Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

http://fs5.****************/images/170910/2ik4tvtz.jpg

USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz
u moje slepoočnice?

Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako među prtljagom.

Širom otvorite skretnice.
Širom otvorite kočnice.

Ima nekad,
pa mi je nešto u životu
tako životinjski drago,
a i sam ne znam zašto je drago.

Ima nekad,
pa se poneka srneća noć dugo seća
naših prstiju oljuštenih od milovanja
i poljubaca što su nam kao ptice
u kosi malo odspavali.

Možda mi iskreno mislimo
da se bar ova stanica zove:
sreća.
Pa šta, ako se i ne zove: sreća?

Možda se mi nikad i nismo poznavali,
a sve vreme se činilo
da smo se previše poznavali.

Miroslav Antić

STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa necu da joj kažem
jer necu.
Ona je jedna neozbiljna
najobicnija balavica.
Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zvižducemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojcice.
Ništa necu da joj kažem,
jer necu.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postacu najgori djak u školi.

Miroslav Antić

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom.
Sat i koferi.Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

R o m a n s a

-Jesi l moje
Najmoje?
-Jesam tvoje.
Najtvoje.
-Da ti sviram u ušima?
-Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al da budu na cvetiće.
-Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.
-Da me mrze sve komšije.

-Da ja imam samo tebe.
-Da ti imaš samo mene.

-Da ne udju ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendjer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.

-Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

-Jesi l moje?
Najmoje?

-Jesam tvoje.
Najtvoje.

http://fs5.****************/images/170928/xaw4hxd5.jpg
.........................................
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli............................

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.
Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Miroslav Antic

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.


Mika Antić

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj....

- - - - - - - - - -

"Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan...''

''Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem. ''

Najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanivi ukus mesecine.

Mostovi


U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva.
Još imam čulo nevinosti i radosti.
I ne mogu da žurim.
Da se grčim i kidam.
Da budem privremen.
Ja brusim svoje oči u drago kamenje.