Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
ТЕМА ДАНА: Ново одлагање статуса покрајине
Да ли је ико чуо бућ
Чини се да је Србија, уз велику помоћ Путина, успела да торпедује Ахтисарија, паралише Савет безбедности и заустави албански поход ка независности. Бар на тренутак
Дејвид Бајндер
Сећате ли се како су зимус и пролетос стајале ствари са косовским питањем? Једва да је и један једини дан прошао без неке изјаве или предвиђања да ће решење бити постигнуто у року од неколико дана, недеља, једног месеца. Независност је била на помолу, одмах ту, иза ћошка. Кондолиза Рајс, Николас Бернс, Данијел Фрид, Френк Визнер и онај јадни Мајкл Полт излазили би пред микрофоне и камере са привидном сигурношћу библијских проповедника, и у то се заклињали у име Бушове администрације. Њихове речи су као ехо понављали заговорници независности Косова (неке од њих Албанци и плаћају) попут Ричарда Холбрука, Мортона Абрамовица, конгресмена Тома Лантоша и Јануша Бугајског. И само су се ти Американци оглашавали.
Онда је 3. априла Марти Ахтисари поднео Савету безбедности Уједињених нација своју верзију решења – резолуције. Да ли је тог тренутка ико чуо „бућ”, као да је нешто бачено у Хадсон, тамо иза зграде УН?
Од тада се тишина згушњава.
Чини се да је Србија, уз велики подстицај Владимира Путина и његове екипе вештих дипломата, успела да торпедује Ахтисарија, паралише Савет безбедности и заустави албански поход ка независности. Бар за тренутак Србија тако може да се нада да ће моћи да постигне више него што је зимус могла очекивати, док се косовски Албанци, опет, не могу надати да ће остварити оно на шта су рачунали, још колико минулог априла.
Сада имамо паузу. (Једном Американцу то може да призове у сећање први велики рекламни слоган Кока-коле, још из 1929. године: „Пауза која освежава”.)
Шта можемо очекивати кад се та пауза, негде на јесен, заврши? Спољнополитичка предвиђања су опасна, посебно кад је реч о Балкану. Ипак, мислим да можемо уочити неколико промена које би могле да утичу на расправу о Косову.
Чак и пре но што се почетком јула састао са Путином у држави Мејн, председник Буш је, како изгледа, био у процесу смањивања планова САД за Косово, што га је довело у једну од оних типичних „Шта ли сам заправо мислио кад сам то рекао” ситуација. У Риму је 9. јуна рекао: „Што се тиче рокова, за њих нема потребе”. Само један дан касније, у Тирани, заборавио је да је уопште помене реч „рок”, па је казао: „Питање је да ли ће се водити или се неће водити бесконачни дијалог о теми о којој смо ми већ донели свој суд. Ми верујемо да Косово треба да буде независно”. Нешто касније, рекао је и ово: „У неком тренутку, морате да кажете: Што је доста – доста је, Косово је независно”.
Није познато да ли је у Мејну изнео Путину те своје тугаљиве мисли. Било је, међутим, јасно да су двојица председника одлучила да се не заплићу у то питање већ да га делегирају својим шефовима дипломатије.
Коначно је, макар на тренутак, косовско клатно досегло такву висину међу великим силама какву никада раније није успело да досегне.
Појавио се и други чинилац који би могао да има извесну тежину у наредној фази расправа о Косову: пад политичког утицаја САД како се ближи крај мандата председника Буша.
У јуну су објављени резултати једног истраживања јавног мњења које је обавио центар Пју анкетирајући по 1.000 испитаника у 47 земаља: показало се да у 26 земаља не воле Сједињене Државе. Немци, Французи, Канађани и Британци кажу да имају више поверења у Путина него у Буша. Две трећине Немаца кажу да им се не свиђају америчке идеје о демократији. Три четвртине анкетираних Француза имају исти став.
Делује логично да би се таква осећања ту и тамо могла превести у раван владине политике.
Ипак, Бушова администрација и даље је неосетљива за туђе интересе и опредељења. Изгледа је је Кондолиза Рајс једна од најнеосетљивијих. Ево шта је изјавила 28. јуна, на састанку Америчко-индијског пословног савета: „Шта уопште значи несврстаност? Тај појам је изгубио значење. Нико се не сврстава уз интересе и моћ једног или другог блока, већ уз заједничке људске вредности”.
Сутрадан је индијски министар спољних послова Пранаб Мухерџи ледено узвратио: „Индија је један од оснивача покрета несврстаних и убеђена је да је тај покрет битно допринео борби против колонијализма и апартхејда”.
Аутор је дугогодишњи бивши дописник „Њујорк тајмса” из Београда
Дејвид Бајндер
[објављено: 07.07.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=33761
Да ли је ико чуо бућ
Чини се да је Србија, уз велику помоћ Путина, успела да торпедује Ахтисарија, паралише Савет безбедности и заустави албански поход ка независности. Бар на тренутак
Дејвид Бајндер
Сећате ли се како су зимус и пролетос стајале ствари са косовским питањем? Једва да је и један једини дан прошао без неке изјаве или предвиђања да ће решење бити постигнуто у року од неколико дана, недеља, једног месеца. Независност је била на помолу, одмах ту, иза ћошка. Кондолиза Рајс, Николас Бернс, Данијел Фрид, Френк Визнер и онај јадни Мајкл Полт излазили би пред микрофоне и камере са привидном сигурношћу библијских проповедника, и у то се заклињали у име Бушове администрације. Њихове речи су као ехо понављали заговорници независности Косова (неке од њих Албанци и плаћају) попут Ричарда Холбрука, Мортона Абрамовица, конгресмена Тома Лантоша и Јануша Бугајског. И само су се ти Американци оглашавали.
Онда је 3. априла Марти Ахтисари поднео Савету безбедности Уједињених нација своју верзију решења – резолуције. Да ли је тог тренутка ико чуо „бућ”, као да је нешто бачено у Хадсон, тамо иза зграде УН?
Од тада се тишина згушњава.
Чини се да је Србија, уз велики подстицај Владимира Путина и његове екипе вештих дипломата, успела да торпедује Ахтисарија, паралише Савет безбедности и заустави албански поход ка независности. Бар за тренутак Србија тако може да се нада да ће моћи да постигне више него што је зимус могла очекивати, док се косовски Албанци, опет, не могу надати да ће остварити оно на шта су рачунали, још колико минулог априла.
Сада имамо паузу. (Једном Американцу то може да призове у сећање први велики рекламни слоган Кока-коле, још из 1929. године: „Пауза која освежава”.)
Шта можемо очекивати кад се та пауза, негде на јесен, заврши? Спољнополитичка предвиђања су опасна, посебно кад је реч о Балкану. Ипак, мислим да можемо уочити неколико промена које би могле да утичу на расправу о Косову.
Чак и пре но што се почетком јула састао са Путином у држави Мејн, председник Буш је, како изгледа, био у процесу смањивања планова САД за Косово, што га је довело у једну од оних типичних „Шта ли сам заправо мислио кад сам то рекао” ситуација. У Риму је 9. јуна рекао: „Што се тиче рокова, за њих нема потребе”. Само један дан касније, у Тирани, заборавио је да је уопште помене реч „рок”, па је казао: „Питање је да ли ће се водити или се неће водити бесконачни дијалог о теми о којој смо ми већ донели свој суд. Ми верујемо да Косово треба да буде независно”. Нешто касније, рекао је и ово: „У неком тренутку, морате да кажете: Што је доста – доста је, Косово је независно”.
Није познато да ли је у Мејну изнео Путину те своје тугаљиве мисли. Било је, међутим, јасно да су двојица председника одлучила да се не заплићу у то питање већ да га делегирају својим шефовима дипломатије.
Коначно је, макар на тренутак, косовско клатно досегло такву висину међу великим силама какву никада раније није успело да досегне.
Појавио се и други чинилац који би могао да има извесну тежину у наредној фази расправа о Косову: пад политичког утицаја САД како се ближи крај мандата председника Буша.
У јуну су објављени резултати једног истраживања јавног мњења које је обавио центар Пју анкетирајући по 1.000 испитаника у 47 земаља: показало се да у 26 земаља не воле Сједињене Државе. Немци, Французи, Канађани и Британци кажу да имају више поверења у Путина него у Буша. Две трећине Немаца кажу да им се не свиђају америчке идеје о демократији. Три четвртине анкетираних Француза имају исти став.
Делује логично да би се таква осећања ту и тамо могла превести у раван владине политике.
Ипак, Бушова администрација и даље је неосетљива за туђе интересе и опредељења. Изгледа је је Кондолиза Рајс једна од најнеосетљивијих. Ево шта је изјавила 28. јуна, на састанку Америчко-индијског пословног савета: „Шта уопште значи несврстаност? Тај појам је изгубио значење. Нико се не сврстава уз интересе и моћ једног или другог блока, већ уз заједничке људске вредности”.
Сутрадан је индијски министар спољних послова Пранаб Мухерџи ледено узвратио: „Индија је један од оснивача покрета несврстаних и убеђена је да је тај покрет битно допринео борби против колонијализма и апартхејда”.
Аутор је дугогодишњи бивши дописник „Њујорк тајмса” из Београда
Дејвид Бајндер
[објављено: 07.07.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=33761
