršku kneza Mihaila.
Tačnije bi bilo reći da je u ovom pogledu Garašanin sledio mišljenja kneza Mihaila, koji je prihvatao rešavanje srpskog pitanja u okviru saveza sa Bugarima i Hrvatima, s tim da vođstvo u toj konfederaciji zadrži Srbija. "Hrvati su na periferiji, mi smo u centru kruga", govorio je. Slično je mislio i o Bugarima.
NE protiveći se ovim kneževim idejama, Garašanin je, ipak, verovao da ujedinjena srpska država mora prethoditi bilo kojoj formi južnoslovenske države. Ni sam ne zanemarujući Bugare i njihovo ujedinjenje sa Srbijom, Garašanin je, kao i knez Mihailo, pomišljao i na uključivanje Grka i Rumuna u još širu, balkansku konfederaciju. U svakom slučaju, bilo da je reč o južoslovenskom ili balkanskom povezivanju, Garašanin je ostao privržen svojoj izvornoj misli da svaki narod mora ostati "gazda u svojoj kući", a da Srbija "namerava da se postavi na čelo južnoslovenskih država..."
Posle pogibije kneza Mihaila 1868, najistaknutija ličnost srpske nacionalne politike Jovan Ristić vratio se izvornom Garašaninovom planu o stvaranju jedinstvene srpske države, ostavljajući sve druge kombinacije za neku dalju budućnost.
Pored Garašanina, četrdesetih godina DžIDž veka napisao je svoj nacionalni program i srpski kapućehaja u Carigradu Konstantin Nikolajević. To je bio plan o stvaranju Srpskog kraljevstva diplomatskim putem. Držan u tajnosti, a i u datim istorijskim uslovima neostvariv, pao je u zaborav i nije dao praktičnih rezultata.
Ni u jednoj od ovih faza Garašanin nije ostvario nikakav konkretni rezultat. Konzervativnih pogleda i opredeljenja, turkofil u unutrašnjoj politici ustavobraniteljskog vremena, preoprezan i brižljiv da ne izaziva netrpeljivost Rusije i Austrije prema Srbiji (u čemu se udaljio od svojih poljskih savetodavaca), Garašanin je svoj nacionalni program temeljio prvenstveno "na svetom istorijskom pravu", a ne na prirodnom pravu i načelima nacionalnih revolucija. "Na junake Novog veka nije se mogao pozivati jer su oni državu gradili na prirodnom pravu i revoluciji." (Radoš Ljušić)