Eh............, Srbi setite se!

Ja osecam danas da u meni tece
Krv predaka mojih, junackih I grubih,
I razumem dobro, u to mutno vece,
Zasto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni tece krv predaka moji,
Mucenika strarih I junaka koji
Umirahu cutke na srasnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv'o,
Uspeo sam- sve se moze kad se hoce-
Da na ovo staro I surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voce.

I sad, ako placem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare sume, carobne sirene,
Jedno tuzno vece zlokobno zacute,

Ja osecam ipak, ispod svezih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji sanzna hrana,
Neiscrpna krepost strinskih junaka.

Sve iscezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mucenici stari, I junaci koji
Umirahu cutke na stasnome kolju...

e moj grofe... poceo si da staris izgleda... cim si postao stihoklepac

Ja ne snivam... moju dušu
Anđeoska dižu krila,
Pa Kosovu leti ravnom,
Da vas grli, braćo mila!

Da vas grli, i da ljubi
Vaše lice, vaše čelo,
Na koje je mutno doba
Mučenički v'jenac splelo;

Da vas ljubi, da vam suzom
Svoju velju radost kaže:
Blago rodu, blago zemlji,
Gdje se bratac s bratom slaže!

Vi ste braća, vi ste ljudi,
Zažižnici srpske zore, -
Svete sjenke sa Kosova
Blagoslov vam danas zbore!

C'jelo Srpstvo danas kleči
I krst časni meće na se,
A molitva čista, sveta
U visini talasa se:

"Daj im, Bože, volje jake,
Da izdržat' muke mogu,
Da dovrše sveto djelo,
Posvećeno tebi - Bogu;

Pa kad kube sjajnog hrama
U tvom jarkom suncu sine,
I zabruje zvona sveta
Jasnim zvukom sa visine,

Čuj molitvu njinog srca,
Čuj im želje, čuj im glase...
Pa nek' jekne Šar-planina:
Srpstvu zora rodila se!"

Srpskoj braći na Kosovu

@Grof
Јел има наслов?

Ovamo na Šaru! Pogledajte dolje:
Kô da hrpe kruna blistaju iz trave!
Ono krstaš slete na Kosovo Polje,

Sjajan krstaš orô s Dunava i Save
Tu na staro gnezdo spusti se i pade.
Sestre, crni veo skinimo sa glave -

Sve, kô ptice kobne, raspršajmo jade,
Neka nam se duša u svilu obuče:
Što Kosovo uze Kosovo nam dade.

Skrhali smo grube verige i ključe -
Jutros na vratima mučenika svije'
Svojom zlatnom alkom bela zora tuče.

Pojmo! Otkad sunce rađa se i grije,
Sve otkada zvezde u visini brode,
Još Kosovo nigda lepše bilo nije.

Gle, tamo, u plaštu, kraj Sitnice vode,
Gord na belcu gordom Zmaj Ognjeni stupa,
Zmaj Avale sive. Sa lučem slobode

On kalpake gazi tiranskijeh trupa.
Na molitvu! Zvoni. Odjeci se hore -
Sva se Gračanica u grimizu kupa.

Svrh nje, eno, plamti oreola zore.
Ura! Satana je pao, grotlo tavno
Proždrlo ga... Miloš popeva iz gore...

A uz alaj-barjak, kao jutro slavno,
Sa zubljom, na belcu Zmaj se Ognjen žari.
Pogledajte! Za njim niz Kosovo ravno

Vaskrsnuli trepte oklopnici stari...

Probuđene trepte daljine i međe -
Razdraba se blesak po kosi i luci,
Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe...

Puklo polje. Širom, na četiri strane,
Preko dugih njiva i ravnica svije',
Svud orače vidiš i rala i brane,
I kako iz mrkih brazda para bije.

A tamo, kô gora srebrna i čista,
Pokrivena nebom Gračanica blista
I sjaj s krsta siplje... Trepte daljne međe -

Razdraba se blesak po kosi i luci,
Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe.

Po sobama više čiraci ne gore -
Svrh krovova pločnih šušti ponoć plava;
U sedefu čistom mjesečeve zore
S doksatima niskim stara Pristina spava.

Samo šći popova, Dinka, jošte, bdije
I jednako gleda iz demira svoji'
Na Bistricu hladnu, gdje konjica poji
Odocnjeli vojnik... Sve joj srce bije -

I kada bi samo mladi vitez htio,
Najljepši bi noćas njegov plijen bio:
S njim bi odmah Dinka tamo, preko gore.

Jao, kako drhti - kô lišće na grani!
Tresu joj se njedra, kuckaju đerdani
I trepte u sjaju mjesečeve zore.

"Ima nas nebrojeno mnogo. Hranimo se svetlošću i blizinom Božijom.
Podeljeni u devet krugova okrećemo se neprestano oko Njega.
Najbrže oni koji su Mu najbliži."

VIDOV DAN



Osana tebi, ti naše Golgote dane,
Gde grotlo sinje proguta carstva brod!
I gde u krvi, k'o sunce za gorske grane,
Utonu viteški rod!

S kruševca grada više se vijao nije
Svileni krstaš - Srbija beše grob,
Tamnica pusta, gde memla davi i bije,
I bledi izdiše rob.

Ali ti posta naše svešteno Vrelo,
Gde krepke vere zašumlje sveti poj,
I vodu tvoju, k'o snagu za novo Delo,
U krčag levasmo svoj.

Osana tebi! Sve muke i smrti čaše,
Klešta, testere, nisu satrle nas,
Jer večno, svuda gde behu staze naše,
Tvoj višnji zvonjaše glas.

On beše tvrdo kormilo naših lađa,
Vodilja zvezda našega raja ključ,
I sveta pesma: s Golgote samo se rađa
Vaskrsne zore luč.

I on se rodi! Rodi se svima nama,
I u noć sužnjih zaseče plameni rez!
I eno, s krunom, u blesku dragog kama,
Ustaje svetli Knez...

Sve trepti, seva... I svuda, Kosovo gde je,
Gle, davni borci, k'o gustih brestova lug,
U odeždama niču a svrh njih greje
Sve lepše nimbusa krug.

Svi oni hrle, i pogled očiju svoji',
K'o dete ocu, upire mlad i star
Tamo, gde s krstom u ruci na visu stoji
Pod oreolom Car.

Osana, care i mučeniče, osana!
Pesama naše radosti vraća se vek!
Više nam oči ne muti duboka rana,
Ni grubih okova zvek.

Mi s tvoga Visa, uz heruvimske zvuke,
Primamo brastva pričest i slave plod!
Na kolenima, spram tebe dižući ruke,
Sav divni kliče rod.

Plamenom vere, smelošću, patnjama trajnim,
Iskupili smo staroga cara svog!
Cara heroja u odeždama sjajnim
Iz raja šalje nam Bog.

Osana, oče! O tvoje hramove bele
Skrh'o je krila s Bosfora krvavi zmaj.
Gle, ouni zvezda, sada sa Šare cele
Hrastovi prosiplju sjaj.

S harfom na steni, u blesku njihovih kruna,
Kosovka lepa čudesni slaže poj -
Peva i slavi, uz tople zvuke struna,
Tebe i vaskrs tvoj.

Osana, večni! Carstvuj i gospodari,
Nek' večno naših pobeda hori se glas!
I neka svuda jedinstva sveti oltari
S bregova greju nas!

Kad strašna bura diže se smjelo
Po nebu srpskom rastrije mrak,
Kad presta teći sreće nam vrelo,
Kad sunca našeg potavni zrak;

Kad sa svih strana sudba nam crna
Bičeve sprema da sruši nas,
Kad splete v'jenac oštroga trnja,
Kad Srbu dođe krvavi čas;

Kad ono diže aždaja ljuta
Otrovnu glavu na sveti dom,
Da Srba svakog proždre, proguta,
Ognjište da mu satre grom!

Kad Srbin osta bez krune mile,
Slobodu kad mu otrže vrag,
Kad na njeg' mnoge jurnuše sile,
Da utre njemu ime i trag:

Preziruć' ropstvo, odvažno, čilo, -
Tješeći majci užasan plač,
Očevi naši na vraško krilo
Jurnuše smjelo, trgoše mač!

Braniše njime slobodu svetu, -
I sunca opet zasija zrak, -
Gonišpe njime aždaju kletu -
I Srbin opet postade jak.

Al' doba ovo i ovi dani
Za borbu drugi pružaju mač,
Čim ćemo blažit' bolove rani
I tješit' majke tužne nam plač;

Čim ćemo opet do sreće stići
Podignut' njezin sv'jetao stan,
Čim ćemo opet slavu nam dići
Što 'no je sruši crn Vidov-dan.

Mač taj je, braćo, učenje škola,
Marljivost, volja, uzdanje, nad!
Dižimo škole! Ljubav i volja
Neka nas vodi na sveti rad.

Ta čujmo glasove Svetoga Save:
"Učite! Ljub'te se! To vam je moć:
To je mač novi, koji do slave
Dovešće braću kroz tavnu noć."

adem_ks:

e moj grofe... poceo si da staris izgleda... cim si postao stihoklepac

Kliknite za proširenje...

Mislis da je on napisao pesmu

Prodali su tebe... Preko tvojih krša
Mutan oblak stremi sve brže i brže;
Sa bedema naših tuđi stijeg leprša,
A poljima, majko, tuđi konjic rže;
U tvome oltaru plamenovi trnu,
Zalazi ti sunce i nebo se mrači;
Prodali su tebe kô robinju crnu, -
Plači, majko, plači!

Zaman tvoju djecu snaži vjetar tvrda,
I zaman se more naše krvi lije,
Zaman Dugi Toma odjekuje s brdâ
I logore mrske smrtnim ognjem bije:
Zastava će tvoja posrnuti grobu,
Prebiće se šare i osvetni mači;
Verige će ljute zvečati na robu, -
Plači, majko, plači!

Plači, jer će pakô biti gdje raj stoji
I tvoj sin kô sužanj živog boga kleće,
Jer nikada više sa hramova tvoji'
Zvuk prazničkih zvona pozdravit ga neće;
Bez vjere, bez snage i pun kobne slutnje,
Gledaće u nebo što se nad njim mrači
I sa bolom slušat kako gromi tutnje, -
Plači, majko, plači!

U dan zlatne žetve glas veselog poja
Odjeknuti neće preko naših strana,
Pogrebnu će pjesmu jadna djeca tvoja
Pjevati nad mrtvom srećom svojih dana,
Jer plodove tvoje raznijeće drugi,
A tvoju će djecu nevolja da tlači;
Sloboda će naša snivati san drugi. -
Plači, majko, plači!

Sve riznice zlatne i sva tvoja blaga,
Što ih s neba primi, tuđinu ćeš dati,
A mi ćemo postat sirotinja naga
I svoga krvnika domaćinom zvati;
Sinovi će tvoji žuđet koru hljeba
I snositi jaram sve crnji i jači;
Za nas neće biti ni boga ni neba,
Plači, majko, plači!

Na Gazi-Mestanu



Silni okopnici, bez mane i straha,
Hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se masa,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi

Danas nam kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu, Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem...

(Milan Rakic)

Bože, na polja
Zemlje ove
Vaskrsa zlatnim suncem sjaj!
Pobedu, vence
Slave nove
Kralju i rodu srpskom daj!

Verom otaca
Što slobodu
Preliše krvlju, daruj nas!
Da nam u svetu
I u rodu
Ostane svetlih dela glas!

K'o šarna svetlost
Duge pune
Što s neba goni crni mrak,
Nek' dragi kamen
Srpske krune
Spasenja srpskog bude znak!

Nek' beli or'o
Prene, sine,
I nove slave da nam plod;
S Avale plave
Nek' se vine -
Jedinstvom svetim spase rod!

S njedara tvojih davno nisam brao
Nijedne ruže... Sve gorom i gorom
Grozeći mukom, led je ljuti pao
I svojom tvrdom okiva me korom.
Proljeća tvoga gdje je pozdrav mio
I klik orlova na svijetloj besi?
Vaj, ja bih topla zagrljaja htio...
...Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si?

Nijemo gledam kroz potoke suze,
Po oštrom mrazu tebi duša bludi -
Vapije, cvili... Pita ko te uze,
O, ko te trže sa mojijeh grudi...
Žedan sam... Tvoga izvora bih pio,
No svuda samo smrzle bare desi',
Vaj, ja bih vihor tvoje duše htio...
...Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si?

Prelazim klance, putanje i međe,
Prebirem gore i polja i selo,
Ne bih li samo ugledao neđe
Tvoj lik i tvoje osvećeno čelo...
No tebe nema... Umrla si nama...
A narod?... Ćuti u tralji i ljesi.
Vaj, nigdje ništa do leda i kama!...
...Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si?

Ima li neko još........?

28.jun 2007
http://www.mtsmondo.com/gallery/index.php?id=1049&full=25&destination=0

mali.adadjo.:

"Ima nas nebrojeno mnogo. Hranimo se svetlošću i blizinom Božijom.
Podeljeni u devet krugova okrećemo se neprestano oko Njega.
Najbrže oni koji su Mu najbliži."

Kliknite za proširenje...

Sestra Srpkinja

prof.Grof Kosovski:

Prava SRPKINJA...

Kliknite za proširenje...

Ova je takodje lepa, kad god je cujem, jednostavno ne mogu da odolim suzi.

Hriste Boze raspeti i sveti,
Srpska zemlja kroz oblake leti.
Leti preko nebeskih visina,
Krila su joj Morava i Drina

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.
Odlazimo na sudjeno mesto
Mila majko, sestro i nevesto.

Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da ih pobedimo.
Zbogom prvi nerodjeni sine,
Zbogom ruzo, zbogom ruzmarine.

Kad je draga da odlazim cula,
Za rever mi neven zadenula.
Hriste Boze raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.
Hriste dragi raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.

(Nepoznati autor)

prof.Grof Kosovski:

Sestra Srpkinja

Kliknite za proširenje...

stara priča, opstajanje nad propadanjem, snaga u vreme slabosti i sunovrata!
neću nikada više ni pomisliti da je najgore prošlo,
eh ....profesore moj.....

prof.Grof Kosovski:

Аутори су наши преци, највећи и свети....

Kliknite za proširenje...

Da, naravno!
Trebalo je reci - narodna lirsko-epska...

Kosovo su i divne freske i ikone srpskih manastira na Kosovu. Kosovo su i “knjige starostavne” stari rukopisi i povelje po srpskim manastirima i crkvama na Kosovu. Preživeli su paljenja i uništavanja, grabljenja i raznošenja i svojim prisustvom svedoče čije je Kosovo. I danas, kada se pod pritiskom terora Srbi povlače sa Kosova, ostaju ti vekovni kulturni spomenici da svedoče čije je Kosovo. Svedoci su i crkve i manastiri, groblja i nadgrobni spomenici sa ćirilskim natpisima. I sama istorija je svedok da je Kosovo srpsko.

"O čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
došljak ili ovdašnji, kada dođeš na polje ovo koje se zove Kosovo,
i po svemu ugledaš puno kostiju mrtvih,
a ja sa njima, kameno biće,
mene sa znakom krsta, po sredini kako uspravno stojim ,
ne prođi i ne preziri kao nešto zaludno i ništavno,
molim te, priđi i približi se meni,
i razumećeš koga uzora radi, i kako ,
i zašto ja stojim ovde."