Меша Селимовић

''Znam, mogao bi da kažem, kao i svaka budala: da se nije desilo to što se desilo, moj život bi bio drukčiji. Da nisam otišao na vojnu, da nisam pobegao od nje, da nisam pozvao Haruna u kasabu, da Harun nije... Smešno. Šta bi onda bo život? Da je nisam ostavio, da mi nije izgledalo lakše pobeći nego prkositi celom svijetu, možda ne bi bilo ni ove noći, ali bih tu ženu sigurno zamrzio, misleći da je stala na put mojoj sreći, omela me da ne uspem u životu.
Jer ne bih znao ovo što sad znam.
Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao. A ko zna šta bi me i na drugim čekalo. ''

''Derviš i smrt''

Black Baron:

Cenim Mešu Selimovića, ali sećam se da mi je Derviš i smrt bila jedna od knjiga koje sam najteže pročitao. To čitanje se odužilo nedeljama, prosto sam prestajao posle nekoliko stranica. Ne volim toliko filozofski-introspektivnu književnost, jeste Meša genije ali svejedno. No dobro, to sam čitao u srednjoj školi, možda sad kad bih čitao bi bilo drugačije.

Kliknite za proširenje...

Све књиге које смо читали у школи треба поново прочитати у озбиљнијим годинама. Били смо тада превише балави да би разумјели Карењину, Твиста, госпођу Бовари... О естетској страни тих великих дјела на коју нисмо обратили пажњу у том школском, разним глупостима преоптерећеном периоду, да и не говорим.

Ko ne umije da pliva,ne treba da skače u vodu,nadajući se da će ga neko izvući.

"Derviš i smrt"

Našavši se pred „zidom“ u romanu Derviš i smrt Ahmed Nurudin otkriva sve duhovne prepreke i moralna previranja inherentna ljudskom biću. Izuzetno dobro zapaža, analitičan je i u pogledu sebe i u pogledu drugih, pa i svaku sitnicu rastavlja na najmanje delove, baš kao i Meša Selimović dok piše svoje remek delo.

Povezanost dela Derviš i smrt sa Dostojevskim
To ulaženje Ahmeda Nurudina u krajnje uzroke umnogome podseća na Dostojevskog i Zapise iz podzemlja, a tera i čitaoca da otvori neke davno zatvorene sanduke u umu o kojima ne želi da misli.

Na Dostojevskog podsećaju i brojni filozofski dijalozi, kao onaj između Nurudina i Ishaka u zatvoru, ali i razgovori sa Hasanom. Oni često prikazuju relativnost onoga što se smatra „ispravnim“ i „pogrešnim“ u životu i delu Derviš i smrt.

Mentalitet čoveka Bosne predočen u romanu Derviš i smrt prikazuje se u nekolicini sporednih likova na individualnom, ali i na kolektivnom planu kroz „zatvaranje kasabe“, koje je Andrić još detaljnije prikazao u Travničkoj hronici. Smeh prilikom čitanja u nekim situacijama koje za smejanje nisu znači samo smeh apsurdu.


U glavnoj priči knjige i oko nje obrađuju se i druge važne teme – izdaja koja na kraju obilazi ceo krug, zatim romantična ljubav, kao i prijateljstvo u liku Hasana, možda i najupečatljivijeg lika u romanu.

Hasan Meše Selimovića kao heseovski junak
Hasan odiše sirovom dobrotom i u jednom delu podseća na Heseove junake. On ne može sa svetom i apsolutno je svestan ljudskog licemerja, ali sa druge strane ne može ni bez tog sveta koji voli uprkos razumu koji mu govori suprotno. Otuda njegov gorki cinizam, smelost, ali na kraju krajeva, pomalo i paradoksalno, vera u to da postoji dobro u čoveku.

Razvoj Ahmeda Nurudina
Kažu da svaka vlast kvari, a da apsolutna vlast kvari apsolutno – u to nas uverava i Derviš i smrt. Mada nam o tome ne govori naširoko, Ahmed Nurudin se u očima drugih pretvara u ono što su za njega bili muselim i ostali krvnici njegovog brata. Postaje ekvivalent Tornu, liku koji tumači Donald Saterlend u filmu Land of the Blind, i kako se roman bliži kraju, tako se situacija okreće i tera nas da sagledamo i prvi deo pričanja iz drugačije perspektive.

I upravo zato je Derviš i smrt remek-delo (ali i lektira) – naučićete mnogo o sebi i mnogo toga moći ćete da primenite u svakodnevnom životu. A to bi trebalo i da je svrha svake knjige – da nam pokrene mozak, da nas učini mudrijima i da nas pogura da budemo što bolja verzija sebe.

Citati iz dela Derviš i smrt
„Nikad čovek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo. Ali zašto se budi kada mi je najmanje potrebna? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije, pa da bude bolje u ljudskom životu.“

„Kakva je to šteta i kakvo čudo što čovjek ne osjeća ni najneposredniju opasnost koja mu prijeti.“

„Nismo znali mnogo jedan o drugome, iako smo živjeli zajedno, jer nikad nismo razgovarali o sebi, i nikad potpuno, već o onome što nam je zajedničko. I to je dobro. Lične stvari su suviše tanane, mutne, nekorisne i treba ih ostaviti sebi ako ne možemo da ih ugušimo. Način razgovora među nama sveden je uglavnom na opšte, poznate rečenice, kojima su služili i drugi prije nas, zato što su sigurne, provjerene, zato što čuvaju od iznenađenja i nesporazuma. Lična boja je poezija, mogućnost iskrivljenja, proizvoljnost. A izaći iz kruga opšte misli, znači posumnjati u nju. Zato smo se poznavali samo po onome što nije važno ili što je u nama jednako. Drugim rečima, nismo se poznavali, niti je to potrebno. Poznavati se, značilo bi znati ono što ne treba.“

„Idi od mene, odvratna nemoći, zavaraš me lažnim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.“

„Njegovo lice ništa nije govorilo, nije odavalo ni srdžbu ni razumijevanje, iz njegovih usta mogla je da izađe i osuda i blagost. Docnije sam se nesigurno prisjećao da sam tada mislio kako je u strašnom položaju svako ko moli: nužno malen, ništavan, pod tuđom nogom, kriv, ponižen, ugrožen od tuđeg hira, željan slučajne dobre volje, podložan tuđoj moći, ništa od njega ne zavisi, čak ni izraz straha ili mržnje koji ga može upropastiti.“

„Odgovorio sam oštro, jer sam bio suviše napregnut, nesposoban da obuzdam nerazmišljene porive. Sve što se tada učini, obično je štetno: to je oblik glupog junaštva, samoubilački prkos bez svrhe, koji ne traje dugo i ostavlja nezadovoljstvo sobom. I zakašnjelo naknadno razmišljanje koje ničemu ne služi.“

„ …mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam a stoji pred nama, svjetluca svojom bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i na želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.“

„ …pamti, nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih: navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati“.

„Sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun pretnji.“

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sâm sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mesto i nametnute uslove.“

„ …A i sami smo krivi što smo pustili da nas taru kojekakvi hrsuzi i nikogovići. Gledamo ih s visoka, postalo nam svejedno, pa se osilili, zaboravili ko su. Ali neka, ne bismo se probudili da su bili pametniji.“

Piše: Saša Ozmo

Riječica je slična meni, bujna i plahna ponekad, a češće tiha, nečujna.
Idi od mene, odvratna nemoći, zavaravaš me raznim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, aživot je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga neoštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.

Hteo bih da govori o svojoj nesreći. Rekao sam da mi izgleda najveća, jer je moja. A voleo bih da je tuđa, i ne bih žurio da je saznam, kao što sada žurim da je kažem.

Ljudi preziru one koji ne uspeju, a mrze one koji se uspu iznad njih. Navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako priznajež borbu. Ali ne ulazi u okrašaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom u tuđe nepoštovanje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovao se mešaju utvre i život, pa nema ni čistog sijećanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano.

Pisac sam život preživljava kao neprestanu, dramatičnu borbu između materije i duha, u kojoj su šanse za pobedu duha minimalne i retke. I, kako se pravi pisac, po čudnoj logici identifikovanja sa svetom, oseća lično odgovoran za sve što se oko njega dešava, a nesposoban je za praktično životno delovanje, ostaje mu muka i privilegija da svoje želje i svoja neslaganja pretvori u reč, protesnu, samilosnu, misaonu, kojom izriče svoja osećaje ili svoj alibi, najčešće kriv pred sobom i pred drugima, jer nije učinio ono što je sam želeo, ni ono što su drugi od njega očekivali, bilo kao priznanje, bilo kao pokudu. U tim nesporazumima, u bežanju od sebe i sveta, i u stalnom vraćanju, u neozbežnosti da izražava život kroz sebe i u skromnim rezultatima koje postiže u poređenju sa ciljem koji sebi postavlja, odvija se protivrečna drama, protivrečna kao sam život, ponekad tragična, ponekad groteskna, koju smo nazivali sudbinom pisca.

Meša Selimović

Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini i najćešce bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogucih tokova, a u drugi ce me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš ili potoneš.

"Ne gunđam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive. Ali im to ne kažem, ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu. Dosta nam je nevolja bez kojih se ne može."- (Ostrvo)

On je nesimpatičan kao čovek, religiozni mistik, nacionalistički šoven, jedna mračna zastava reakcije, bezobzirni advokat buržuazije ali je i veliki pesnik.

Meša Selimović o Jovanu Dučiću

Uspomene su tvrdoglavi stvorovi,ne žele umreti.



Ni na koga se nemoj potpuno osloniti na ovom svetu,
Jer te čak i tvoja vlastita senka napusti kad si u tami.

Godine su prolazile, a ja sam se, kao sa đavolom, rvao s nesavladivom strukturom romana, pisao sam i brisao, pisao i očajavao, ali nisam odustajao.

Meša Selimović

Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Meša Selimović