- Poruka
- 1.023
чему је разлика између политичара који даје крв у изборној кампањи и Верана Матића који свакодневно слика за своју телевизију људе који дају крв. На први поглед – Матић је успешнији. Нико не зна колико се људи повело за примером било ког политичара који је у изборној кампањи или ван ње дао крв или учинио неко друго добро дело. А Телевизија Б92 из дана у дан извештава за колико је повећан број давалаца крви од када траје њена акција и непрекидно слика само оне познате – политичаре, глумице и глумце, богаташе, певаче, који су се укључили у њу. Када Матић реши да буде хуман, онда он омогући и десетинама других људи да се њихова доброта види, да буде – на телевизији. Када политичар оде у београдску Светосавску улицу – камера слика само њега.
Циник би закључио: добар сам само ако то слика телевизија. Али, не треба бити толико мрзовољан. Проф. др Тијана Мандић, клинички психолог, каже да „Крв је важнија од њихове сујете“. То важи и за политичаре и за оне који долазе у аутобус Завода за трансфузију крви на београдском Тргу републике и за ТВ Б92, за коју Мандић примећује да је на прво место ставила новац па тек онда политику, јер „у овој акцији они ипак прокламују животне вредности.“
Руку на срце, Б92 је умео да буде хуман и када му је политика била испред новца, а довољно је само подсетити да је више бринуо о избеглицама из Книна него све владајуће партије и државни апарат у првим данима после „Олује”.
Недостатак континуитета у доброчинству лако се примети. Цвијетин Миливојевић, директор „Прагме”, каже: „Радикали су после пожара у Бајракли џамији требали да наставе да брину о муфтијиној заједници. Јер код нас се обично ако је година Рома сви лепе на ту причу. У акцији ОРКЕ одједанпут се појављује председник и усваја маче у име Србије. Што није усвојио све животиње и направио сигурну кућу. Овако испада да се фолирао.“
Честа је примедаба и да се политичари, јавне личности, институције гурају да заузму први ред у показивању сопствене доброте. Миливојевић, међутим, каже да организатори добротворних акција мисле да је добро узети јавну личност јер ће акција успети. То ће рећи да није баш да се само они трпају, него да их и други гурају. Тијана Мандић каже да је у овој причи негативно то што је она и даље ауторитарна јер су политичари изгубили контакт са нама. „Али, имају добре маркетиншке тимове који им кажу да су давање крви и брига о мачету добри за њихову причу.“ Миливојевић на то додаје: „Али, јавна личност поред доброг дела показује и егоизам. И ако их има сувише у демагошким акцијама – то није добро. Треба имати меру“, закључује Миливојевић.
Он указује на још један важан детаљ. Нису само политичари користољубиви у тренуцима када се показују као добротвори. „Када сам давао крв у војсци добијао сам три дана одсуства. Дакле, чинио сам добро некоме али и себи “, признаје Миливојевић. Уосталом, свако од нас зна колико му прија када учини нешто добро, а гланцање сопствене сујете је, такође, користољубље.
Тијана Мандић посебно замера политичарима што у хуманим акцијама нема жена како је то уобичајено у свету. „То је мушка игра са много латентне сексуалности. Када их питате где су жене они одговарају да су фине и да неће да се намећу. То је балканска мачо прича у којој жене не постоје. Американци раде супротно, увек су ту њихове супруге. Код нас је то само мушка прича, они су избрисали своје жене, ту су само они и њихови менаџери. Политичари су обукли западна одела, али су из психоаналитичког угла, поцепани мушкарци пошто су без жена“, каже Мандић.
Ипак, све ове мане топе се пред тврдњом Тијане Мандић да је крв важнија од сујете. Управо тако мисли и социолог Зоран Лутовац. „Ствар је личног афинитета и сензибилитета како ћете пласирати добро дело. Важно је, без обзира на мотив, какав ће то ефекат изазвати код грађана. Некоме коме је угрожен живот свеједно је какав је мотив имао давалац крви. И важно је да се људи подстакну да дају крв или учине неко добро дело“, каже Лутовац, а за политичаре и остале који своје добро дело ударају на сва звона кратко примећује да политичари слушају саветнике, и да не можемо очекивати да се понашају као монаси.
Циник би закључио: добар сам само ако то слика телевизија. Али, не треба бити толико мрзовољан. Проф. др Тијана Мандић, клинички психолог, каже да „Крв је важнија од њихове сујете“. То важи и за политичаре и за оне који долазе у аутобус Завода за трансфузију крви на београдском Тргу републике и за ТВ Б92, за коју Мандић примећује да је на прво место ставила новац па тек онда политику, јер „у овој акцији они ипак прокламују животне вредности.“
Руку на срце, Б92 је умео да буде хуман и када му је политика била испред новца, а довољно је само подсетити да је више бринуо о избеглицама из Книна него све владајуће партије и државни апарат у првим данима после „Олује”.
Недостатак континуитета у доброчинству лако се примети. Цвијетин Миливојевић, директор „Прагме”, каже: „Радикали су после пожара у Бајракли џамији требали да наставе да брину о муфтијиној заједници. Јер код нас се обично ако је година Рома сви лепе на ту причу. У акцији ОРКЕ одједанпут се појављује председник и усваја маче у име Србије. Што није усвојио све животиње и направио сигурну кућу. Овако испада да се фолирао.“
Честа је примедаба и да се политичари, јавне личности, институције гурају да заузму први ред у показивању сопствене доброте. Миливојевић, међутим, каже да организатори добротворних акција мисле да је добро узети јавну личност јер ће акција успети. То ће рећи да није баш да се само они трпају, него да их и други гурају. Тијана Мандић каже да је у овој причи негативно то што је она и даље ауторитарна јер су политичари изгубили контакт са нама. „Али, имају добре маркетиншке тимове који им кажу да су давање крви и брига о мачету добри за њихову причу.“ Миливојевић на то додаје: „Али, јавна личност поред доброг дела показује и егоизам. И ако их има сувише у демагошким акцијама – то није добро. Треба имати меру“, закључује Миливојевић.
Он указује на још један важан детаљ. Нису само политичари користољубиви у тренуцима када се показују као добротвори. „Када сам давао крв у војсци добијао сам три дана одсуства. Дакле, чинио сам добро некоме али и себи “, признаје Миливојевић. Уосталом, свако од нас зна колико му прија када учини нешто добро, а гланцање сопствене сујете је, такође, користољубље.
Тијана Мандић посебно замера политичарима што у хуманим акцијама нема жена како је то уобичајено у свету. „То је мушка игра са много латентне сексуалности. Када их питате где су жене они одговарају да су фине и да неће да се намећу. То је балканска мачо прича у којој жене не постоје. Американци раде супротно, увек су ту њихове супруге. Код нас је то само мушка прича, они су избрисали своје жене, ту су само они и њихови менаџери. Политичари су обукли западна одела, али су из психоаналитичког угла, поцепани мушкарци пошто су без жена“, каже Мандић.
Ипак, све ове мане топе се пред тврдњом Тијане Мандић да је крв важнија од сујете. Управо тако мисли и социолог Зоран Лутовац. „Ствар је личног афинитета и сензибилитета како ћете пласирати добро дело. Важно је, без обзира на мотив, какав ће то ефекат изазвати код грађана. Некоме коме је угрожен живот свеједно је какав је мотив имао давалац крви. И важно је да се људи подстакну да дају крв или учине неко добро дело“, каже Лутовац, а за политичаре и остале који своје добро дело ударају на сва звона кратко примећује да политичари слушају саветнике, и да не можемо очекивати да се понашају као монаси.
