Slovenačka javnost je odlučila da na priznanje najčuvenijeg slovenačkog makroekonomiste - "Bio sam četnik" - odgovori tajcem. "Vreme" će u dva nastavka izneti najzanimljivije delove ove nesvakidašnje "lične istorije"
Dr Aleksander Bajt, u bivšoj državi čuven kao najeminentniji jugoslovenski a u potonjoj kao najcenjeniji slovenački ekonomista, šef i osnivač poznatog "Bajtovog instituta" u Ljubljani, jedan od prvih pobornika tržišne privrede, savetnik Markovićeve vlade i stručnjak koga je Banka Slovenija posle osamostaljenja države optuživala da "svojim procenama destabilizuje kurs tolara", korisno je upotrebio svoje penzionerske dane i svoje sunarodnjake pošteno iznenadio. Njegova najnovija (1345 stranica debela i 120 nemačkih maraka teška) knjiga pod naslovom "Bermanov dosije" bukvalno je šokirala slovenačku javnost.
Ovoga puta, međutim, Bajtova opsesija više nisu makroekonomske analize koje su ga proslavile. "Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!" Tim rečima je Aleksander Bajt nedavno odbio jednu slovenačku novinarku koja je želela da razgovara o ekonomskim temama.
LAŽ O NOB '41-45: Bajt, koga su godinama smatrali delom (komunističkog) establišmenta, iskoristio je nekoliko poslednjih godina kako bi napisao autobiografiju, za koju sam kaže da je prevashodno istorijska knjiga. Zanimljivo je da to istorijsko štivo okreće naglavačke temelje jugoslovenske, ali i slovenačke "zvanične prošlosti", prošlosti koja je bila u upotrebi poslednjih šest decenija: "Svi koji su bili u kontaktu sa nekadašnjom komunističkom vlašću znali su da sa Bajtom 'nešto nije u redu'. Ali niko nije pojma imao o čemu se zapravo radi", zajedljivo primećuje Bajt u "Bermanovom dosijeu". I potom otkriva šta to "nije bilo u redu".
Dr Aleksander Bajt je tokom Drugog svetskog rata bio ne samo simpatizer đenerala Draže Mihailovića nego čak i glavni četnički obaveštajac, sa sedištem u Rimu. Zato je njegov istraživački rad i nove istorijske ocene teško oboriti; jer, Bajt nije samo "zalutao" u istoriografske vode, on je svedok i učesnik vremena i događaja o kojima sada govori i sudi sa istorijske distance od 60 godina, uz korišćenje brojnih dokumenata dobijenih u arhivima širom sveta. Stoga njegovo svedočenje mnogi shvataju kao raskrinkavanje "zvanične verzije", verzije o događajima koji su obeležili Drugi svetski rat i njegov svršetak na prostoru kojim je zavladao Titov režim.
"Znate li da za Titove partizane Drugi svetski rat nije počeo nemačkim napadom 6. aprila 1941. godine, već 22. juna 1941, kada je Kominterna posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez zatražila da jugoslovenski komunisti krenu u oružani otpor? Da li znate da su Nemci 1943. godine još uvek nudili po 100.000 zlatnih maraka kako za glavu Tita, tako i za glavu Draže Mihailovića? Da je Tito sklapao pakte o nenapadanju sa Nemcima, Italijanima, pa čak i ustašama? Da Tito u jesen 1944. godine nije dozvolio da se Britanci iskrcaju u Dalmaciji? Da je engleski ministar spoljnih poslova još u martu 1941. godine obećao Jugoslaviji prisajedinjenje teritorije Primorske i Dalmacije, samo ukoliko se ne priključi Trojnom paktu Berlin-Rim-Tokio?" Ovako je Bajtovu knjigu preporučila domaćoj javnosti ljubljanska "Mladina".
Nije nikakvo čudo da je Bajtov izrazito pozitivan odnos prema četničkom pokretu i nemilosrdna kritika na račun savremenika i mnogih etabliranih
Bajt ulaže i poslednji napor da rehabilituje izraz "četnik", pojam koji je u njegovoj mladosti podrazumevao same plemenite i dobre vibracije: "U suprotnosti sa današnjim vremenom, u Sloveniji je izraz "četnik" bio potpuno neutralan. Kada su naše novine pisale o palestinskim pobunjenicima protiv britanske vlasti, opisivale su ih kao četnike", seća se Bajt.
PARTIJA SE DIČILA MRTVIMA: Objektivnost Bajtovog pisanja svakako uvećava i njegova preciznost kada opisuje najgnusnije četničke zločine protiv partizana i ustaša, i pre svega civilnog stanovništva.
Bajtovo viđenje istorije je, na kraju, sumorno. "Ne može se negirati činjenica da je Partija organizovala opsežnu borbu protiv okupatora... Rašireno je (i na prvi pogled prihvatljivo) mišljenje da je svejedno kakve su joj bile prave namere; važno je da nas je uvrstila među one države na svetu koje su pobedile demonske sile Osovine. Moja istorija, međutim, otkriva da nas je u demokratske države uvrstio Simovićev udar protiv Cvetkovićeve vlade... Hitler je zbog Simovićevog prevrata na dvoru gotovo šest nedelja kasnio sa napadom na Sovjetski Savez... Čist i nesporan rezultat otpora koji je organizovala Partija jesu samo žrtve, teror koji je zbog toga pretrpelo stanovništvo, onih 1.700.000 poginulih Jugoslovena, kojima se toliko dičio maršal Tito. Takav otpor je bio potpuno nepotreban. Potreban i logičan je bio samo ako se iza njega krio drugi cilj - izvođenje revolucije i uvođenje totalitarne komunističke vladavine!"
Uporan muk stručne javnosti u Sloveniji teško da se može tumačiti pijetetom prema starom teško obolelom profesoru, koga visoko poštuju i najokoreliji protivnici. Pre bi se reklo da je to najbolji dokaz da je za ovdašnju, na stereotipe naviklu javnost Bajtov nekonvencionalan pogled na istoriju - veoma težak zalogaj.
Bermanov dosije (1) http://www.vreme.com/arhiva_html/460/09.html
Bermanov dosije (2) http://www.vreme.com/arhiva_html/461/11.html
Bermanov dosije (3) http://www.vreme.com/arhiva_html/462/08.html
Dr Aleksander Bajt, u bivšoj državi čuven kao najeminentniji jugoslovenski a u potonjoj kao najcenjeniji slovenački ekonomista, šef i osnivač poznatog "Bajtovog instituta" u Ljubljani, jedan od prvih pobornika tržišne privrede, savetnik Markovićeve vlade i stručnjak koga je Banka Slovenija posle osamostaljenja države optuživala da "svojim procenama destabilizuje kurs tolara", korisno je upotrebio svoje penzionerske dane i svoje sunarodnjake pošteno iznenadio. Njegova najnovija (1345 stranica debela i 120 nemačkih maraka teška) knjiga pod naslovom "Bermanov dosije" bukvalno je šokirala slovenačku javnost.
Ovoga puta, međutim, Bajtova opsesija više nisu makroekonomske analize koje su ga proslavile. "Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!" Tim rečima je Aleksander Bajt nedavno odbio jednu slovenačku novinarku koja je želela da razgovara o ekonomskim temama.
LAŽ O NOB '41-45: Bajt, koga su godinama smatrali delom (komunističkog) establišmenta, iskoristio je nekoliko poslednjih godina kako bi napisao autobiografiju, za koju sam kaže da je prevashodno istorijska knjiga. Zanimljivo je da to istorijsko štivo okreće naglavačke temelje jugoslovenske, ali i slovenačke "zvanične prošlosti", prošlosti koja je bila u upotrebi poslednjih šest decenija: "Svi koji su bili u kontaktu sa nekadašnjom komunističkom vlašću znali su da sa Bajtom 'nešto nije u redu'. Ali niko nije pojma imao o čemu se zapravo radi", zajedljivo primećuje Bajt u "Bermanovom dosijeu". I potom otkriva šta to "nije bilo u redu".
Dr Aleksander Bajt je tokom Drugog svetskog rata bio ne samo simpatizer đenerala Draže Mihailovića nego čak i glavni četnički obaveštajac, sa sedištem u Rimu. Zato je njegov istraživački rad i nove istorijske ocene teško oboriti; jer, Bajt nije samo "zalutao" u istoriografske vode, on je svedok i učesnik vremena i događaja o kojima sada govori i sudi sa istorijske distance od 60 godina, uz korišćenje brojnih dokumenata dobijenih u arhivima širom sveta. Stoga njegovo svedočenje mnogi shvataju kao raskrinkavanje "zvanične verzije", verzije o događajima koji su obeležili Drugi svetski rat i njegov svršetak na prostoru kojim je zavladao Titov režim.
"Znate li da za Titove partizane Drugi svetski rat nije počeo nemačkim napadom 6. aprila 1941. godine, već 22. juna 1941, kada je Kominterna posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez zatražila da jugoslovenski komunisti krenu u oružani otpor? Da li znate da su Nemci 1943. godine još uvek nudili po 100.000 zlatnih maraka kako za glavu Tita, tako i za glavu Draže Mihailovića? Da je Tito sklapao pakte o nenapadanju sa Nemcima, Italijanima, pa čak i ustašama? Da Tito u jesen 1944. godine nije dozvolio da se Britanci iskrcaju u Dalmaciji? Da je engleski ministar spoljnih poslova još u martu 1941. godine obećao Jugoslaviji prisajedinjenje teritorije Primorske i Dalmacije, samo ukoliko se ne priključi Trojnom paktu Berlin-Rim-Tokio?" Ovako je Bajtovu knjigu preporučila domaćoj javnosti ljubljanska "Mladina".
Nije nikakvo čudo da je Bajtov izrazito pozitivan odnos prema četničkom pokretu i nemilosrdna kritika na račun savremenika i mnogih etabliranih
Bajt ulaže i poslednji napor da rehabilituje izraz "četnik", pojam koji je u njegovoj mladosti podrazumevao same plemenite i dobre vibracije: "U suprotnosti sa današnjim vremenom, u Sloveniji je izraz "četnik" bio potpuno neutralan. Kada su naše novine pisale o palestinskim pobunjenicima protiv britanske vlasti, opisivale su ih kao četnike", seća se Bajt.
PARTIJA SE DIČILA MRTVIMA: Objektivnost Bajtovog pisanja svakako uvećava i njegova preciznost kada opisuje najgnusnije četničke zločine protiv partizana i ustaša, i pre svega civilnog stanovništva.
Bajtovo viđenje istorije je, na kraju, sumorno. "Ne može se negirati činjenica da je Partija organizovala opsežnu borbu protiv okupatora... Rašireno je (i na prvi pogled prihvatljivo) mišljenje da je svejedno kakve su joj bile prave namere; važno je da nas je uvrstila među one države na svetu koje su pobedile demonske sile Osovine. Moja istorija, međutim, otkriva da nas je u demokratske države uvrstio Simovićev udar protiv Cvetkovićeve vlade... Hitler je zbog Simovićevog prevrata na dvoru gotovo šest nedelja kasnio sa napadom na Sovjetski Savez... Čist i nesporan rezultat otpora koji je organizovala Partija jesu samo žrtve, teror koji je zbog toga pretrpelo stanovništvo, onih 1.700.000 poginulih Jugoslovena, kojima se toliko dičio maršal Tito. Takav otpor je bio potpuno nepotreban. Potreban i logičan je bio samo ako se iza njega krio drugi cilj - izvođenje revolucije i uvođenje totalitarne komunističke vladavine!"
Uporan muk stručne javnosti u Sloveniji teško da se može tumačiti pijetetom prema starom teško obolelom profesoru, koga visoko poštuju i najokoreliji protivnici. Pre bi se reklo da je to najbolji dokaz da je za ovdašnju, na stereotipe naviklu javnost Bajtov nekonvencionalan pogled na istoriju - veoma težak zalogaj.
Bermanov dosije (1) http://www.vreme.com/arhiva_html/460/09.html
Bermanov dosije (2) http://www.vreme.com/arhiva_html/461/11.html
Bermanov dosije (3) http://www.vreme.com/arhiva_html/462/08.html
