Godisnjica smrti Slobodana Milosevica

Pristalice i simpatizeri Socijalističke partije Srbije su, na godišnjicu smrti bivšeg predsednika Jugoslavije i Srbije Slobodana Miloševića, odali poštu i položili cveće na njegov grob ispred porodične kuće u Požarevcu.

U delegaciji SPS-a bili su predsednik stranke Ivica Dačić, potpredsednici Branko Ružić, Milutin Mrkonjić, Slavica Đukić - Dejanović, Dušan Bajatović i Žarko Obradović, a ispred Udruženja 'Sloboda' Uroš Šuvaković.

U delegaciji koja je odala poštu Miloševiću, bili su funkcioner Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i supruga lidera radikala Jadranka Šešelj.

Dačić je izjavio novinarima da SPS ima jasan put koji je okrenut evropskim integracijama, ali sa programom koji se oslanja na levičarsku tradiciju Evrope.

On je rekao da će SPS tražiti odgovornost za one koji su izručili Miloševića Hagu, ali i za one koji su mu u Hagu zabranili adekvatno lečenje.

Prema rečima Dačića, obeležavanje godišnjice Miloševićeve smrti poklapa sa sa sudbonosnom odlukom u Beču o daljoj budućnosti Kosova i Metohije, jer se sada pokazuje istina, 'a na videlo izlaze svi scenari rušenja Srbije, protiv kojih se on [Milošević] borio i zbog kojih je i ubijen'.

Šuvaković je kazao da udruženje 'Sloboda' Miloševića smatra herojem srpskog naroda, a da će istorija potvrditi značaj i njega samog ali i njegove politike za našu budućnost.

Nakon poseta grobu, održan je komemorativni skup požarevačkih socijalista, a sutra tačno u podne, takođe u Požarevcu, učiniće to i udruženje 'Sloboda'.

Luzkov o Milosevicu..

У родном граду Пожаревцу – 80 километара од Београда, по нашим мерилима близу – упокојило се тело Слободана Милошевића. Милошевићева душа ће се узнети високо, на суд Божји, недоступан тужиоцима Хашког трибунала.
О смрти је много написано. «Блажен онај ко је пао, као млади Ахил, прекрасан, смео, млад, величанствен» – писао је песник пре 200 година. Бивши председник Југославије није био ни млад ни прекрасан. Али је пао у неизмишљеном боју, сам се борећи за част српског народа и сопствену – тако ће, уверен сам, данас и у Србији и у Русији рећи људи који не верују Западу на реч. Поједини су Слобино лице већ ставили на иконе.
Нисам склон да делим крајње оцене живота и дела Слободана Милошевића. Ми политичари и администратори, кувајући се у котлу свакодневних проблема, најнезахвалнија смо глина за високе оцене. Али политичари, као и сви људи различито прелазе и завршавају свој пут. Управо су, један за другим, своје јубилеје прославили двојица наших бивших председника. Борећи се један са другим, заједно су растурили нашу земљу, причинили јој штету какву јој нису нанеле ни најразорније најезде. То их не лишава апетита и самопоштовања. Видимо у каквој почасти и комфору проводе старост, окружени родбином, спонзорима и поштоваоцима. И заиста – многаја им берићетна љета!
Слободан Милошевић, који се на свој начин борио за своју Југославију, грешио и спотицао, али, на крају крајева, није погнуо главу ни пред Европом пуном предубеђења, ни пред 66 оптужби које су против њега изнете, несумњиво ће у сећању свог народа заузети боље место. Много боље од онога које су за његов гроб одредиле изрођене власти његове земље, занете обрачунавањем са Милошевићевом породицом и сећањем на њега. И с пуним правом именујемо оне којима Слободан Милошевић дугује мученички венац. Честитамо лидерима НАТО-а који је избомбардовао Југославију, западној штампи и телевизији и, свакако, госпођи Карли дел Понте, хашким лекарима и судијама што су заувек прославили особено «хашко правосуђе».
Кажу: ко је упозорен, значи да је спасен. Када је Запад Милошевића купио као ствар од власти Србије доведених уз западну помоћ, написао сам у листу «Известија» чланак–упозорење «Не питај за ким звона звоне». Цитирам: «У судници Хашког трибунала читава ће булумента земаља НАТО, можда упркос сопственим првобитним плановима, ступити у двобој са Милошевићем као са «палим величанством» у једнини. Откад је света и века, слике толико неравноправних сучељавања урезују се човеку у душу. Сем тога, Запад ће морати да се добрано потруди да би сопствену улогу у методичном десетогодишњем рушењу Југославије представио као успешан конструктиван рад на регулисању конфликта, као тежњу да – из алтруизма – помогне њеним народима у превазилажењу унутрашњих проблема. У неразборитом покушају да се домогну Милошевића зарад извођења на свој суд и обрачуна са њим да би на тај начин «затворили тему», учесници бомбардовања Југославије су, не запазивши то, сами себе поставили на оптуженичку клупу крај оног који је ипак отишао неосуђен».
Пре пет година нисмо могли све поуздано знати: да ће Зоран Ђинђић, који је изручио Милошевића у Хаг, пре Милошевића изгубити живот од српске руке; да ће Запад испољити толико похвалну шкртост, избегавши давање обећаних кредита и помоћи влади Србије осрамоћеној издајништвом; да одлазак Милошевића неће олакшати живот Србима на Косову, а да ће и сама та покрајина, упркос разноразним договорима, данас бити пет минута од независности. Али, слутили смо да Слободан Милошевић неће изаћи жив из тамнице у Хагу. Није успео покушај да се правним средствима Србима и њиховом лидеру додели улога жртвених јараца за све што се десило на Балкану –
умногоме управо захваљујући Милошевићу. Он је своје тамничаре довео у безизлазан положај: нису могли да га осуде, а тим пре нису могли да га ослободе. Године које је свргнути председник Југославије провео у затвору представљале су хронику унапред планиране и најављене његове смрти. Да ли су га отровали или су просто одбијали да му помогну – важно је за истрагу, али не за схватање суштине онога што се одиграло. Слободана Милошевића су водили ка смрти, и на крају крајева усмртили. Пре пресуде.
То жртвовање утиче и утицаће не само на будућу судбину српског народа и државе. Оно чини крај покушајима силника да суди слабијем и примора све и сваког да се диве његовој праведности. Таква међународна суђења – властодршцима лишеним власти уз помоћ иностраног мешања, одбаченим народима и неразумљивим културама – могу се, знамо, наставити. Али сумња се јавила – чак и у очима присталица наднационалног правосуђа.

Nastavak..

Опет се враћам на оно главно. На оно што ме и данас копка ништа мање него пре пет година: «Дубоко сам узнемирен оним што се дешава са Југославијом и преклињем да она издржи – прође то ново искушење. Али, ништа мање брине ме и све дубља пукотина између Русије и Запада у оцени збивања на Балкану – исувише добро осећам сву одбојност у нашем народу према двојним мерилима, двојном моралу, лицемерју према Југославији. Разилажење по том питању са Западом – основана сумња у праведност новог светског поретка – разочарење у заједничке вредности Запада и нас – такав след размишљања као градоначелник једне од европских престоница не бих желео да дозволим. Та и ми спадамо у Европу, у Запад – барем за оне који живе источно од нас. И то што је Запад у заблуди, што морално није у праву, а што у Русији тако оштро осећају – није повод за злурадост, већ за нашу најозбиљнију узнемиреност.
Не питај за ким звона звоне. Она звоне за изгубљеном правдом».

Pokoj mu duse...............laka mu zemlja bila....................

Ovo je obaveštenje o godišnjici, zar ne?
Slobodan Milošević je bio predsednik Srbije i neka mu je laka zemlja.

Polemisanja "o pogibijama Srba od srpskih ruku" je dvosmerna pa nemojte da nastavljate te da izazivate revolt pristalica drugih poltičkih opcija.

Samo prenosim clanak RTS i clanak Luzkova posle smrti.

Vecni mu pokoj i slava mu!

За нас Србе као да је март неки судбински месец. Много датума у том месецу је испуњено значајним догађајима, па је судбина остала верна тој тужној традицији.

„ОГЛЕДАЛО“
11. март 2006.

Ова штура агенцијска вест јутрос, 11 марта 2006 уздрмала је Србе али и Свет. Уздрмала је Свет толико снажно да су све највеће телевизије прекинуле своје програме и почеле да у специјалним емисијама говоре само о том догађају. Па ко смо то ми, Срби („мали и нејаки, шака јада“), а ко је Милошевић, да се цео Свет тако заталаса? Зашто смо им толико важни и зашто нас се у ствари толико боје? И много још тога зашто, међу којима се посебно издваја систематско и дуготрајно убијање Милошевића…. Сумњива самоубиства и чудне смрти, само Срба, у „елитном затвору УН“ где се такве ствари не би смеле никако да догоде.
Није људски, није хришћански у дану нечије смрти отварати овакве теме, али их ја морам отворити. Морам јер се од мене као његовог дугогодишњег сарадника то очекује, јер ми он не би опростио да не кажем истину. Ко је у ствари Милошевић? Шта је хтео да постигне и зашто у томе није успео. О њему углавном говоре данашњи јаничари који ни реч никад са њим прозборили нису. Са којима би га било блам да се рукује а камо ли седне и разговара о озбиљним политичким темама.

КО ЈЕ У СТВАРИ БИО МИЛОШЕВИЋ
- Милошевић је брилијантан ум, виспрен, елоквентан што су и надобудни Енглези на Скај Њуз невољно признали. Наводећи да се поигравао са хашким судом као мачка са мишем демонстрирајући своју супериорност, разбијајући оптужницу у парампарчад. Истини за вољу посао му је био олакшан јер су га у Хагу оптуживали за оно за шта су они (Запад) искључиви кривци.
- Милошевић је био државник, и поредити га са данашњом владајућом олигархијом је и неумесно и крајње дегутантно. Тешко је пронаћи упоредну величину са којом би се ове данашње ДОС-ове гњиде уопште могле упоредити.
- Милошевић није био диктатор иначе би ови данашњи гласно-говорници давно занемели. Нападан је изнутра и споља па је од „балканског касапина претваран“ у „незаобилазног миротворца“, од „симпатичног саговорника“ до „убице на ибарској магистрали“. Све према потреби тренутка за унутрашњу и светску употребу. Нико још егзактно није доказао ниједно убиство које је он захтевао или наручио, а времена је за то било више него довољно (пет година). Познавајући га јако добро тврдим да се на такве ствари никада не би одлучио јер ако почнете да убијате, убићете и по неког странца а не само домаће јајаре. Осим тога неслажући се са његовом политиком ја сам имао стотине ТВ наступа критикујући његову политику а ево још ми је глава на раменима. Сво то политичко рвање на домаћој и међународној сцени Милошевић је најбоље сам дефинисао у једној реченици: „Не нападају Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“. То се бар данас јасно види јер и ако смо се „демократизовали“ још нам се по леђима ломе штапови, шаргарепу нисмо још ни окусили.
- Слоган „Србија се усправити мора“ настао је 1988 после одбијања Савезне скупштине СФРЈ да и Србији одобри квоту за малогранични промет какву су већ деценијама имале Словенија и Хрватска, као заоставштина Титовог привредног фаворизовања тих република. Тај слоган из чисто привредног „пресељен“ је у националистички контекст иако је Запад јасно знао о чему се ради. Тако је Милошевић постао националиста. Мада бих ја лично био знатно срећнији да је Милошевић био мало већи националиста него што је био космополита.
- Он је био прави пацифиста и није волео ни војску ни рат. Увек је покушавао да га избегне чак и онда када је то било немогуће. То је његова велика грешка и ту леже сви узроци његових каснијих политичких пораза. Није желео да прихвати да је ово планета силе и да се на насилну сецесију мора одлучно одговорити једино силом.
- Несрећа читавог српског народа је да је у времену распада СССР и нарушене светске равнотеже за председника имао недовољно искусног и одлучног човека. Његови покушаји да сачува Југославију као „најбоље“ решење да сви Срби ипак живе у једној држави, а без неопходне употребе силе били су унапред осуђени на пропаст. Није схватио да је Запад императивно хтео уништење Југославије као лидера несврстаног покрета како би се и тај покрет разорио. Креатори НСП су после победе над комунистичким блоком желели крв, како би утеривање „демократије“ прошло што лакше. Иза свега се ваљала нова пљачкашка варијанта звана „транзиција“ којом би западне мултинационалне компаније овладале капиталним природним и производним ресурсима Источне Европе и несврстаног света. Западу је Милошевић био посебно важна мета за одстрел јер се залагао за неку врсту хуманог „Шведског капитализма“. Та идеја није подразумевала потпуну распродају домаће привреде већ комбинацију носећих државних компанија, приватних малих и средњих предузећа, као и страног улагања. Наравно да се западним пљачкашима од те идеје дизала коса на глави те да је тако нешто требало у корену сасећи како се не би проширила на остале пост-комунистичке земље. Тиме је Милошевић постао тако важан, тако значајан Западу па је његово сатанизовање и касније уклањање требало да заплаши остале слободоумне политичаре Света да тим путем не покушавају да крену. Нажалост није дочекао да види како Путин данас у Русији идеју „Шведског капитализма“ врло успешно реализује.

Nastavak..

Ако једном реченицом одговорим на то ко је Милошевић, без двоумљења ћу изговорити: Милошевић је све супротно од оног како су га „насликали и описали“. Све наводне анализе његове владавине тенденциозно су прављене и пласиране по систему „да се Власи не досете“. Требало је све окренути на главачке, замаглити праву истину а подметнути велику светску лаж. Баук лажи који је пре само пет година неприкосновено владо светом, данас се озбиљно клима. Исфабриковане лажи према потребама неких умишљених владара, уобличили у наводни НСП (Нови светски поредак) постале су исувише провидне да би се у њих слепо веровало.
Е због тог НСП због тих лажи хвата их страх од нас непокорних Срба, са почетка овог текста. Велика лаж је као надувани балон од сапунице, па би било веома опасно да он пукне баш тамо где је све и почело. Тамо где су уништавали једну земљу, сатанизовали један народ да би створили неодрживи само њима потребан НСП. Због тога смо ми Срби тако значајни, због тога смо велики и јаки. Скоро 20 година покушавају да нам навуку јарам НСП и не иде. Све су употребили, од изазивања међу-етничких сукоба, санкција, бомбардовања, до хашке инквизиције, али дух овог народа није сломљен. Зато смо ми велики и зато нас се плаше јер можемо бити врло „лош“ пример за остале мале народе света. За људски век 20 година и није мало, подмеће нам Сорош кроз своје медије. Но мислећи део одговара да је то за опстанак нације то је тек трен, иначе би већ више векова били Турци.

Можда о величини једног народа, једног човека најречитије говори степен интересовање које се у светским размерама створи при оваквим догађајима. После терористичког напада на Њу Јорк Yорк и напада на Ирак смрт Милошевића је најпропраћенија вест која је заљуљала Свет. Такав народ без обзира на све тешкоће има будућност и ја се поносим тиме што сам Србин.

УБИЦЕ СУ У БЕОГРАДУ
Да би овај светски балон лажи био одржив пред западом је био још један императив. Милошевић се мора осудити а ако то никако у „доказном поступку“ не може онда и физички уклонити. С тога је у затвору НАТО инквизиције, у једној од НАТО земаља и под окриљем УН убијен председник једне суверене земље. Боље рећи систематски убијан јер су му „судије“ УН ускратиле најелементарније људско право, право на лечење.
Али мене вишу брину домаћи саучесници тог убијања. Домаћа владајућа багра која не да није помогла свом првом грађанину нашта је била обавезна, већ је свим средствима па и личним захтевима блокирала одлазак Милошевића на лечење у Москву. Багра која је државни углед срозала дотле да се наши адвокати обраћају за помоћ Руској а не нашој амбасади у Хагу. Домаћа багра која се утркивала да што више наших држављана експедује за Хаг користећи тај „суд“ и за уклањање политичких противника. Но, политички рулет се окреће па ће неки необавештени, изненађени убрзо бити запрепашћени да су им „понуђене“ неке мање удобније просторије са оловком и папиром да лепо и потанко напишу шта су то радили за кога и у чијем интересу. Зашто земљу и грађане нису штитили сходно заклетвама које су положили и законима који их на то обавезују. Ако они за сва Милошевићева наводна недела још нису прибавили доказе о њиховим „делима“ биће врло ажурног материјала чак и на претек.

Nastavak..

ИСТОРИЈА И ХАГ
Милошевић је био потпуно свестан да се из Хага неће вратити. Да ће бити осуђен без обзира на квалитет доказа који потпуно руше оптужницу. Зато је све своје напоре усредсредио на политички контекст одбране којим више брани српски народ а мање себе лично. Бранио је и одбранио српски народ откривајући свету ко је разбијајући једну суверене земљу, Југославију, починио једини прави геноцид на овим просторима. Све остало па и почињени злочини на свим странама неминовне су последице тог геноцида почињеног од стране Запада. Снагу воље да прочита неколико десетина хиљада страница црпио је из жеље да чиста образа уђе у историју свога народа. Можда и да поправи неке грешке које је учинио на штету Срба у РСК и РС надајући се да ће то бити довољна српска жртва за дефинитивно попуштање западних притисака. Преварио се што се данас са десетогодишње дистанце много јасније види. Ипак Милошевић ће то светло место у српској историји добити. Ако не одмах онда сигурно са неком временском дистанцом.
Милошевић је политички рођен на Космету и војнички га је бранио колико је то могао у сукобу са НАТО-ом, једином супер силом света, без могућности да га било ко у томе помогне. Поле 78 дана жестоких борби направљен је компромисни мир где се резолуцијом УН 1244 гарантује наш суверенитет над тим дело наше зеље. То није победа, али се не може квалификовати поразом.
Поразно је што су данашње „демократе“ успеле да за пет година владавине то подручје доведу пред отцепљење. Сада је тим западним полтронима једино важно какву форму изнаћи да се та издаја баш на први поглед не види. „Мудри“ Вук је с тога смислио слоган „више од аутономије мање од независности“ који нико у реално свету не разуме, а Вук још мање. Бивши министар Војске после њеног темељног разбијања као председник је „тријумфално“ изјавио „да Србија косово неће и војно бранити“. Када такву глупост извали председник, то је порука Свету да га уопште неће ни бранити, не схватајући ваљда да је тиме директно погазио изговорену заклетву, „да ће свим средствима бранити целовитост, суверенитет…“. Господо, тражили сте власт да ствари побољшате и добили сте је. Знали сте шта од Милошевића наслеђујете ускоро ће вас овај народ питати, шта сте и урадили.
Извињавам се што у овом тужном тренутку уопште пишем о оваквим стварима, помињући те западне марионете али се осећам увређено, понижено, што вероватно осећа и сваки мислећи Србин. Умро је наш председник у неком непријатељском туђем затвору, измрцварен болешћу. Крајње бедно, национално понижавајуће, ма какав да је био. Био нам је председник и њему може да суди само овај народ који га је и бирао.

anti imperijalisticki heroj!

Nikad ne reci nikad.
Koliko sam bila protiv njega, da sam ponekad govorila: Necu docekati da ode s vlasti.
Mislila bih da sam tih godina bila neuracinljiva, da nisam shvatila da su me lagali, da su me zednu preko vode prevodili. Pratila sa sudjenje u Hagu (kad god bih bila u prilici) i mnogo toga se nije slagalo sa onim sto su me silom terali da slozim.
Osecala sam se krivom sto je on tamo, jer, i moj glas protiv, potpisao mu je tamnicu i smrt.
Bila sam u Begoradu na dan sahrane.
Bacila sam jednu ruzu na put kojim je kovceg prolazio do vecnog boravishta.
I dosta suza

Bolesno.

jomini:

Bolesno.

Kliknite za proširenje...

Jomini, da sebi mnogo ne dozvoljavas?!
Otkud Ti pravo da me na taj nacin vredjas, ne mene kao licnost, vec mene kao korisnika?!
Je li to po tom cuvenom Pravilniku, gde moderatori mogu da vredjaju do mile volje, a korisnik da se pokrije usima, aminuje i bude manji od makova zrna, je li?!!!

*BILJA*:

Vecni mu pokoj i slava mu!

Kliknite za proširenje...

Слава му!

Biljo, nije obuhvaćen Vaš citat a mnogi nekorektni inače vole da praktikuju takve "dvosmislene komentare", to će biti - prošlost.
Možda je mislio da je glupo što se napiše "Godišnjica smrti" a onda sprovodi stranačka propaganda?
Razmislite...

Iron Lord:

Biljo, nije obuhvaćen Vaš citat a mnogi nekorektni inače vole da praktikuju takve "dvosmislene komentare", to će biti - prošlost.
Možda je mislio da je glupo što se napiše "Godišnjica smrti" a onda sprovodi stranačka propaganda?
Razmislite...

Kliknite za proširenje...

Mozda je uvek samo mozda...Moz' da bude, ne mora da znaci, zar ne?
Cak i da je tako kako Vi kazete, zasto nije tako nesto napisao na temi " Zoran Djinjdjic, cetiri godine posle"?!
Bezbroj puta sam dosad pitala, je li ovo uredjivacka politika Krstarice?)
Ili je samo nekim nesrecnim slucajem odabir moderatora takav kakav jeste?
Niko mi nije odgovorio, ili mozda nisam pitala na pravom mestu :shock:

*BILJA*:

Nikad ne reci nikad.
Koliko sam bila protiv njega, da sam ponekad govorila: Necu docekati da ode s vlasti.
Mislila bih da sam tih godina bila neuracinljiva, da nisam shvatila da su me lagali, da su me zednu preko vode prevodili. Pratila sa sudjenje u Hagu (kad god bih bila u prilici) i mnogo toga se nije slagalo sa onim sto su me silom terali da slozim.
Osecala sam se krivom sto je on tamo, jer, i moj glas protiv, potpisao mu je tamnicu i smrt.
Bila sam u Begoradu na dan sahrane.
Bacila sam jednu ruzu na put kojim je kovceg prolazio do vecnog boravishta.
I dosta suza

Kliknite za proširenje...

Srce mi se"cepa"
"Upiskicu se od tuge"
Tugovati za covekom koji je ojadio svoju zemlju i narod je blago receno cist mazohizam!!!

*BILJA*:

Mozda je uvek samo mozda...Moz' da bude, ne mora da znaci, zar ne?
Cak i da je tako kako Vi kazete, zasto nije tako nesto napisao na temi Godisnjica smrti Zorana Djinjdjica?!
Bezbroj puta sam dosad pitala, je li ovo uredjivacka politika Krstarice?)
Ili je samo nekim nesrecnim slucajem odabir moderatora takav kakav jeste?
Niko mi nije odgovorio, ili mozda nisam pitala na pravom mestu :shock:

Kliknite za proširenje...

U redu - ne valja ovo ne valja ono...

PIŠITE ŠTA VAM SRCU DRAGO!
Meni nije odgovarala politika Slobodana Miloševića takodje, ali sam ispoštovao to što je umro predsednik Srbije.

Isto tako je oskrnavljen grob predsedniku Srbije Ivanu Stamboliću pa su se odredjeni ponašali kao neljudi.

Tobož Ivan bio komunista a Sloba došao iz vasione?
Dakle - zapitajte malo i sebe.

Iron Lord:

U redu - ne valja ovo ne valja ono...

PIŠITE ŠTA VAM SRCU DRAGO!
Meni nije odgovarala politika Slobodana Miloševića takodje, ali sam ispoštovao to što je umro predsednik Srbije.

Isto tako je oskrnavljen grob predsedniku Srbije Ivanu Stamboliću pa su se odredjeni ponašali kao neljudi.

Tobož Ivan bio komunista a Sloba došao iz vasione?
Dakle - zapitajte malo i sebe.

Kliknite za proširenje...

JA nisam oskrnavila grob predsednika Srbije Ivana Stambolica. Ne bih to ucinila ni najgorem neprijatelju. Za mene je svaki grob svetinja, ko je u njemu, to za mene nije vazno. Ja nisam sudija, samo sam covek, i ne dozvoljavam sebi ulogu Boga.
Ako bih ja sada rekla da sam proslog leta (prilikom jednog boravka u Beoradu) otisla na grob Zorana Djindjica i ostavila jednu ruzu. Vi ne biste poverovali. A nisam ga volela, nikad
Ali, poginuo je, ubijen je, najmanje sto sam mogla bila je ta ruza, i sveca.
Bog mi je svedok, Vi kako hocete!

*BILJA*:

JA nisam oskrnavila grob predsednika Srbije Ivana Stambolica. Ne bih to ucinila ni najgorem neprijatelju. Za mene je svaki grob svetinja, ko je u njemu, to za mene nije vazno. Ja nisam sudija, samo sam covek, i ne dozvoljavam sebi ulogu Boga.
Ako bih ja sada rekla da sam proslog leta (prilikom jednog boravka u Beoradu) otisla na grob Zorana Djindjica i ostavila jednu ruzu. Vi ne biste poverovali. A nisam ga volela, nikad
Ali, poginuo je, ubijen je, najmanje sto sam mogla bila je ta ruza, i sveca.
Bog mi je svedok, Vi kako hocete!

Kliknite za proširenje...

Nije reč da li ste ili niste oskrnavili grob. Niti da li obilazite groblja političara ili ne. Već je reč o toj nekorektnosti koju mnogi pripisuju drugima olako - mrzi me, nije za moju stranku dok sa druge strane ne vidie sijaset sopstvenih bespotrebni komentara koji ničim ne doprinose temi ili je izvrću ruglu te stvaraju nervozu itd.

ljudi, a da ostavimo mrtve samima sebi i da se mi malo prihvatimo dnevnih dogadjanja...tipa, aj svako na posao i slicno?

*BILJA*:

Vecni mu pokoj i slava mu!

Kliknite za proširenje...

Слава му!

*BILJA*:

Nikad ne reci nikad.
Koliko sam bila protiv njega, da sam ponekad govorila: Necu docekati da ode s vlasti.
Mislila bih da sam tih godina bila neuracinljiva, da nisam shvatila da su me lagali, da su me zednu preko vode prevodili. Pratila sa sudjenje u Hagu (kad god bih bila u prilici) i mnogo toga se nije slagalo sa onim sto su me silom terali da slozim.
Osecala sam se krivom sto je on tamo, jer, i moj glas protiv, potpisao mu je tamnicu i smrt.
Bila sam u Begoradu na dan sahrane.
Bacila sam jednu ruzu na put kojim je kovceg prolazio do vecnog boravishta.
I dosta suza

Kliknite za proširenje...

Дивно си ово описала!
Само људи чиста срца су у стању да се покају за оно што су у тренутцима заблуде чинили и говорили.

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=3891808&postcount=71
pa sad da vidimo čiji su tužniji a čiji glasniji?