Halil Džubran

Mnogi od nas se dopisuju putem interneta. Pisanje pisma je poseban ritual, a otvaranje pristiglog uvek neko iščekivanje.Pišimo slobodno, jer:
Halil Dzubran , libanski pisac, imao je najlepšu ljubavnu priču u životu upravo putem pisama. Dvadesetak godina se dopisivao, u onim vremenima s početka 20. veka sa , takodje piscem / ženskog roda, naravno/ Mej Zijadom. Njihova ljubav nadrasla je njihove živote, bili su najbliži jedno drugom na svetu, a da se nikada nisu videli. Ta pisma su objavljena kao knjiga " Plavi plamen".
Možda je Džubranov " Prorok " bolje štivo , možda su " Slomljena krila" , "Lutalica", "Pesak i pena" interesantniji od Plavog plamena. Ali samo do onog momenta dok ne saznate da je svaka reč u plamenu suštestvena istinita , naljubavnija priča na svetu.

Ih. Pa mogla si bar da NE prepises recenzentsku smaracinu..

Ih, nisi u pravu. Pisano iz glave / stanovnika/ po licnom redosledu misli.
I to je sve što ti imaš da kažeš o Halilu?

Milena_9:

Ih, nisi u pravu. Pisano iz glave / stanovnika/ po licnom redosledu misli.
I to je sve što ti imaš da kažeš o Halilu?

Kliknite za proširenje...

Sorry, licilo mi je na recenzentshtinu

Nisam procitao, tako da ne mogu da pricam o tome. Al' cim budem....pa, ... pazite se

...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Kada tvoj prijatelj kaze sto misli,
neces se bojati onoga "ne" u svom duhu,
niti ces suzdrzati "da".

A kada suti tvoje srce i dalje
slusa njegovo srce;

Jer u prijateljstvu bez rijeci radjaju se
i dijele sve misli, sve zudnje i sva ocekivanja,
uz nepriznatu radost.

A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono sto u njemu najvise volite
mozda ce biti jasnije kad bude daleko,
kao sto penjac jasnije vidi
planinu iz doline.

...:-)

Kad' god se pomene Gibran, setim se njegovog: "Racio vođen imaginacijom."

Dojmio mi se odlomak iz Slomljenih krila, njegovog jedinog romana:

"A pesnici su nesrećni ljudi jer ih okružuje zavesa suza, bez obzira na to koliko visoko stremi njihov duh."

Izdvojiću i nekoliko odlomaka iz Proroka, najpoznatijeg dela Džubranovog, kojim se proslavio:

"Pevajte i plešite zajedno i radujte se, ali neka svako od vas pokuša biti sam, kao što su žice na lutnji same premda odzvanjaju istom muzikom."

"A ko se može rastati sa svojim bolom i sa svojom samoćom bez žaljenja?"

"I oduvek je bilo da ljubav ne zna dubine svoje dok ne dođe čas rastanka."

I pored toga što je bio zapaženi književnik, bio je i likovni umetnik.

Uvijek citirate gotvoo jedno te isto, kad dodjete do Halila Džubrana - Kad vas ljubav pozove... Naša djeca nisu naša djeca... Kad vaš prijatelj... Tako površno i pomodno. Riječ je o velikom pjesniku, filozofu i mistiku, koji je napisao toliko velikih, malih, knjiga i slikao, što se u njima može vidjeti. Proroka treba pročitati, a ne se služiti citatima i s time je onda sve rečeno. To je jedna od temeljnih i bitnih knjiga misli, duše i vjere novijeg ljudskog doba. No, ne samo za 'čupanje' izreka o životu.
Uzmite, ako je već Halil Džubran taj koji vas zove na razgovor, "Misli i meditacije" pa kad pročitate
valjda neće ostati samo citati koji su se već izlizali i pohabali. "Isus, sin čovječji", "zemaljski bogovi" romani "Slomljena krila" i "Suza i smješak". O poeziji da i ne govorim, ali ona ne privlači baš svakoga.
Možda razumijeti, misliti i osjećati, trebalo bi. Njegova djela dođu do ljudi, a njegove misli nose čovjeku život i vjeru uvijek. Sve drugo je možda pitanje sklonosti i afiniteta pa i snova.

Džubran, jedan od onih koje mogu neprekidno da čitam.
Mojoj duši neopisivo prija njegova filozofija... Kao da kroz njega govori iskonska duhovnost i budi moje uspavane slojeve svesti...

..."Molite u bijedi i nevolji; o kad biste mogli moliti i u punoći svoje sreće i u danima preobilja...
Kad molite, dižete se da susretnete u zraku one koji mole u isti sat, i koje, osim u molitvi, ne možete sresti..."

"A tko se može sastati sa svojim bolom i svojom samoćom bez žaljenja..."


"Želim znati možeš li vidjeti ljepotu čak i kad nije lijepa, svaki dan, i možwš li iz nje crpsti
život..."

Džubran je vjerojatno na svom jeziku, arapskom, još jači i bolji, ali dušu pronalazi ma kako god bilo. Misliti i osjećati, pokušati znati i htjeti spoznati, kako divno za nas male, nimalo posebne i nejake ljude.

Sokolice, uvijek ga se može čitati i nikad stati. Nije on utjeha duši tek i podstrek kad nije dobro,
Džubran je misao koja nedostaje, duhovnost koju tražimo i budi zaista sve ono što imamo skriveno

I kaže: "Bolje je umrijeti u čežnji nego u tuzi."

Sanyia:

I kaže: "Bolje je umrijeti u čežnji nego u tuzi."

Kliknite za proširenje...

Ovo mi se dopada ...i u pravu je covek ...

Otvori Proroka, ako ga imaš, i čitaj. Ne samo da ti neće biti krivo, otvorit će ti velik svijet uma i duše.
Bit će ti dobro pa makar i otvorio pitanja i ne znao nešto. No, Džubran ima pjesme, a knjige sam već navela i romane. Prorok je prvi, njega imam uza sebe. Nisam pročitala sve i s radošću to čekam.

postojim_postojiš:

...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Kliknite za proširenje...

Rekavši da "Vaša deca nisu vaša deca već su sinovi i kćeri života koji teži samom sebi...mislio je na pravu prirodu i suštinu ljudskoga bića. Da smo mi pre svega Duše a kao takvi mi ne stvaramo jedni druge. "Iako dolaze kroz vas nisu deo vas."

Postojim-postojiš,
Ovo citirano gore govori upravo o najvišoj božanstvenoj ljubavi. Oni koji su osetili neodoljivu potrebu da istražuju duhovnu stranu života znaju (najčešće) nesvesno da je to zov ljubavi Boga. Nespremni za tu ljubav mogu biti povredjeni kao mačem.
Glas ljubavi Njegove uništava svu čovekovu iluziju i romantično vidjenje života. To je strma planina, kako on kaže..."Samleće vas ...i umesiti da postanete gipki.." Kaže da takva osoba koja krene put Njegove ljubavi mora proći mnoga životna iskustva koja će je toliko omekšati da izgubi sve vrline humane svesti (Negativne pasije uma) ...ali će na kraju pojedinac - Duša - postati beo...
Davno sam čitao njegova pisanja. U meni su probudila ogromnu želju da istražujem jer su reči njegovog "The prophet" reči upućene Duši, ono što mi suštinski jesmo...

Sanyia:

Sokolice, uvijek ga se može čitati i nikad stati. Nije on utjeha duši tek i podstrek kad nije dobro,
Džubran je misao koja nedostaje, duhovnost koju tražimo i budi zaista sve ono što imamo skriveno

Kliknite za proširenje...

potpuno se slazem. on nam daje ono sto imamo, i budi uspavano..tesi, blazi, i miri, sa sobom i svetom.

Pokušajte ga ne objašnjavati. Čitajte, spoznajte i osjećajte. Nije Džubran propovjednik, nisu to propovjedi, nego misli i meditacije, potraga, spoznaje, otkrivanja i suživljenja.

prorok

it's very good

Halil Džubran

Rođen je 6. decembra 1883. godine u Bšari, stotinak kilometara od Bejruta. Mati mu je bila kći maronitskoga sveštenika, pripadnika monofizitske hrišćanske crkve, u kojoj se sirijski ili aramejski jezik kojim je govorio i Hristos upotrebljava u bogosluženju. Pošto je 1869. godine, četrnaest godina pre Džubranovog rođenja, bio otvoren Suecki kanal, stotine hiljada ljudi, koji su pre toga trgovali kamilama i konjima, držali svratišta za putnike, vodili mnogobrojne karavane, ostalo je bez posla i to je izazvalo nezapamćen egzodus arapskoga stanovništva u Australiju, Afriku, Južnu Ameriku, SAD... Taj veliki talas odneo je i Džubranovu porodicu u Boston, u SAD, kad mu je bilo samo 12 godina. Nakon kratkog školovanja u tome gradu, vraća se u Bejrut, gde se upisuje na medicinu i usavršava arapski jezik.

Iz Bejruta, preko Grčke, Italije i Španije, odlazi u Pariz (1901- 1903), gde izlaže crteže. Džubran je sam ilustrovao svoje mnogobrojne knjige, crtajući, nadahnut Leonardom, ljudska tela u položajima kad najsnažnije izražavaju dušu koja teži jedinstvu sa sobom i sa svetom.

Napisao je mnoga dela, među kojima su najvrednija: Ludak, Pesak i pena, Isus, sin čovečji, Zemaljski bogovi, Prorokov vrt, Nimfe iz doline, Pobunjeni duhovi, Suza i osmeh, Slomljena krila, Gospodarev glas, Autoportret, Duhovne izreke itd.

No, spis Prorok doneo mu je 1923. godine međunarodnu slavu. To je poema o čoveku koji se, nakon povratka iz preporodne samoće - kakvu su iskusili Buda, Hrist i Muhamed, obraća onima među kojima je živeo i koji ga prepoznaju tek u trenutku kad ga gube, kao nedostatak sebe samih, pa dakle i kao mogućnost i nadu sebe samih.

Halil Džubran često je nazivan mističkim pesnikom, što donekle i jeste tako, jer je težio integraciji svih svojih duhovnih aspekata. Njegova je teza da je čoveku moguće ostvariti jedinstvo sa sobom i svetom, pa je njegova vizija, u tom smislu, mistička.

Umro je, kao 48-godišnjak, u petak 10. aprila 1931. godine, u 23 sata, u Njujorku. Autopsija je pokazala da je umro od "ciroze jetre i početne tuberkuloze jednoga plućnog krila". Sahranjen je u rodnom mestu.

UOBRAZILJA I ISTINA

Život nas nosi ovamo i onamo
I sudbina nas vodi od jednog do drugog.
Ne vidimo ništa sem prepreke na našem putu,
Niti čujemo išta sem glasa koji unosi strah u naša srca.
Lepota se pred nama ukazuje
Kako sedi na svom veličanstvenom prestolu
I mi joj se približavamo i zarad naših žudnji ćemo
Ukaljati porub njene odore i oteti joj krunu čistote.
Ljubav prolazi kraj nas ogrnuta krhkošću,
Mi je se plašimo i sakrivamo se u mračne dubine,
Ili je pratimo i u njeno ime činimo zlo.
Mudrost stoji na uglu ulice
I doziva baš nas od mnoštva ljudi,
Ali mi je držimo za nešto bezvredno
I preziremo one koji je slede.
Mudrost nas poziva da joj priđemo bliže,
Da možemo da uživamo u njenom nektaru,
I mi joj prilazimo i punimo naše stomake,
I tada njena trpeza postaje prilika za
Ispoljavanje ništavnosti i mesto za samoponiženje.
Priroda nam pruža prijateljsku ruku
I moli nas da uživamo u njenoj lepoti,
Ali mi se plašimo njenog spokoja
I tražimo utočište u gradu – i sudaramo se jedni s drugima
Kao stado ovaca pred vukom koji se prikrada.
Istina nas posećuje predvođena dečijim osmehom
I poljupcem ljubavnika,
Mi zatvaramo vrata naše nežnosti pred njom
I napuštamo je kao oni kojima nešto leži na savesti.
Srce od nas traži pomoć, i duh nas zove,
Ali mi stojimo kao skamenjeni, niti čujemo niti razumemo.
A kad neki čovek čuje plač srca svoga i dozivanje duha.
Kažemo da ga je obuzelo ludilo, i udaljavamo se od njega.
Tako mudri provode noći a mi za njih ne marimo.
Kada nas starost stigne mi se plašimo i dana i noći.
Prolazimo pokraj hleba života, i glad crpi našu snagu.
Kako nam se život čini slatkim, a kako smo daleko od života!

Кад волите, не треба да кажете ''Бог је у мом срцу'', но боље, ''Ја сам у срцу Божјем.''
И не помишљајте да можете усмеравати ток љубави, јер љубав, ако вас удостоји, ваше токове усмерава.
Халил Џубран: Пророк

Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk, a klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutnja neznanje.

Tvoj i moj Liban

Ti imas tvoj Liban i ja imam moj.
Tvoj Liban je politicki i ima svoje probleme.

Moj je prirodan Liban u svoj svojoj lepoti.
Ti imas svoj Liban sa programima i sukobima.

Ja imam moj sa njegovim snovima i nadama.
Budi zadovoljan sa tvojim Libanom, kao sto sam ja zadovoljan sa svojom vizijom o slobodnom Libanu.

Tvoj Liban je zapleteni politicki cvor koji vreme nastoji da razveze.
Moj Liban je lanac od brezuljaka i planina koje se s postovanjem i velicanstveno uzdizu prema nebu.

Tvoj Liban je medjunarodni problem koji tek treba razresiti.
Moj Liban je miran, zacarane sumorece doline sa crkvenim zvonima i sapucucim potocima.

Tvoj Liban je takmicenje izmedju protivnika sa zapada i onoga sa juga.
Moj Liban je krilata molitva koja lebdi u zoru kad pastiri vode svoja stada na pasu i, opet, uvece kad se seljaci vracaju sa livada i iz vinograda.

Tvoj Liban je popis beznacajnih glava.
Moj je vedra planina koja stoji izmedju mora i ravnica, kao pesnik izmedju jedne i druge vecnosti.

Tvoj Liban je prevara lisice kad se sretne sa hijenom i lukavost hijene kad ova sretne vuka.
Moj Liban je venac secanja devojaka koje klicu od radosti i devica koje pevaju izmedju gumna i presa za vino.

Tvoj Liban je partija saha izmedju biskupa i generala.
Moj Liban je hram u kojem moja dusa nalazi nebo kad se zamori civilizacijom koja juri na skriputavim tockovima.

Tvoj Liban su dva coveka: jedan koji placa namete i drugi koji ih skuplja.
Moj Liban je onaj koji naslanja svoju glavu na svoju ruku u senci Svetog Kedra, zaboravljajuci na sve osim Gospoda i svetlost Sunca.

Tvoj Liban su pristanista, poste i trgovine.
Moj Liban je daleka misao, plamena ljubav i bozanska rec koju zemlja sapuce na uho prostranstva.

Tvoj Liban su postavljeni sluzbenici, cinovnici i direktori.
Moj Liban je rast mladosti, odlucnost zrelosti i mudrost starosti.

Tvoj Liban su predstavnistva i odbori.
Moj Liban se zdruzivanje i okupljanje oko ognjista u nocima bure kad je tama ublazena belinom snega.

Tvoj Liban su partije i sekte.
Moj Liban je omladina koja se vere po stenovitim visinama, gazi po potocima i luta po poljima.

Tvoj Liban su govori, predavanja i rasprave.
Moj je pevanje slavuja, sustanje grana u sumama, odeci pastirove frule u dolinama.

Tvoj Liban su prerusavanja, pozajmljene ideje i prevara.
Moj Liban je jednostavna i gola istina.

Tvoj Liban su zakoni, propisi, dokumenti i diplomatska akta.
Moj je u dodiru sa tajnama zivota koje on zna bez svesnog znanja; moj Liban je ceznja koja sa svojim osetljivim vrhom dostize daleki kraj nevidjenog i veruje da je to san.

Tvoj Liban je mrgodan starac koji gladi svoju bradu i misli samo na sebe.
Moj Liban je mladic uspravan kao kula, koja se osmehuje kao zora i misli na druge kao sto misli na sebe.

Tvoj Liban trazi da bude odvojen i zajedno sa Sirijom u isto vreme. *
Moj Liban se niti sedinjava niti razdvaja, niti prosiruje niti smanjuje.

Ti imas tvoj Liban, a ja imam moj.
Ti imas tvoj Liban i njegove sinove, a ja imam moj i njegove sinove.

Ali, ko su sinovi tvog Libana?

Dozvoli da ti pokazem njihovu stvarnost:

Oni su ti, cije su duse rodjene u bolnicama Zapada, ciji su umovi probudjeni u krilu gramzivaca koji igraju ulogu darezljivaca.
Oni su kao savitljive grane koje se savijaju desno i levo. One drhte ujutro i uvece, ali nisu svesne svog drhtanja.

Oni su kao brod bez jarbola i krme koga udaraju talasi. Sumnjicavost je njegov kapetan, a njegova luka je spilja vukodlaka. Nije li svaka prestonica Evrope vukodlacka spilja?

Ovi sinovi su jaki i reciti medju sobom, ali slabi i nemi medju Evropljanima.
Oni su slobodni i usrdni reformatori, ali samo u novinama i na govornicama.

Oni krekecu kao zabe i kazu: „Mi se oslobadjamo od naseg starog neprijatelja“, dok se njihov stari neprijatelj skriva u njima samima.
Oni koracaju na pogrebnoj procesiji pevajuci i trubeci, ali pozdravljaju svadbenu povorku na konjima naricuci i kidajuci odecu.

Oni ne znaju za glad dok je ne osete u svojim dzepovima. Kad sretnu nekog ko je duhovno gladan, onoga se klone i podsmevaju mu se govoreci: „On je samo duh koji hoda po svetu fantoma."
Oni su kao robovi koji, zato sto su zardjale okove zamenili sjajnim, smatraju sebe slobodnim.

To su sinovi tvog Libana. Ima li nekog medju njima tako cvrstog kao stene Libana, tako slatkog i bistrog kao vode Libana, tako cistog i svezeg kao okrepljujuci povetarac Libana?

Ima li nekog medju njima koji moze da tvrdi da je njegov zivot da je njegov zivot bio kap krvi u venama Libana ili suza u njegovim ocima ili osmeh na njegovim usnama?

To su sinovi tvog Libana. Kako su oni veliki u tvojim ocima, a kako mali u mojim!

A sad dozvoli da pokazem sinove moga Libana:

Oni su seljaci koji kamenito tle preobracaju u vocnjake i vrtove;
Oni su pastiri koji vode svoja stada od jedne do druge doline da bi mogla da se uvecaju i umnoze, da ti pruze svoje meso za hranu i svoju vunu za odecu;

Sinovi mog Libana su vinogradari koji muljaju grozdje i prave dobro vino;
Ocevi koji podizu dudovo drvece i oni koji predu svilu;

Muzevi koji zanju zito i zene koje sakupljaju snopove;
Oni su zidari i grncari, tkaci i livci crkvenih zvona;

Oni su pesnici i pevaci koji svoju dusu izlivaju u nove stihove;
Oni su ti koji su otisli iz Libana bez prebijene pare u neku drugu zemlju sa plamenom odlukom u srcu da se vrate punih ruku i sa lovorovim vencem ostvarenja koji krase njihova cela;

Oni se prilagodjavaju novoj okolini i cenjeni su kudgod idu.
To su sinovi mog Libana, neugasive buktinje i so koja se ne moze pokvariti;
Oni hodaju krepkim nogama prema istini, lepoti i savrsenstvu.

Sta ces ti ostaviti Libanu i njegovim sinovima sto godina od danas?
Reci mi, sta ces ti ostaviti za buducnost osim izgovora, lazi i gluposti?

Verujes li da ce etar primiti u sebe duhove smrti i dah grobova?
Da li zamisljas da njegovo telo u dronjcima gusi zivot?

Istinu da ti kazem, da ce maslina koju je zasadio seljak u podnozju planina Libana, nadziveti tvoja dela i ostvarenja. I drveni plug koji vuku dva vola preko terase Libana ce nadmasiti tvoje nade i ambicije.
Kazem ti, i savest kosmosa mi je svedok, da pesma beraca povrca na padinama Libana je vrednija od brbljanja tvojih uvazenih licnosti.
Seti se da si nula. Ali kad shvatis moju malenkost, moja netrpeljivost prema tebi preobratice se u saosecanje i ljubav. Steta sto ti to ne razumes.

Ti imas tvoj Liban, a ja imam moj.

Ti imas tvoj Liban i njegove sinove. Budi zadovoljan njim i njima ako si srecan sa praznim mehurima. Sto se mene tice, ja sam srecan i lepo mi je sa mojim Libanom i ima slatkoce, zadovoljstva i mirnoce u mom postovanju prema njemu

ČOVEKOVA HIMNA

Bio sam
i biću
i takav ću biti
do kraja vremena
jer sam bez kraja.

Merio sam daleke prostore
beskraja
i uspeo se u svet snova
do samoga izvora svetla
leteh uvis.
Ali pogledaj me
Rob sam materije

Osluškivao sam učenje Konfučija.
i ispitivah bramansku mudrost
sedio sam pored Bude ispod drveta spoznaje.
Ali pogledaj me.
Sapleten sam u neveri i neznanju

Zatekoh se na Sinaju
kada se Bog ukaza Mojsiju.
Na Jordanu doživeh čuda Nazarećanina
i u Medini slušah učenje arapskog proroka.
Ali pogledaj me.
Ja sam žrtva sumnje.

Sopstvenim očima gledah
moć Vavilona.
Slavu Egipta i veličinu stare Grčke.
Ali moje oči su odgovorne
pred bedom njihovih dela.

Bejah kod čarobnjaka endorskog
sveštenika asirskih i proroka palestinskih i ne prekidah pevati o stvarnosti.

Učih o mudrosti indijskoj.
Stekoh majstorstvo u pesništvu
što izvire iz srca arapskoga
slušah muziku zapadnih naroda
i uprkos tome još sam slep i ništa ne vidim moje uši su gluve i ne propuštaju glas.

Pretrpeh tiraniju nezasitih osvajača.
Tlačenja despotska
sužanjstvo raznih moćnika.
I uprkos tome još sam jak
i borim sa s danima svoga postojanja.

Sve to čuh, videh i trpeh
iako sam još u uzrastu detinjem.
Ali kroz skora dela mladalačka
ostariću i ostvariti savršenstvo
i potom se vratiti Bogu.

Bio sam
i jesam
i takav ću biti
do kraja vremena
jer sam bez kraja.