Матија Бећковић

Витеже пресахлог стиха
баштиниче горштачке вреве
кошпицо презреле шљиве
снаго...
исконског надахнућа...

И најваловитија, Тара је тиха
косијером се не истрини пљеве
нити се сакупи с најплодније њиве
благо...
што творе Твоја плућа...


Артифицијелни Арсенов глас
гласовитијим но стварним
сазда Колашин
таман...
да наткрили гору...

Предано чешљаш сваку српску влас
кад падне на око учини га чарним
кротки домаћин
славан...
снива исту зору...


Браниш неосвојиво, подупиреш греде
језик не заплићеш, ступице Ти стране
расут ливадама к'о подмукле
мине...
а сви знају пут...

Но, потрче бистрине, да се унереде
титрају натисте и ине незнане
руке им осушене повукле
тмине...
уз вражји скут...


Умирао а наживео се и док падаш
споменици стихова вијоре к'о барјак
незаборав Те излазном преобуком
одијева...
за орахов лад...

Само, ћерајући се, непотребно страдаш
саструган је с историје понајслађи кајмак
па и тако мио (прождиран са муком)
задијева...
помирења рад...

LAŽNE MI PUTEVE
Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reci u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Matija Beckovic

Kad bih znao da...


Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih što ispod stopala
Sam cušnuo i sam omcu namakao:
Vecnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!

Al bojim se da bih poceo da molim
Da placem, klecim i sve da izdajem,
Da bih sacuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Matija Beckovic

skoro sam pocela da citam Beckovica i mnogo su mi se dopale pesme...osetila sam ih kao talas neke nove snage...bravo za temu

Meni se delo ovog pesnika ne dopada.Subjektivno.

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.

Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno

Kаd odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju

Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Између два упоредника док провирујем главу
између две жишке међу слепоочницама
у паузама када радници пију чађаво млеко
и прашњави маслачак лепи се за плућна крила
док црпем мед из језика и сипам у твоје уши
између два далека поређења
Волим те

Бродови се љуљају као пољупци
и слој ваздуха лепи се на лепе сенке цепа
у машинерији ноћи
моје срце је слично компресору
наклоњено свему што нема везе самном
док покушавам нестати у пољупцу
Волим те

Рудници камене соли у мом срцу
зора ломи суђе од порцулана
кад си самном знам да си на другом месту
постаћу прашина ако волиш прашину
ти која ме туђим именом зовеш
Волим те

Долази пролеће и једну праву даму
нико не може замислити без пудлице
стави ми огрлицу око врата и води ме
ја не знам пут-кријем се у твојој сенци
ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство
свет ме изгуби али ти ме доби
Волим те

Што виде слепи не виде заљубљени
покварени анђеле о снеже у августу
моје су руке остале око тебе као обруч
љубоморан на ваздушни притисак и воду
љубавну воду која гори док се купаш
одавно већ својим очима на верујем и
Волим те

Баш сам се расписала... Углавном, ове три песме највише волим . А и збирка песама '' Рече ми један чоек '' је врло лепа

Pa ipak,pored svih počasti koje mu se odaju,iskustvo je uzaludno i nepotrebno.Iskustvom se niko nikada nije mogao koristiti,čak ni ličnim.Iskustvo je staro i gorko,teško i crno.Svetu nisu potrebna iskustva starijih već iluzije mladosti.Svet se ne drži na istinama,nego na zabludama.Svet bi propao da nije neiskusnih.Svako iskustvo je razlog za samoubistvo.Ne priznavati iskustvo uslov je čovjekove egzistencije.

Iskustvo nam jasno i nedvosmisleno govori da čovjek ne može biti srećan.Nauka je tako napredovala da to može dokazati matematički..Čovekova nesreća može se prikazati brojevima i grafikonima .Sve što je izmišljeno da bi čovjek bio srećan iskoristilo je zlo ,i učinilo ga nesrećnim.Kako je raslo iskustvo,pratilo ga je i zlo .Svi predlozi za sreću su provereni,propali i odbačeni.

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati,da treba biti oprezan,da ne treba verovati.

Iskustvo nas uči da ne grešimo,da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.

Svetu,međutim,ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom.Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i bez snova.Oni kojima je sve jasno,očigledno ,poznato i verovatno.

Svetu pomažu oni koji ne veruju ni u čije iskustvo.Oni koji ne priznaju argumente.Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja.Oni koji se ne plaše da pogreše.Oni koji su gluvi za činjenice,slepi za očigledne stvari,puni iluzija,zabluda,snova,ideala,spremni za najveće podvige i žrtve.

Beznadežan čovek ne može biti heroj.Čovek bez nade i nije pravi čovek.On je kompromitovao sve ideale i sve ciljeve.Da su na svetu samo takvi ,život bi se zaustavio.

Spas čovečanstva je u tom što se ljudi radujubez iskustva i što u iskustvo ne veruju.Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.

Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali.Oni koji bi se poubijali kada bi bili svega svesni.

Niko nikome nije ništa dokazao.Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija.Niko ne nastavlja ničiju nesreću.Ničija starost nije nečija mladost.Ničije iskustvo nije nečiji zakon.Ni na čijem primeru se ne može učiti.

Život nam ne bi bio potreban kada bi bio jasan.Sve što je jasno,pročitano je i mrtvo.Svako saznanje je tragično.Zato se treba boriti pre svakog saznanja.Treba učiniti nešto pre nego što postanemo iskusni.

Treba negovati svaku zabludu.Sve što je nejasno,dvosmisleno i novo treba eksploatisati sve dok ne postane jasno,jednostavno,bivše.

Starost je bez nade.Starost se veštački održava pilulama,propisima,
masažama,dijetama,injekcijama.Sreća je što starost ne može da popravlja ono što je učinila u mladosti.

Onaj ko ima najveće iskustvo ne sme ništa učiniti,ne može ništa preduzeti niti ima razloga da to učini.Iskustvo je obesmislilo svaki razlog.

Iskustvo želi da zaustavi život.Da izbegne svaku novu grešku.

Iskustvo opovrgava svaku nadu.Iskustvo ukida rizik,veru i volju.Iskustvo pamti mnogo ubedljivih primera.Iskustvo zna bezbroj tragičnih slučajeva koji nam pokazuju da je sve besmisleno i uzaludno.Iskustvu je cilj da nas uplaši i razočara. Preti onima koji mu ne veruju,koji se oglušuju o njegove podatke,u ime večite borbe za sreću,pravdu,lepotu i slobodu.

Otkrića koja nam nudi iskustvo-mladost ne prihvata.Mladost ne pristaje na gotov svet.Kako bi svet bio ružan i besmislen kada bismo poverovali iskustvu.Kada bi se iscrpeli razlozi za borbu,nestali bi i razlozi za život.Iskustvo ne može da koriguje ono što je učinilo dok je bilo neiskusno.Saznanje dolazi tek na kraju i tada se ne može više ništa preduzeti,sem proklinjati sudbina,lakomislenost,naivnost.Iskustvo se gorko kaje za svaku grešku i neopreznost,ali,srećom,kasno.

Iskustvo nam govori da ćemo doživeti sve ono što su doživeli drugi,da će nam se desiti sve ono što se već vekovima dešava drugima.Jedina je uteha što ćemo to saznati na kraju.Pre nego što u tu istinu poverujemo,u međuvremenu,slave se velike pobede i podvizi,kojima se ponosi ljudski rod,a koje iskustvo kasnije beleži u uzaludne žrtve.

Iskustvo se ne može načuditi što još uvek,posle svih iskustava,ima toliko mladosti,hrabrosti,neopreznosti,grešaka,zabluda,ideala,ciljeva,vere,snova i rezultata.

Tako se,zahvaljujući neiskusnima,održava plamen života i napredak čovečanstva.

Sve čime se ponosimo,ljudi su učinili pre nego što su postali iskusni.

Svaka pobeda izvojevana je uprkos iskustvu i mimo svakog pravila.

''Kad dođeš u bilo koji grad''... Uvek mnogo plačem kad čitam ovu pesmu...
Preduhitrila me jane_va da dam i ja svoj doprinos ovde...
Da li neko možda ima neku njegovu rodoljubivu pesmu? Čini mi se da su neke moje kolege čule, pa mi preporučile da je nađem negde. Možda je čak i o Kosovu. Ne znam. Sad me asocirala tema, bila sam zaboravila na to.

Matija Beckovic je jedna degenchina koja je cvetala uz svaku vlast!

Jedi Master:

Matija Beckovic je jedna degenchina koja je cvetala uz svaku vlast!

Kliknite za proširenje...

Nemam komentara. Zgrožena sam izjavom. Ima nas raznih.

Vala,da znas,ima nas svakakvih...Ne umeju da cene rad na nekom nivou a da obavezno ne upletu politiku...Zato i jesmo prava propast,pravo dno...

Matija Bećković je u svoje djelo sam uveo politiku, i teško ga je posmatrati izvan tog konteksta. A inače, ima u Srbiji i puno boljih pjesnika, ali ne pišu pjesme o patrijarhu, niti govore građanima Crne Gore kako da glasaju, pa se za njih malo zna.

ЗА ТЕБЕ ГОВОРИМ

Ако једном ставиш на грамофон моје срце,
Чућеш оно што сам измислио само да бих теби рекао:
„Мозак свих биљака, мозак сваког дрвета налази се у земљи,
Да ли је тамо већ и мозак човечанства?”
Јавно износим реченице којима сам те освојио,
Говорећи о другим стварима говорио сам о теби,
Пуцајући у плафон изјављивао сам да те волим
И све што сам лепо рекао о другима теби је намењено.

Док сам с тобом говорио телефоном
Моја крв је текла жицом до твојих уста
И телефонска мрежа се претварала у крвоток,
Као што се болест писмом преноси из државе у државу,
Као што стотине кожа убијених животиња чине твоју бунду,
Као што је у мојој глави простор мањи од овог изван ње,
Тако је и у мојој утроби сапето нешто веће од мене.
Ја, син женин, кћери човекова, теби сам овако говорио:
„Ако експлозија проветри утробу земље
Излетеће из ње камење веће од наше планете,
Око бивше земље остаће као кавез нагорели меридијани,
Као конструкције порушених хангара,
Као костури коња на некој висоравни.”

Нека ми буде забрањено да те волим!

Хоћу да испаштам, хоћу да покажем шта могу да учиним за тебе.
Нека ми на леђа натоваре бетонску куглу,
Хоћу да замењујем гипсаног роба на улазу у твоју кућу!
Нека поштари одбију да ти уруче моја писма,
Нека ми буде забрањена употреба јавног саобраћаја и телефона.
Све што је речено о будућности,
Да је речено о теби, било би истинито и не би пропало.
Да је узидано у тебе оно што је узидано у храмове,
Све то не би било бесмислено.
Оно што се говори туђим женама ја сам говорио теби,
Из пуних плућа под шлемом и под пуном ратном спремом,
Јер ништа не заслужује химне и толику патетику осим љубави.

Зато што ме волиш, ја волим све остало.
И никоме не желим зло.
Моја љубави, дигла си ме толико високо
Да и кад бих пао – до земље бих се наживео!

Дижем примитивну буку као што снег грми и дими се у кланцима,
Да си мушкарац имао бих најбољег друга!

Нека се изврне сав свет и на левак сручи у тебе,
Нека ниче дрвеће које нико није посадио.
Нека се нико не придржава својих облика и граница,
Нека трешње, нека јабуке не буду округле,
Него какве год и колике год хоће,
Нека се слонови увуку у мишје рупе!
Нека моју душу грубо истоваре на првом ђубришту,
Нека најјачи гласови сруше све плафоне,
Нека се небеса отарасе снега и кише,
Нека све остане чисто и слободно,
Нека само моји прсти буду прљави од мастила,
И нека се прогласи лудаком
Свако ко помисли да те више воли!

quentin:

Matija Bećković je u svoje djelo sam uveo politiku, i teško ga je posmatrati izvan tog konteksta. A inače, ima u Srbiji i puno boljih pjesnika, ali ne pišu pjesme o patrijarhu, niti govore građanima Crne Gore kako da glasaju, pa se za njih malo zna.

Kliknite za proširenje...

Za njih se malo zna,a ti si bas jedan od tih pojedinaca koji to malo znaju? Pusti te gluposti,covek je pesnik,to sto on podrzava Kostunicu ili koga god nista ne znaci.Ako te interesuje Beckovic je pokupio sve znacajne nagrade koje kod nas postoje i pre nego sto je postao politicki aktivan i to dovoljno govori o njemu.

Не схватам зашто је пљување увек изнад сваке уметничке вредности ???
Матија ми је драг првенствено због посебног стила којим пише, а између осталог веже нас и Ваљево ... Соколице, имамо исти укус
Ја га баш посматрам ван политичког контекста.Где су аргументи за критику ? Човек који је написао једну од најлепших љубавних песама не заслужује такве приземне коментаре ...

БОДЕЖ


По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној
пустињи.
Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром
ваздуху
Под високим мразним
звездама
И брзо пронађе крваву
удицу.
Облизујући смрзнуту
сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви


Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.

Sokolica_M:

Nemam komentara. Zgrožena sam izjavom. Ima nas raznih.

Kliknite za proširenje...

Zao mi je zbog toga, ali taj chovek je toliko ispolitizovan... Proshao je sve stranke, ne podnosim ga nikako...

Jedi Master:

Matija Beckovic je jedna degenchina koja je cvetala uz svaku vlast!

Kliknite za proširenje...

Je, ulepsao si mi dan! Znas otkada nisam cuo rec degencina, da i ne govorim da je nikada nisam video napismeno. DEGENCHINA!!! HAHAHAHAHA. Tri puta Ura!

Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.

Neko je spomenuo Kosovo. To je ta pesma.

®:

БОДЕЖ


По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној
пустињи.
Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром
ваздуху
Под високим мразним
звездама
И брзо пронађе крваву
удицу.
Облизујући смрзнуту
сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви


.

Kliknite za proširenje...

Kako bolesno, svidja mi se
:wink:

'Ајде овима што га толико извређаше још мало да загорчамо живот...ево вем једна Сламка, ухватите се за њу ако нисто тако дубоко потонули

Slamka

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.