Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
BIO sam potpredsednik u prvoj demokratskoj vladi Zorana Đinđića i "privremeni" ministar unutrašnjih poslova na predlog mandatara i predsednika države Vojislava Koštunice, čijoj je stranci pripadalo to mesto.
Nažalost, moj mandat obeležila je bitka sa mafijom, mnogo više nego reforma policije, oslobađanje hipoteke prošlosti, i bilo koja druga delatnost kojom sam se bavio. Zato je to i osnovni sadržaj drugog toma "Zapisa o životu i politici" koje sam vodio u mojoj kući na Kneževcu, ispod Malog Povlena (1.347 m.n.v.) i pretočio u obimnu knjigu "Povlenske magle i vidici".
Taj simboličan naziv tačno odražava dileme sa kojima sam napustio Ministarstvo unutrašnjih poslova. U tim "maglama" su i mnogi "hendikepi" sa kojima sam došao u ovaj osinjak i bastion režima, koji smo hteli da promenimo narodnim buntom 5. oktobra. U njima su i najvažnija pitanja na koja nisam dao odgovore u svojim zapisima. Ne služi mi na čast izjava da bi "istorija Srbije bila drugačija da sam na početku ministrovanja znao ono što sam saznao po prestanku mandata".
"HENDIKEP" MINISTRA
POČEĆU o pitanjima na koja nisam dao odgovor. Ona se uglavnom poklapaju sa konstatacijama koja je dala predsedavajući sudija Specijalnog suda Nata Mesarević, prilikom izricanja presude atentatorima na premijera Đinđića. Primetila je da postoji potreba da se raspravi politička pozadina atentata, kao i pitanje kako je bilo moguće da kriminalni klan, poznat policiji, uspe da ubije premijera, odnosno, gde su BIA i MUP zakazali u obezbeđivanju premijera?
Odmah po dolasku u MUP shvatio sam da je mafija osnovni problem, ne samo policije, već čitavog društva, i ustvrdio sam da ćemo sve probleme demokratski rešiti, političkim sredstvima, ali da od ishoda borbe sa mafijom zavisi - da li će Srbija biti "balkanska Kolumbija ili savremena evropske država". Brzo sam shvatio i da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira sve njene prave napore u borbi sa tom Hidrom sa bezbroj glava.
Istina, na određeni način sam i odgovorio na to pitanje, zapisujući da su to oni koji su omogućili puštanje Šiptara i Kuma iz zatvora u kome su se našli posle optužnice za zločinačko udruživanje, otmicu Miškovića i brojna druga krivična dela. Da su oni ostali u zatvoru i osuđeni po navodima iz krivične prijave MUP-a, ne samo da još ne bi bili na slobodi, nego ne bi bilo ni pobune "crvenih beretki", pa ni akcije "Stop Hagu", odnosno pucnja u državu i ubistva premijera Đinđića. Ali, dok sam bio ministar nisam saznao ko je taj tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke. Moji saradnici su izbegavali da o tome govore, jer su znali moć tadašnjeg podzemlja, a možda su neki i sumnjali da i ministar pripada toj svemoćnoj organizaciji. Treba imati u vidu i spomenute "hendikepe" sa kojima sam došao.
O kojim je "hendikepima" reč?
Reč je o tome da novi ministar nije imao kontakt ni sa jednim rukovodiocem iz nasleđene strukture državne i javne bezbednosti. Još teži "propust" je činjenica da mi nijedno ime, ni lice, iz tzv. "Bele knjige" nije ništa značilo. Prvi koga sam upoznao na početku mandata, bio je Milorad Luković Legija, a poslednji koga sam upoznao, na kraju mandata bio je Stanko Subotić Cane. Ni jednog, ni drugog nisam upoznao svojom voljom i po svom zahtevu.
Dalje, nisam bio obavešten o dogovorima koji su predstavnici DOS-a napravili sa pojedincima iz državnih struktura bezbednosti vojske i policije, i podzemlja. Jednostavno, nisam u njima učestvovao, niti me je neko o njima informisao. A kada sam o tome pitao mandatara za sastav nove republičke vlade Đinđića, prilikom razgovora o mom ulasku u vladu kao potredsednika, on je energično negirao da oni postoje i da vlada ima obaveza prema bilo kome ko se poziva na "zasluge" za 5. oktobra.
BEBA RASTERAO MAGLE
OSTAJE da objasnim zašto sam ćutao, što govorim tek sada.
Rekao sam da kao ministar nisam znao sve odgovore. Teškoće i sumnje koje sam imao, opisao sam najbolje, zapisujući i ove rečenice, još 2002. godine: "Pritisci mafije na policiju i mene tada se pojačavaju. Imao sam utisak da se `surčinska mafija` prosto igra sa mnom i da na volšeban način nalazi puteve do vlasti. Osećao sam da ostajem sam. Mnoge kolege nisu htele da se zameraju svemoćnim bosovima, i na razne načine nastojali su da ne budu njihova meta".
Ćutao sam o tome iz pijeteta prema pokojnom premijeru i da ne otežavam poziciju DOS-a, koja je ionako bila preteška. Nisam hteo da neko tada dovede u pitanje Đinđićevu ulogu u borbi za modernu Srbiju, niti kasnije da osporava političku prirodu atentata, zbog mojih sumnji u njegove saradnike i njihove veze sa podzemljem, uključujući i one koji su likvidirali Đinđića.
Posle 10 godina, vratio sam se poslu od koga sam živeo. Smatrao sam da ne treba da se mešam u sudski proces koji je počeo. Mirno sam podnosio nerazumevanje i šikaniranje mnogih koje je "Sablja" zakačila ili promašila. Nisu me razumeli ni kao ministra, zašto bi me razumeli danas. Tako nisam slušao ni Bebino niti druga svedočenja pred Specijalnim sudom. Smatrao sam da država treba da radi svoj posao.
I onda me je gospodin Vladimir - Beba Popović probudio iz udobne političke penzije, somnabulnom optužbom da sam naredio akciju "Mreža" da bih "ucenjivao" Stanka Subotića, čoveka koga ne bih ni upoznao da mi ga Beba nije doveo. Shvatio sam da se nešto veliko iza brda valja i da Beba nešto drugo ima u planu. Zato sam seo i pažljivo pročitao Bebina "sabrana dela". Zahvalan sam mu na njima. Njegova otkrića u "Insajderu", "Statusu", i nadasve, u knjizi "Svedočenja", rasterala su moje "magle". Dobio sam saznanja koja su mi nedostajala.
Kada se upoznaju "sabrana dela" Vladimira - Bebe Popovića, nije teško razumeti zašto je on toliko aktivan u poslednje vreme. Bivši ministar pravde Vladan Batić ima objašnjenje: "Njegova životna misija je da se otkriju nalogodavci, organizatori, inspiratori, podstrekači ubistva Zorana Đinđića, politička pozadina ubistva Zorana Đinđića" i da tvrdi da se "neće smiriti dok to ne dokaže". Sve govori da je nešto drugo u pitanju. Da bismo to razumeli treba poći od Bebine najave u časopisu "Status" da će se vratiti u politiku "ako u Srbiji dođe vreme da vam za bavljenje politikom neće trebati i stomak". Do tada, on će političkom scenom u Srbiji upravljati iz Beča i Londona i na način na koji je to radio u svojim najboljim vremenima. Naveo je i svoje zastupnike koji će se time baviti do njegovog povratka.
Ali, da bi Beba došao na vlast, treba prepraviti istoriju i pridobiti javno mnjenje. Kako je danas osnovna politička tema odnos prema Kosovu i Metohiji, treba i tu naći rešenja. Da se Vlasi ne dosete, da je reč o borbi za vlast. A zna se da pitanje vlasti u Srbiji nije više interes samo njenih građana, već i mnogih faktora u međunarodnoj zajednici.
To smo već videli u velikoj operaciji združenih domaćih i međunarodnih demokratskih snaga rušenja Miloševićevog režima. Jedini cilj je bio skinuti Miloševića sa vlasti. Tada su sva sredstva bila dozvoljena i svi dobrodošli. Uključujući i kontraverzne biznismene, pa i lidere podzemlja. Uz međunarodnu zajednicu, veliki saveznik demokratske opozicije u Srbiji bila je demokratska vlast u Crnoj Gori.
Da ne elaboriram dalje o ovoj temi koja je već istorijska, već da vidimo koja je danas centralna tema na Balkanu istih onih snaga koje su nas izdašno pomagale u rušenju Miloševića.
ostatak na:
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=105617&datum=2007-07-01
Nažalost, moj mandat obeležila je bitka sa mafijom, mnogo više nego reforma policije, oslobađanje hipoteke prošlosti, i bilo koja druga delatnost kojom sam se bavio. Zato je to i osnovni sadržaj drugog toma "Zapisa o životu i politici" koje sam vodio u mojoj kući na Kneževcu, ispod Malog Povlena (1.347 m.n.v.) i pretočio u obimnu knjigu "Povlenske magle i vidici".
Taj simboličan naziv tačno odražava dileme sa kojima sam napustio Ministarstvo unutrašnjih poslova. U tim "maglama" su i mnogi "hendikepi" sa kojima sam došao u ovaj osinjak i bastion režima, koji smo hteli da promenimo narodnim buntom 5. oktobra. U njima su i najvažnija pitanja na koja nisam dao odgovore u svojim zapisima. Ne služi mi na čast izjava da bi "istorija Srbije bila drugačija da sam na početku ministrovanja znao ono što sam saznao po prestanku mandata".
"HENDIKEP" MINISTRA
POČEĆU o pitanjima na koja nisam dao odgovor. Ona se uglavnom poklapaju sa konstatacijama koja je dala predsedavajući sudija Specijalnog suda Nata Mesarević, prilikom izricanja presude atentatorima na premijera Đinđića. Primetila je da postoji potreba da se raspravi politička pozadina atentata, kao i pitanje kako je bilo moguće da kriminalni klan, poznat policiji, uspe da ubije premijera, odnosno, gde su BIA i MUP zakazali u obezbeđivanju premijera?
Odmah po dolasku u MUP shvatio sam da je mafija osnovni problem, ne samo policije, već čitavog društva, i ustvrdio sam da ćemo sve probleme demokratski rešiti, političkim sredstvima, ali da od ishoda borbe sa mafijom zavisi - da li će Srbija biti "balkanska Kolumbija ili savremena evropske država". Brzo sam shvatio i da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira sve njene prave napore u borbi sa tom Hidrom sa bezbroj glava.
Istina, na određeni način sam i odgovorio na to pitanje, zapisujući da su to oni koji su omogućili puštanje Šiptara i Kuma iz zatvora u kome su se našli posle optužnice za zločinačko udruživanje, otmicu Miškovića i brojna druga krivična dela. Da su oni ostali u zatvoru i osuđeni po navodima iz krivične prijave MUP-a, ne samo da još ne bi bili na slobodi, nego ne bi bilo ni pobune "crvenih beretki", pa ni akcije "Stop Hagu", odnosno pucnja u državu i ubistva premijera Đinđića. Ali, dok sam bio ministar nisam saznao ko je taj tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke. Moji saradnici su izbegavali da o tome govore, jer su znali moć tadašnjeg podzemlja, a možda su neki i sumnjali da i ministar pripada toj svemoćnoj organizaciji. Treba imati u vidu i spomenute "hendikepe" sa kojima sam došao.
O kojim je "hendikepima" reč?
Reč je o tome da novi ministar nije imao kontakt ni sa jednim rukovodiocem iz nasleđene strukture državne i javne bezbednosti. Još teži "propust" je činjenica da mi nijedno ime, ni lice, iz tzv. "Bele knjige" nije ništa značilo. Prvi koga sam upoznao na početku mandata, bio je Milorad Luković Legija, a poslednji koga sam upoznao, na kraju mandata bio je Stanko Subotić Cane. Ni jednog, ni drugog nisam upoznao svojom voljom i po svom zahtevu.
Dalje, nisam bio obavešten o dogovorima koji su predstavnici DOS-a napravili sa pojedincima iz državnih struktura bezbednosti vojske i policije, i podzemlja. Jednostavno, nisam u njima učestvovao, niti me je neko o njima informisao. A kada sam o tome pitao mandatara za sastav nove republičke vlade Đinđića, prilikom razgovora o mom ulasku u vladu kao potredsednika, on je energično negirao da oni postoje i da vlada ima obaveza prema bilo kome ko se poziva na "zasluge" za 5. oktobra.
BEBA RASTERAO MAGLE
OSTAJE da objasnim zašto sam ćutao, što govorim tek sada.
Rekao sam da kao ministar nisam znao sve odgovore. Teškoće i sumnje koje sam imao, opisao sam najbolje, zapisujući i ove rečenice, još 2002. godine: "Pritisci mafije na policiju i mene tada se pojačavaju. Imao sam utisak da se `surčinska mafija` prosto igra sa mnom i da na volšeban način nalazi puteve do vlasti. Osećao sam da ostajem sam. Mnoge kolege nisu htele da se zameraju svemoćnim bosovima, i na razne načine nastojali su da ne budu njihova meta".
Ćutao sam o tome iz pijeteta prema pokojnom premijeru i da ne otežavam poziciju DOS-a, koja je ionako bila preteška. Nisam hteo da neko tada dovede u pitanje Đinđićevu ulogu u borbi za modernu Srbiju, niti kasnije da osporava političku prirodu atentata, zbog mojih sumnji u njegove saradnike i njihove veze sa podzemljem, uključujući i one koji su likvidirali Đinđića.
Posle 10 godina, vratio sam se poslu od koga sam živeo. Smatrao sam da ne treba da se mešam u sudski proces koji je počeo. Mirno sam podnosio nerazumevanje i šikaniranje mnogih koje je "Sablja" zakačila ili promašila. Nisu me razumeli ni kao ministra, zašto bi me razumeli danas. Tako nisam slušao ni Bebino niti druga svedočenja pred Specijalnim sudom. Smatrao sam da država treba da radi svoj posao.
I onda me je gospodin Vladimir - Beba Popović probudio iz udobne političke penzije, somnabulnom optužbom da sam naredio akciju "Mreža" da bih "ucenjivao" Stanka Subotića, čoveka koga ne bih ni upoznao da mi ga Beba nije doveo. Shvatio sam da se nešto veliko iza brda valja i da Beba nešto drugo ima u planu. Zato sam seo i pažljivo pročitao Bebina "sabrana dela". Zahvalan sam mu na njima. Njegova otkrića u "Insajderu", "Statusu", i nadasve, u knjizi "Svedočenja", rasterala su moje "magle". Dobio sam saznanja koja su mi nedostajala.
Kada se upoznaju "sabrana dela" Vladimira - Bebe Popovića, nije teško razumeti zašto je on toliko aktivan u poslednje vreme. Bivši ministar pravde Vladan Batić ima objašnjenje: "Njegova životna misija je da se otkriju nalogodavci, organizatori, inspiratori, podstrekači ubistva Zorana Đinđića, politička pozadina ubistva Zorana Đinđića" i da tvrdi da se "neće smiriti dok to ne dokaže". Sve govori da je nešto drugo u pitanju. Da bismo to razumeli treba poći od Bebine najave u časopisu "Status" da će se vratiti u politiku "ako u Srbiji dođe vreme da vam za bavljenje politikom neće trebati i stomak". Do tada, on će političkom scenom u Srbiji upravljati iz Beča i Londona i na način na koji je to radio u svojim najboljim vremenima. Naveo je i svoje zastupnike koji će se time baviti do njegovog povratka.
Ali, da bi Beba došao na vlast, treba prepraviti istoriju i pridobiti javno mnjenje. Kako je danas osnovna politička tema odnos prema Kosovu i Metohiji, treba i tu naći rešenja. Da se Vlasi ne dosete, da je reč o borbi za vlast. A zna se da pitanje vlasti u Srbiji nije više interes samo njenih građana, već i mnogih faktora u međunarodnoj zajednici.
To smo već videli u velikoj operaciji združenih domaćih i međunarodnih demokratskih snaga rušenja Miloševićevog režima. Jedini cilj je bio skinuti Miloševića sa vlasti. Tada su sva sredstva bila dozvoljena i svi dobrodošli. Uključujući i kontraverzne biznismene, pa i lidere podzemlja. Uz međunarodnu zajednicu, veliki saveznik demokratske opozicije u Srbiji bila je demokratska vlast u Crnoj Gori.
Da ne elaboriram dalje o ovoj temi koja je već istorijska, već da vidimo koja je danas centralna tema na Balkanu istih onih snaga koje su nas izdašno pomagale u rušenju Miloševića.
ostatak na:
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=105617&datum=2007-07-01
