- Poruka
- 930
Sonja Liht, kopredsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, nedavno je opet iskočila je iz „ženskog četverca” (u kojem su i Biserko, Kandić i Kovačević Vučo), u javnosti najčešće viđenog kao sinonim za nevladin sektor u Srbiji.
Izjavom da je „apsurdno da oni koji izražavaju neslaganje sa presudom po tužbi Bosne protiv SCG, istovremeno ne kritikuju i rad Haškog tribunala za ratne zločine, čiji rad jeste ispolitizovan” i zapažanjem da „niko ne protestuje zbog toga što Šešelj sedi četiri godine u zatvoru, a da mu suđenje nije počelo”, Liht se predstavila kao principijelni borac za ljudska, prava pre svega.
A taj njen iskorak, svakako, ima specifičnu težinu. Tim pre što je ona (sociolog i antropolog, po profesiji) „majka” domaćih nevladinih organizacija (u ovim vodama je od polovine osamdesetih) i što je, nakon 2.000, često, na osnovu njenog prethodnog petnaestogodišnjeg delovanja, opisivana kao moćna žena u Srbiji. U pretpetooktobarsko vreme, na koopredsednicu Helsinškog parlamenta, aktivistu Centra za antiratne akcije, a potom i na čelu Fonda za otvoreno društvo, gledalo se sa podozrenjem. U inostranstvu nagrađivana, ovde je optuživana za rad pod pokroviteljstvom stranih centara, zbog novca „ubrizgavanog” preko Fonda, iza kojeg je stajao bogati Mađar Džordž Soroš iz Amerike, kome nije zaboravljano da je potpisao zahtev za intervenciju na položaje bosanskih Srba. Liht je, međutim, u više navrata, demantovala da iza njegove podrške stoji bilo šta drugo sem filantropije.
U vreme NATO bombardovanja, prvi put je istupila drugačije od ostalih NVO. Mirovnom skupu u Rimu poručila da je ta agresija „glupa i zločinačka” a za Mađarski radio ukazala je na to „Alijansa ne bombarduje Miloševića, već deset i po miliona građana” i podsetila da je iz Hrvatske proterano dvesta hiljada Srba, ali da zbog toga nije došlo do takve intervencije.
Izjavom da je „apsurdno da oni koji izražavaju neslaganje sa presudom po tužbi Bosne protiv SCG, istovremeno ne kritikuju i rad Haškog tribunala za ratne zločine, čiji rad jeste ispolitizovan” i zapažanjem da „niko ne protestuje zbog toga što Šešelj sedi četiri godine u zatvoru, a da mu suđenje nije počelo”, Liht se predstavila kao principijelni borac za ljudska, prava pre svega.
A taj njen iskorak, svakako, ima specifičnu težinu. Tim pre što je ona (sociolog i antropolog, po profesiji) „majka” domaćih nevladinih organizacija (u ovim vodama je od polovine osamdesetih) i što je, nakon 2.000, često, na osnovu njenog prethodnog petnaestogodišnjeg delovanja, opisivana kao moćna žena u Srbiji. U pretpetooktobarsko vreme, na koopredsednicu Helsinškog parlamenta, aktivistu Centra za antiratne akcije, a potom i na čelu Fonda za otvoreno društvo, gledalo se sa podozrenjem. U inostranstvu nagrađivana, ovde je optuživana za rad pod pokroviteljstvom stranih centara, zbog novca „ubrizgavanog” preko Fonda, iza kojeg je stajao bogati Mađar Džordž Soroš iz Amerike, kome nije zaboravljano da je potpisao zahtev za intervenciju na položaje bosanskih Srba. Liht je, međutim, u više navrata, demantovala da iza njegove podrške stoji bilo šta drugo sem filantropije.
U vreme NATO bombardovanja, prvi put je istupila drugačije od ostalih NVO. Mirovnom skupu u Rimu poručila da je ta agresija „glupa i zločinačka” a za Mađarski radio ukazala je na to „Alijansa ne bombarduje Miloševića, već deset i po miliona građana” i podsetila da je iz Hrvatske proterano dvesta hiljada Srba, ali da zbog toga nije došlo do takve intervencije.
