Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Ивану Жигон неко зна из позоришта и памти њене хероине, нарочито њену Настасју Филиповну, неко опет по њеним подвизима као председнице Друштва српско-руског пријатељства.
Сећају се многи како је водила 520 деце, у три авиона, у Русију, како је тамо уочи шездесетогодишњице победе над фашизмом повела и 60 намучених осамдесетогодишњака, голооточана, како је на Косову и Метохији примила више од 50 еминентних руских новинара, десетине званичника московске владе, неколико конвоја помоћи, како је, управо на њен предлог, градоначелник Москве издвојио новац за изградњу косовског села, како је поделила 150 компјутера најталентованијој деци Косова...
Деца Космета је памте и по томе што је у њихова села, осим конвоја помоћи, доводила певачке ансамбле из Русије, уметнике и писце, са којима је учествовала на око 200 сусрета са људима из удаљених косовских енклава.
За овај рад додељен јој је, на свечаности у Кремљу, Орден за веру и верност светог Андреја Првозваног, који у нашој земљи имају још само патријарх Павле и митрополит Амфилохије!
Ко Вас је увео у театар?
Мој тата Стево ми је говорио да је театар храм у коме се учимо да живимо заједно, да је театар нарушавање тишине, а уздах – најлепша реч. Научио ме је да у светлости рефлектора трагам за капиларима својих очију, за својом сопственом суштином. Зато је за мене театар био потрага за смислом, и научила сам да смисао непогрешиво наслутим и пронађем.
А после тога сте се потражили и ван сцене?
Да. У данашње време театар није био само склониште од бескраја и заштита оних најтананијих осећања од промаје живота. Учинило ми се да немам право да се у њега скријем од онога што се дешавало мом народу... Зато сам из тог плишаног склоништа изашла на фронтове, мостове и тргове и потом кренула путем косметских села. Моје јунакиње у позоришту навикле су ме да делим са њима судбину и живот. У природи глумице је да не припада само себи.
Како сте се осећали кад сте у Кремљу добили велику награду?
Величанствено. Уз мене су била и моја деца из ансабла „Косовски божури” који водим већ две године и који су на српском, руском и енглеском језику одржали преко осамдесет концерата у Србији, Русији, Белорусији и Француској. У Кремљу су расплакали седам хиљада људи. У свему овоме учествовао је и мали Стево. Наиме, била сам тада у другом месецу трудноће. Сад се са правом шалим кад кажем да ће Стево бити – неки велики човек кад му је први наступ био у Кремљу...
Колико сте имали времена за бављење спортом?
И тата Стево и мама Јелена бавили су се спортом и тако ме васпитали. Тата је био гимнастичар у друштву „Соко”, и сачувана је његова диплома из 1939. у којој је освојио треће место у Словенији. И његов тата је био у „Соколу”. Мама је била атлетичарка, а њен деда, рођак краља Николе, био је ђенерал – дивизијар, а и ђенерали морају бити на неки начин спортисти, зар не? Тата је у својим роковницима бележио колико је трчао и пливао. Тако сам израчунала да је, у просеку, док је био у форми, претрчао 1.500 км, и препливао око 300 км годишње.. И мене је заразио пливањем. А и театар је на неки начин спорт и гимнастика... И то не само тела, већ и душе.
Како доживљавате спортисте?
Не чуди ме да су данас, код нас, најубедљивији примери племенитости управо из области спорта. Узмите само Синишу Михајловића, Дејана Станковића, Влада Дивца, па сад Јелену Јанковић, Новака Ђоковића... У времену расула, опстали су само најјачи. Спорт нас чини јаким и здравим... И психички и физички... Отуда и толико племенитости међу спортистима.
Пре више година, пребродили тешку болест - како сте се усудили да родите дете?
Нема ту – како сте се усудили... Он се усудио... Мој мали Стево је хтео да се роди... Ја сам му само мало помогла... Шалим се... То просто не стаје у овај текст... Свака мајка зна да је дете њена највећа срећа.
Да ли ћете му подарити брата или сестру?
Волела бих... У сваком случају мали Стево већ има петнаесторо браће и сестара у „Косовским божурима”. Већ два пута је путовао са њима на припреме у бање – Ковиљачу и Врујце. Ужива да га сестре носају и да му певају. Верујте, и он им се придружи. Прво што је научио, пре прве речи и корака, је да пева. Све захваљујући „Божурима” – својим сестрама и браћи.
Како се сналазите у браку?
Григорије и ја смо се нашли са веома сличним односом према животу. Тако данас имам подршку и заједно стварамо. Урадили смо и татин музеј, велики архив од 250 ДВД-а сачуваног Стевиног рада, много укоричених књига, роковника, писама... Био је то посао од скоро годину дана. Сад заједно водимо и „Косовске божуре”, припремамо сценарије, програме, путовања... Пре три дана вратили смо се из Русије, са Кавказа. Учествовали смо на отварању фестивала „Златни витез”, а потом у Москви, у нашој амбасади, одржали смо и концерт „Косовских божура” мајци Русији, као захвалност деце Косова за све што Русија, на челу са председником Путином, чини за спасење Косова и Метохије.
