andjela rober
Početnik
- Poruka
- 3
Elem, da krenemo: spremam se za krevet,posle dugog dana, bio mi sad Damir na kafi,veceras,pa smo pretresali te teme, i dosta on toga kapira, i ima isti bedak zivotni,bas nam je oboma danas taj neki dan bio,pa smo se ispricali.
Danas sam imala taj feeling, dok sam zurila ka centru,i silazila kroz pothodnik,kako ovo moje novo stanje (ne znam mu pocetak, ali se ono racuna kao ono pravo i jedino ispravno), bas se ogleda u tom poimanju zivota: Sad ga dozivljavam,zivim i plivam u njemu i to njemu onakvom kakav zaista jeste, i cudesan i lep, ali i surov i tezak i neumoljiv.
Sto se kaze ,gledamo se u oci konacno.
I taj osecaj ne budi u meni ocaj niti nezadovoljstvo, vec bas tu posebnu sigurnost i ubedjenost da je to pravi ugao stvari,kao kad konacno uspes da izostris objektiv i dobijes divnu sliku. Zapravo i nije neki osecaj, vise saznanje i budnost. I neumitno osecaj da ucestvujem u tom jedinstvenom spektaklu sama, da hodam sama i mislim sama. Odatle pomalo nagriza strah i tuga, ali ipak nije ocaj....postoji nada.
Sve te predstave okolo sto gledamo, svako bice grabi dah,svoj pedalj zamlje i vazduha,svoje parce slobode, ali vecina ide stihijski,put treba da se probija iznutra, u krajnjoj liniji,svi traze i ocekuju da se skrase kraj nekog. I taj neko je uvek u jednini,nisam cula da iko prizeljkuje pet likova kraj kojih ce da svije svoje gnezdo, niti se iko hvalio brojem partnera sinhrono, vec ako se i nabrajaju ,onda se to uvek radi sa vremenske distance.
Svi hoce da nadju svoju polovinu Androgina. Mislim da isto tako kao sto svi imamo drugaciji dozivljaj sveta, drugacije merimo pojam srece. Svako pokusava da razresi svoj kriptogram ,sto bi rekao Breton, a ovaj nas je nesto tezi i zahtevniji.
I opet ti ponavljam, ja sam daleko od svetskog cuda br.8, i taj moj polovicni androgin je maleni remorker u ovom istom moru plavom. :wink:
" No mires los ejemplos de los que vienen y van, porque a muchos ha perdido la dicha de los otros" (Lope De Vega)
Danas sam imala taj feeling, dok sam zurila ka centru,i silazila kroz pothodnik,kako ovo moje novo stanje (ne znam mu pocetak, ali se ono racuna kao ono pravo i jedino ispravno), bas se ogleda u tom poimanju zivota: Sad ga dozivljavam,zivim i plivam u njemu i to njemu onakvom kakav zaista jeste, i cudesan i lep, ali i surov i tezak i neumoljiv.
Sto se kaze ,gledamo se u oci konacno.
I taj osecaj ne budi u meni ocaj niti nezadovoljstvo, vec bas tu posebnu sigurnost i ubedjenost da je to pravi ugao stvari,kao kad konacno uspes da izostris objektiv i dobijes divnu sliku. Zapravo i nije neki osecaj, vise saznanje i budnost. I neumitno osecaj da ucestvujem u tom jedinstvenom spektaklu sama, da hodam sama i mislim sama. Odatle pomalo nagriza strah i tuga, ali ipak nije ocaj....postoji nada.
Sve te predstave okolo sto gledamo, svako bice grabi dah,svoj pedalj zamlje i vazduha,svoje parce slobode, ali vecina ide stihijski,put treba da se probija iznutra, u krajnjoj liniji,svi traze i ocekuju da se skrase kraj nekog. I taj neko je uvek u jednini,nisam cula da iko prizeljkuje pet likova kraj kojih ce da svije svoje gnezdo, niti se iko hvalio brojem partnera sinhrono, vec ako se i nabrajaju ,onda se to uvek radi sa vremenske distance.
Svi hoce da nadju svoju polovinu Androgina. Mislim da isto tako kao sto svi imamo drugaciji dozivljaj sveta, drugacije merimo pojam srece. Svako pokusava da razresi svoj kriptogram ,sto bi rekao Breton, a ovaj nas je nesto tezi i zahtevniji.
I opet ti ponavljam, ja sam daleko od svetskog cuda br.8, i taj moj polovicni androgin je maleni remorker u ovom istom moru plavom. :wink:
" No mires los ejemplos de los que vienen y van, porque a muchos ha perdido la dicha de los otros" (Lope De Vega)
