- Poruka
- 193
БАЛИЈА АЉО, МАГАРИЦА МОНТЕНЕГРИНА И КУКАВНО ЦРНОПОТУРЧЕ
Браћо и сестре,
Беше то негде пред крај 1995. лета Господњег у врлетном делу земље српске где се пре стотињак година рађаше јунаци којима јунаштво, чојство и србољубље би начин живота на крвљу препојеном брдовитом Балкану где ни Бог поадавно не залази више, те је сатана лично тамо себи створио царство на земљи. Нећу се упуштати у описивање те недођије где ништа дуго не рађа осим камена, криминала, разврата, богохуља, будалаштине и свега онога што се може назвати ђаволово жито не зато што не бих хтео, Бог ми је сведок да бих то радо учинио, да део себе уградим у темеље те накадашње СРПСКЕ СПАРТЕ када бих знао да могу својим казивањем да повратим макар једну изгубљену душу некадашњих Срба, већ зато што је смрад који се шири тим врлетним вукојебинама толико несносан да га једноставно не могу да поднесем. Да, браћо и сестре, беше то време када би рођена наша дична Република Српска и када ватикански педофили, Бин Ладенови терористи и потурчени Срби упогањени део СРПСКЕ БОСНЕ претворише у своју џамахирију, пардон БАЛИЈСКО-УСТАШКУ ПЕДЕРАЦИЈУ. Наравно, а шта друго и очекивати, да је на чело те сваколике накараде дошло лично демоново копиле, не тако давно и сам тврдих да су та гамад која се сада називају бошње настале тако што је босански међед креснуо трулу босанску букву, но све више увиђам да је и сотона ту имао умешане своје прсте, блентави балија АЉО ИЗМЕТЈЕДОВИЋ. Е, управо та поган над поганима биће предмет мог оводанашњог казивања зато што све више долазим до закључка да је он у ствари родоначелник људске снијети које ми Срби са правом називамо ЦРНОПОТУРИЦЕ НЕМИЉА ПОГАНИЋА – ЛОПУЖЕВИЋА.
Нестало чибука, џебане и хране те смрдов Аљо Изметједовић одлучио да оде код свог брата Мурата, пардон Немиља Поганића – Лопужевића, балканског краља кокаина, џебане, тобака и осталог демонског тамјана, да би искамчио макар који чибук ако не буде могао шта више. Одмах по доласку у демонско краљевство Немиљо скиде крстаљушу ђеда свога поганога, а Аљо балијске чакшире те се братски изљубише. Жвалише се они тако, животињски инстикт им посве помрачио и оно мало ума што им је у главурдама још било остало, „летњи дан до подне“ како бисмо ми Срби рекли, но однекуд се зачу магареће њакакње и Аљо поче да клања као суманут. Гледа то Немиљо и пита:
„Брате балија Изметједовићу, зар те тај севдах баш тако јако потрефи и занесе ?“
„ Ма није болан никакав севдах већ те предивне илахије су тако милозвучне за моје потурчке крмаће клемпаше“ простења Аљо турски клањајући и даље.
„Чуш` илахије“, церека се Немиљо „па зар не чујеш да је то моја магарица Монтенегрина !?“
На те речи Немиља Поганића – Лопужевића Аљо Изметједовић истрча у проклету авлију и поче да грли и љуби магарицу Монтенегрину узвикујуће:
„Ех, драга моја, ти си љубав мог живота. Она болан моја роспија Фата, нема Србина који се није на њу успентрао и запрдио јој, не зна ни једну курванску суру, а ти цео наш турски Кур-ха-ха-ха-ан повасцели дан илачеш. Јој, каква памет и љепота, жено мог живота!“
Авај, људи, како их би гадно слушати, а тек несносни смрад трпети, да повратиш ексере из сопствене утробе од богохулог призора, кад заједно почеше да илачу некакву оду о црном, поганом и блентавом арапину, камиловодцу Мууу-Мууу.
Да, драге моје и уважена господо, беше то љубав, баш на први поглед, „машала“ рекли би турци лијевљани, између демонског копилана Аље Изметједовића и главне саветнице за све државне послове, а нарочито за братске односе са бошњама, Немиља Поганића - Лопужевића магарице Монтенегрине. То да је одмах Аљо заскочио магарицу Монтенегрину, потурица нема памети, већ животињски инстикт, ваљда није потребно посебно ни наглашавати, а, богами, нити шта друго очекивати од магарета и потурице, но занимљиво беше да се после неколико месеци роди некакво чудо-лудо које би велики српски поета, академик Бећко, сигурно овако описао:
„Јес` кукавица, ал` није совуљага ушара зато што нема уши, већ вашке,
Јес`, вала црн ко ђаво, оца му *****, ал` није црнац,
Јес` блентав, сто посто к`о босанац, ал` није бошњо,
Јес` да буњгура српски, ал` са Србима нема никакве везе,
Јес` да смрди, фуј, матер му ***** погану, какав смрад, ал` није *****,
Ама, људи, какво је то лудо чудо !?“
Сакупили се, к`о на задњем испраћају Ђекне, поданици Немила Поганића – Лопужевића. Осим међусобног домунђавања, ћушкања, кревељења, бекељења и ту и тамо узвика
„Ауууууу !“
ништа друго се није могло ни чути ни видети. Распоп Мираш, ортодоксни педер, се баш био припремио да демонизује то копиле магарице Монтенегрине како би добио првог следбеника своје сотонске секте кад ли се појави и лично Немиљо Поганић – Лопужевић, намрштен, нађилкан и налађен као сицилијански мафијаш „орђинале сицилијано коза ностра“, те заурла на окупљену масу своји гузољуба, посебно нагласивши:
Браћо и сестре,
Беше то негде пред крај 1995. лета Господњег у врлетном делу земље српске где се пре стотињак година рађаше јунаци којима јунаштво, чојство и србољубље би начин живота на крвљу препојеном брдовитом Балкану где ни Бог поадавно не залази више, те је сатана лично тамо себи створио царство на земљи. Нећу се упуштати у описивање те недођије где ништа дуго не рађа осим камена, криминала, разврата, богохуља, будалаштине и свега онога што се може назвати ђаволово жито не зато што не бих хтео, Бог ми је сведок да бих то радо учинио, да део себе уградим у темеље те накадашње СРПСКЕ СПАРТЕ када бих знао да могу својим казивањем да повратим макар једну изгубљену душу некадашњих Срба, већ зато што је смрад који се шири тим врлетним вукојебинама толико несносан да га једноставно не могу да поднесем. Да, браћо и сестре, беше то време када би рођена наша дична Република Српска и када ватикански педофили, Бин Ладенови терористи и потурчени Срби упогањени део СРПСКЕ БОСНЕ претворише у своју џамахирију, пардон БАЛИЈСКО-УСТАШКУ ПЕДЕРАЦИЈУ. Наравно, а шта друго и очекивати, да је на чело те сваколике накараде дошло лично демоново копиле, не тако давно и сам тврдих да су та гамад која се сада називају бошње настале тако што је босански међед креснуо трулу босанску букву, но све више увиђам да је и сотона ту имао умешане своје прсте, блентави балија АЉО ИЗМЕТЈЕДОВИЋ. Е, управо та поган над поганима биће предмет мог оводанашњог казивања зато што све више долазим до закључка да је он у ствари родоначелник људске снијети које ми Срби са правом називамо ЦРНОПОТУРИЦЕ НЕМИЉА ПОГАНИЋА – ЛОПУЖЕВИЋА.
Нестало чибука, џебане и хране те смрдов Аљо Изметједовић одлучио да оде код свог брата Мурата, пардон Немиља Поганића – Лопужевића, балканског краља кокаина, џебане, тобака и осталог демонског тамјана, да би искамчио макар који чибук ако не буде могао шта више. Одмах по доласку у демонско краљевство Немиљо скиде крстаљушу ђеда свога поганога, а Аљо балијске чакшире те се братски изљубише. Жвалише се они тако, животињски инстикт им посве помрачио и оно мало ума што им је у главурдама још било остало, „летњи дан до подне“ како бисмо ми Срби рекли, но однекуд се зачу магареће њакакње и Аљо поче да клања као суманут. Гледа то Немиљо и пита:
„Брате балија Изметједовићу, зар те тај севдах баш тако јако потрефи и занесе ?“
„ Ма није болан никакав севдах већ те предивне илахије су тако милозвучне за моје потурчке крмаће клемпаше“ простења Аљо турски клањајући и даље.
„Чуш` илахије“, церека се Немиљо „па зар не чујеш да је то моја магарица Монтенегрина !?“
На те речи Немиља Поганића – Лопужевића Аљо Изметједовић истрча у проклету авлију и поче да грли и љуби магарицу Монтенегрину узвикујуће:
„Ех, драга моја, ти си љубав мог живота. Она болан моја роспија Фата, нема Србина који се није на њу успентрао и запрдио јој, не зна ни једну курванску суру, а ти цео наш турски Кур-ха-ха-ха-ан повасцели дан илачеш. Јој, каква памет и љепота, жено мог живота!“
Авај, људи, како их би гадно слушати, а тек несносни смрад трпети, да повратиш ексере из сопствене утробе од богохулог призора, кад заједно почеше да илачу некакву оду о црном, поганом и блентавом арапину, камиловодцу Мууу-Мууу.
Да, драге моје и уважена господо, беше то љубав, баш на први поглед, „машала“ рекли би турци лијевљани, између демонског копилана Аље Изметједовића и главне саветнице за све државне послове, а нарочито за братске односе са бошњама, Немиља Поганића - Лопужевића магарице Монтенегрине. То да је одмах Аљо заскочио магарицу Монтенегрину, потурица нема памети, већ животињски инстикт, ваљда није потребно посебно ни наглашавати, а, богами, нити шта друго очекивати од магарета и потурице, но занимљиво беше да се после неколико месеци роди некакво чудо-лудо које би велики српски поета, академик Бећко, сигурно овако описао:
„Јес` кукавица, ал` није совуљага ушара зато што нема уши, већ вашке,
Јес`, вала црн ко ђаво, оца му *****, ал` није црнац,
Јес` блентав, сто посто к`о босанац, ал` није бошњо,
Јес` да буњгура српски, ал` са Србима нема никакве везе,
Јес` да смрди, фуј, матер му ***** погану, какав смрад, ал` није *****,
Ама, људи, какво је то лудо чудо !?“
Сакупили се, к`о на задњем испраћају Ђекне, поданици Немила Поганића – Лопужевића. Осим међусобног домунђавања, ћушкања, кревељења, бекељења и ту и тамо узвика
„Ауууууу !“
ништа друго се није могло ни чути ни видети. Распоп Мираш, ортодоксни педер, се баш био припремио да демонизује то копиле магарице Монтенегрине како би добио првог следбеника своје сотонске секте кад ли се појави и лично Немиљо Поганић – Лопужевић, намрштен, нађилкан и налађен као сицилијански мафијаш „орђинале сицилијано коза ностра“, те заурла на окупљену масу своји гузољуба, посебно нагласивши:
ops:
