eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Звекет нове „потковице”
Разлика између српске и хрватске речи или како опет утицати на јавност поводом Космета
Свакој битнијој акцији, операцији, или стратешкој одлуци САД и НАТО када је Балкан у питању претходи и одговарајућа обавештајна операција. Тако је било у БиХ 1994. и 1995, и у периоду пре бомбардовања Југославије 1999. године. Наиме, Вашингтон је тада проценио да је од свих савезника у НАТО, Немачка била тај кључни фактор чију је јавност требало убедити у потребу бомбардовања наше земље. Јер, немачка јавност, због историјских сећања немачких војника са Балкана у оба светска рата, била је и највећи критичар сваке војне акције против Југославије. Немачку јавност требало је тада придобити за рат.
Сада, када се бије права дипломатска рововска битка за будући статус Космета треба очекивати и неку нову спектакуларну операцију тајних служби, операцију чији би медијски ефекат био искоришћен за утицај на све оне који унутар ЕУ још увек имају неке резерве према плану Мартија Ахтисарија. При томе се праве процене која то јавност и у којој земљи НАТО-а, односно ЕУ има највећи отпор према независном Космету. Неке најаве нове обавештајне операције око Космета већ су у оптицају, попут „страхова” из Стејт департмента да би Албанци могли да крену у насиље ако не добију независност; слично плану „Потковица” из 1999. – да ће Београд етнички очистити Космет од Албанаца без обзира на то да ли ће НАТО кренути у рат против Југославије. Због „Потковице” скоро да је избила велика криза немачке владе, али је немачка јавност тај план ипак „прогутала” и Бундесвер је добио дозволу за прво учествовање немачких војника у неком рату после 1945.
Обавештајна инфраструктура америчких и немачких служби на Балкану сада је толико утврђена, да оперативни рад тече нормално и без потребе за маскирањем. Албанске кадрове из СХИК-а обучавали су немачки кадрови из војне обавештајне службе МАД у центру Бад Емс. Скоро комплетан апарат некадашњег албанског „Сигуримија” прешао је у СХИК. Онда су у Тирану стигли ЦИА и немачки БНД, па је за СХИК био задужен заменик шефа БНД-а, Рајнер Кеселринг, син генерала Луфтвафе, који је бомбардовао Београд у Другом светском рату. У то време, пред бомбардовање Југославије 1999. главна централа ЦИА за Балкан била је у Софији, а шефови бугарских тајних служби, генерал Аспарухов и Пантелеј Спасов, стари су амерички познаници. Посебно др Спасов, кога сам упознао у Авганистану у време совјетске окупације те земље. И зачудио сам се што наш комшија тако детаљно и скривено малом камерицом снима совјетске борбене авионе на аеродрому у Мазаре Шарифу.
Тек после агресије на Југославију, када је Спасов уз генерала Аспарухова неколико пута у Софији био домаћин вицеадмиралу Томасу Вилсону, директору америчке војне обавештајне службе ДИА, много тога било ми је јасније.
„Потковица” – добар рад бугарских тајних служби. Истина, помогли су им у томе и Американци који су покушали да у све то увуку и Аустријанце, њихову обавештајну службу ХНА и њихов центар Габлинген код Аусбурга. Аустријанци су то одбили изговарајући се на статус неутралности. Онда је крајем јануара 1999. бугарска министарка спољних послова Надежда Михајлова предала информације бугарских служби немачком министру спољних послова Јошки Фишеру. Овај је то проследио министру одбране Рудолфу Шарпингу који је то дао пуковнику Карлу Гинтер фон Кајдасију у Министарство одбране. Пуковник Кајдаси „зезнуо” је ствар. Он је дао наводном српском тајном плану о истеривању Албанаца са Космета име „Поткова”. То је хрватска реч, Срби кажу потковица. Шарпинг је с тим планом пожурио у Брисел, па у Хаг. Тамо су остали хладни на „Потковицу”. У команди НАТО за „Потковицу” су рекли да је „проблематичан материјал”. Пуковник Кајдаси признао је да је он смислио име за „Потковицу”. Шарпинг је одбио да сведочи у Бундестагу. Вили Вимер и Паул Бројер из Хришћанскодемократске уније, као и бивша министарка правде Сабине Лајтхаузер, затражили су његову тренутну оставку због лагања.
Али, „Потковица” је послужила и Немачка је ушла у рат. Годину дана касније, немачки лист „Хамбургер Абендблат” од 4. априла 2000. пише како је „до масовног егзодуса косовских Албанаца, који су на стотине хиљада нагрнули преко границе, дошло тек после ангажовања бомбардера НАТО”.
Џонатан Ејл, директор истраживачког одељења на Краљевском војном институту у Лондону, пише у априлу 2000. у „Ириш тајмсу” о митовима и аргументацији рата против Југославије 1999. па наводи како је „објашњење да је рат био потребан да би се спречила хуманитарна криза било лажно, јер ситуација у марту 1999. није била ништа тежа од оне годину дана раније. Нити је било доказа да ће се погоршати. Стварност је да је аргумент измишљен да би се објаснила одлука да НАТО употреби силу без мандата УН и без икакве правне основе за овакву операцију”.
Мирослав Лазански
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Овај текст сам поставио као тему са намером да учесници покушају да унапред провале шта ће разноразне обавештајне службе направити као НОВУ "ПОТКОВИЦУ"???
Разлика између српске и хрватске речи или како опет утицати на јавност поводом Космета
Свакој битнијој акцији, операцији, или стратешкој одлуци САД и НАТО када је Балкан у питању претходи и одговарајућа обавештајна операција. Тако је било у БиХ 1994. и 1995, и у периоду пре бомбардовања Југославије 1999. године. Наиме, Вашингтон је тада проценио да је од свих савезника у НАТО, Немачка била тај кључни фактор чију је јавност требало убедити у потребу бомбардовања наше земље. Јер, немачка јавност, због историјских сећања немачких војника са Балкана у оба светска рата, била је и највећи критичар сваке војне акције против Југославије. Немачку јавност требало је тада придобити за рат.
Сада, када се бије права дипломатска рововска битка за будући статус Космета треба очекивати и неку нову спектакуларну операцију тајних служби, операцију чији би медијски ефекат био искоришћен за утицај на све оне који унутар ЕУ још увек имају неке резерве према плану Мартија Ахтисарија. При томе се праве процене која то јавност и у којој земљи НАТО-а, односно ЕУ има највећи отпор према независном Космету. Неке најаве нове обавештајне операције око Космета већ су у оптицају, попут „страхова” из Стејт департмента да би Албанци могли да крену у насиље ако не добију независност; слично плану „Потковица” из 1999. – да ће Београд етнички очистити Космет од Албанаца без обзира на то да ли ће НАТО кренути у рат против Југославије. Због „Потковице” скоро да је избила велика криза немачке владе, али је немачка јавност тај план ипак „прогутала” и Бундесвер је добио дозволу за прво учествовање немачких војника у неком рату после 1945.
Обавештајна инфраструктура америчких и немачких служби на Балкану сада је толико утврђена, да оперативни рад тече нормално и без потребе за маскирањем. Албанске кадрове из СХИК-а обучавали су немачки кадрови из војне обавештајне службе МАД у центру Бад Емс. Скоро комплетан апарат некадашњег албанског „Сигуримија” прешао је у СХИК. Онда су у Тирану стигли ЦИА и немачки БНД, па је за СХИК био задужен заменик шефа БНД-а, Рајнер Кеселринг, син генерала Луфтвафе, који је бомбардовао Београд у Другом светском рату. У то време, пред бомбардовање Југославије 1999. главна централа ЦИА за Балкан била је у Софији, а шефови бугарских тајних служби, генерал Аспарухов и Пантелеј Спасов, стари су амерички познаници. Посебно др Спасов, кога сам упознао у Авганистану у време совјетске окупације те земље. И зачудио сам се што наш комшија тако детаљно и скривено малом камерицом снима совјетске борбене авионе на аеродрому у Мазаре Шарифу.
Тек после агресије на Југославију, када је Спасов уз генерала Аспарухова неколико пута у Софији био домаћин вицеадмиралу Томасу Вилсону, директору америчке војне обавештајне службе ДИА, много тога било ми је јасније.
„Потковица” – добар рад бугарских тајних служби. Истина, помогли су им у томе и Американци који су покушали да у све то увуку и Аустријанце, њихову обавештајну службу ХНА и њихов центар Габлинген код Аусбурга. Аустријанци су то одбили изговарајући се на статус неутралности. Онда је крајем јануара 1999. бугарска министарка спољних послова Надежда Михајлова предала информације бугарских служби немачком министру спољних послова Јошки Фишеру. Овај је то проследио министру одбране Рудолфу Шарпингу који је то дао пуковнику Карлу Гинтер фон Кајдасију у Министарство одбране. Пуковник Кајдаси „зезнуо” је ствар. Он је дао наводном српском тајном плану о истеривању Албанаца са Космета име „Поткова”. То је хрватска реч, Срби кажу потковица. Шарпинг је с тим планом пожурио у Брисел, па у Хаг. Тамо су остали хладни на „Потковицу”. У команди НАТО за „Потковицу” су рекли да је „проблематичан материјал”. Пуковник Кајдаси признао је да је он смислио име за „Потковицу”. Шарпинг је одбио да сведочи у Бундестагу. Вили Вимер и Паул Бројер из Хришћанскодемократске уније, као и бивша министарка правде Сабине Лајтхаузер, затражили су његову тренутну оставку због лагања.
Али, „Потковица” је послужила и Немачка је ушла у рат. Годину дана касније, немачки лист „Хамбургер Абендблат” од 4. априла 2000. пише како је „до масовног егзодуса косовских Албанаца, који су на стотине хиљада нагрнули преко границе, дошло тек после ангажовања бомбардера НАТО”.
Џонатан Ејл, директор истраживачког одељења на Краљевском војном институту у Лондону, пише у априлу 2000. у „Ириш тајмсу” о митовима и аргументацији рата против Југославије 1999. па наводи како је „објашњење да је рат био потребан да би се спречила хуманитарна криза било лажно, јер ситуација у марту 1999. није била ништа тежа од оне годину дана раније. Нити је било доказа да ће се погоршати. Стварност је да је аргумент измишљен да би се објаснила одлука да НАТО употреби силу без мандата УН и без икакве правне основе за овакву операцију”.
Мирослав Лазански
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Овај текст сам поставио као тему са намером да учесници покушају да унапред провале шта ће разноразне обавештајне службе направити као НОВУ "ПОТКОВИЦУ"???
