Ispovesti srpskih logoraša koji su preživeli pakao u muslimanskom logoru "Čelebići"

Ispovesti srpskih logoraša koji su preživeli pakao u muslimanskom logoru "Čelebići" kod Konjica

A sad, posle svega, mi ispadosmo zločinci...


Milojka Antić: Hazim Delić me silovao tri puta. Mile Kuljanin: Brata su mi, od 17 godina, ubili, za njegovim kostima i danas tragam. Velibor Mrkajić: Bili su i sa neke strane televizije da nas snimaju, ali smo tek posle saznali da su to prikazali kao da je srpski logor. Vaso Kuljanin: Samo čuješ udarce, kukanje, pa nestane glas. Kao u jame da bacaju

- Nekada sam mislio, muško kad plače, da je *****, a sad, kad god se sina setim, ne mogu da ne plačem. Neću ga prežaliti dok sam živ. Ali, sjutra da mi dovedu tog što mi je sina ubio, ja mu ne bih mogao presuditi. Nek ga sudbina kazni. I, danas kažu da zajedno živimo. Neka, ludi nismo - nek žive oni na svoju stranu, a mi ćemo na svoju - boreći se sa suzama, počeo je svoju ispovest Vaso Kuljanin iz Bradine kod Konjica ovog vikenda, u Centru "Sava", na konferenciji "Čelebići '92-van svake sumnje".

Skup, posvećen zločinima u muslimanskom logoru Čelebići organizovali su Fond za humanitarno pravo i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, a popodnevna sesija bila je posvećena upravo "glasu žrtava".
- Imao sam sina, učitelja, u kog su se svi kleli. Kad, najednom, kad se ovo zlo trefilo, dobar čovek postade četnik. Kad su napali selo, ranjenog smo ga jedva pred kuću izveli. Pitaju me da li da streljaju mene ili sina. Reko', ljudi, ni mene ni sina, šta smo vam mi skrivili. Na kraju, javi se jedan vojnik grdan, s žvakom u ustima, kaže, bolje sina. A on se jadan drži za ogradu, stoji na jednoj nozi. Odvedoše nas, a kad sam se vratio, sin mi mrtav leži pred kućom - seća se Vaso, sve zastajkujući, uzdišući.

Sutradan je, kaže, kroz selo prošao kamion koji je kupio mrtve, ali je njegovog sina žena sakrila u podrumu, pa ga posle ponoći krišom sahranila u bašti.
- Poćeraše nas u Čelebiće, počeše nas skidati s onog kamiona. Samo čuješ udarce, kukanje, pa nestane glas. Kao u jame da bacaju. Razmišljao sam čime da se ubijem i onda nađem neka tri stara eksera u bluzi, pa se udarim njima šakom u glavu. Ne znam gde su me i kako, svog krvavog s kamiona svukli. Kad su me otud pustili, imao sam 39 kila i tek sutradan sam se osetio da sam živ. A sad, posle svega, mi ispadosmo zločinci, kod celog sveta - kaže Vaso.

Boreći se sa suzama, Milojka Antić počinje svoju priču o 77 dana provedenih u logoru Čelebići, ponavljajući sve ono što je, bez ikakve zaštite, svedočila i pred sudom u Hagu.
- Naoružani, moje prve komšije su me pozvale da iziđem, a onda počeli da prebiraju po kući i sve što je bilo vredno uzeli. Posle su ušla trojica vojnika i naredila nam da se popenjemo na auto. U Čelebićima su razdvojili muškarce i žene, stavili nas u malu sobu blizu prijavnice, sa još pet žena.

- Kad se smračilo, došao je stražar i odveo me u komandu. Tu sam zatekla Hazima Delića, koji je počeo da me ispituje, a onda mi rekao da se skinem, jer ću tu noć tu spavati. Počeo je da me maltretira, stavio mi cev od puške na grlo. A, kad sam počela da molim, da se opirem, počeo je on da me skida. Tu noć sam bila silovana prvi put. Drugi put kad su me odveli u Delićevu sobu, opet sam se branila, a on se razljutio, bacio me na krevet...

- Taj put sam silovana u ****. Danima posle toga nisam mogla na noge... Treći put mi je došao u sobu, opet smo se hrvali, a onda mi je naslonio pušku na čelo i opet me silovao. Kad su 12. jula 1992. godine doveli žene iz Zukića, izubijane, sve u krvi, četiri dana nismo ništa jeli. Bila sam tol'ko slaba, da sam tražila da me ubiju, ili da me nahrane, na šta mi je stražar podrugljivo rekao:"Neka, da vidiš kako je postit ramazan".

- To jutro smo dobili po šnitu hleba, a neka devojka iz komande donela mi je krišom dve kocke šećera i to me je u život povratilo. Teško mi je, ali, ovo ću pričati kad god i gde god bude trebalo - priča, uz duboke uzdahe, Milojka Antić, dok Borislav Gligorijević svedoči o stradanjima u selu Bradina, koje je, tokom muslimanskih napada, sravnjeno sa zemljom i do dana današnjeg nije obnovljeno.

Zgrada u logoru "Čelebići"


- Zločin u Bradini je bio strašan. Muslimanske snage su napale selo, zaredali po kućama i pokupili sve muško i žensko. Jedino su decu i starce ostavili. Tu su nas odma' opljačkali, uzeli nam dokumenta i sve ih pobacali... Rekli nam - "neće vam ni trebati". Devojke su odvojili i iživljavali se na njima, a nas poredali uz ogradu i tu su i pale prve žrtve.

- Doterani smo u taj hangar, nekadašnji objekat JNA u Čelebićima. Beton dole, a naokolo lim. Tad su nas tukli čim su stigli. Tu je samo pobijeno njih 19 - troje vatrenim oružjem, a sve ostalo batinama. Ja sam bio u "šestici", u kojoj je, u proseku, bilo i po 260 zarobljenika. U Bradini ni danas nema žive duše, ali, o tome nigde nema ni reči. Nama je 15 godina trebalo da našu priču ispričamo u Beogradu - priča Gligorijević.

Velibor Mrkajić pad Bradine je posmatrao iz obližnje šume, ali, pošto se bez hrane nije moglo dugo izdržati, završio je u SUP-u Konjic, a potom u Čelebićima.
- Tih šest kilometara od Konjica do Čelebića vozili su nas sat vremena, tol'ko su nas tukli usput. Tu su nas maltretirali, i na kraju nas stavili u "devetku". To je, u stvari, bio ulaz u atomsko sklonište, sa dva ogromna ventilatora, pored kojih se vršila mala nužda. Veliku nismo ni vršili, pošto nismo ništa ni jeli.

- Bili su i neke strane televizije da nas snimaju, ali smo tek posle saznali da su to prikazali kao da je srpski logor, i da smo mi muslimani. A kad sam sredinom avgusta pušten, na 40 stepeni mi, ni u dugim gaćama, nije bilo vruće - priča Mrkajić, dok njegov sapatnik iz "devetke", Mile Kuljanin iz sela Blace, priča kako u njegovom, čisto srpskom selu, odbrana nije čak ni organizovana.

- Počeli su da pucaju već na ulazu u selo, sve što su našli u kućama su pouzimali, a 12 muškaraca i devet žena su tada poubijali, zatvorili u jednu kuću i onda ih zapalili. Brata su mi, od 17 godina, ubili, za njegovim kostima i danas tragam - kazuje Kuljanin, dok opisuje kako se, posle nekoliko dana skrivanja u šumi, predao i kako je, već na kamionu kojim su ih u Čelebiće vozili, ubijen jedan mladić, ostavivši dvomesečnog sina za sobom.

- Kad smo ušli u "devetku", nije bilo dela zida koji nije bio krvav. I nas su odmah za kosu, pa o zid. Proveo sam u Čelebićima 90 dana, pa posle još četiri meseca u logoru Trnovo, pa u Hrastici 27 dana. Tu je bilo još gore. Svaki dan su tukli. Zato i ne verujem mnogo u ovu pravdu, jer za zločine u mom selu nikad niko nije procesuiran u Hagu - ogorčeno priča Mile Kuljanin.

Zora Kuljanin je u vreme napada na Bradinu imala devetomesečnog sina.
- Metak je svetinja - ubij ga, nemoj ga patit, pomislila sam sto puta, dok sam gledala kako ranjeniku užarenu kamu kroz ranu okreću, kako su jezike rezali, kako su Sretenu Kuljaninu glavu odsekli, pa posle na mostu šutali. I, svi su ćutali. Srebrenica se stalno pominje, a gde je Bradina.

- Bili smo posle četiri godine tamo, sa međunarodnom pratnjom, da mrtve sahranimo. Nijedne kuće nema, džamija nikla na temeljima kuće čoveka kog su muslimani ubili, a na ulazu u selo tabla, na kojoj piše datum kad je Bradina "oslobođena od četničkih okupatora" - priča Zora i s mukom se priseća dana kad je pala Bradina, doturanja hrane mužu Rajku, koji se u to vreme krio u šumi, ispitivanja u lokalnoj školi, batina...

- U ponedeljak, 13. jula, opet me zovu. Vidim u sobi flaše od "kole", metalne stolice, sve izlomljeno. Prvo sam kontala, reću da ne znam, kad kreće šamar, flaša, pretnja pištoljem. Napada me onaj, viče, "Zora, kriješ četnike, uzećemo ti dete". I stvarno, posle pet minuta, vidim sedaju u belog "golfa" i kažu pozdravi se sa sinom, nikad ga više nećeš vidit. Posle sam tek saznala da ih je taj Zdravko Mucić pitao čije je dete, a kad je čuo da je iz Bradine, naredio je da se dete vrati - priseća se s gorčinom tih dana Zora.

Strahinja Živak, autor knjige "Logor Čelebići", dočekao je pad Bradine na traumatologiji u Sarajevu, a onda su ga, onako na štakama i u kratkim gaćama, odveli u zatvor. U ćeliji je i dobio vest da dece više nema.
- Tad sam rekao sebi - hoću da živim, da o svemu ovome svedočim. I, naziv moje prve knjige je bio upravo taj, "Živim da svedočim"...

TROJICA OSUĐENA, JEDAN OSLOBOĐEN

U Čelebićima kod Konjica, sredinom maja 1992. godine, snage bosanskih muslimana i Hrvata formirale su logor u kome su bili zarobljeni, mučeni i ubijani srpski civili. Međunarodni sud za ratne zločine optužio je 1996. godine, a zatim i osudio samo tri osobe odgovorne za ubistvo Srba u logoru Čelebići. Iako žrtve svedoče da je u logoru stradalo više od 100 ljudi, priznato je samo 14 ubijenih. Haški tribunal je na 18 godina zatvora osudio Hazima Delića, bivšeg zamenika komandanta logora, na 15 godina robije stražara Esada Landžu, dok je Zdravko Mucić, komandant logora Čelebić, osuđen na devet godina zatvora. Oni su osuđeni za ubistva, mučenja, seksualna zlostavljanja, premlaćivanja i okrutno i nečovečno ponašanje. U istom procesu, Zejnil Delalić, komandant Prve taktičke grupe armije BiH, koja je bila nadležna za logor Čelebići, oslobođen je optužbi.



A nas nesretni predsednik oce deklaraciju o Srebrenici! Srami se Borise! Ubi se bolje ti je nego da vredjas ove srpske mucenike!

Ma to je bilo u Konjicu, Mrkonjic Gradu...i svugdje...

http://www.mrkonjic-grad.com/story.asp?id=2148

NN: Imate li saznanja ko je odgovoran za ratna dešavanja u Mrkonjić Gradu?

TEGELTIJA: Nakon prikupljanja dokumentacije u vezi s masovnom grobnicom koja je otkrivena na području opštine Mrkonjić Grad utvrdili smo da je grad bio pod kontrolom regularnih hrvatskih jedinica, odnosno 4. gardijske brigade iz Splita. Više jedinica je bilo u Mrkonjić Gradu, ali je cijela operacija "Maestral" bila u zoni odgovornosti 4. gardijske brigade iz Splita pod komandom generala Damira Krstičevića. Taj proces se vodi pred Haškim sudom i on će odrediti čija je odgovornost za stradanje civila u tom dijelu. Postoji dokumentacija na kojoj se vidi kada general Krstičević ulazi u naš grad.

U Mrkonjić Gradu je pronađena najveća masovna grobnica u RS iz koje je ekshumirano 219 tijela uključujući 181 civila. Nadamo se da će svi događaji sa stanovišta stradanja civila biti razjašnjeni u procesu protiv hrvatskog generala Ante Gotovine. Mrkonjić Grad se u procesu protiv Gotovine pred Haškim tribunalom pojavljuje kao jedna od tačaka optužnice i nadamo se da će pravda biti rasvijetljena u Hagu.

Samo u Konjicu je pobijeno 174 srpskih civila i postoje svjedoci, sva dokumentacija, i niko od Muslimana nije odgovarao za taj zlocin. I tako se moze o svakom gradu koju su drzali Muslimani ili Hrvati.
Evo spisak za Konjic.

http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/9-KONJIC.htm

Spisak ubijenih Srba u Dubici.

http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/KOZ-DUB.htm

Onda, ima na netu spisak onih hiljada ubijenih Srba u Sarajevu, Srebrenici...

http://www.rs-icty.org/

annataylor
nije li protiv ustavno željeti smrt predsjedniku
šta ti je toliko skrivio??

zato što želi osuditi međunarodno priznat genocid i zločin nad muslimanima u Srebrenici

tokyo:

annataylor
nije li protiv ustavno željeti smrt predsjedniku
šta ti je toliko skrivio??

zato što želi osuditi međunarodno priznat genocid i zločin nad muslimanima u Srebrenici

Kliknite za proširenje...

Јок. Него треба ми Срби да благосиљамо што је попљувао Српске жртве. А ти као типичан хрват ниси ни осудио геноцид што сте починили над Србима.

Sorab1:

Јок. Него треба ми Срби да благосиљамо што је попљувао Српске жртве. А ти као типичан хрват ниси ни осудио геноцид што сте починили над Србима.

Kliknite za proširenje...

Kako je to popljuvao srpske žrtve? Priznavajući ono što neki ne žele da priznaju? E pa brale moj i Tomislav Nikolić je izjavio da je Srebrenica bila zločin.

Sorab1:

Јок. Него треба ми Срби да благосиљамо што је попљувао Српске жртве. А ти као типичан хрват ниси ни осудио геноцид што сте починили над Србима.

Kliknite za proširenje...

OSUĐUJEM SVAKOG HRVATA KOJI JE počinio genocid i masakar:
nad Srbima za:
vrijeme 1.svj rata
vrijeme 2.svj.rata i neposredno poslije
žrtve Jasenovca
i za vrijeme domovinskog rata (koji je trebao imati isključivo ulogu povrat okupirane teritorije ali ne i ubojstva, krađe i protjerivanje)

sve ZLOČINCE da je u mojoj moće osudio bi na
10, 20, 30 godina ovisno o težini
a nalogodavce na doživotnu robiju uz prisilan rad

toliko

i neću te pitati dal si zadovoljan
jodgovorom jer mi uopće to nije važno

ali samo želim reći da OSUĐUJEM ZLOČIN I ZLOČINCE!
bez obzira na nacionalnost, vjersku ili rasnu pripadnost, i dr.

tokyo:

OSUĐUJEM SVAKOG HRVATA KOJI JE počinio genocid i masakar:
nad Srbima za:
vrijeme 1.svj rata
vrijeme 2.svj.rata i neposredno poslije
žrtve Jasenovca
i za vrijeme domovinskog rata (koji je trebao imati isključivo ulogu povrat okupirane teritorije ali ne i ubojstva, krađe i protjerivanje)

sve ZLOČINCE da je u mojoj moće osudio bi na
10, 20, 30 godina ovisno o težini
a nalogodavce na doživotnu robiju uz prisilan rad

toliko

i neću te pitati dal si zadovoljan
jodgovorom jer mi uopće to nije važno

ali samo želim reći da OSUĐUJEM ZLOČIN I ZLOČINCE!
bez obzira na nacionalnost, vjersku ili rasnu pripadnost, i dr.

Kliknite za proširenje...

Види се колико је вама хрватима стало до правде. Усташа вам је председник. Не заборави његов цитат о похвалама за Јасеновац. Србима којима сте отели имовину, не дајете је натраг. Српске повратнике шиканирате. Ко је са вама био, и пакао му неће тешко пасти.

Sorab1:

Види се колико је вама хрватима стало до правде. Усташа вам је председник. Не заборави његов цитат о похвалама за Јасеновац. Србима којима сте отели имовину, не дајете је натраг. Српске повратнике шиканирате. Ко је са вама био, и пакао му неће тешко пасти.

Kliknite za proširenje...

Skrećeš sa teme...
Možda korisnik nije pristalica pomenutog političara?

To je isto kao da ti Hrvat kaže - ti si Slobin čovek...
Objasni ovde ono što tvrdiš - KAKO JE TO ISPLJUVAN SRPSKI NAROD?

Borisu Tadicu i njegovoj familiji zelim sve najbolje kao i svima ostalima ali njemu kao politicaru zelim da se sto brze u korist srpskog naroda povuce iz politike.

Ove podilazece poteze koje radi izmislja neko drugi i Srbija od deklaracije za Srebrenicu nema koristi i Tadic ne treba tamo da se istice nego da na to gleda sa strane posto Srbija sa tim nema nista.


Tadic je jako ljut zbog presude u Hagu posto se deo njegove politike zasniva na tome da je Milosevic vojno harao po BIH.

anntaylor:

Ispovesti srpskih logoraša koji su preživeli pakao u muslimanskom logoru "Čelebići" kod Konjica

A sad, posle svega, mi ispadosmo zločinci...


Milojka Antić: Hazim Delić me silovao tri puta. Mile Kuljanin: Brata su mi, od 17 godina, ubili, za njegovim kostima i danas tragam. Velibor Mrkajić: Bili su i sa neke strane televizije da nas snimaju, ali smo tek posle saznali da su to prikazali kao da je srpski logor. Vaso Kuljanin: Samo čuješ udarce, kukanje, pa nestane glas. Kao u jame da bacaju

- Nekada sam mislio, muško kad plače, da je *****, a sad, kad god se sina setim, ne mogu da ne plačem. Neću ga prežaliti dok sam živ. Ali, sjutra da mi dovedu tog što mi je sina ubio, ja mu ne bih mogao presuditi. Nek ga sudbina kazni. I, danas kažu da zajedno živimo. Neka, ludi nismo - nek žive oni na svoju stranu, a mi ćemo na svoju - boreći se sa suzama, počeo je svoju ispovest Vaso Kuljanin iz Bradine kod Konjica ovog vikenda, u Centru "Sava", na konferenciji "Čelebići '92-van svake sumnje".

Skup, posvećen zločinima u muslimanskom logoru Čelebići organizovali su Fond za humanitarno pravo i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, a popodnevna sesija bila je posvećena upravo "glasu žrtava".
- Imao sam sina, učitelja, u kog su se svi kleli. Kad, najednom, kad se ovo zlo trefilo, dobar čovek postade četnik. Kad su napali selo, ranjenog smo ga jedva pred kuću izveli. Pitaju me da li da streljaju mene ili sina. Reko', ljudi, ni mene ni sina, šta smo vam mi skrivili. Na kraju, javi se jedan vojnik grdan, s žvakom u ustima, kaže, bolje sina. A on se jadan drži za ogradu, stoji na jednoj nozi. Odvedoše nas, a kad sam se vratio, sin mi mrtav leži pred kućom - seća se Vaso, sve zastajkujući, uzdišući.

Sutradan je, kaže, kroz selo prošao kamion koji je kupio mrtve, ali je njegovog sina žena sakrila u podrumu, pa ga posle ponoći krišom sahranila u bašti.
- Poćeraše nas u Čelebiće, počeše nas skidati s onog kamiona. Samo čuješ udarce, kukanje, pa nestane glas. Kao u jame da bacaju. Razmišljao sam čime da se ubijem i onda nađem neka tri stara eksera u bluzi, pa se udarim njima šakom u glavu. Ne znam gde su me i kako, svog krvavog s kamiona svukli. Kad su me otud pustili, imao sam 39 kila i tek sutradan sam se osetio da sam živ. A sad, posle svega, mi ispadosmo zločinci, kod celog sveta - kaže Vaso.

Boreći se sa suzama, Milojka Antić počinje svoju priču o 77 dana provedenih u logoru Čelebići, ponavljajući sve ono što je, bez ikakve zaštite, svedočila i pred sudom u Hagu.
- Naoružani, moje prve komšije su me pozvale da iziđem, a onda počeli da prebiraju po kući i sve što je bilo vredno uzeli. Posle su ušla trojica vojnika i naredila nam da se popenjemo na auto. U Čelebićima su razdvojili muškarce i žene, stavili nas u malu sobu blizu prijavnice, sa još pet žena.

- Kad se smračilo, došao je stražar i odveo me u komandu. Tu sam zatekla Hazima Delića, koji je počeo da me ispituje, a onda mi rekao da se skinem, jer ću tu noć tu spavati. Počeo je da me maltretira, stavio mi cev od puške na grlo. A, kad sam počela da molim, da se opirem, počeo je on da me skida. Tu noć sam bila silovana prvi put. Drugi put kad su me odveli u Delićevu sobu, opet sam se branila, a on se razljutio, bacio me na krevet...

- Taj put sam silovana u ****. Danima posle toga nisam mogla na noge... Treći put mi je došao u sobu, opet smo se hrvali, a onda mi je naslonio pušku na čelo i opet me silovao. Kad su 12. jula 1992. godine doveli žene iz Zukića, izubijane, sve u krvi, četiri dana nismo ništa jeli. Bila sam tol'ko slaba, da sam tražila da me ubiju, ili da me nahrane, na šta mi je stražar podrugljivo rekao:"Neka, da vidiš kako je postit ramazan".

- To jutro smo dobili po šnitu hleba, a neka devojka iz komande donela mi je krišom dve kocke šećera i to me je u život povratilo. Teško mi je, ali, ovo ću pričati kad god i gde god bude trebalo - priča, uz duboke uzdahe, Milojka Antić, dok Borislav Gligorijević svedoči o stradanjima u selu Bradina, koje je, tokom muslimanskih napada, sravnjeno sa zemljom i do dana današnjeg nije obnovljeno.

Zgrada u logoru "Čelebići"

- Doterani smo u taj hangar, nekadašnji objekat JNA u Čelebićima. Beton dole, a naokolo lim. Tad su nas tukli čim su stigli. Tu je samo pobijeno njih 19 - troje vatrenim oružjem, a sve ostalo batinama. Ja sam bio u "šestici", u kojoj je, u proseku, bilo i po 260 zarobljenika. U Bradini ni danas nema žive duše, ali, o tome nigde nema ni reči. Nama je 15 godina trebalo da našu priču ispričamo u Beogradu - priča Gligorijević.

Velibor Mrkajić pad Bradine je posmatrao iz obližnje šume, ali, pošto se bez hrane nije moglo dugo izdržati, završio je u SUP-u Konjic, a potom u Čelebićima.
- Tih šest kilometara od Konjica do Čelebića vozili su nas sat vremena, tol'ko su nas tukli usput. Tu su nas maltretirali, i na kraju nas stavili u "devetku". To je, u stvari, bio ulaz u atomsko sklonište, sa dva ogromna ventilatora, pored kojih se vršila mala nužda. Veliku nismo ni vršili, pošto nismo ništa ni jeli.

- Bili su i neke strane televizije da nas snimaju, ali smo tek posle saznali da su to prikazali kao da je srpski logor, i da smo mi muslimani. A kad sam sredinom avgusta pušten, na 40 stepeni mi, ni u dugim gaćama, nije bilo vruće - priča Mrkajić, dok njegov sapatnik iz "devetke", Mile Kuljanin iz sela Blace, priča kako u njegovom, čisto srpskom selu, odbrana nije čak ni organizovana.

- Počeli su da pucaju već na ulazu u selo, sve što su našli u kućama su pouzimali, a 12 muškaraca i devet žena su tada poubijali, zatvorili u jednu kuću i onda ih zapalili. Brata su mi, od 17 godina, ubili, za njegovim kostima i danas tragam - kazuje Kuljanin, dok opisuje kako se, posle nekoliko dana skrivanja u šumi, predao i kako je, već na kamionu kojim su ih u Čelebiće vozili, ubijen jedan mladić, ostavivši dvomesečnog sina za sobom.

- Kad smo ušli u "devetku", nije bilo dela zida koji nije bio krvav. I nas su odmah za kosu, pa o zid. Proveo sam u Čelebićima 90 dana, pa posle još četiri meseca u logoru Trnovo, pa u Hrastici 27 dana. Tu je bilo još gore. Svaki dan su tukli. Zato i ne verujem mnogo u ovu pravdu, jer za zločine u mom selu nikad niko nije procesuiran u Hagu - ogorčeno priča Mile Kuljanin.

Zora Kuljanin je u vreme napada na Bradinu imala devetomesečnog sina.
- Metak je svetinja - ubij ga, nemoj ga patit, pomislila sam sto puta, dok sam gledala kako ranjeniku užarenu kamu kroz ranu okreću, kako su jezike rezali, kako su Sretenu Kuljaninu glavu odsekli, pa posle na mostu šutali. I, svi su ćutali. Srebrenica se stalno pominje, a gde je Bradina.

- Bili smo posle četiri godine tamo, sa međunarodnom pratnjom, da mrtve sahranimo. Nijedne kuće nema, džamija nikla na temeljima kuće čoveka kog su muslimani ubili, a na ulazu u selo tabla, na kojoj piše datum kad je Bradina "oslobođena od četničkih okupatora" - priča Zora i s mukom se priseća dana kad je pala Bradina, doturanja hrane mužu Rajku, koji se u to vreme krio u šumi, ispitivanja u lokalnoj školi, batina...

- U ponedeljak, 13. jula, opet me zovu. Vidim u sobi flaše od "kole", metalne stolice, sve izlomljeno. Prvo sam kontala, reću da ne znam, kad kreće šamar, flaša, pretnja pištoljem. Napada me onaj, viče, "Zora, kriješ četnike, uzećemo ti dete". I stvarno, posle pet minuta, vidim sedaju u belog "golfa" i kažu pozdravi se sa sinom, nikad ga više nećeš vidit. Posle sam tek saznala da ih je taj Zdravko Mucić pitao čije je dete, a kad je čuo da je iz Bradine, naredio je da se dete vrati - priseća se s gorčinom tih dana Zora.

Strahinja Živak, autor knjige "Logor Čelebići", dočekao je pad Bradine na traumatologiji u Sarajevu, a onda su ga, onako na štakama i u kratkim gaćama, odveli u zatvor. U ćeliji je i dobio vest da dece više nema.
- Tad sam rekao sebi - hoću da živim, da o svemu ovome svedočim. I, naziv moje prve knjige je bio upravo taj, "Živim da svedočim"...

TROJICA OSUĐENA, JEDAN OSLOBOĐEN

U Čelebićima kod Konjica, sredinom maja 1992. godine, snage bosanskih muslimana i Hrvata formirale su logor u kome su bili zarobljeni, mučeni i ubijani srpski civili. Međunarodni sud za ratne zločine optužio je 1996. godine, a zatim i osudio samo tri osobe odgovorne za ubistvo Srba u logoru Čelebići. Iako žrtve svedoče da je u logoru stradalo više od 100 ljudi, priznato je samo 14 ubijenih. Haški tribunal je na 18 godina zatvora osudio Hazima Delića, bivšeg zamenika komandanta logora, na 15 godina robije stražara Esada Landžu, dok je Zdravko Mucić, komandant logora Čelebić, osuđen na devet godina zatvora. Oni su osuđeni za ubistva, mučenja, seksualna zlostavljanja, premlaćivanja i okrutno i nečovečno ponašanje. U istom procesu, Zejnil Delalić, komandant Prve taktičke grupe armije BiH, koja je bila nadležna za logor Čelebići, oslobođen je optužbi.



A nas nesretni predsednik oce deklaraciju o Srebrenici! Srami se Borise! Ubi se bolje ti je nego da vredjas ove srpske mucenike!

Kliknite za proširenje...

Mučno mi je više opravdavanje jednog zločina drugim. Ovo nije tema o stradanjima Srba, nego da se nešto nabije Tadiću. Hajmo još malo kopati po kostima, ne da ožalimo ili označimo krivce, pa zvali se oni Čermak, Markač, Gorovina, Dudaković, Orić...
Ne, Tadić, Koštunica i Jovanović su krivci.
A ispod teksta o pobrojanim srpskim žrtvama napiši da su radikali zakon, tu je mesto toj paroli

Sorab1:

Види се колико је вама хрватима стало до правде. Усташа вам је председник. Не заборави његов цитат о похвалама за Јасеновац. Србима којима сте отели имовину, не дајете је натраг. Српске повратнике шиканирате. Ко је са вама био, и пакао му неће тешко пасти.

Kliknite za proširenje...

prvo i prvo Mesić je po meni prije komunjarsko-udbaška tvorevina nego ustaška

al od onih koji su bili u izboru za predsjednika bio je još najbolji izbor

al ti slabo pratiš politiku u Cro
pa neznam šta ja tebi ima da objašnjavam

a jedva čekam vrijeme kad će Pusićka bit predsjednica a Čaćić premijer

i da se konačno okrenemo budućnosti

a da se vratimo na temu...

tokyo:

prvo i prvo Mesić je po meni prije komunjarsko-udbaška tvorevina nego ustaška

al od onih koji su bili u izboru za predsjednika bio je još najbolji izbor

al ti slabo pratiš politiku u Cro
pa neznam šta ja tebi ima da objašnjavam

a jedva čekam vrijeme kad će Pusićka bit predsjednica a Čaćić premijer

i da se konačno okrenemo budućnosti

Kliknite za proširenje...

Не пратим ја уопште слабо политику код вас. Прочитај ово па ћеш можда престати са лажима:

Semina Lonèar, predsednica Centra za razvoj demokratije iz Splita ekskluzivno :

„Ako ko treba da doživi katarzu onda je to Hrvatska. U Srbiji egzistira 26 manjina a nisam primetila da je Miloševiæ tokom devedesetih i za vreme bombarodvanja i svih nedaæa, uz milion izbeglica poterivao i uzurpirao stanarska prava nekome ko nije Srbin.“

Uskoro je u Hrvatskoj izricanje presude za 56 optuženih Srba za ratne zloèine, od kojih je osam dostupno sudu. Kada smo pogledali neke optužnice, videli smo da državni tužilac traži dve godine zatvora za Srbina koji je prisljavao Hrvate da preðu preko hrvatske zastave. To je okvalifikovano tako, da su ti Hrvati zbog toga doživili takve traume, da ispada da je gaženje zastave Hrvatske najveæi moguæi zloèin koji je jedan Srbin mogao napraviti! Tako je napravljena optužnica. Znaèi, još imamo pristrasnost kod državnog tužioca, objašanjava za „Korene“ Semina Lonèar, predsednica Centra za razvoj demokratije iz Splita, organizacije koja istražuje ratne zloèine na prostorima Hrvatske i prati suðenja za ratne zloèine koja se odvijaju u Hrvatskoj. Do sada su monitorali suðenja za Vukovar, Osijek, Bjelovar, Karlovac i Šibenik, i jedini sluèaj u kome se do sada sudilo Hrvatima za ratne zloèine, sluèaj Lora u Opštinskom sudu u Splitu. Ostali sudovi u Hrvatskoj sude Srbima.


Da li se u Hrvatskoj optužnice za ratni zloèin piše na osnovu nacionalnosti, to jest, da li je isto krivièno delo za Srbe ratni, a za Hrvate obièan zloèin?

- Ima sluèajeva u kojima je Srbima, koji su recimo krali posuðe iz nekih kuæa, èime su poèinili krivièno delo kraðe, ono okvalifikovano u optužnicama kao ratni zloèin pljaèke i terorisanja. Pritom, Hrvatima koji su èinili ratne zloèine ubijanja, ta se dela prekvlifikuju u obièno klasièno ubistvo, iako postoje dokazi da su to bili ratni zloèini uglavnom prema Srbima, i to smišljeni. Tako smo tražili, da se procesuira šef policije koji je ’92. godine službenom beleškom naredio da se iskljuèe telefoni takozvanoj petoj koloni, to jest 77 obitelji srpske nacionalnosti, jer je to bilo uraðeno namerno, radi deportacije jednog naroda, što je ratni zloèin. On nikada nije procesuiran, a prije par godina kad smo ga prozvali i u javnosti, oglasio se u Slobodnoj Dalmaciji i rekao da se ne sramni toga, i da bi to ponovo uèinio, jer je branio nacionalne interese Hrvatske. U sluèaju Lora sudac je raspravu zapoèeo sa èestitkom hrvatskoj nogometnoj reprezentaciji, koja je negde igrala neku utakmicu! Svi su aplaudirali, a sudnica se pretvorila u nakaradnu predstavu. Sudac je doneo oslobaðajuæu presudu za osam hrvatskih policajaca, a u završnoj reèi sud je rekao da ne može verovati iskazu svedoka, Srbinu, jer da je sve taèno što je on isprièao u sudnici, to ni Rambio ne bi preživeo. To je bio komentar jednoga sudca. Sada su u toku suðenja u kojima se sudi Srbima koji se preko Interpolovih poternica isporuèeni Hrvatskoj. Koliko su te optužnice lažne i kako su koncipirane i krivotvorene i neutemeljene dovoljno govori èinjenica da je pre tri meseca u Slavonskoj Požegi na Županijskom sudu na suðenju jednome Srbinu, koji je isporuèen iz Švajcarske za kazneno delo silovanja civila, u Staroj Gradišci, gde je navodno organiziro logor, to jest, bio èlan grupe koja je èuvala logor. Njemu je pripsano da je silovao gospodju od 50 godina. Optužen je na pet godina zatvora, ikao je žrtva sama rekla da je niko nije silovao a niko od svedoka nije potvrdio da je išta od onoga što piše u optužbi istina. Inaèe, dešava se da pozove hrvatska vlast Srbe da se vrate da preuzmu svoje kuæe, a onda samo iznikne optužnica za ratni zloèin. Pratili samo jedan takav sluèaj u kome je jedan Srbin bio optužen za ratni zloèin, jer je uzeo bicikl jednome Hrvatu. To su procesuirali kao pljaèkanje imovine. Jeste, po kaznenom pravu, pljaèkanje za vreme rata jeste ratni zloèin, ali ako je neko nekome uzeo bicikl to je, valjda obièna kraða. On je bio u zatvoru šest meseci. Dakle, doktrina etnièki èiste Hrvatske i dalje živi. Bez obzira koja je bila vlast Raèanova ili Senaderova.

Postoje li u Hrvatskoj dokazi o zloèinima nad Srbima, civilima o kojima se do sada nije ništa znalo? Ko bi trebalo time da se bavi hrvatski ili meðunarodni sudovi?

- Mi smo do sada istražili 980 leševa i sve je poslato državnom odvetniku na procesuiranje, i to su uglavnom bili ritualni zloèini. Recimo, u selu Islam Grèki, ubijena su 42 starca, srpske nacionalnosti, još pre poèetka rata. Glava su im bile odvojene od trupova i nalažene i na po dvadeset metara udaljenosti. Sve se to znalo i tada. Mi samo sada ponovo tu prièu obnavili i tražimo da se pocesurira. To je sve bilo još u maju ’91. godine. U njihovim posmrtnim listovima piše da su oni ili izvršili samoubistvo ili umrli od embolije pluæa ili umrli prirodnom smræu. Isti je sluèaj i sa ubijenim staricama u selu Mažibrade, kod Kistanja, gdje je mrtvozornik zakljuèio da se radi o samoubistvu vješanjem na stablu u dvorište kuæe, iako je jedan od leševa imao 16 prostrijelnih rana. Iako je istraga, zapoèeta 2001. i završena, do danas optužnica nije podignuta, iako su svjedoci dali naznake o identitetima moguæih poèinitelja i vojnoj jedinici hrvatske vojske koja je taj zloèin u operaciji takozvanog èišæenja nakon takozvane «oluje» i uèinila.

Slijedeæi je primjer starica od 86 godina u selu Krièke u èijem smrtnom listu piše da se popela na stablo visoko 2 m, iako je ona bila teško pokretna i ne višeg rasta od 160 cm, te da se objesila.

To samo govori da je rat bio organizovan i da je etnièko èišæenje bilo palnirano. Ovo nisu zloèini koji su bili poèinjeni za vreme ratnih operacija, nego bukavlno pre ratova, ili poslije, nakon što su odavno završeni. To su straci koji su masakrirani nenaoružani i nedužni. A ovo su samo par sela istraženih u dalmatinskom zaleðu. Nismo dalje išli po Hrvatskoj. Ako je Hag kao nepristrasna institucija i koji je osnovan da bi procesuirao zloèine a iste zataškava, iako postoje dokazi da su ih poèinile paravojne hrvatske formacije, onda samo to govori zašto je on osnovan.

Osim što istražujete same ratne zloèine, bavite se i onima koji su podstakli da do njih doðe. Šta ste do sada na tom polju uspeli da uradite i na kakve ste sve dokaze naišli?

- Godine 1993. preko državne televizije Hrvatske, novinarka Silvana Menðušiæ je izveštavala o Srbima koji grantiraju Šibenik. Meðutim, to se ispostavilo kao lažna informacija, koja je drugi dan Srbima, bila ideja- povod da stvarno granatiraju taj grad. Tada je stradalo petoro civila. Mi smo pokrenuli kaznenu prijavu protiv te novinarke, zbog lažnog informisanja i obmanjivanja javnosti i zbog, na posredan naèin poticanja na granatiranje èime je potakla stradanje pet civila. Državni odvjetnik je na našu prijavu dao službeni odgovor u kome je doslovce priznao da je taèno da je informacija, koju je novinarka prenela bila lažna, to jest da je izvestila o lažnom granatiranje, ali da je hrvatska vojska, iz taktièkih razloga takva granatiranja radila širom Hrvatske, jer je to bilo u nacionalnom interesu i taktièkih razloga hrvatske vojske. Drugim reèima, hrvatska vojska bi iscenirala neko granatiranje to jest, postavila eksploziv i zvala TV da snimi lažni napad. Onda bi to prikazala kao granatiranje od strane Srba. Meðutim, to su sve bile laži. UN su imali evidenciju kako se kreæu koje vojne jedinice i gde su na terenu, kakvom tehnikom raspolažu i kakva im je moguænost pucanja, odnosno sa koje udaljenosti mogu ispaliti granate. Staršno je da šibenski županijski državni tužitelj, kome smo podneli prijavu, èak nije ni osporavao da se radilo o lažnom garanatiranju, veæ je doneo odluku da se protiv novinarke i drugih osoba koje su 6. februara 1993.godine, izravno ili neizravno sludelovale u lažnom granatiranju Šibenika ne pokrenut kazneni postupak. Dalje je naveo, da je ocenom svih važnih èinjenica zakljuèeno da hrvatska vojska, postavljanjem i aktiviranjima eksplozivnih naprava od strane struènih osoba, i na dovoljnoj udaljenosti od graðana i stambenih objekata, uz odgovarajuæu zaštitu samog mesta eksplozije, nije izazvala konkretnu opasnost za živote i imovinu ljudi. Sama za sebe mogu da dodam, ovo je raðeno, kao bi svetu pokazali Hrvatsku kao žrtvu navodne agresije. Naš stav je da se inaèe ne radi ni o kakvoj agresiji JNA ili Srbije nad Hrvatskom i Slovenijom, veæ da se radi o agresiji Slovenije i Hrvatske nad saveznim institucijama Jugoslavije, jer JNA je bila vojska priznate države a Zenge i Slovenaèki teritorijalci su bili paravojska bivših republika koje u to vrijeme nisu imale status meðunarodno priznatih država. Prema meðunarodnom pravu oružani napad na legalne institucije neke države smatra se teroristièkim aktom i terorizmom. A Janšina paravojska, koju je prema nama dostupnim neslužbenim informacijama Kuèan naoružavao još od 1989. uz pomoæ Izraela, zauzimanjem granice savezne države – bi prema amerièkoj doktrini – bili teroristi.

Izjavili ste da je Hrvatska planski èistila teritoriju od Srba. Na osnovu èega to trvdite? Zašto mislite da se to dešavalo?

- Tada je bilo vreme državnih izbora i bilo je primirje. Tuðmanova HDZ, da bi objasnila narodu zašto nema ekonomije i zašto se ljudi otpuštaju s posla, odnosno da se ta socijalna strana ne bi videla, je smislila lažna granatiranja, da bi kod hrvatskog naroda izazvala stanje jedinstva, i da bi se u javnosti stvorila slika da æe sve krenuti nabolje kad završi rata. A rat, prema tadašnjoj državnoj propagandi ne može da se završiti dok nas Èetnici granatiraju, jel. To je propagandna mašinerija koja je stalno morala dražati ljude u tenziji rata. Kada bi se ljudi i primirali i etnièki poèeli da saraðuju onda se Hrvatska vešto trudila da se to ne nastavi. Interesanatno je kako naši odvjetnici tumaèe meðunarodno pravo: granatiranje gradova nasumice i bez cilja jeste ratni zloèin protiv civilnog stanovništva. Meðutim ako ciljano nešto uništavate onda to nije ratni zloèin!? Apropo ovoga podneli smo i kaznenu prijavu protiv Hrvatske za iseljavanje 25 hiljada obitelji i oduzimanje stanova ljudima nehrvatske nacionalnosti, koji su uglavnom bili ili pripadnici JNA ili Srbi koji su bili nepodobni za Hrvatske pojmove u to vreme. Samo u Splitu je hiljadu i sto obitelji nasilno izbaèeno iz stanova uz motorne testere, noževe, pretnje. Iskljuèivana im je struja voda i telefon. Ako ni tada nisu hteli da izaðu onda su im noæu na vrata dolazili u grupama po sedam-osam ljudi provaljivali i izbacivali ih napolje. Susedi, Hrvati, nisu „znali“ šta se dogaða. Ništa nisu videli ni èuli. Ali, posle Srba na redu su došli i Hrvati koji su bili – nepodobni. Jedna me je Hrvatica, kojoj se desilo da je izbacuju iz stana zvala da se žali. Pitala sam je: pa gospoðo gde ste bili kada se to Srbima, vašim komšijama dešavalo? A ona mi je na ovo rekla: Pa èujte, oni su ipak Srbi!? Recimo, sudac je srpskoj obitelji odbio stanarsko pravo posle deset godina sudskog porcesa uz obrazloženje da je dotièna obitelj sebi priuštila lukusuz da putuje iz Splita za Beograd ikao je trebala znati da je rat i da æe se zapresti komunikacije i da se neæe moæi vratiti. Oni su, kaže sudac u presudi, tebali znati za vojnu operaciju Maslenica, jer su to svi znali!? Meðutim, taj èovek je ženu vodio u Beograd na VMA gde se leèila od raka, ali sud je presudio da im oduzme stranarsko paravo. Druga presuda tièe se Srbina iz Splita. Njemu je otkazano stanarsko pravo jer je ta obitelj napustila stan zato jer je, kaže sudac, oèekivala da æe se vratiti sa JNA i belim konjima. Dakle, imamo sudaca koji piše u presudi o belim konjima, i rasparavlja o tome da su civili morali znati da æe se desiti vojna operacija.

Smatrate, dakle da je Hrvatska izvršila genocid nad Srbima?

- Danas je Hrvatima nelagodno kada im se kaže da su izvršili genocid nad Srbima. A to se desilo-ako ste na 25.000 stanova uskratili stanarska prava i ljude izvlaèili iz stanova i vodili u logor. I dok su oni, ne svojom voljom sedeli u Lori, logoru, drugi dan pošto bi ih odveli, državni tužilac bi podizao tužbu proptiv njih jer su neopravdano napustili svoje stanove, ili ga nisu koristili šest meseci iz neopravdanih razloga. Tako bi im oduzimali stanarsko pravo dok su oni bili zatvoreni u logoru. Po tim presudama se videlo da su sudci koji su donosili takve presude ustvari bili samo veliki fašisti. Te ’93. i ’94. u Hrvatskoj je tada bila seèa sudaca. Stari iskusni sudci su otpuštani ili penzionisani a dovoðeni su mladi i neiskusni i naravno, antisrpski orjentisani. Nastrojeni Tuðmanovoj teoriji: samo tri do pet odsto Srba u Hrvatskoj. Ne sme ih biti više, jer bi bili remetilaèki faktor. To je formula koja još uvek živi u Hrvatskoj. Kada tražimo da vrate ljude i da im vrate stanove i da se procesuiraju krivci na svaki moguæi naèin Hrvatska eskivira da to radi, što znaèi da Tuðmanova doktrina još uvek živi. Nije onako brutalna, oružjem i granatama, nego se odvija jednim finim administrativnim sudskim putem. Kaže se: mi smo pravna država, trebaju se poštovati odluke suda. Ja kažem: ako su Srbi izašli iz stanova, bez da pominjemo razloge, a uzgred niko nije otišao na izlet, prema èlanu 99 Zakona o stambenim odnosima, koji je tada važio na prostoru èitave Jugoslavije onda je tebalo i Hrvatima iz Krajine, koji su isto otišli ( ne na izlet kao ni Srbi ) da se otkaže stanarsko pravo. Ima i drugih problema. Srbi povratnici kao takvi moraju da uðe u Hravatsku preko UN i moraju se odmah prijaviti policiji, i otiæi na informativni razgovor. Ali ti razgovori nisu bili samo radi utvrðivanja indentiteta, veæ su oni bili nova muèenja koja su trajala po 15, 16 sati. Onda smo mi poèeli da monitoniramo sve informativne razgovore i one sada ne traju duže od pet minuta. Evidentiramo sve, i šaljemo na meðunarodne institucije.

Da li smatrate da hrvatski Srbi, koji su proterani iz Hrvatske imaju sada buduænosot u njoj? Da li ih Hrvatska želi nazada ili ne?

- U petom mesecu su lokalni izbori. U zadarskom zaleðu, meðutim Hrvatska je doseljavanjem Hrvata iz Bosne i Hercegovine kompeltno izmenila predratnu demografsku stukturu iako je, pod pritiskom MZ, usvojila zakon o ustavnim pravima nacionalnih manjina. Èlan pet toga zakona kaže da se ne sme veštaèkim putem menjati struktura autohtonog stanovništva niti da se bilo kakvim radnjama umanji njihov znaèaj nego da se dapaèe mora razvijati njihova kultura i održivost. Hrvatska je u ta èetiri bukovaèka sela u Zadarskom podruèju doselila 3000 bosanskih Hrvata, sagradila im je dvospratne kuæe, uvela struju. To su sada nova naselja koja su nikla na nekadašnjoj Bukovici na kojoj ni pas nije mogao opstati. Za razliku od njih, imamo srpska sela koja su bez struje i vode i porušena gde ljudi žive u straæarama i kokošinjcima. Nisu oni bez struje zato što su sela nenapredna, nego zato što im je stuja ’91. ukinuta tako da oni sada žive u 19. veku, a bosanski Hrvati koji su se naselili žive u 21 stoleæu. Sada se srpski poslanici kod nas bune i kažu: dogodila se deomgrafska promena i mi na izborima neæemo moæi dobiti glasove, odnosono biæe izabrani poslanici koji su veæinom bosanski Hrvati i oni æe odluèivati o našoj sudbini. Mi nismo protiv Hrvata bilo odakle da su, ali oni neæe glasati za potrebe Srba u Hrvatskoj, a njima treba struja, a ne Hrvatima iz Bosne. Ali novinari su to preneli tako kao da Srbi hoæe opet u getoizaciju, a to nije taèno. Katolièki biskup stalno istièe da su bosanski Hrvati najgore prošli, ali èinjenica je da su svi ti Hrvati ušli u Krajinu u srpske kuæe i stanove. Hrvatska je ovim naseljavanjem želela da Krajinu zaštiti od povratka Srba. Meðutim, ti Hrvati sad fale Bosni, sad ih treba malo vratiti i tamo. Sad kad su ti izbori, ti ljudi se sa nekoliko stotina autobusa voza iz Bosne u Hravtsku i natrag. Hrvatskoj znaèi fali stanovništva. Znaèi, moja poruka Mesiæu je da ako ko treba da doživi katarzu onda je to Hrvatska. U Srbiji egzistira 26 manjina. Nisam primetila da je Miloševiæ tokom devedesetih i za vreme bombarodvanja i svih nedaæa, uz milion izbegilca poterivao i uzurpirao stanarska prava nekome ko nije Srbin.

19. april 2006

filatelista:

Mučno mi je više opravdavanje jednog zločina drugim. Ovo nije tema o stradanjima Srba, nego da se nešto nabije Tadiću. Hajmo još malo kopati po kostima, ne da ožalimo ili označimo krivce, pa zvali se oni Čermak, Markač, Gorovina, Dudaković, Orić...
Ne, Tadić, Koštunica i Jovanović su krivci.
A ispod teksta o pobrojanim srpskim žrtvama napiši da su radikali zakon, tu je mesto toj paroli

Kliknite za proširenje...

Ove zlocine smo do sada komentarisali 100 puta ali problem je u tome sto Tadic upetljava Srbiju tamo gde joj nije mesto i to po nalogu drugih, uvelicava jedan zlocin a zanemaruje sve ostale i samim tim se zamera Srbima i onima koji su preziveli te zlocine!

Sama cinjenica da on hoce posebnu deklaracijo o Srebrenici a ne zajednicku za sve zlocine, kao vecina ostalih politickih partija, govori da nalozi stizu od nekog drugog.

To je sustina ove teme gospodine filatelista.

Sorab
može link?

anntaylor:

Ove zlocine smo do sada komentarisali 100 puta ali problem je u tome sto Tadic upetljava Srbiju tamo gde joj nije mesto i to po nalogu drugih, uvelicava jedan zlocin a zanemaruje sve ostale i samim tim se zamera Srbima i onima koji su preziveli te zlocine!

Sama cinjenica da on hoce posebnu deklaracijo o Srebrenici a ne zajednicku za sve zlocine, kao vecina ostalih politickih partija, govori da nalozi stizu od nekog drugog.

To je sustina ove teme gospodine filatelista.

Kliknite za proširenje...

Ne, ja vidim kad god da se otvori tema o stradanjima Srba kojih je bilo u prošlom ratu više nego previše, sledi neka politička poruka. To je suština gospodična "Simpson"
Ako otvaramo temu o stradanjima Bošnjaka pričajmo o tome, ne onda pričati o stradanjima Srba
Kad pričaš o Bratuncu, Oluji, Maslenici, Sisku, Gospiću, "sektoru jug" u "Oluji" pričaj o tome, nema tu Tadića i ostalih, ima koljača i krvnika tih Srba.
Koliko shvatih presudu Suda, tražili su neki oblik deklaracije ili se ja varam?!! Deklaraciju donosi Narodna Skupština. Ona je refleksija stavova i želja ovih građana. Ako bude bilo volje, doneće tu presudu, ako ne, onda neće.
To što neko ne želi da osudi zločin u Srebrenici, već osuđuje sve zločine.
Izvini, ali ja se ne sećam ni u doba "patriotske" većine devedesetih da je skupština osudila i zločine nad Srbima u Bratuncu.
Toliko o deklaracijama.

anntaylor:

Borisu Tadicu i njegovoj familiji zelim sve najbolje kao i svima ostalima ali njemu kao politicaru zelim da se sto brze u korist srpskog naroda povuce iz politike.

Ove podilazece poteze koje radi izmislja neko drugi i Srbija od deklaracije za Srebrenicu nema koristi i Tadic ne treba tamo da se istice nego da na to gleda sa strane posto Srbija sa tim nema nista.


Tadic je jako ljut zbog presude u Hagu posto se deo njegove politike zasniva na tome da je Milosevic vojno harao po BIH.

Kliknite za proširenje...

Predsednik Srbije Boris Tadić ocenio je da je presuda Medjunarodnog suda pravde veoma važna za Srbiju i njene gradjane, jer je utvrdila da Srbija nije sprovodila genocid u BiH.

Medjutim, za sve nas veoma je težak deo presude u kome se konstatuje da Srbija nije preduzela sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid nad bošnjackim stanovništvom u Srebrenici, rekao je Tadić.

Kao deo presude, koji je posebno važan za budućnost Srbije, Tadić je naveo zahtev za momentalno ispunjenje saradnje sa haškim sudom.

http://www.nesradio.com/vijesti.php?vijest=10981&rub=1

TADIĆ NIJE BIO NA VLASTI DOK SE DEŠAVALA SREBRENICA!

filatelista:

Mučno mi je više opravdavanje jednog zločina drugim. Ovo nije tema o stradanjima Srba, nego da se nešto nabije Tadiću. Hajmo još malo kopati po kostima, ne da ožalimo ili označimo krivce, pa zvali se oni Čermak, Markač, Gorovina, Dudaković, Orić...
Ne, Tadić, Koštunica i Jovanović su krivci.
A ispod teksta o pobrojanim srpskim žrtvama napiši da su radikali zakon, tu je mesto toj paroli

Kliknite za proširenje...

I kada zatvoriš temu gde se pored zvaničnog iznose PESNIČKI USKOSTRANAČKI STAVOVI onda kriv moderator