СРЕДЊОВЕКОВНИ БЕОГРАД
Историја средњовековног Београда не може се пратити у пајединостима, нарочито његовог унутршњег живота и уређења као града. За његову судбину у овом периоду имо је пресудан значај његов географски паложај. Он је погранични град каји често мења господаре; њиме повремено владају Византија, Бугарска, Угарска и Србија, а поткрај средњег века и Турска, увиђајући његов значај, тежи да га осваји. Други значајан тренутак за истарију Београда био је у таме што је лежао на почетку главнаг пута каји пресеца Балканско палуострво: Београд - Ниш - Софија – Једрене – Цариград. Из тих разлога о њему највише сазнајемо кад се воде борбе између суседних земаља за власт над њим, или кад се каристи велика саабраћајна трансверзала Балкана на којој се налази. Његова променљива судбина одражава се лепо и у називима под којима се јавља: На бугарски период владавине указује назив "Бугарски Београд" (Alba Bulgarica); превласт Мађара донела му је име Nandor Alba ili Nandor Fehervar које још није потунo oбјашњено, наиме није утврђено шта значи " Nandor", на Византију подсећа назив "Грчки Београд", (Alba Graeca), Griechisch Weisenburg; најзад, кад и Срби почињу утиицати на његову судбину, помиње се и као "Српски Београд“, Biograd de Schiavonia.
Пасле пропасти античког Сингидунума, готово три века нема никаквога помена о неком насељу на ушћу Саве у Дунав. Београд се први пут јавља тек 878. године у једном писму папе Јована VIII бугарском кану Борису, тада већ, као седиште епископије, episcopatus Belogradensis. Некoлико година касније пролазе кроз Београд ученици Ћирила и Методија, који су после Методијеве смрти 885. морали напустити Моравску. Њих прима бугарски заповедник града и yпућује их Борису. Под бугарском влашћу, Београд остаје свакако до пропасти првог царства, кад привремено долази под Византију. Кад је основана македонска држава и кад се проширила према северу до Дунава и Саве, Београд с Браничевом и Сирмијумом улази у њен састав. Његова црква падређена је патријаршији у Охриду. Зна се да су под београдском епархијом била четири места: Градец, Омцос, Главентина, Бела Црква, али ниједно од њих не може се са сигурношћу индентификовати. После слома македонског царства, Београд постаје поново византијска погранична тврђава.
Долазак Мађара у Панонију крајем IХ столећа и образовање једне нoве државе надомак Београда имао је претежан утицај на његову даљу историју. Поред балканских држава, и Угарска са севера тежи да завлада њиме, не само ради обезбеђења своје јужне границе него и као важним упориштем за учвршћавање свог утицаја на северозападном делу Балкана. Улога Београда као пограничне тврђаве оцртава се све јасније. Угарски краљ Саломон осваја Београд 1071. године и поред тога што су Византинци при одбрани употребљавали и „грчку ватру" против угарских бродова. Више од једног века воде се огорчене борбе за његов посед између Византије и Угарске, често проткане драматичним појединостима. Године 1124. руше га Мађари и бродовима преносе материјал да би изградили земунску тврђаву према Београду. Тридесет година касније, византијски цар Манојло Комнин заузима Земун и истим материјалом обнавља београдску тврђаву, Мађари користе нагло опадање Византије пасле Манојла и поново разарају Београд 1183. Византија није више имала снаге да се одржи на београдском подручју. После победе над Стефаном Немањом на реци Морави 1190, цар Исак Анђео доћи ће са војском у Беoград да се састане са својим тастом Белом III, али је улога Византије у историји Беаграда била на издисају. Она већ 1204. године ишчезава привремено са оснивањем Латинског Царства у Цариграду. Обновљена 1261., Византија нема више никаквог контакта с овим градом: ограничена је сама на јужне делове Балкана, а од Београда је деле две самосталне државе – Србија и Бугарска.
Крсташки походи, уколико су ишли главним путем Балканског полуострва, нису могли мимоићи Београд, полазну тачку на томе путу, и њима треба да захвалимо за многе значајне податке. Већ и пре првог крсташког рата, кроз Београд пралазе веће групе хришћана са Запада које су ишле да посете свету земљу. У раном средњем веку,кад су на средњем Дунаву господарили Хуни, Авари, Словени и Мађари, тај пут није могао бити коришћен. Тек од ХI столећа пошто је Угарска ушла у ред хришћанких држава, хришћани са Запада усуђују се да долином Дунава и преко Балкана иду на Исток: у првом познатом опису путовања једне групе за Јерусалим 1026. године, изричито се наглашава да тај пут није раније могао бити коришћен пошто је хришћанство у Угарској и Славонији било још ново. После тога, током ХI столећа, знамо да је неколико већих група "хаџија" прошло кроз Београд. У њему је, на пример, 1038. умро вођа једне такве групе, верденски бискуп Рајмберт.
Главне масе учесника у Првом крсташком походу прелазе преко Београда, најпре неорганизовано под Валтером Сенсаверским и Петром Путињаком, затим и уређена војска Гатфрида Бујонског 1096. Исти пут користе и крсташи другог рата под немачким царем Конрадом III и француским краљем Лујем VII 1147., затим и Феидрих Барбараса у трећем рату 1189. године.
У историји српског народа почиње Београд играти извесну улогу тек од краја ХIII сталећа. После четвртог крсташког рата, Угарска је успела да га одржи углавном под својом влашћу са извесним прекидима у корист Бугарске. Средином XIII столећа, Угарска организује у данашњој северозападној Србији своју Мачванску бановину у коју улази и Београд.
Историја средњовековног Београда не може се пратити у пајединостима, нарочито његовог унутршњег живота и уређења као града. За његову судбину у овом периоду имо је пресудан значај његов географски паложај. Он је погранични град каји често мења господаре; њиме повремено владају Византија, Бугарска, Угарска и Србија, а поткрај средњег века и Турска, увиђајући његов значај, тежи да га осваји. Други значајан тренутак за истарију Београда био је у таме што је лежао на почетку главнаг пута каји пресеца Балканско палуострво: Београд - Ниш - Софија – Једрене – Цариград. Из тих разлога о њему највише сазнајемо кад се воде борбе између суседних земаља за власт над њим, или кад се каристи велика саабраћајна трансверзала Балкана на којој се налази. Његова променљива судбина одражава се лепо и у називима под којима се јавља: На бугарски период владавине указује назив "Бугарски Београд" (Alba Bulgarica); превласт Мађара донела му је име Nandor Alba ili Nandor Fehervar које још није потунo oбјашњено, наиме није утврђено шта значи " Nandor", на Византију подсећа назив "Грчки Београд", (Alba Graeca), Griechisch Weisenburg; најзад, кад и Срби почињу утиицати на његову судбину, помиње се и као "Српски Београд“, Biograd de Schiavonia.
Пасле пропасти античког Сингидунума, готово три века нема никаквога помена о неком насељу на ушћу Саве у Дунав. Београд се први пут јавља тек 878. године у једном писму папе Јована VIII бугарском кану Борису, тада већ, као седиште епископије, episcopatus Belogradensis. Некoлико година касније пролазе кроз Београд ученици Ћирила и Методија, који су после Методијеве смрти 885. морали напустити Моравску. Њих прима бугарски заповедник града и yпућује их Борису. Под бугарском влашћу, Београд остаје свакако до пропасти првог царства, кад привремено долази под Византију. Кад је основана македонска држава и кад се проширила према северу до Дунава и Саве, Београд с Браничевом и Сирмијумом улази у њен састав. Његова црква падређена је патријаршији у Охриду. Зна се да су под београдском епархијом била четири места: Градец, Омцос, Главентина, Бела Црква, али ниједно од њих не може се са сигурношћу индентификовати. После слома македонског царства, Београд постаје поново византијска погранична тврђава.
Долазак Мађара у Панонију крајем IХ столећа и образовање једне нoве државе надомак Београда имао је претежан утицај на његову даљу историју. Поред балканских држава, и Угарска са севера тежи да завлада њиме, не само ради обезбеђења своје јужне границе него и као важним упориштем за учвршћавање свог утицаја на северозападном делу Балкана. Улога Београда као пограничне тврђаве оцртава се све јасније. Угарски краљ Саломон осваја Београд 1071. године и поред тога што су Византинци при одбрани употребљавали и „грчку ватру" против угарских бродова. Више од једног века воде се огорчене борбе за његов посед између Византије и Угарске, често проткане драматичним појединостима. Године 1124. руше га Мађари и бродовима преносе материјал да би изградили земунску тврђаву према Београду. Тридесет година касније, византијски цар Манојло Комнин заузима Земун и истим материјалом обнавља београдску тврђаву, Мађари користе нагло опадање Византије пасле Манојла и поново разарају Београд 1183. Византија није више имала снаге да се одржи на београдском подручју. После победе над Стефаном Немањом на реци Морави 1190, цар Исак Анђео доћи ће са војском у Беoград да се састане са својим тастом Белом III, али је улога Византије у историји Беаграда била на издисају. Она већ 1204. године ишчезава привремено са оснивањем Латинског Царства у Цариграду. Обновљена 1261., Византија нема више никаквог контакта с овим градом: ограничена је сама на јужне делове Балкана, а од Београда је деле две самосталне државе – Србија и Бугарска.
Крсташки походи, уколико су ишли главним путем Балканског полуострва, нису могли мимоићи Београд, полазну тачку на томе путу, и њима треба да захвалимо за многе значајне податке. Већ и пре првог крсташког рата, кроз Београд пралазе веће групе хришћана са Запада које су ишле да посете свету земљу. У раном средњем веку,кад су на средњем Дунаву господарили Хуни, Авари, Словени и Мађари, тај пут није могао бити коришћен. Тек од ХI столећа пошто је Угарска ушла у ред хришћанких држава, хришћани са Запада усуђују се да долином Дунава и преко Балкана иду на Исток: у првом познатом опису путовања једне групе за Јерусалим 1026. године, изричито се наглашава да тај пут није раније могао бити коришћен пошто је хришћанство у Угарској и Славонији било још ново. После тога, током ХI столећа, знамо да је неколико већих група "хаџија" прошло кроз Београд. У њему је, на пример, 1038. умро вођа једне такве групе, верденски бискуп Рајмберт.
Главне масе учесника у Првом крсташком походу прелазе преко Београда, најпре неорганизовано под Валтером Сенсаверским и Петром Путињаком, затим и уређена војска Гатфрида Бујонског 1096. Исти пут користе и крсташи другог рата под немачким царем Конрадом III и француским краљем Лујем VII 1147., затим и Феидрих Барбараса у трећем рату 1189. године.
У историји српског народа почиње Београд играти извесну улогу тек од краја ХIII сталећа. После четвртог крсташког рата, Угарска је успела да га одржи углавном под својом влашћу са извесним прекидима у корист Бугарске. Средином XIII столећа, Угарска организује у данашњој северозападној Србији своју Мачванску бановину у коју улази и Београд.
