NOVIM paktom Ribentrop-Molotov" nazvala je zvanična Poljska ponudu Rusije Nemačkoj da zajedno finansiraju gasovod koji bi bio položen dnom Baltičkog mora i povezao Sankt Peterburg i Rostok.
Iran je pre pet dana (19. juna) - preko svog predstavnika u OPEK Hoseina Ardebilija - otvoreno pripretio SAD, Velikoj Britaniji i svim drugim zemljama koje "pomišljaju da ih podrže u novoj ratnoj avanturi": da će Teheran, bude li prisiljen, "iskoristiti i naftu kao oružje".

Istoga dana, a vremenska podudarnost uopšte nije slučajna, iz Bakua su lideri GUAM-a (Gruzije, Ukrajine, Azerbejdžana i Moldavije) - postsovjetskih država koje nemaju ništa protiv da se njima strateški upravlja "na daljinski" iz Vašingtona i Brisela - saopštili da daju "političku podršku" američkom projektu izgradnje "Evroazijskog naftovoda". Magistralnog "energetskog koridora" Odesa-Brodi-Varšava-Gdanjsk (sa krakom prema Berlinu) koji bi preko gruzijske luke Supsa i naftovodne infrastrukture Azerbejdžana povezao tržište EU sa najvećim kazahstanskim (Kašagan i Tengiz) i turkmenskim nalazištima "crnog zlata".

Vodeća ličnost ove izrazito proameričke međudržavne asocijacije, ukrajinski predsednik Viktor Juščenko, po završetku samita u glavnom gradu Azerbejdžana čak je bio krajnje otvoren: "Nafta Kaspijskog basena prema Zapadnoj Evropi treba da teče preko teritorije GUAM-a." Međutim, veliko je pitanje da li će taj naftovod, čiji je značaj i svrha u potpunom zaobilaženju Rusije, ikada profunkcionisati. Jer, velika istorijska igra - u kojoj se i postojećim i novim naftovodima i gasovodima upravlja kao figurama u šahovskoj partiji u kojoj su ulog iranska i bivša sovjetska nafta (kaspijska i centralnoazijska) i geostrateško preotimanje pozicija među velikim silama - postaje sve surovija i neizvesnija.

Amerikanci i Turska su novoizgrađenim naftovodom Baku-Tbilisi-Erzurum-Džejhan, dugačkim 1.760 kilometara, čiju će propusnu moć u dogledno vreme povećati sa sadašnjih milion na 1,8 miliona barela dnevno, već preusmerili gotovo svu azerbejdžansku naftu za izvoz i izvukli je ispod ruske strateške i ekonomske kontrole. Novu dalekosežnu pobedu, zajedno sa zapadnoevropskim partnerima, očekuju od tankerske flote koja od 2010. treba da preko Kaspijskog mora dnevno prevozi do milion i po barela nafte od Kašagana (najvećeg nalazišta otkrivenog za poslednjih 30 godina) i Tengiza do džinovskog terminala koji se forsirano gradi kod Bakua.

Ulogu svog trećeg strateškog projekta - koji je istovremeno trebalo da bude u funkciji stvaranja američke "Velike Centralne Azije" i dugoročnog izolovanja i obuzdavanja Rusije i Irana - Vašington je namenio gasovodu Turkmenija-Avganistan-Pakistan-Indija. Zbog njega, u osnovi, SAD i NATO i ratuju u Avganistanu, ali mu perspektive zasad nisu ružičaste. Talibani su, u najmanju ruku, ponovo digli glavu, a Teheran je Islamabadu i Nju Delhiju ponudio zajedničku izgradnju 2.500 kilometara dugačkog gasovoda (možda i naftovoda) koji bi povezao najveća iranska "gasna polja" sa Karačijem i severnom Indijom.
Vašington ovaj kontrapotez uspešno blokira pretnjom da će uvesti sankcije svim stranim firmama koje se usude da učestvuju u realizaciji iransko-pakistansko-indijske "južnoazijske energetske magistrale".

Sa svoje strane, ojačala Rusija je američko-evropskim kombinacijama već uspešno parirala potpisavši 15. marta sa Grčkom i Bugarskom sporazum o zajedničkoj izgradnji naftovoda Burgas-Aleksandrupolis koji će biti realni konkurent naftovodu Baku-Tbilisi-Erzurum-Džejhan i prva čisto evropska energetska arterija pod većinskom ruskom kontrolom. A od 12. maja prešla je u kontraofanzivu koja je ozbiljno zabrinula i Belu kuću i Brisel. Tada je Vladimir Putin sa predsednikom Turkmenije Gurbangulom Berdimuhamedovom, potpisao sporazum o obnovi sovjetskog "Prikaspijskog naftovoda", koji potpuno zaobilazi
GUAM, i skorom početku polaganja cevi za paralelni gasovod, koji bi dalje na zapad išao isključivo preko ruske teritorije, i mogao ostaviti bar "polusuvim" i planirani naftovod Odesa-Brodi-Varšava-Gdanjsk-Berlin i već postojeći gasovod Baku-Tbilisi-Erzurum.

Mada o tome ne govore javno, u Moskvi shvataju da se ne radi o prostom udaranju još jednog pečata na njen poraz u hladnom ratu, već i o "crtanju" novih sfera uticaja i interesa pomoću trasa cevovoda kojima će teći kaspijska i centralnoazijska nafta i gas. Zato joj odgovara što se u veliku igru umešala Kina koja je u proleće 2006. sa Turkmenijom potpisala sporazum o isporuci 30 milijardi kubnih metara prirodnog gasa i sprema se da počne igradnju 2.000 kilometara gasovoda od te bivše sovjetske republike do svojih severozapadnih provincija.
Kinezi uporedo na sve strane kupuju "naftne akcije" i koncesije. Teško je reći: da li više zato što će kroz dve godine morati da uvezu celih 120 miliona tona nafte (dva puta više nego 2002. godine!) ili - zbog velike igre među velikima u kojoj su, kao i za EU - Evropljane, Ruse i Amerikance, ulog i ekonomski suverenitet i budućnost...

A započeta velika igra je - tek početak velikog otimanja oko Azije. Oko kontinenta čija će sudbina, po mišljenju mnogih, odrediti sudbinu sveta.


REZERVE GASA

PROCENE kolike su svetske rezerve prirodnog gasa - osciliraju od 386.000 milijardi kubnih metara do 530.000 milijardi kubnih metara. Ukoliko bi bila tačna poslednja cifra, "plavog goriva" bi bilo dovoljno za narednih 200 godina na sadašnjem nivou potrošnje.

REZERVE NAFTE

U AUTORITETNOM "Svetskom energetskom pregledu" objavljeno je: "Dokazane rezerve nafte biće sasvim dovoljne za rastuću potrošnju najmanje do 2020. godine. Za svaki dodatni milion barela bliskoistočne nafte biće potrebno oko pet milijardi dolara, a u drugim zemljama - i do pet puta više!"