eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Очи у очи с историјом
Било је потребно да прође скоро цело једно столеће да би се амерички историчари ухватили у коштац са чињеницом да је милион и више Филипинаца изгубило живот услед (колонијалних) војних акција Сједињених Америчких Држава на Филипинима у периоду између 1899. и 1913. године
пише: Дејвид Бајндер
Сваки психолог – и сваки психијатријски пацијент – посведочиће колико болно може да буде суочавање са сопственом прошлошћу. То важи и за нације и стања која оне стварају. Очито је да, колективно, ниједна нација није добра у томе.
Постоје, такође, и знатне разлике у патологијама националног признања и кајања за злоупотребе и злочине који су током историје почињени над другим народима.
Сједињене Америчке Државе, на пример, никада нису доживеле да их нека страна сила освоји или окупира. Отуд се свесно суочавање са сопственом историјом истребљења и тлачења америчких урођеника – Индијанаца – догодило тек пошто су од тих акција протекле целе деценије, чак и столећа[/B]. Исувише је касно за изражавање националног стида, а неки међу нама рећи ће и да то једноставно није довољно. Слично томе, сведоци смо да се, када је реч о свему ономе што је проистекло из поробљавања Африканаца, започетог још у 17. веку, процес хватања у коштац са властитом прошлошћу и даље одвија.
Тако је, на пример, народно представништво савезне државе Вирџиније сад, у фебруару, званично усвојило извињење црнцима због историјске неправде коју је представљало ропство. У суседном Мериленду разматра се могућност сличног „изражавања жаљења“.
Међутим, што се тиче америчких злочина и флагрантних кршења права, почињених, рецимо, у Индокини током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, она су релативно глатко и брзо осуђена у штампи и одлукама правосудних органа.
Убрзању или јачању преиспитивања историјских догађаја такође може допринети промена политичког пејзажа која наступа када дотад владајућа странка буде истиснута с власти или гласни и одлучни захтеви оштећене групе. Упркос томе, било је потребно да прође скоро цело једно столеће да би се амерички историчари ухватили у коштац са чињеницом да је милион и више Филипинаца изгубило живот услед (колонијалних) војних акција Сједињених Америчких Држава на Филипинима у периоду између 1899. и 1913. године.
Упоредите сад то америчко искуство нечега што бисмо могли назвати „непрекинутом историјом“ са положајем Немачке или Јапана. Те земље су се 1945. суочиле не само са суђењима за ратне злочине која су наметнуле силе победнице, већ и са обимним програмом „преваспитавања“ креираним како би им се улио осећај кривице и одговорности за почињена дела.
Само, та два искуства, немачко и јапанско, нису била истоветна. Немачки нацисти су оптужени за „геноцид“, превасходно над Јеврејима, и то је још више наглашено Конвенцијом о геноциду коју су Уједињене нације усвојиле 1948. године. (При том се углавном прешло преко њихових геноцидних акција према Словенима и Ромима). Сада, шест деценија после Другог светског рата, једва да прође и један једини месец без неког догађаја који подсећа на нацистичке акције према Јеврејима.
Било је потребно да прође скоро цело једно столеће да би се амерички историчари ухватили у коштац са чињеницом да је милион и више Филипинаца изгубило живот услед (колонијалних) војних акција Сједињених Америчких Држава на Филипинима у периоду између 1899. и 1913. године
пише: Дејвид Бајндер
Сваки психолог – и сваки психијатријски пацијент – посведочиће колико болно може да буде суочавање са сопственом прошлошћу. То важи и за нације и стања која оне стварају. Очито је да, колективно, ниједна нација није добра у томе.
Постоје, такође, и знатне разлике у патологијама националног признања и кајања за злоупотребе и злочине који су током историје почињени над другим народима.
Сједињене Америчке Државе, на пример, никада нису доживеле да их нека страна сила освоји или окупира. Отуд се свесно суочавање са сопственом историјом истребљења и тлачења америчких урођеника – Индијанаца – догодило тек пошто су од тих акција протекле целе деценије, чак и столећа[/B]. Исувише је касно за изражавање националног стида, а неки међу нама рећи ће и да то једноставно није довољно. Слично томе, сведоци смо да се, када је реч о свему ономе што је проистекло из поробљавања Африканаца, започетог још у 17. веку, процес хватања у коштац са властитом прошлошћу и даље одвија.
Тако је, на пример, народно представништво савезне државе Вирџиније сад, у фебруару, званично усвојило извињење црнцима због историјске неправде коју је представљало ропство. У суседном Мериленду разматра се могућност сличног „изражавања жаљења“.
Међутим, што се тиче америчких злочина и флагрантних кршења права, почињених, рецимо, у Индокини током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, она су релативно глатко и брзо осуђена у штампи и одлукама правосудних органа.
Убрзању или јачању преиспитивања историјских догађаја такође може допринети промена политичког пејзажа која наступа када дотад владајућа странка буде истиснута с власти или гласни и одлучни захтеви оштећене групе. Упркос томе, било је потребно да прође скоро цело једно столеће да би се амерички историчари ухватили у коштац са чињеницом да је милион и више Филипинаца изгубило живот услед (колонијалних) војних акција Сједињених Америчких Држава на Филипинима у периоду између 1899. и 1913. године.
Упоредите сад то америчко искуство нечега што бисмо могли назвати „непрекинутом историјом“ са положајем Немачке или Јапана. Те земље су се 1945. суочиле не само са суђењима за ратне злочине која су наметнуле силе победнице, већ и са обимним програмом „преваспитавања“ креираним како би им се улио осећај кривице и одговорности за почињена дела.
Само, та два искуства, немачко и јапанско, нису била истоветна. Немачки нацисти су оптужени за „геноцид“, превасходно над Јеврејима, и то је још више наглашено Конвенцијом о геноциду коју су Уједињене нације усвојиле 1948. године. (При том се углавном прешло преко њихових геноцидних акција према Словенима и Ромима). Сада, шест деценија после Другог светског рата, једва да прође и један једини месец без неког догађаја који подсећа на нацистичке акције према Јеврејима.
