Rekli su o Beogradu....

Kafana je u Srbiji institucija. Tu se slave rođenja i oplakuju pokojnici, slave slave i krštenja. U kafani se bistri politika, ruše i sastavljaju nove vlade, rešavaju svetske dileme i ratovi. To je mesto utehe, inspiracije, tuge i radosti, mesto sastajanja i rastajanja, sporazuma i nesporazuma. Gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema ni na geografskim kartama, znaju se i pamte ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive.
Beograd je imao kafanu pre Beča i Pariza. Prvi ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa otvoren je još davne 1522. godine. Nema, međutim, podataka o tome da se to mesto i zvalo kafanom. Posle Beograda kafanu dobijaju najpre Sarajevo 1592, pa tek onda evropske prestonice, London 1652. godine, dve godine kasnije Pariz, pa Beč 1683. godine. Krajem 16. veka kafane su postojale u većini gradova u Srbiji, a u 18. već su bile uobičajena pojava. Najveći broj gostionica i kafana Srbija dobija krajem 19. i početkom 20. veka. U Beogradu je npr. na 50 stanovnika bila po jedna kafana. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu bilo je 16 kafana, a u današnjoj Makedonskoj ulici od 40 kuća 17 je bilo gostionica.


- - - - - - - - - -

Od svog nastanka kafane su imale značajan uticaj na razvoj i modernizaciju srpskog društva u celini. U njima je održan prvi bal 1827. godine. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je takođe u kafani, i to u „Tri lista duvana“, dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u „Kolarcu“, na današnjem Trgu Republike. U kafani je zasvirao prvi strani violinista daleke 1894. godine. U kafani „Proleće“, kasnije nazvanoj „Hamburg“, zasijala je prva sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas se nalazi zgrada Elektrodistribucije. Jedna od najstarijih beogradskih kafana „Znak pitanja“, podignuta 1823. godine, imala je prvi bilijarski sto u Beogradu, a i prvo čitalište „Srpskih novina“ bilo je u toj kafani. Sredinom veka na Terazijama u „Zlatnom krstu“ 1896. prikazana je prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Posle Prvog svetskog rata u „Kasini“ na Terazijama jedno vreme zasedala je i Narodna skupština.
U kafanama su se osnivale novine, književni i politički listovi. Posebnu dušu udahnuli su joj večni boemi i poslednji romantici kojima su kafane bile drugi, ali zasigurno najdraži dom. U kafanskom raju nalazili su nadu, inspiraciju, utehu i spas pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni, nesrećni i neshvaćeni iz svih društvenih slojeva.
Na Obilićevom vencu, na mestu gde se danas nalazi „Hipotekarna banka“, bila je čuvana kafana „Dardaneli“, omiljeno stecište novinara, književnika i glumaca. Njeni svakodnevni gosti bili su Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Radoje Domanović... U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom služili i Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, Stevan Sremac…
Za kafanskim stolom Vojislav Ilić je za „banku“ uredniku dečijeg lista napisao svoju svetosavsku pesmu „Ko udara tako pozno“, Đura Jakšić skoro celog „Stanoja Glavaša“, a Stevan Sremac je od „Orača“ do „Tri šešira“ išao i zapisivao zanimljive razgovore i priče koje bi kasnije ugrađivao u svoju prozu.

Legenda o Baba Juli


Na Julinom brdu, sa kojeg se nebu pod oblake uzdiže 15 solitera, u doba Prvog srpskog ustanka, živela je baba Jula. Bila je veliki rodoljub i prilikom svakog napada Turaka pomagala ustanicima. Jedne noći, kaže legenda, Turci su iznenada napali srpsku vojsku. Videvši da je stanje kritično, baba Jula je, uz pomoć nekoliko ustanika, zapalila velike iskrčene panjeve i gurnula ih niz padinu. Vatrene buktinje su omele i zbunile Turke, što je omogućilo ustanicima da se priberu i odbrane od napada. Vrh Julinog brda nalazi se u ulici Poručnika Spasića i Mašere i doseže 124,23 metara nadmorske visine.

"Beograd je svuda gde je jedinica za merenje stila – šarm."

Momo Kapor

Znate li koja je ovo zgrada?
Znate li da ova konska zaprega zapravo ide po Knez Mihailovoj ulici?
Biblioteka grada Beograda se od oktobra 1986. godine nalazi u Knez Mihailovoj ulici, broj 56, u zgradi nekadašnjeg hotela Srpska kruna. Hotel je izgrađen oko 1867. godine kao najmoderniji, najreprezentativniji i najbolje opremljen hotel u Beogradu tog vremena. Najverovatnije ga je sagradila porodica imućnih trgovaca Krsmanovića.
U razvoju beogradske arhitekture zgrada hotela Srpska kruna stoji na početku intenzivnog procesa evropeizacije Beograda u drugoj polovini 19. veka. Arhitektura zgrade je eklektična sa elementima renesansnog i drugih stilova. U stručnoj literaturi stilske karakteristike zgrade tumačene su na dva različita načina. Arhitekta Bogdan Nestorović smatra da je zgrada u mirnom eklektičkom renesansu, dok je istoričarka umetnosti Gordana Gordić mišljenja da je zgrada sagrađena u romantičarskom duhu. Projektant zgrade nije poznat.
Zgrada ima pravougaonu osnovu sa tri ulične fasade. Kompozicija zgrade oblikovana je oko centralnog i pravougaonog dvorišta, danas primetna u Galeriji Atrijum. Konstrukcija zgrade ukazuje na renesansne uzore. Osnovni stilski elemenat je karakterističan tip prozora koji se lučno završavaju sa bogatom plastičnom dekoracijom. Prvi sprat ukrašen je i sa dva balkona sa gvozdenom ogradom, čiji oblik ukazuje na romantizam. Zgrada ima bogat krovni venac i segmentni luk iznad ulaznih vrata. Pročelja hotela krasila je dekorativna plastika u neostilskim oblicima, kojima je obilovao 19. vek. Zgrada je preuređena 1986. za potrebe Biblioteke grada Beograda, po projektu Svetislava Vučenovića.
Hotel Srpska kruna je imao prostrane zasvedene dvorane za kafanu, restoran i pivnicu, sobe na spratu i skladišta u podrumu. U prizemlju hotela nalazile su se kafana, bilijarska soba, čitaonica za dnevnu štampu i trpezarija, čiji su se prozori i vrata otvarali na verandu s pogledom na park. Ova terasa prema parku je naročito privlačila goste, tako da je u letnjim mesecima bilo teško ovde naći mesto. 1908. godine u vodiču Beograda zabeleženo je da je Srpska kruna imala 17 soba i da je bila hotel prvog reda u kojem su odsedali stranci i naš imućan svet. Tri puta nedeljno organizovani su koncerti u hotelu. U njemu su se održavali i tajni sastanci masona.
Zgrada je do danas sačuvala svoj nekadašnji izgled. Pored lepote, dodatno je oplemenjuje i lokacija na kojoj se nalazi: sam kraj Knez Mihailove ulice koji se graniči sa ulazom u park Kalemegdan.

- - - - - - - - - -

Rimska dvorana
Prilikom adaptacije zgrade Biblioteke grada Beograda u periodu od 1983. do 1986. godine, spuštanjem nivoa poda podrumskih prostorija, otkriveni su ostaci starije građevine. Arheolozi su ustanovili da se radi o delu temelja bedema i jedne kule glavne kapije rimskog utvrđenja lociranog u Gornjem gradu Beogradske tvrđave. Ovo važno otkriće promenilo je projektni plan tako da je umesto depoa za knjige Biblioteka dobila Rimsku dvoranu, namenjenu javnim skupovima.
Mesto iznad ušća Save u Dunav, na kraju tzv. beogradske grede, zbog dobre preglednosti većeg dela granice moćnog rimskog carstva sa varvarskim zemljama, izabrano je za izgradnju vojnog logora. Početkom II veka stalnu posadu činila je legia IV Flavia koja je ostala u njemu sve do kraja IV ili prvih decenija V veka.[4] Utvrđeni vojni logor – kastrum, o kojem je ovde reč, zidan je tašmajdanskim kamenom negde krajem II ili početkom III veka, trapezaste osnove, površine oko 20 hektara. Građen po svim pravilima rimske vojne arhitekture, logor spada među veće objekte te vrste u ovom delu granice.[5] Njegove kapije su bile štićene sa po dve četvrtaste kule. Između ulica Tadeuša Košćuška i Pariske protezao se jugoistočni bedem sa južnom, glavnom kapijom logora (porta decumana) od koje je vodila glavna ulica do severne kapije. Jedna kula ove kapije nađena je ispod spomenika Milanu Rakiću na kraju Knez Mihailove ulice. Ostaci druge, istočne kule nalaze se u Rimskoj dvorani. Pored ove kule, na istom mestu može se videti i ozidani kanal sa masivnom olovnom cevi koji prolazi kroz temelj bedema. To je deo vodovodnog sistema kojim je snabdevan kastrum.
Sa stanovišta zaštite spomenika kulture lokalitet u Rimskoj dvorani je najuspelije rešenje za trajno čuvanje bez konzervatorskih intervencija i prezentaciju arheoloških ostataka i njihovo uklapanje u savremenu arhitekturu grada.
Rimska dvorana je jedinstven prostor sa arheološkim lokalitetom in situ i lapidarijumom koji čine skulpture, žrtvenici, stele i druga kamena plastika koja potiče sa tla Singidunuma i podunavskog dela provincije Gornje Mezije, nastala u periodu II-IV veka. Antički ambijent Rimske dvorane reprezentativno je mesto okupljanja naših sugrađana u kojem se svakodnevno održavaju brojni kulturni programi

Preuzeto sa Beograd iz drugog ugla

Poznato je da je Beograd jedan od prvih gradova u Evropi sa trolejbuskim javnim prevozom, ali je među Beograđanima malo poznato
da je jedna od linija prolazila posred Knez Mihajlove ulice!

Svadbene povorke u Beogradu su česta pojava. Sirene, zastave, peškiri na retrovizorima...
Jedna svadbena povorka u Beogradu je ipak ostala upamćena kao drugačija, jer je mlaoženja bio Kralj Aleksandar Karađorđević.

Predanje

Da bi izlečio oči i vratio vid, Toša je zakotrljao bure sa vrha Bežanijske kose i na mestu gde se ono zaustavilo iskopao bunar. Prema predanju bure se zaustavilo negde oko Studentskog grada, voda u njemu je bila lekovita i Toša je progledao.
Nekada je to sve bio močvarni teren koji je razdvajao Zemun od okolnih sela. U podnožju lesne zaravni napravljen je put, koji je išao od od Zemuna, do tadašnja sela Bežanije, a odatle preko Surčina, sve do Progara. Zemunci su ovu ulicu zvali „Put za Bežaniju“, a ovaj se dalje nastavljao na „Bežanijski put“. Naziv je postojao sve dok bogati zemunski trgovac cincarskog porekla, Teodor Toša Apostolović (okolina Soluna, 1745. — Zemun, 1810.) nije napravio bunar pored puta.
Vrlo brzo posle toga, mesto je postalo omiljeno izletište i mesto okupljanja ljudi, pa je tako i dobilo naziv „Tošin bunar“. Toša je na padinama lesni zaravni imao vinograde. To zemljište je posle smrti zaveštao crkvi.
Ne zna se od kada tačno cela ulica zvanično nosi naziv Tošin bunar, ali se veruje da je to bilo još za Tošinog života, dakle pre 1810. godine. Od onda, pa do sada, ulica je samo jednom promenila ime, tokom Drugog svetskog rata Nemci su je zvali Geringova.
Tošin bunar je još dugo postojao i stariji Zemunci pamte da se kraj tog bunara dugo održavao prvomajski uranak. Bunar je zakopan nakon Drugog svetskog rata.

Najpoznatija boemska četvrt Beograda, Skadarlija, je veoma promenila izgled poslednjih 100 godina. Evo kako je izgledala 1900. godine.


(Preuzeto sa Beograd iz drugog ugla)

Znate li da Beograd ima svoje Prvomučenike koje se veoma cene u celom hrišćanskom svetu? Znate li kako se Beograd ophodi prema njima?
Sveti Ermil i Stratonik ubrajaju se u red najstarijih po imenu poznatih hrišćanskih stradalnika u rimskom gradu Singidunumu (danas Beograd u Srbiji) u provinciji Gornjoj Meziji.Stradali su oko 314. ili 315. godine u vreme kada je u istočnom delu Rimskog carstva vladao car Licinije a na Zapadu car Konstantin Veliki. Njihovo stradanje hronološki posmatrano, dogodilo se posle proglašenja Milanskog edikta (313. god.) o slobodi hrišćanske vere.U teologiji nije potpuno izvesno mišljenje da li su oni postradali kao žrtve, već u to vreme, za početih sukoba careva Konstantina Velikog i Licinija.

Prema tekstu žitija Ermila i Stratonika, Ermil je bio đakon u Singidunumu i zbog vere je dopao u zatvor. Lično ga je isleđivao sam car, ali je Ermil ostao čvrst i nepokolebiv u hrišćanskoj veri. Dogodilo se u toku njegovog sudskog isleđivanja da je čuvar zatvora, vojnik Stratonik, takođe bio hrišćanin; i on se otvoreno i javno pridružio u stradanju svom prijatelju Ermilu.

Obojica su potom zajedno pretrpeli velika mučenja. Osuđeni su na istu smrt: stavljeni su u isti kovčeg i živi bačeni u reku Dunav. Posle tri dana voda je izbacila njihova tela na desnu obalu Dunava, na 18 stadija nizvodno od Singidunuma. Hrišćani su našli njihova tela, svečano sahranili, a kasnije je na njihovom grobu sagrađen hram njima posvećen. Hram je potpuno zapušten i malo ko zna gde se uopšte i nalazi. Znate li vi?

Osamnaest dugih dana srpski vojnici su u Prvom svetskom ratu pokušavali da osvoje Kajmakčalan od Bugara i na kraju uspeli, preuzimajući važno strateško mesto. Osmatračnica srpske Vrhovne komande je posle rata prenesena u Pionirski park ispred Narodne skupštine gde i danas ponosno stoji.

На данашинји дан 1884. године завршен је железнички мост у Београду, на реци Сави. Тако су по први пут железницом спојени Земун и Београд.
Мост је рушен у оба светска рата. Због околности под којима је рушен вероватно представља јединствен мост на свету. Наиме, мост је први пут срушен на почетку Првог светског рата, када су аустроугарски војници покушали да пређу преко моста железничком композицијом коју је гурала локомотива. Српски војници су активирали експлозив испод раније минираног моста и конструкцију обрушили у Саву. Она је пала на аустроугарски брод "Алкотмањ", потопила га и побила посаду.
Мост је обновљен након завршетка рата али је поново срушен у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године. Војска Краљевине Југославије тада је одлучила да сруши београдске мостове и тако успори немачко напредовање. Међутим, минери су направили грешку и конструкцију моста сурвали у реку баш када се испод њега налазио брод "Танаско Рајић" са 170 официра евакуисаних са других бродова ратне морнарице који су превентивно потопљени непосредно пре тога.
Моста на Сави је тако постао вероватно једини мост на свету који је два пута рушен на бродове пуне посаде и војника.
После рата мост је обновљен и до данас се користи за железнички саобраћај преко Саве. Све до изградње Новог железничког моста 1979. године био је једини мост преко Саве у Београду.

Blizu Defterdarove kapije, u senci pored puta, pomalo neugledna, nalazi se česma velikog vezira Mehmed paše Sokolovića. Ova česma potiče iz 16. veka i predstavlja jedinu sačuvanu zadužbinu u Beogradu vezira koji je kao dete odveden u Carigrad ali nikada nije zaboravio na svoje srpske korene. Dok se istoričari spore o njegovom srpskom patriotizmu, da li je zaista on uticao da se obnovi Srpska patrijaršija i postavuio svog brata ne njeno čelo ili ne, njegova česma i čuveni most na Drini u Višegradu, koji je slavom ovenčao Ivo Andrić, svedoče o sposobnom i marljivom čoveku koji je pomogao narodu podižući lepe i korisne stvari da im olakša život. O lepoti česme svedoče reči turskog putopisca Evlije Čelebije iz 17. veka:
“Dođi beze, ako želiš, da na ovom svetu piješ s rajskog vrela"

Soko slet u Beogradu 1930.g..Sokolana,drveni stadion je bio na mestu danasnjeg Masinca,na uglu Ruzveltove i 27 marta
ispod Tehnickog fakulteta i stepenica za podzemnu zeleznicu Vukov spomenik

Gligorije Vozarović je bio prvi srpski knjižar i izdavač. Osim toga, bio je uveren da je pronašao mesto na kome su spaljene mošti Svetog Save i na tom mestu 1847. postavio drveni krst na mestu jednog starog drvenog krsta koji je već bio propao. Taj krst je dobio naziv kao i ceo taj kraj Vozarov krst. Drveni Vozarov krst je obnavljan više puta (1895. i 1923.). Kasnije je na tom mestu društvo Sveti Sava podiglo kameni krst crvene boje 1933. koji i sada postoji, taj deo Beograda sada se po njemu naziva Crveni krst.

U mom rodnom mestu nije bilo ni reke, ni prave bare, čak ni čestitog potoka. Valjda zato, iako više od četiri decenije živim u Beogradu, retko silazim na njegove reke i ne razumem dobro i ne volim vode. Srbi su, uostalom, pomalo hidrofobski narod i većina naših gradova je svojim rekama okrenula leđa. Ni sam Beograd za dve i po hiljade godina nije uspeo da siđe na svoje reke i toliko se ne razaznaje u njima da nema Beograđanina koji nije izrekao besmislicu da prestonica leži na ušću dveju reka. Beograd leži na ušću samo jedne, Save, a onoj drugoj, muškoj reci, Dunavu, ušće je u dalekoj, močvarnoj i trskovitoj delti Crnoga mora.

Borislav Mihajlović-Mihiz

Osam sati izjutra. Autobuska stanica u beogradskom predgrađu. Radna snaga čeka prevoz do radnih mesta. I ne zna šta da radi. Ni ovde, ni tamo gde idu, ni u autobusu koji će ih tamo odvesti. Sunce je sveže, tek izašlo iz vode, ali sve ostalo već deluje buđavo. Ovakvo raspoloženje kvari sve oko sebe. Sve osim sunca. Ono nas samo gleda.
Narandžasti zraci padaju na lim prazne narandžaste kutije. Kutija stoji prikačena na stub pored stanice. Na kutiji belim slovima piše “Dvadesetičetiri sata – besplatne novine”. Oko stuba sa kutijom se guraju neki ljudi koje tek sad primećujem. Mršavi starac u debelom odelu, blago zaostala žena, pijanica sa mamurlukom, zdepasti čovek sa lobanjom i šakom neandertalca, par bledih penzionera bez penzije i jedan deda koji odudara jer je očešljan. Okupljeni oko prazne kutije, guraju se među sobom sa pola snage. Znoje se. Naročito mršavi starac u debelom odelu.
Kombi staje kraj stuba sa kutijom. Neki jak momčić iznosi gomilu novina iz njega i ponavlja sebi u bradu: “Samo polako”. Pijanica odgurava blago zaostalu ženu na začelje, očešljani pravi kurvinski potez koji ga dovodi nadomak momčića, ali mršavi starac u debelom odelu grabi prvih dvadeset komada. Onda nastaje haos. Momčić baca novine na ulicu i ulazi u kombi koji odlazi. Grabež traje samo par sekundi, ali dovoljno da ti se zgadi ceo život.
Očešljani deda napušta gomilu sa hrpom novina u rukama. Neko sa stanice mu dobacuje: „Ostavi bar jedan primerak“. On neće ni da čuje. Zaista neće. „Šta će ti toliko novina, da nećeš sve da ih pročitaš?“
“Šta te boli *****”, odgovara očešljani deda i nestaje brzim hodom iza trafika. I ostali nestaju. Ostaje samo prazna kutija.
Možda ih prodaju po komšiluku da bi imali da jedu. Možda neki primerak i besplatno podele, osećajući se dobro zbog toga. Možda je to samo mentalitet ovog naroda. Ne znam. Znam jednu stvar. Te novine nisu besplatne. Za njih nisu. Debelo su ih oni platili. I još ih otplaćuju. Autobus stiže na stanicu i ja ulazim u njega, nadajući se da ću i ja nekako uspeti da zgrabim svoj dan. A sunce me samo gleda. Kao do malopre ja njih.
Boyan Brukner, CARPE DIEM

"Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu. Put kroz sopstvenu dušu vodi nas i do Beograda, jednog od najstarijih i najčešće rušenih gradova sveta. Kada je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom samo rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni koji danas vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom iščezao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti"

Milorad Pavić "Kratka istorija Beograda"

Beograd nema dovoljno zanatlija. Kada smo zamišljali budućnost, zamišljali smo je bez kvarova.
(Duško Radović)

Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj.
Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus...

Dusko Radovic

O Beogardu sa jednog mog bloga

Rodjena sam u Beogradu.
Imala sam izbor..izabrala sam da ostanem u mom gradu
zato sto sam svoja na svome
zato sto hodajuci ulicama Beogada idem stopama mojih predaka
zato sto su svi koje volim ovde
zato sto volim mirise lipa u junu i pecenih paprika u jesen
zato sto mogu da komsinici ostavim kljuc da mi zaliva cvece
zato sto se deca jos uvek igraju na ulici ili parkicu
zato sto tramvaj jos uvek tandrce Bulevarom
zato sto ima Kalenic pijacu
zato sto se osecam sigurna u mom gradu
zato sto imam uspomene
ima jos tih ..zato
ali najvaznije zato je sto volim moj Beograd
i kada mu se vracam sa puta znam da se vracam kuci.
I uvek mi je lep,sa svim promenama koje se desavaju i prate ga.
Ja ne mogu da izgubim nista vezano za moj rodni grad.
To shvatim kada odem na kratko iz njega,pa mu se brze bolje vracam..
Tako je uvek.Moj grad,moje ulice,moji parkovi,moji kafici,moje okruzenje
moje reke,moj Topcider,moje sume,moja pijaca,prodavnice,moja Ada,
moja pozorista,moje galerije,moje guzve u saobracaju,moj Bulevar..moji ljudi,moje ljubavi,moja secanja
..Sve je to moje u mom gradu.U tudjem nista od toga nije moje

Beograd je od davnina bio inspiracija mnogim književnicima i književnicama, i to ne samo našim već i stranim. Mnogi su pisali o njemu - o njegovoj lepoti, duhu i stanovnicima, koji su svi zajedno doprineli nezaboravnim utiscima, a neke od njih ćete biti u prilici da pročitate u nastavku. Počevši od našeg neprevaziđenog Mome Kapora, pa do Erskina Koldvela i britanskog žurnaliste i putopisca Herbert Vivijen.

- Duh Beograda je: u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru.

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.

(Momo Kapor)

- Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran. Ovakvi slučajevi su sa Atinom, Rajnom, Crkvom svetog Petra u Rimu. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost niti išta zanimljivo – a sada sam potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: zaljubiti se u jedan grad.

(Herbet Vivijen, putopisac)

Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu…

(Erskin Koldvel)

Jedan od čuvenih aforizama Duška Radovića (1922 -1984), najčuvenijeg "beogradskog Nišlije", omiljena je rečenica onih koji su prigrlili Beograd sa svim njegovim lepim i manje lepim osobinama. Duško je bio književnik, novinar, aforističar i TV urednik. Ljubav Beograđana je zadobio zahvaljujući svojim aforizmima kojima ih je budio sa talasa radija "Studio B".


* Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?

"Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu."

Rekao je Le Korbizije
Na to njegovo Milorad Pavic besedio je sledece:

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas.

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.