- Poruka
- 1.023
Ako ste ikada mislili da znate nešto o susednoj Albaniji, zemlji na koju se često mrko gleda sa naše strane granice - zaboravite odmah sve. Ako vas put ikada nanese, otvorite širom oči kako bi ste upoznali svet kakav nikada i nigde ranije niste videli
Samo neopterećeni stereotipima, mučnom bližom ili daljom istorijom, plitkim komentarima dežurnih sveznalica koje nikada nogom nisu kročile u zemlju od koje redovno prave baba-rogu moći ćete da zaronite u stvarnost Albanije, koja se često opisuje kao “poslednji nepoznati deo Evrope”.
Današnja Albanija je zemlja koja trpeljivo nosi tragove teškog nasleđa, ali istovremeno i zemlja čiji otvoreni, nikada nervozni, pristojni i čisti ljudi pokušavaju da od svakodnevne muke naprave nešto, obezbede svojoj deci bolju budućnost i malo požive kao sav ostali svet.
Obični Albanci sa takvim, jednostavnim ljudskim željama retko imaju vremena da misle na prošlost, diktaturu Envera Hodže koji je umro još 1985. ili kolaps piramidalne štednje koja im je 1997. odnela 2,5 milijarde dolara i zamalo uvela zemlju u građanski rat. Oni optimistički gledaju u budućnost i nastoje da vredno rade, poštujući svaki zarađeni lek.
Impossibile!
Jedan evro menja se za 120 leka, a po čuđenju službenika u menjačnicama kada se menja novčanica od 50 evra svakom posetiocu je jasno da su to prilično velike pare za običnog čoveka. “Svih 50?” - upitala je začuđeno, ali na dobrom engleskom, devojka u jednoj banci na centralnom Trgu Skenderbega u Tirani. “Ostajem više dana”, kažem. “A, OK”, smeši se ona i nijednim gestom ne pokazuje da joj pasoš “Savezne Republike Jugoslavije” znači bilo šta.
Biti iz Srbije nevažno je i za desetine ljudi u susretima u Tirani, Skadru, Draču, jadranskim letovalištima kao što su Šenđin (nema veze sa Kinezima iako tako zvuči) ili Velipoja. Samo dva su odisala ekstremnim iznenađenjem. Prvi put je taksista na kratkoj relaciji Trg Skenderbega - Hotel Grand - u bivšem “bloku”, nekada zabranjenom za obične smrtnike jer je tamo živeo Enver Hodža sa ostalom nomenklaturom - bukvano odskočio od sedišta kada je ova putnica priznala svoje srpsko poreklo. “Impossibile”, reče čovek na italijanskom i priznade da nikada u životu nije video ni jednog pripadnika te nacije.
“Neće mi niko verovati”, dodao je kada smo u tri minuta prešli ceo centar Tirane u kojem duž glavne, samo jedan kilometar duge, ulice stoje sva ministarstva, najvažnije institucije i takozvana “piramida”. Ta nekada najskuplja građevina u Albaniji bila je poslednje počivalište preminulog Hodže, izgrađena po nacrtima vodećih albanskih arhitekata, uključujući i njegovu ćerku Pranveru. Sada je okićena albanskim i američkim zastavama, iako je Džordž Buš bio još 10. juna. Posmrtni ostaci Hodže su 1992. godine diskretno preneti na jedno od grobalja u Tirani, a “piramida” je kulturni centar. Pranvera i njena porodica i dalje žive u glavnom gradu.
Drugi sličan susret bio je sa mladim sportskim novinarom Argonom, ispred predsedničke palate, u nastojanju da pronađem “univerzitetsku biblioteku”, zapravo ubogu prodavnicu udžbenika i vodećeg zaštitnika dobro načete životne okoline Džemala Mata ispred nje. Agron govori engleski, u životu nije video srpsko biće, ali o njima je čuo sve najgore. Posle susreta nije više bio toliko siguran.
Ako su ovi susreti imali jednu dimenziju, par drugih imalo je potpuno neočekivanu. Za početak, mladi urednik nedeljnika “ABC” Ben Andoni govori odličan sprsko-hrvatski. Odakle to? “Kao dete sam gledao sve bivše jugoslovenske televizije, pa sam učio iz titlova”, kaže Ben.
Idoli
U vinariji “Kobo”, nekih 150 kilometara južno od Tirane, nešto slično. Pošto se tokom degustacije odličnih vina ne može pušiti u svečanoj sali (kao, uostalom, nigde u zatvorenom prostoru u Albaniji, iako svi puše “k’o Turci”), palim cigaretu na terasi. Prilazi suvlasnik vinarije, pa na moju priču da sam iz Srbije kaže na korektnom engleskom: “A šta je sa ‘Idolima’? Odrastao sam uz njihovu muziku. Vi u Jugi ste nama bili idoli”.
Objašnjavam kako je danas jedan od “Idola” savetnik predsednika Srbije, te da “onaj sa naočarima”, kako Redžep kaže, ima advertajzing agenciju. Mojim saputnicima - Indusima, Rumunima i Mađarima, ništa nije jasno.
Još manje im je bilo šta jasno kada u tvrđavi Razafa iznad Skadra, prašnjavog i zapuštenog, pričam sa nekoliko hrvatskih turista koji slušaju vodičevu priču, na engleskom, o tome kako je sazidana. Oni stariji shvataju odmah da je to, zapravo, “zidanje Skadra na Bojani”, sa Gojkovicom mladom koja je u nju zazidana. U albanskoj verziji ona je Razafa. “Ali, mi smo to učili u školi”, objašnjava Damjan, sredovečni lekar iz Zagreba, a moji internacionalni saputnici samo odmahuju glavom. “Pa, šta vam bi pre 15 godina?!” - pita nas jedan od njih. Na to pitanje ni lekar ni ja nemamo odgovor.
Rivijera
Tokom poslednjih godina, Albanija ulaže ogromne napore da postane turistička destinacija onih koji posećuju Jadran, odnosno Hrvatsku i Crnu Goru. Turizam za sada donosi samo 3,2 odsto bruto nacionalnog proizvoda, ali su ambicije mnogo veće. Najveći broj od oko 900 hiljada turista u 2006. godini, prema zvaničnim podacima, činili su domaći turisti i Albanci sa Kosova i iz Makedonije. Svega 20 odsto su bili stranci.
To je segment u kojem predstoji veliki rad, priznaće svako. Albanija nema dobre puteve, osim dva. Jedan vodi od Tirane do obližnjeg Drača na Jadranu, a drugi na sever do Skadra, sa odvajanjima za jadransku obalu. Međutim, zahvaljujući divljoj gradnji i nedostatku ikakvog planskog pristupa, taj deo obale teško da je atraktivan za strance. Desetinama kilometara duge peščane plaže unakažene su višespratnicama za izdavanje i prodaju, a prateća infrastruktura je neadekvatna, te čak ugrožava more.
Najinteresantnije destinacije su sada na jugu, takozvana “Rivijera”, ili obala Jonskog mora, od Valone do Sarande (preko puta Krfa). Nažalost, putovati od Tirane do Sarande i nazad ne može se u jednom danu. Vožnja traje osam sati po uzanom i lošem putu do mesta koje je udaljeno oko 300 kilometara od glavnog grada. Inače, magistrala duž 362 kilometra duge obale nikada nije ni zamišljena, jer je takav put mogao biti pista za sletanje invazionih aviona. Invaziju su mogle da spreče posade stotina hiljada manjih ili većih bunkera, posejanih duž strateških linija. Sada su mahom orkuženi žbunjem i ne daju se vaditi iz zemlje, pa se niko ni ne trudi.
Šok bez terapije
Albanska privreda je nešto što predstavlja izazov za sebe, jer se mukotrpno obnavlja i tek poslednjih godina beleži rast od oko šest odsto godišnje. Privatizacija je obuhvatila samo cementare i neka industrijska postrojenja, a od obećane “šok terapije ka oporavku” pre nekih desetak godina ostao je samo - šok.
“Kombinati”, odnosno fabrike izvan velikih gradova, jednostavno su umrle 1990. i većinom izgledaju kao ratom razorena Bosna. U blizini Skadra jedan “kombinat” ima samo spratne konstrukcije i dimnjak; sve ostalo je nestalo - razvučeno, ukradeno, ugrađeno u kuće...
Kolaps svake vrste i teška prošlost doveli su do toga da se danas ne zna koliko ljudi zapravo živi u Albaniji. Iako statistika navodi 3,1 milion, pouzdano se zna da je jedna trećina stanovništva emigrirala odmah posle pada komunizma. Jedna trećina spustila se iz sela u gradove, a trećina je ostala u rodnim mestima pokušavajući da preživi. U Albaniji, inače, ne postoji statistika o tome koliko ljudi je nastradalo od II svetskog rata naovamo pokušavajući da nađe bolji život plivajući preko Jadrana ili prelazeći planine u pravcu Kosova ili Makedonije.
Danas, oko 13 odsto bruto nacionalnog proizvoda Albanije čine doznake emigranata za koje mnogi veruju da mogu da oporave zemlju. U svakom selu postoji makar oronuli lokal na kojem piše “Money Transfer” (transfer novca), jer je najveći broj emigranata u Americi. Ipak, nisu svi zadovoljni zbog toga.
“Doznake su i dobra i loša stvar”, kaže jedan od aktivista civilnog društva Arijan Gaće. “S jedne strane, one mogu da ožive ekonomiju, ali, sa druge, čine ljude lenjim. Mnogi se oslanjaju na to kao jedini izvor prihoda. Roditelji obasipaju decu poklonima ili novcem, sve u želji da nadoknade i sebi i njima neko izobilje kojeg nikada nije bilo u prošlosti. To ne može da bude dobro”.
Samo neopterećeni stereotipima, mučnom bližom ili daljom istorijom, plitkim komentarima dežurnih sveznalica koje nikada nogom nisu kročile u zemlju od koje redovno prave baba-rogu moći ćete da zaronite u stvarnost Albanije, koja se često opisuje kao “poslednji nepoznati deo Evrope”.
Današnja Albanija je zemlja koja trpeljivo nosi tragove teškog nasleđa, ali istovremeno i zemlja čiji otvoreni, nikada nervozni, pristojni i čisti ljudi pokušavaju da od svakodnevne muke naprave nešto, obezbede svojoj deci bolju budućnost i malo požive kao sav ostali svet.
Obični Albanci sa takvim, jednostavnim ljudskim željama retko imaju vremena da misle na prošlost, diktaturu Envera Hodže koji je umro još 1985. ili kolaps piramidalne štednje koja im je 1997. odnela 2,5 milijarde dolara i zamalo uvela zemlju u građanski rat. Oni optimistički gledaju u budućnost i nastoje da vredno rade, poštujući svaki zarađeni lek.
Impossibile!
Jedan evro menja se za 120 leka, a po čuđenju službenika u menjačnicama kada se menja novčanica od 50 evra svakom posetiocu je jasno da su to prilično velike pare za običnog čoveka. “Svih 50?” - upitala je začuđeno, ali na dobrom engleskom, devojka u jednoj banci na centralnom Trgu Skenderbega u Tirani. “Ostajem više dana”, kažem. “A, OK”, smeši se ona i nijednim gestom ne pokazuje da joj pasoš “Savezne Republike Jugoslavije” znači bilo šta.
Biti iz Srbije nevažno je i za desetine ljudi u susretima u Tirani, Skadru, Draču, jadranskim letovalištima kao što su Šenđin (nema veze sa Kinezima iako tako zvuči) ili Velipoja. Samo dva su odisala ekstremnim iznenađenjem. Prvi put je taksista na kratkoj relaciji Trg Skenderbega - Hotel Grand - u bivšem “bloku”, nekada zabranjenom za obične smrtnike jer je tamo živeo Enver Hodža sa ostalom nomenklaturom - bukvano odskočio od sedišta kada je ova putnica priznala svoje srpsko poreklo. “Impossibile”, reče čovek na italijanskom i priznade da nikada u životu nije video ni jednog pripadnika te nacije.
“Neće mi niko verovati”, dodao je kada smo u tri minuta prešli ceo centar Tirane u kojem duž glavne, samo jedan kilometar duge, ulice stoje sva ministarstva, najvažnije institucije i takozvana “piramida”. Ta nekada najskuplja građevina u Albaniji bila je poslednje počivalište preminulog Hodže, izgrađena po nacrtima vodećih albanskih arhitekata, uključujući i njegovu ćerku Pranveru. Sada je okićena albanskim i američkim zastavama, iako je Džordž Buš bio još 10. juna. Posmrtni ostaci Hodže su 1992. godine diskretno preneti na jedno od grobalja u Tirani, a “piramida” je kulturni centar. Pranvera i njena porodica i dalje žive u glavnom gradu.
Drugi sličan susret bio je sa mladim sportskim novinarom Argonom, ispred predsedničke palate, u nastojanju da pronađem “univerzitetsku biblioteku”, zapravo ubogu prodavnicu udžbenika i vodećeg zaštitnika dobro načete životne okoline Džemala Mata ispred nje. Agron govori engleski, u životu nije video srpsko biće, ali o njima je čuo sve najgore. Posle susreta nije više bio toliko siguran.
Ako su ovi susreti imali jednu dimenziju, par drugih imalo je potpuno neočekivanu. Za početak, mladi urednik nedeljnika “ABC” Ben Andoni govori odličan sprsko-hrvatski. Odakle to? “Kao dete sam gledao sve bivše jugoslovenske televizije, pa sam učio iz titlova”, kaže Ben.
Idoli
U vinariji “Kobo”, nekih 150 kilometara južno od Tirane, nešto slično. Pošto se tokom degustacije odličnih vina ne može pušiti u svečanoj sali (kao, uostalom, nigde u zatvorenom prostoru u Albaniji, iako svi puše “k’o Turci”), palim cigaretu na terasi. Prilazi suvlasnik vinarije, pa na moju priču da sam iz Srbije kaže na korektnom engleskom: “A šta je sa ‘Idolima’? Odrastao sam uz njihovu muziku. Vi u Jugi ste nama bili idoli”.
Objašnjavam kako je danas jedan od “Idola” savetnik predsednika Srbije, te da “onaj sa naočarima”, kako Redžep kaže, ima advertajzing agenciju. Mojim saputnicima - Indusima, Rumunima i Mađarima, ništa nije jasno.
Još manje im je bilo šta jasno kada u tvrđavi Razafa iznad Skadra, prašnjavog i zapuštenog, pričam sa nekoliko hrvatskih turista koji slušaju vodičevu priču, na engleskom, o tome kako je sazidana. Oni stariji shvataju odmah da je to, zapravo, “zidanje Skadra na Bojani”, sa Gojkovicom mladom koja je u nju zazidana. U albanskoj verziji ona je Razafa. “Ali, mi smo to učili u školi”, objašnjava Damjan, sredovečni lekar iz Zagreba, a moji internacionalni saputnici samo odmahuju glavom. “Pa, šta vam bi pre 15 godina?!” - pita nas jedan od njih. Na to pitanje ni lekar ni ja nemamo odgovor.
Rivijera
Tokom poslednjih godina, Albanija ulaže ogromne napore da postane turistička destinacija onih koji posećuju Jadran, odnosno Hrvatsku i Crnu Goru. Turizam za sada donosi samo 3,2 odsto bruto nacionalnog proizvoda, ali su ambicije mnogo veće. Najveći broj od oko 900 hiljada turista u 2006. godini, prema zvaničnim podacima, činili su domaći turisti i Albanci sa Kosova i iz Makedonije. Svega 20 odsto su bili stranci.
To je segment u kojem predstoji veliki rad, priznaće svako. Albanija nema dobre puteve, osim dva. Jedan vodi od Tirane do obližnjeg Drača na Jadranu, a drugi na sever do Skadra, sa odvajanjima za jadransku obalu. Međutim, zahvaljujući divljoj gradnji i nedostatku ikakvog planskog pristupa, taj deo obale teško da je atraktivan za strance. Desetinama kilometara duge peščane plaže unakažene su višespratnicama za izdavanje i prodaju, a prateća infrastruktura je neadekvatna, te čak ugrožava more.
Najinteresantnije destinacije su sada na jugu, takozvana “Rivijera”, ili obala Jonskog mora, od Valone do Sarande (preko puta Krfa). Nažalost, putovati od Tirane do Sarande i nazad ne može se u jednom danu. Vožnja traje osam sati po uzanom i lošem putu do mesta koje je udaljeno oko 300 kilometara od glavnog grada. Inače, magistrala duž 362 kilometra duge obale nikada nije ni zamišljena, jer je takav put mogao biti pista za sletanje invazionih aviona. Invaziju su mogle da spreče posade stotina hiljada manjih ili većih bunkera, posejanih duž strateških linija. Sada su mahom orkuženi žbunjem i ne daju se vaditi iz zemlje, pa se niko ni ne trudi.
Šok bez terapije
Albanska privreda je nešto što predstavlja izazov za sebe, jer se mukotrpno obnavlja i tek poslednjih godina beleži rast od oko šest odsto godišnje. Privatizacija je obuhvatila samo cementare i neka industrijska postrojenja, a od obećane “šok terapije ka oporavku” pre nekih desetak godina ostao je samo - šok.
“Kombinati”, odnosno fabrike izvan velikih gradova, jednostavno su umrle 1990. i većinom izgledaju kao ratom razorena Bosna. U blizini Skadra jedan “kombinat” ima samo spratne konstrukcije i dimnjak; sve ostalo je nestalo - razvučeno, ukradeno, ugrađeno u kuće...
Kolaps svake vrste i teška prošlost doveli su do toga da se danas ne zna koliko ljudi zapravo živi u Albaniji. Iako statistika navodi 3,1 milion, pouzdano se zna da je jedna trećina stanovništva emigrirala odmah posle pada komunizma. Jedna trećina spustila se iz sela u gradove, a trećina je ostala u rodnim mestima pokušavajući da preživi. U Albaniji, inače, ne postoji statistika o tome koliko ljudi je nastradalo od II svetskog rata naovamo pokušavajući da nađe bolji život plivajući preko Jadrana ili prelazeći planine u pravcu Kosova ili Makedonije.
Danas, oko 13 odsto bruto nacionalnog proizvoda Albanije čine doznake emigranata za koje mnogi veruju da mogu da oporave zemlju. U svakom selu postoji makar oronuli lokal na kojem piše “Money Transfer” (transfer novca), jer je najveći broj emigranata u Americi. Ipak, nisu svi zadovoljni zbog toga.
“Doznake su i dobra i loša stvar”, kaže jedan od aktivista civilnog društva Arijan Gaće. “S jedne strane, one mogu da ožive ekonomiju, ali, sa druge, čine ljude lenjim. Mnogi se oslanjaju na to kao jedini izvor prihoda. Roditelji obasipaju decu poklonima ili novcem, sve u želji da nadoknade i sebi i njima neko izobilje kojeg nikada nije bilo u prošlosti. To ne može da bude dobro”.
Ево, нећу више да спамујем ... Тешко ми било одолети :wink: Одох.
