- Poruka
- 378
У наше време духовне подивљалости живот људи се ограничава само на земљске интересе. Према свему земаљском, привременом се односе са много труда, испољава се велик интерес и радозналост према свакаквим “новостима”, али савршено није видан интерес међу савременим људима према духовном животу, према испољавању Божије благодати (милости) на грешној земљи.
И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова, из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму, на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа.
Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве Благодатног Огња две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.
То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио............................
-----------------------------------------------------------------------------------
Лесненски манастир,30 април 1958 г.Фурке
Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!
“… ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док не одговорим на сва питања која ми Ви поставите.
Сапутница моја била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја.
Пут од Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо. Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим, Грци и Арапи.
У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће сићи Благодатни Огањ.
Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма. Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.
На почетку иде крсни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених застава) три пута и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају, - да виде нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.
Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута.
Прошле године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком, као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.
Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа.
Овај Огањ, у току 10 - 15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала (целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и ни једна влас се није запалила, није планула.
При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан огањ, неминовно десио би се пожар, а овде из године у годину дешава се једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.
Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата, јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.
После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе, јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад, наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у ризницу, то је било сасвим близу мене.
Да је овај Огањ необичан, - у то нема никакве сумње.
Несумњиво Ви сте чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису хтели да пусте Православне (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу, да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је напољу, молио се и плакао.
И у трену, када су неправославни очекивали огањ на гробу Господњем, напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени стуб - и отуда је изашао Благодатни огањ, који су моментално сви прихватили.
А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: “Силан је Бог Хришћански, и ја сам хришћанин”, и ту су га турци одмах убили.
Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за Благодатним Огњем.
Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и сви, ко год пролази, целивају га.
Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.
Молим Ваше свете молитве за мене грешну.
Са љубављу у Христу,
М. Хрешчатицкаја
И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова, из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму, на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа.
Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве Благодатног Огња две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.
То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио............................
-----------------------------------------------------------------------------------
Лесненски манастир,30 април 1958 г.Фурке
Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!
“… ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док не одговорим на сва питања која ми Ви поставите.
Сапутница моја била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја.
Пут од Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо. Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим, Грци и Арапи.
У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће сићи Благодатни Огањ.
Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма. Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.
На почетку иде крсни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених застава) три пута и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају, - да виде нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.
Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута.
Прошле године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком, као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.
Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа.
Овај Огањ, у току 10 - 15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала (целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и ни једна влас се није запалила, није планула.
При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан огањ, неминовно десио би се пожар, а овде из године у годину дешава се једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.
Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата, јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.
После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе, јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад, наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у ризницу, то је било сасвим близу мене.
Да је овај Огањ необичан, - у то нема никакве сумње.
Несумњиво Ви сте чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису хтели да пусте Православне (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу, да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је напољу, молио се и плакао.
И у трену, када су неправославни очекивали огањ на гробу Господњем, напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени стуб - и отуда је изашао Благодатни огањ, који су моментално сви прихватили.
А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: “Силан је Бог Хришћански, и ја сам хришћанин”, и ту су га турци одмах убили.
Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за Благодатним Огњем.
Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и сви, ко год пролази, целивају га.
Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.
Молим Ваше свете молитве за мене грешну.
Са љубављу у Христу,
М. Хрешчатицкаја
