Ужасне вести са Косова

Ужасне вести са Косова 1894. године

Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 20.

12. маја 1894. године

Приштина

Господину,

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела

у Београду

Господине министре,

Пећска, пазарска, призренска и приштевска нахија од почетка овога пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани. Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свима поменутим местима хућуmати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају.

Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у четири ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут.

За десет година па на овамо није се показивала толика тежња за емигрирањем. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега десет чисто српских села има. У пећској нахији такође, за врло кратко време неће бити Срба.

Примера ради, господине министре, част ми је послати вам као приложак једну жалбу народну, а таквих имам и сувише и тек колико усмених жалба. Када би, господине министре, били добри на томе основу што сва та сиротиња пребегава у Србију, да учините нарочиту примедбу турском посланику, мислим да би то могло имати повољног утицаја и ако не прекратити зулуме а оно бар ублажити и тако бар створити ми могућност да сузбијам прекомерно емигрирање.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.



Вице Консул,

Бранислав Ђ. Нушић


----------------------------------------------------------------


Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 22.

20. маја 1894. године

Приштина

Господину,

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела

у Београду

Господине министре,

Из пећске нахије стижу све црњи и гори гласови. Сва је нахија на ногама да емигрира. Живи се под запетом пушком, па се ни у поље не сме изаћи, да се пооре.

Арнаути су нарочито кивни на нашу сабраћу што им се Пећани, који су се уселили у Србију, често свете. Дешавају се врло често случајеви, да Пећани из Србије пређу границу, убију каквог Арнаута и врате се опет у Србију. То после плате два и три села, и то скупо плате и животом и имањем. Ваљало би, мисли г. вице консул, у интересу наших сународника, да наше пограничне власти обрате најстрожију пажњу на наше Пећане и да им не дозвољавају прелазак преко границе, ако је то могуће у опште и нашим властима постићи, пошто су погранични стражари већином Пећани, па иду својим земљацима и ван наредаба власти на руку.

Част ми је замолити вас, господине министре, да у овом погледу изволите издати што строжија наређења.

Изволите, господине министре, и овом приликом примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.

Вице консул,

Браиислав Ђ. Нушић

-----------------------------------------------------------------

Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 63.

25. јула 1894. године

Приштина

Господину

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела

у Београду

Господине министре,

У многим својим ранијим извештајима имао сам прилике господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које оружани Арнаути чине над неоружаним српским живљем. Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су, ваљда, икада били, што показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече. Не упуштајући се у нова побрајања самих појединости тих зулума, ја могу већ да тврдим, да услед тих зулума и расељавања као последице истих, на Косову нема већ више од 1.000 српских кућа нерачунајући ту вароши. И ако се овоме злу не стане на пут, било којим начином, на Косову и пећској нахији, нестаће српског живља већ за две године. Ово смело могу да тврдим упознавајући овамошње прилике на лицу места.

Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све. Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећске нахије, који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше, услед чега су већ три парохије у пећској нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити. Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку.

Не може се спорити воља и готовост овога Консулата, да се тому злу стане на пут, али су сви досадашњи путеви и начини могли само да створе моментани успех. Време би било размислити о једном општијем покушају, који би донео и општије резултате. Можда, када би се ангажовала штампа европскога гласа и могло би се очекивати, да би то у Цариграду учинило нарочити утисак и изазвало Порту из равнодушности, која долази, можда и отуда што су овдашњи догађаји у Цариграду непознати.

Ево само један пример Услед једног телеграма, који је преко пештанског кореспондент Бироа изашао у многим пештанским и бечким листовима, па и у ,,Н. Сл. Преси" где се говори о новијим зулумима у гиланској кази, смењен је сада гилански кајмакам, док толики досадашњи дописи о истом предмету у српским листовима нису могли да постигну исти успех.

Када би било могућно расположити некога од београдских дописника страних листова (само не мађарских, јер се они у Цариграду не читају), да се овамо лично крене, као што је пре 4 године био случај, онда би се могло очекивати колики толики успех.

Молићу вас, господине министре, да овај мој извештај изволите примити к знању и да изволите примити уверење о моме одличноме поштовању.



Вице консул,

Бранислав Ђ. Нушић

----------------------------------------------------------------

Његовом величанству краљу српском Александру I Обреновићу

у Београду

Ваше величанство, светла круно,

Наступивши најкобнији дани за Србе, православне вере у овим крајевима и предвиђајући пропаст М. Великих Дечана, принуђени смо, као старешине селске, досадити вашем величанству следећим:

Судбина Срба у овим крајевима је, да од пропасти српског царства подносе и трпе свакојаке муке од злих и бесних Арнаута. Али ево већ двадесет година, како су ти Арнаути особито побеснели, просто као дивљи зверови, те јадним Србима у овим крајевима свакојаке муке измишљају и њима их муче.

Заштите од судске стране није било до Мустаф-пашиног времена у Пећи, као и сад што нема, него су неки Срби морали бегати у твоју краљевину, а неки, који се и сад налазимо у овим крајевима, задахнути надом за боље дане, обраћали смо се за савет и тражили заштите код настојатеља В. Дечана, куда сваке године са својим породицама одемо о Петровдану и Госпођин-дану, да се — посматрајући царску лавру — сетимо успомене старе српске славе. И, изјављујући том приликом управитељима манастира, да се никако не можемо удаљит од ове српске светиње, као и пећске Патријаршије. Они су нас крепили надом, заузимали се за нас, у колико је било могуће. Али сад је наступило крајње време за нас.

У В. Дечанима постављен је за домаћина Исаија Црногорац, који сваки дан ради о пропасти тог манастира. Забадава смо надлежном владици неколико пута јавили да је Исаија покварен човек; да служи на штету манастира и српским интересима. Он не само што нас презире и није нам од никакве помоћи, него на против још и сваког дана задужује манастир и упропашћује старе драгоцености из манастира, тако нпр. сад говори како му је неко украо и један драгоцени крст из пороспора. Дотле је доћерао са својим гадним и неупутним понашањем, да је јадним Србима из села Лоћина забрањено примати свештеника и ићи у цркву ради богомоље. Незна се, шта ће јадници од свог живота.

Жао нам је што морамо јавити, да г. протојереј пећски тргује са нашим женама. Њему је духовна конзисторија и степеник злато. Само њему неколико турских лира, па макар и пету жену. Или да се она турчи.

Арнаути тако су сад побеснели, да није могуће овде описати њихова беснила. Сви би се преселили у твоју краљевину; али они нам недају. Шта од нас чине, то је изван памети, да се може замислити. Ређати факта о томе, написала би се читава историја. Од 1-ог јуна до данас убили су 16 Срба на мртво и 3 ранили у пећској нахији. Видећи да нико о нама не води рачуна, обраћамо се теби, као свом оцу и краљу за помоћ и избављење, јер ако се овако продужи до Митровдана, ми се морамо турчити.

17. јула 1894. године у селу Ђураковцу

Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 77.

17. августа 1894. године

Приштина

Господину

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела

у Београду

Господине министре,

Зулуми у приштинском и пећском санџаку не само да не престају већ узимају све то грозније размере. Тешко би било побројати .све те зулуме, али за карактеристику њихову нека послуже ово неколико, ја ћу бити, господине министре, тако слободан да неке од њихових зулума арнаутских побројим:

Арнаутин Рама из Гојиновца украо је 2. августа у сумрак Стојанку, девојче Мила Ћирковића из Добрилуга. Она је 6. августа потурчена.

Арнаути су убили 16-годишњег сина Анђелије пок. Јанче Петковића из Новог Села, када је био код оваца. Власт није учинила ништа да се убица пронађе.

Лапље Село, 1 сат од Приштине, било је читаву ноћ опкољено од Арнаута. Пуцали су неколико сати, али пошто се Срби нису појављивали, повукли су се пред зору назад. Власт није изаслала досад чиновника, да извиди шта је.

Сељаци око Липљана несму да иду у шуму по дрва, јер их Арнаути по читав дан држе везане за дрво, скидају им све одело и прете убиством. Сељаци ће остати ове зиме без огрева. Исто им тако не дају да лове у Ситници рибе и ракове, те су их више пута гађали и убијали.

Јована Стојановића из Доморовца и Јању механџију из Бујановца, даље једног Србина у Бабуши и неког Стојка у Липљану (пошто су му отели волове) убили су Арнаути. Сва ова четири убиства власт није испитала.

5. августа убили су Арнаути у селу Гојбуљу неког Пану из села Батвара, у његовој колеби крај оваца. Говори се, да су га за то убили, што је примао к себи свог шурака Кочу, који је избегао у Србију а сада се вратио по своју жену. Други веле, да га је убио неки богати Арнаутин из Вучитриа, који је од Пане већ неколико година тражио да му купи земљу и испрати у Србију а Пана то није хтео.

У околини Вучитрна погинули су од Арнаута још четири Србина. Убице нико не позива на одговор, а рођаци не смеду да се жале јер би освета била страшна.

Чувени ајдук Руста Кабаш, који је организовао читаву чету и сада прети да ће напасти на варош Призрен, отео је једну Српкињу из Призрена и послао у свој харем, који се по наредби власти, преселио у Приштину. Девојче још није потурчено и неће да остане у харему, где је и иначе буле бију и муче. Хтела би да бега, али не може. Интересно је, да власт ни овде, где је реч о харему човека ван закона, ајдука, неће да чини своју дужност.

15. августа, о слави у Грачаници Арнаутин један гађао је Србина, али погодио и убио Арнаутина. Сваке године о слави приређују Арнаути у Грачаници оваке ствари, да би заплашили Србе и да би помутили ово једино весеље у години народа на Косову. Ове је године, због зулума, било много мање света у Грачаници, нарочито мало из Призрена, Пећи, Гилана и Вучитрна. Прошле године су Арнаути на пр. дочекали Гиланце, при повратку са славе, испребијали их и опљачкали. А ове године су то учинили са више сељачких породица из Чаглавице.

Истог дана отели су Арнаути, при повратку са славе у Девичу једну Српкињу, девојку из Митровице.

17. августа потурчена је у Приштини једна отета Српкиња из Војиновца.

Но највећи су зулуми у пећској нахији. Тамо је Србину, тако-рећи дошла душа у подгрлац. Расељавање је тако рапидно, да ће пећска нахија опустети. Сваког дана је безброј убистава и отимачина имања и женскиња.

Данас сам добио извештај о зулумима у пећској нахији и ./. приложено писмо упућено од Пећанаца на његово величанство краља. Чујем да и један њихов нарочити изасланик долази у Београд, али ми није сигурно познато.

Заиста је прави ужас шта се тамо догађа!

Извештавајући вас о овим зулумима, које са болом у души гледам, немогући да помогнем, мени је част, господине министре, скренути вам пажњу на мој предлог од 24. јула о.г. Пов. № 63, односио изашиљања једног страног дописника у ове крајеве.

Изволите, господине министре, и овом приликом примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.

Деловођа Консулата,

Иван Иванић


----------------------------------------------------------------


Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 90.

14. септембра 1894. године

Приштина

Господину

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела

у Београду

Господине министре,

У Ђакову је стање врло опасно. Управо немири трају већ 14 дана, у толико да је за то време неколико дана била затворена и чаршија. Један ајдук, Бајрам Цур, који је пре извесног времена, отишао, после безбројних убистава, из Ђакова у гору, хтео је сад да се врати у Ђаково и да се настани у вароши. Ћаковци, којима је исти ајдук дужан доста крви, неће то никако да му допусте. Ајдук пак, здруживши се, са Ђаковцима, противним, племеном Малесије, дошао је пред Ђаково и са оружјем у руци тражи улазак у варош. Ђаковци су затворили чаршију и спремили су се, да са оружјем дочекају ајдука и његове многобројне оруржане другове.

Из Приштине је, прекјуче, отишао да их мири муфтија и Сулејман ага, главари укинутога „Исљахата", али је слаба нада, да ће успети. Из Призрена је пак отишло 300 низама за Ђаково, где је војена посада врло малена.

Како се ствар буде развила, ја ћу вас, господине министре, известити.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме најодличнијем поштовању.



Деловођа Консулата,

Иван Иванић

Консулат Краљев. Србије у Приштини

Пов. № 127.

20. новембра 1894. године

Приштина

Господину

Господину М. Богићевићу, министру инострани дела

у Београду

Господине министре,

Зулуми су нa Косову свакога дана све гори и гори и све несносинји. Расељавање српскога живља све јаче расте. Расељавају се сад већ и становници вароши.

Пре четири дана десио се је у Гилану случај који задивљује дрскошћу, а који уједно сведочи колико су власти равнодушне према свима овим зулумима. Арнаутин Сали чауш отео једноме Србину жену и вукао је по планини, терајући је силом да се потурчи. По закону морао је довести у Гилане у ућумат да пред кајмакамом и свештеником изјави, да хоће да се турчи. Дошли су били и њен отац Станко из села Витине и мајка јој. Она је изјавила да неће да се турчи и онда је Сали чауш у сред ућумата, где је било пуно света и заптија, потегао пушку и убио најпре оца па онда мајку женину. За тим је мирно из горњега спрата из ућумата сишао, узјахао коња и отишао. Нико га није дирао и данас још није ухваћен. Оволика дрскост од стране разбојника и оволика равнодушност од стране власти, која пропушта разбојника да се склони, довела је становништво у велику узрујаност и осећа се сада јак покрет за исељавање.

Очекује се, да можда, сутра и сам валија дође овамо, јер је стање у опште у Приштини и Санџаку врло растројено и сваког дана очекује се само какав опширнији догађај, који власти као да већ предвиђају.

О свему што се буде десило имаћу част известити вас.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме одличноме поштовању.



В. Консул,

Бранислав Ђ. Нушић


Писма српских конзула:
Оснивање српског конзулата у Приштини
Два писма конзула Луке Маринковића о затварању српских школа у Косовском вилајету 1890. године
Арбанаси гоне Србе са њихових стариначких баштина на Косову
Вести из Конзулата у Приштини 1892. године
Турци ометају наставу у Богословији призренској
Ужасне вести са Косова 1894. године
Документа Епархије:
Из извештаја епископа рашко-призренског - Светом синоду 1958.
Напади на цркве и вернике 1958.
Напади Шиптара и месних власти и исељавања Срба 1961-64.
Погоршање стања у Епархији и исељавање 1965-66.
Напасти Шиптара на Дечане и Гориоч
Нови извештаји о патњама и исељавању
Нова, тежа искушења, 1968. г.
Испаштања манастира Девича 1968. г.
Дечански извештаји о шиптарским нападима
Завод за заштиту споменика културе - Светом Синоду 1968.

2005-2007 Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

hebote, ti me uplasi, ja rekoh izgleda puklo ovde a ja se zezam na kompjuteru [ovde idu smajli ali mi je veza ocajna pa...]

adem_ks:

hebote, ti me uplasi, ja rekoh izgleda puklo ovde a ja se zezam na kompjuteru [ovde idu smajli ali mi je veza ocajna pa...]

Kliknite za proširenje...

Ћути и прати. Дедови вам били злочинци, очеви такође а код нас се каже ивер не пада далеко од кладе.

Navodno, priča se, da su Pahomije i J.Mišić, ušli u ministarstvo za Kosovo i pregovore...oni su samo zaduženi za mlade, da ih nauče zarađivati..."tko dirne mi pokemona dobije 100 dinara".

Напади на цркве и вернике 1958.

Е. Бр. 150. 8. априла 1958.

Од Пећи па све до Девича у Дреници нема ниједног свештеника. Манастир Гориоч и Црна Река потпуно су пусти, а у манастиру Грачаници нема пароха. [. . .]

У Епархији је свега 11 (активних) манастира, од њих 4 мушка и 7 женских. Стање у манастирима је тешко. Пореза превелика, нарочито у Дечанима, који морају да плаћају порез на земљу коју не држе и не обрађују, а која још повећава пореску стопу остале земље, тако да је манастир у дуговању пореза од 1954. године. Слично је и у Грачаници. [. . .]

Код православног (српског) дела становништва ових крајева. и то само код тог (српског) дела, примећује се, поред свих закона о слободи савести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље. То примећују сви свештеници. како они са стране, тако и домородци. Најближе објашњење те појаве је ово, што га даје један архијерејски намесник: .,Православни Срби Косова и Метохије, још из доба робовања, носе страх и понизност. И када су после рата осетили да носиоци послератне власти нерадо гледају на религиозне људе, они се онда привидно повлаче (у себе), а у души и даље остају што јесу-верујући. Мало је правих безбожника".

Епископ рашко-призренски Павле

Напади Шиптара и месних власти и исељавања Срба 1961-64.
Е. Бр. 136. 27. априла 1961.

Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Напр., после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Оном лањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, а који се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза, и то увек у законској форми. У томе учествују и Срби чланови Партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл. Наш живаљ не може да издржи економски, те се исељава. Има ту, свакако, и других разлога: укључење у индустрију, боље прилике за школовање деце итд., који су разумљиви и оправдани, али су најглавнија прва два и забрињавајући обим исељавања, дубоко сам уверен, од њих потиче.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. III. бр. 190/1961)

Бр. 276, 23. августа 1961.

Извештен сам из манастира Високих Дечана и Св[ете] Тројице код Призрена о до сада, у толикој мери, небивалој дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. Не само деца, него одрасли људи Шиптари долазе као у своје, беру и односе. На опомену калуђерица или другог особља у манастиру, дрско се супротстављају, насрћу и да се бију, псујући мајку српску и претећи да ово није српско већ албанско.

И о овоме ћу известити верску комисију у Приштини, али молим Св. Арх. Синод да предузме кораке да се законски заштитимо и ми овде.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив синода. ф. IV. бр. 67/1962)

Е. Бр. 132, 11. маја 1962.

Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака. [. . .]

Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке омладинаца, и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се бију, уз псовку и претње да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце из манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у ман. Соколици. Тражио сам од Верске комисије да ствар извиди и предузму потребне мере да се осигурају и нама (Србима) права која Устав гарантује свима. Ни у цркви нисмо мирни [. . .]

Један млад свештеник у Великој Хочи код Призрена, дошао је у сукоб са месном организацијом, а затим и са властима, око убирања прихода у натури од верних. Кажњен је са 15 дана затвора. Са стране власти стављено ми је до знања да је од он онде непожељан. Када се тамо још десила нека туча, у којој је повређен један члан Партије, покушало се да се прикаже да је и свештеник у тучи учествовао, или је организовао, иако је туча била лично разрачунавање и нема никакве везе са свештеником. У насталој ситуацији има кривице и до његовог нетактичног става, али уствари ту је више покушај да се онемогући религиозни рад међу вернима, јер тамо свештеника годинама није било, па је сад извесно религиозно буђење запало за очи партијцима. А сем тога, село је чисто српско, па власти будно бдију да се онде не јави каква национална ствар. [. . .]

И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свију крајева Епархије. Из гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било 40 српских домова, сада их има 12; Ново Чикатово 48, сада 22; Доњи Забел 18, сада 4; Велики Белаћевац 23, сада свега 3. Из голешке парохије иселио се у току године 81 дом. То је друга главна невоља наша у овим крајевима. 1912. године био је проценат Срба према другим националностима [у] Косову и Метохији 35 до 40%. Данас је тај проценат свега 25%.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. I. бр. 24/1962)

Dikan:

Ћути и прати. Дедови вам били злочинци, очеви такође а код нас се каже ивер не пада далеко од кладе.

Kliknite za proširenje...

da, da.... vama su svi zlocinci... vasa jedina krivica je sto se doseliste na ovaj brdoviti balkan nekada davno i sada morate da trpite

Е. Бр. 110, 13. априла 1963.

Током 1962. године расформиране су 3 црквене општине и 3 парохије, јер због малог броја верника не би могле издржавати свештеника, а поред тога две од њих нису имале ни своје цркве.[. . .]

Према извештајима Архијерејских намесника, а колико могу и сам да сагледам, апостасија од Цркве наставља се и даље. Распад породичне заједнице, раслојавање села укључивањем у индустрији, сељењем у град, и расељавањем (Срба), број верних, који су макар спољашње везани за Цркву и врше верске обреде, и даље се смањује . . . Наводим случај једног насељеника из околине Липљана, који је од мене тражио званичну потврду да није члан црквене управе, јер је оклеветан да јесте. Управо (се збива) као што се вели у једном савременом запису у Требињу по доласку Турака, 1500. године: ,,Ради наших грехова постиже нас Измаиљћанска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере . . . и многи не мучени ни од кога отступише од благочестиве и приступише њиховој вери". [. . .]

Млађи свештеници полако уводе (обнављају) прославу Св. Саве. Деца врло радо долазе и узимају у њој учешћа, али их учитељи спречавају и кажњавају. [. . .]

Тешкоће на које сам раније указивао остале су исте и у овој години, још донекле и увећане . . . Исељавање нашег живља са целог Космета наставља се и даље.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, ф. IV. бр. 60/1963)

23. октобра 1963. у Београду

Октобра месеца прошле године почето је зидање звоника на западној страни црквице у селу Штрпцу код Призрена, пошто је тек тада, после две године тражења. добијена потребна дозвола. Но кад је звоник озидан готово до крова, НОО Штрпце обуставља даљу изградњу с мотивацијом да материјал од кога се звоник гради - сига - ,,није квалитетан, не одговара приложеном плану, а такође је противан и датој грађевинској дозволи".

Звоник је целе прошле зиме остао на киши снегу и мразу непокривен, јер Општина није дозволила да се оно што је изграђено покрије привремено да не закисава. [. . .] Некоме је у интересу да звоник стоји тако незавршен. да закисава и пропада. Не само то, но чујем да се говори да се дозвола неће дати, него ће се већ саграђено морати порушити.

На страну то што је у близини Призрена у једном селу, сада ових година, подигнута велелепна римокатоличка црква; што је подигнута код Приштине у једном селу џамија где је није било од Косова, а нама се онемогућава да заменимо дотрајали звоник од дасака маленим звоником од сиге, од чега је и црква делимично сазидана. Но у том истом месту, пре три-четири године, на тражење Општине, без речи је црквени одбор поклонио парче земље за проширење дворишта новоподигнуте школе.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. V, бр. 227/1963)

9. март 1964.

Поред општих тешкоћа са којима се наша Црква сусреће у свом раду, у крајевима где смо ми, Срби, данас национално и верски мањина, имамо и те што људи нашег племена који су у власти неће да Цркви изађу у сусрет ни онде где јој се. и против закона чини криво и наноси штета. Неки поступају тако да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и неослобођеност од националних и верских предрасуда. док добар део међу њима има таквих који сматрају да добри односи између Српске цркве и Државе не значе друго но баш то: да се Православној цркви може не учинити ни оно на што по закону има право, јер смо, ето, у добрим односима с њом, а онима другима морамо учинити што траже и прогледати кроз прсте мада и немају право, да би с њима односе побољшали. Тако су наши суграђани других вера у тим крајевима у бољем положају од нас. Они успевају да подигну чак потпуно нове богомоље, у местима где их нису никад имали, а нама се онемогућава да одржимо и оне које постоје вековима.

У Епархији рашко-призренској најтежи такав случај је са црквом у Кос[овској] Каменици код Гилана. Ту нам је седиште пароха за три парохије и у ту су цркву упућени верни из готово 30 села, јер се у две друге црквице служи само једанпут годишње, пошто је једна руинирана, а обе без потребних утвари.

На порти те цркве. НОО 1947. г. срушио је северни зид узевши материјал од тог зида са своје потребе. Доцније је срушио зид и са источне и јужне стране, а од тог материјала, уз западни зид подигао још један и тако је начињена зграда (фотографија 1), која је најпре служила НОО за магацин, а затим је испреграђивана и НОО ју издаје и данас под закуп. [. . .]

Сем тога, сваког петка разграђена порта служи као пијац. Ту народ на цркву наслања и веша ствари за продају, за звонару вежу коње и магарад, паркирају кола и камионе и надгробни споменици служе им за тезге, седају на њих, мећу своју робу, што све пружа врло ружну слику и вређа осећања православних верника чија је то црква и споменици, та црква у чијој је призиданој припрати, још у турско доба. била школа у којој су учили још понеки старији људи.

Поред цркве, са северне стране. постојала је црквена зграда. магаза, коју је НОО срушио 1950. г. а материјал употребио да подигне на истом месту зграду коју је користио као кафану, а сада продавницу мешовите робе. Све то без паре и динара, а црква ту нема парохијског дома, па свештеник мора да станује по приватним кућама.

Пре неку годину, 1960, НОО је узео једну црквену парцелу, а за исту обећао дати друго земљиште, но уговор о замени и пренос још није начињен, поред свих тражења пароха, па црква не може да уђе у посед замењене земље, јер исту својатају и користе приватна лица.

Црквена се општина више пута обраћала НОО у Каменици, писмено и усмено, да се изнета питања реше, ишао је онамо месни свештеник, архијерејски намесник из Гњилана; 1960. године био сам лично у Општини. Говорили су ми да би цркву требало некуд да преместимо, јер им смета, но својим средствима, јер НОО нема пара. Ја сам одговорио да ми нисмо равнодушни према тој цркви, где су наши стари долазили стотине година и где је била школа пре Првог светског рата.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архнв Синода. ф. II. бр. 79/1964)

Feral, 9.kolovoza

Piše: Petar Luković


Svaka priča o srpskom pravosuđu izgleda kao gola zajebancija sa neizbežnim primesama horrora: još kad je na optuženičkoj klupi neko uniformisano lice iz državotvorne Srpske Pravoslavne Crkve, svejedno da li se goni zbog zlostavljanja dece žaračem ili prefinjene pedofilske tehnike uvlačenja u dupe – ishod je unapred poznat; ili je bradato lice oslobođeno usled nedostatka dokaza, ili je sud nešto zasrao pa se suđenje poništava, ili je slučaj zastareo, ili silovana deca nisu pravilno skladištila uzorke DNK iz popovske sperme, ili nije u nacionalnom interesu da sveštenicima zbog sitnica sudimo baš sad kad se svet ostrvio da nam uzme Kosovo sguza!

Povod za ovu filozofsku raspravu o manijacima u mantijama jeste odluka Vrhovnog suda Srbije da se – zbog nepoštovanja procedure – ukine presuda Opštinskog suda u Novom Sadu kojom je Jovan Mišić, poznatiji pod semenim imenom Ilarion, osuđen na čitavih godinu dana zbog pedofilskih aktivnosti; do pre mesec dana, zanimljivo, čak je postojala poternica za Mišićem, ali sad kad je presuda ukinuta i zaključeno da je „slučaj zastareo“, mahniti sveštenik slobodan je da po crkvenim baštama i dalje dečacima pokazuje spolovilo i da bogatom novčanom nagradom od 100 dinara celiva svako hrabro dete radoznalo da pipne mlohavu religioznu alatku.

Upravo tako je čitav slučaj otkriven pre šest (!) godina: deca su se roditeljima hvalila da im je čika popa davao novac svaki put kad su ga uhvatili za Pokemona... I kad su užasnuti roditelji digli frku, Crkva je mirno, kao da se ništa nije desilo, povukla Ilariona sa radnog mesta i, navodno, pokrenula „interni postupak“ po sopstvenim aseksualnim kanonima.
Logično: država Srbija i pre šest godina nije imala snage i volje da posegne za normalnom procedurom i ovog seksualnog zlotvora stavi iza rešetaka, već se zadovoljila obećanjem Crkve da će tu stvar „rešiti“. Čekajući ishod postupka koji verovatno nikad nije ni pokrenut, Mišić je premešten u Hrvatsku, u manastir Orahovica, gde je nastavio da radi ono što najviše voli: da penisom celiva srpske dečake mlađe od šest godina. I taj je skandal (pravo)slavno zataškan: Mišić se opet vratio u majčicu Srbiju da na miru čeka odluku Opštinskog suda u Novom Sadu; pomenuti Sud, tek da pomenemo, vodio je postupak upravo tako da ga svaki Vrhovni sud ima odmah poništiti: Mišić, recimo, nije bio pozivan na saslušanje, niti na glavni pretres, što je bilo dovoljno za ovakav očekivan i planiran happy-end epilog.

Ovo pravno vunovlačarenje koje je trajalo punih šest godina na delu je pokazalo da je, u stvari, Država Srbija integralni deo Crkve; koliko dečaka Ilarion treba da poprska svetom spermatoizoidnom vodicom da bi neki ovdašnji Sud odlučio da ovo čudovište valja baciti na dugogodišnju robiju – u odluci Vrhovnog suda nije objašnjeno, baš kao što ništa nije rečeno ni o slavnom vladici vranjskom Pahomiju koji je, baš kao i kolega Ilarion, u pedofilskoj groznici spopadao dečake u sopstvenom manastiru. Četiri odvojena procesa protiv ovog Manijaka koji je i dan-danas na visokom SPC položaju, okončana su prirodnom pravnom smrću: dva procesa su do izricanja presude zastarela, za ostala dva nije bilo „dovoljno dokaza“.

Činjenica da je Vojislav Koštunica u nekoliko navrata dolazio u Vranje gde je glavnim ulicama šetao sa ovim časnim i nepohotnim božjim službenikom – vrlo se dojmila srpskog pravosuđa, koje je ovu mušku šetnju ispravno pročitala kao politički signal: ne dirati Pahomija! Za one koji ovaj signal nisu videli prvi put, dr Koštunica je napravio reprizu: u širi krug budućih pregovarača o Kosovu, dr Kalašnjikov uvrstio je diplomatu Pahomija – tek da pokaže da je Pahomije onaj stub srpskog društva koji se mora čuvati i negovati.

Tako se pedofilski krug nepovratno zatvorio: Pahomije i Ilarion su konačno slobodni da voljenom srpskom premijeru pruže odlučujuću podršku u historijskoj borbi za jednopolno Kosovo! Kolektivno ćutanje srpske javnosti glede ovih sramnih sudskih odluka – ovde se pomenutom šutnjom objašnjava kao briga o „ugledu Crkve“, institucije u koju naivni The Serbs još uvek imaju najviše poverenja! Slučaj pedofilskog dueta Pahomije/Ilarion koji se kanonom „muškog bratstva“ tretira kao „bezazleni incident“ samo je vrh ledenog crkvenog brega koji štiti ratne zločince, priziva fašiste u svoje okrilje ili propoveda ideologiju po kojoj sve zlo „stiže sa Zapada“, u šta se, valjda, ne računa pedofilija koja se po ovdašnjim manastirima svečano primila i, kao falusna štafeta, prenosi s mantije na mantiju ispod koje se, obično, ništa ne nosi; tko, ******, zna kad će naleteti nova, radoznala skupina dečaka!

Srpska Pravoslavna Crkva niti se oglasila, niti ima namera da se oglašava spram ovakvih „sitnica“; izvesni ministar pravde (partijski drug Borisa Tadića) reći će da ne komentariše odluke sudova; od ministra policije dočekaćemo da nam kaže da ovaj slučaj više nije u opisu njegovog radnog mesta; dr Koštunica upozoriće da u Srbiji nema važnije teme od Kosova i da je borba za očuvanje celovitosti Srbije, u stvari, bitka za međunarodno pravo i Statut Ujedinjenih naroda, te nam je neophodno nacionalno jedinstvo; Velimir Ilić, ekspert za crkveno i muzičko pravo, trenutno je zauzet trubačkom organizacijom Sabora u Guči; kako je krenulo, možda Ilarion i Pahomije u Guči budu počasni gosti!
Uz narodnjačku parolu: „Tko ne voli pedofiliju, taj ne voli Srbiju!“.

kryten:

Navodno, priča se, da su Pahomije i J.Mišić, ušli u ministarstvo za Kosovo i pregovore...oni su samo zaduženi za mlade, da ih nauče zarađivati..."tko dirne mi pokemona dobije 100 dinara".

Kliknite za proširenje...

Мали усрашо шта радиш на српском форуму кад те жупник жељно чека. То овде нећеш наћи. Ако будеш добар са жупником можда заслужиш и кардинала. :-o

Dikan:

Мали усрашо шта радиш на српском форуму кад те жупник жељно чека. То овде нећеш наћи. Ако будеш добар са жупником можда заслужиш и кардинала. :-o

Kliknite za proširenje...

odoše ti jaja!

adem_ks:

a zar popovi gledaju crtane???

Kliknite za proširenje...

Воле хоџе да ошацују. Мало хопа цупа знаш ти добро Адеме.

Dikan:

Воле хоџе да ошацују. Мало хопа цупа знаш ти добро Адеме.

Kliknite za proširenje...

ja jok, ali ti izgleda sve znas

kryten:

odoše ti jaja!

Kliknite za proširenje...

Дебилу зашто тролујеш тему тим глупостима. Какве везе има то са темом. Јел си гледао оно суђење у Л.А. кад ја пукла католичка црква грдне паре. Можда се и ти овајдиш за неку годину ћут сад није тема о томе већ о вековној геноцидној политици Адемових сународњака.

adem_ks:

ja jok, ali ti izgleda sve znas

Kliknite za proširenje...

Немој више да тролујеш тему, већ читај шта су твоји стари радили.

Ne znam zasto, ali pedofila ima , izgleda u svim verama , i crkvama.......

U svakom slucaju, odvratno je...........izgleda da svaka ima svoga Pahomija

inagadadavida:

Ne znam zasto, ali pedofila ima , izgleda u svim verama , i crkvama.......

U svakom slucaju, odvratno je...........izgleda da svaka ima svoga Pahomija

Kliknite za proširenje...

Као и у свим осталим професијама.У сваком житу има кукоља. Ако желите тему о педофилима отворите је.