Skoro vek i po ne prestaju konfrontacije naših vodećih ljudi u nauci, književnosti, kulturi, pa i u politici, kada se otvori rasprava o Vuku Karadžiću i njegovim shvatanjima o jeziku i pravopisu.
Reč je, naravno, pre svega o neprestanom i nepresušnom iteresovanju za pitanja jezika i kulture, ali je zanimljivo, kako je zabeležio Meša Selimović, da taj spor oko jezika oživljava uvek u prekretnim vremenima, kada se nešto bitno menja u našem društvenom životu.
Vreme reformatorskih početaka Oca srpskog jezika, možda nepravedno tako nazvanog, bile su prve decenije XIX veka, kada se vodila bitka, oružana (Karadjordje) i diplomatska (Miloš) za stvaranje nacije i slobodne srpske države. Vuk je naišao na plodno tle – dotadašnji književni jezik na izdisaju, zapisivanje u raboš i medjusobno obaveštavanje ljudi preko glasonoša (ne retko s jabukom). I reformator je dosta lako izašao na kraj sa svojim protivnicima, pogotovo što su svi bili iz preka.
Sa počecima evropeizacije i urbanizacije Srbije, sada u prvim decenijama prošlog veka, neumitno započinje i proces konačnog profilisanja građanske klase, javlja se Skerlić, koji odlučno napada vukovski dogmatizam i izričito odbacuje Vuka i njegov pravac. On u našoj kulturnoj prošlosti vidi dve suprotstavljene pojave, dva opredeljenja, dva načina mišljenja, Vuka i Dositeja, i odlučno se izjašnjava za Dositeja.
Skerlić kaže: "Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su se opet počele širiti racionalističke ideje, srpski duhovi su se stali vraćati Dositeju Obradoviću. I danas srpski duhovi dele se na dva dela: na one kojima je rodonačelnik Dositej Obradović sa njegovim širokim racionalističkim i zapadnjačkim idejama, i na one kojima je rodonačelnik Vuk Karadžić sa svojim romantičarskim i tradicionalističkim idejama... I odista, danas posle više od jednog veka, Obradović izgleda bliži, moderniji, življi od Vuka Karadžića, sadašnjost i stvarnost daju mu za pravo.
... Današnji književni naraštaj, koji je tako očajno jeretičan, gotovo daje za pravo Vukovim protivnicima koji su pisali da književni jezik stvaraju ne filozofi no književnici koji njime pišu. Za šezdeset godina kultura i književnost u srpskom narodu znatno su se krenule napred, duhovni vidici su se proširili, duše su postale složenije i za nove ideje i za nova osećanja stvara se novi, razvijeniji, viši književni jezik."
Milan Bogdanović beleži da "ostaje otvoreno pitanje, da li Vukova reforma, pored sve neizračunljive blagotvornosti, nije možda u izvesnom smislu zaustavila i na drugu stranu obrnula našu književnu misao odbacivši onako apsolutno jezik i stil 'slavjanskih' pisaca. Bilo je, čini se, u njihovom izrazu više uslova za dubinu i za tajanstveno, dakle i za emotivno, nego što ih je mogao imati racionalni jezik Vukov."
Stanislav Vinaver kaže da se u deseteračkom Vukovom jeziku sačuvalo "glomazno nasleđe iskonskih, svima odjecima snabdevenih nastavaka, završetaka, nepogubljenih slogova i preduga, komplikovana ljuljanja i izljuljavanja glavnih i sporednih akcenata kroz nabubrelo, razvodnjeno tkivo jedne iste reči".
Nasuprot toj kobi tradicionalnog jezika, koji pešači reč po reč, ta nekad apsolutna reč ne živi više sama, već u grupi, u vojsci; i ne postoji više muzika samostalne i zasebne reči, već muzika rečenice.
"Svaka reč za sebe nešto smera, znači: ali je konačni izraz u njihovom ritmu, u načinu na koji su udružene, u onom čega u rečima nema."
Napor da se izađe iz "grubog jezika predmetnog i sebarski nedoumevajućeg" (o čemu je govorio još stari Mušicki), treba da dovede do jednog jedinog izlaza i rešenja: "rečenicom misliti", "početi misliti, najzad, višom jednom psihičkom jedinicom", ritmom se boriti protiv statičnosti.
Vinaver dalje kaže: "Ja sam govorio da treba tražiti tehniku srpskoga stiha možda u starim tekstovima. U takvim momentima bio mi je mrzak Vuk Karadžić i njegova reforma". Zato što je (videli smo da to kaže i Milan Bogdanović) toliko racionalizovao jezik da je postao neupotrebljiv za stih, i suviše tvrd da bi izražavao treperenje, "leprš".
Stari tekstovi vukli su ga u "zlatnu tamu": "Mi smo tada osetili da je potrebno uhvatiti vezu sa Vizantijom. Ja sam držao da je Vizantija potrebna da bismo obnovili tradiciju jezika koju je pretrgao Vuk".
U vreme današnje, Svetislav Basara naziva Vuka "neobrazovanim avanturistom" dok je Vukovo delo za njega "ujdurma" protiv srpskog naroda. Tako Basara za neke od najvećih današnjih srpskih jada – poraza u ratu, raspad nacionalnog korpusa, opadanje nataliteta, moralnu i materijalnu bedu pripisuje zasluge upravo Vuku Karadžiću jer "nesporazum sa istorijom vidi u domenu lingvistike". "Jezik je" , piše on dalje ,"taj koji određuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete"?! Dakle po Basari , da se nije krenulo Vukovim putem "naša materijalna i duhovna istorija bila bi u svakom pogledu bogatija" jer kakav jezik takva i istorija, odnosno po Basari, društvene promene prate razvoj jezika a ne obrnuto!
Pobune protiv Vuka, koje, kao što rekosmo na početku, koincidiraju sa vremenima kad se nešto bitnije menjalo u našim orijentacijama, nastajale su ili zbog doslovnog uzimanja slova Vukova, ili zbog dogmatičnosti upornih vukovaca.
Jedan od dogmatičara, Ljuba Stojanović piše: "... Vukov rad je u tom pogledu besmrtan (...) Zato je i Vuk besmrtan, i njegovi učenici nisu preterali nazvavši ga "ocem novije srpske književnosti".
A kod Belića Karadžić je "revolucionar naročite vrste, neobičnih sposobnosti, otac naše narodne kulture, pokretač i materijalnog i duhovnog u našem narodu na narodnoj osnovici."
Jovan Deretić kaže da je "Vukova revolucija produžetak društveno političke revolucije...", a Vaso Milinčević da je "Vuk bio čedo ustanka i njegova kulturna revolucija produžetak je i osmišljavanje društveno političke revolucije izvršene ustancima početkom XIX veka".
Čak je i "mizernom obrazovanju Vukovih oponenata, stečenom na 'provincijskom' Univerzitetu u Pešti, suprotstavljeno 'pravo' obrazovanje koje je Vuk Karadžić stekao samim boravkom u Beču i druženjem sa Kopitarem".
I, da završimo sa ovim uvodnim tekstom, mit o "krilatom Vuku" koji je u "velikom ratu za srpski jezik", "potpuno potukao ondašnje protivnike, stvaran na ovaj način, duboko je usađen u kolektivno pamćenje i društvenu svest srpskog naroda.
Međutim, i nadalje se javljaju i dijametralno suprotne teze kao reakcija na krajnosti i insistiranje da postoji samo jedno dobro.
(Priređeno prema: Meša Selimović, ZA I PROTIV VUKA, studija, 1967, internet izdanje, izvršni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus, Beograd, 24. april 2002; Nikola Jovanović, DRUŠTVENI MIT O VUKU KARADŽIĆU (ILI PRIČA O KRILATOM VUKU I SEDMOGLAVIM AŽDAJAMA, Inter University Center, Dubrovnik, 16-18 septembar 2004)
Ти си баш навучен на Вука, а?
Udovica ladna a ti kao musko je zagrejes pa divota ! :grin: 
....Jedino vidim iz tog kupusa koliko je taj čovek imao loše mišljenje o ženama. Gde bi mogao da se pročita još neki ovakav Vukov biser?
