Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

SUSRETI

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.
 
A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli sta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.

Sta ga to zauvek iste.

Nemoj ici na groblja.
Nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i tuzno pozoriste.

Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemas ponekad potrebu
da malo krisom zadjes
u nove slojeve razuma?
u susedne buducnosti?

Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadjes.

Znas sta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvazio.
 
Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedna zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.
 
ROMANSA

Na svet sam došao sličan ljudima
Koji na srcu nemaju ljusku
I sve sam menjao u grudima
Za jednu pesmu dobru i ljudsku

U nebo sam se sunovratio
Sa svima sam se vlažno ljubio
I kome treba, nežnost vratio
I kome treba, bol izgubio

Bičevi grana ... Rebra plota ...
Vetrovi sumrak za rukav vuku
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu ... nečiju ruku ...

I jedno srce ustreptalo
I dva-tri osmeha tiha i prosta
Sve je to ponekad tako malo
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.
 
. I ne znaš koliko kao ti - takvih
Večeras ponovo nekog nemaju
I ne znaš koliko kao ti – istih
Za susret s tobom baš sad se spremaju

I ne znaš ko su to, kao ti – divni
I što su kišama suze razblažili
A lepo ste se mogli sresti
Samo da ste se malo potražili

I kreneš u život s pogrešnim nekim
S drukčijim nekim
Nekim dalekim ...
 
Kako se sanja

Treba nesto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude bas ovako i onako,
vec da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
onda - tako.
Kad kraicak levog oka sjaj zalije,
kad kraicak desnog oka bol zalije,
kad kraicak desnog uha dah zalije,
kad kraicak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: sta li je,
ni: cemu je,
ni: da li je?


Uzmi malo sna u shaku
i protrljaj oci svoje.
I odjednom znaces: to je.


Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje.
 
Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.
 
Krila
Ako hoces da odletis,
- sklopi oci
i sve jace
veruj,
veruj kao nikad
u sve sto se cini cudno.

Nemoj da mi smesno mases
ko glupave vetrenjace
svakom vetru,
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
- i odmah ce da poleti.

Neko nadje svoja krila
u tatinom novcaniku.

Neko proda svoja krila.

Neko uvek tudja krade.

Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila vezhe.
Nekom mama krila srezhe.

Neko ode za pticama.
Neko padne cim se vine.

Al divno je,
al najteze
kad u glavi nadjes krila
i obletis mastom samo
za trenutak sve visine…
I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.
 
SAPUTNICI

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti
Znam: neće svima jednako biti sunca
Na istoj cesti uvek će se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca

Hodaće oba u jednom istom smeru
Tegleći svaki svoju drukčiju veru
Pa i mi tako jedan uz drugog nemo
Po istoj cesti teglimo živote i dane

I uporedo rame uz rame idemo
I lagaćemo kako se razumemo
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane
 
SLUTNJA

Još se danas rođena moglo plavo voleti
Pored niskih taraba gde se veče javlja
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
Od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja

Zalud će ti zenice zelenilom roditi
- drugi neki ljubavnik grlo će ti gristi
Prvo ćes se stideti, posle ćeš se prodati
U večeri drukčije, kraj taraba istih

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a
Belom dušom opružen niz obzorja ravna
Jedini ću ostati pijan od harmonike
Bez bola u očima, prost i jednostavan

Znam sutra će drukčije tepati i voleti
Naše stare osmehe niko neće shvatiti
Možda ćeš me tražiti, možda će te boleti
Al se više nikada neću tuda vratiti

Predgrađe pod granama. Vitla vetar listove
Sive malje sumraka na oke se pletu
Shvati da će umreti ove noći blistave
Zadnje zvezde nežnosti u velikom svetu
 
Kad mi dodje da idem,
mnogo moram da idem.
Nije vazno kuca cu.
Nije vazno dokle cu.
Doslo mi je da idem
i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u "E" zicu kad placem,
u "E" zicu kad pevam,
u "E" zicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu zicu
osim "E"

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dodje da idem,
strasno moram da idem.

Nije vazno kuca cu.
Nije vazno zasto cu.

Krv se sva u zeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Siroko me kise zaobilaze.
Obuva mi sunce zute cipele.
Kad mi dodje tako strasno mnogo dodje
samo idem, idem kao lud

- unutra u mene.
 
"Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije ni cudesan ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima laznog coveka.
Moras da smognes snage i sebi otvoreno obecas da ces ostati tragac za vecnoscu u sebi, a ne za sobom u vecnosti.
To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od ustedjevine ove neznosti, sine moj..."
 
Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.
 
Govor

1.

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,

nepristupacno proveri,

morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena",
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

2.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmi-
sljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

3.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz, zhamore
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
kozha vode i vecnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
 
SAMOCAMAntic-1.jpg
 
KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrktati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

UltraBasic
Razlog za probuditi se RANO
Odgovora
1
Pregleda
129
UltraBasic
UltraBasic
Samsonight
@RialdaT, I need you!
2
Odgovora
30
Pregleda
529
*pustinjakinja
*pustinjakinja
Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
2
Odgovora
30
Pregleda
588
Nina
Nina

Back
Top