Colonial Fighter
Početnik
- Poruka
- 19
AMERIKANCI opet punim glasom počinju da govore o "kineskoj opasnosti". Potpredsednik SAD Ričard Čejni - za vreme zvanične posete Australiji - ocenio je da forsirano naoružavanje Kine, čija armija je 11. januara (prva u svetu!) uspela da balističkom raketom uništi satelit na 864 kilometra visine, "nije u saglasnosti sa zvaničnim izjavama Pekinga da mu je jedini cilj - mirni preporod zemlje".
Čejni nije poput američkog ministra odbrane, Roberta Gejtsa, Kinu (zajedno sa Rusijom) svrstao među moguće ratne protivnike SAD sa kojima se treba spremati za "veliki rat". Nije bio ni direktan kao državni sekretar SAD Kondoliza Rajs koja se nije ustručavala da kaže:" Naša rastuća strahovanja izazivaju vojna modernizacija Kine i sve veća udarna moć njenih oružanih snaga". Bušva "desna ruka" prvo je pohvalio Peking za ulogu koju je odigrao tokom nedavnih pregovora o severnokorejskom atomskom programu, pa - vezujući svoju kritiku formalno samo za pomenuto obaranje satelita - upozorio: "Neki drugi potezi kineskog rukovodstva šalju nam neke druge, manje dobre poruke. Probe antisatelitskog oružja i povećavanje vojne moći Kine smatramo manje konstruktivnim i suprotnim proklamovanom cilju mirne izgradnje te zemlje".
Indirektno priznajući da je Kina u eksperimentisanju sa antisatelitskim oružjima pretekla i SAD i Rusiju i da uskoro može ugroziti američku kosmičku satelitsku armadu bez koje bi Pentagon bio lišen "pametnih bombi" i "hirurški preciznih" raketnih udara", Čejni je novu zabrinutost Vašingtona podvukao rečima: "Za kineskim uspešnim obaranjem satelita, nema sumnje, stoje godine i godine rada i mislim da su njime iznenadili sve u svetu. Nove kineske antisatelitske rakete nisu pretnja našim satelitima niti protivraketnoj odbrani, ali to mogu postati u budućnosti. Pogotovo s obzirom na mogućnosti koje su nam bile prodemonstrirane 11. januara".
Potpredsednik SAD - očito imajući u vidu da nova "kosmička strategija" njegove zemlje ima zadatak da SAD obezbedi "slobodu delovanjalj u kosmosu" i da ga zatvori za potencijalne protivnike - saopštio je da Vašington i Pentagon zasad ne planiraju da američku protivraketnu odbranu adaptiraju "kineskoj opasnosti". Naglasivši: "Naša PRO je okrenuta prema mogućim opasnostima sa strane Severne Koreje i Irana. Međutim, mi je možemo okrenuti i prema Kini, mada još nemamo ni takve planove ni takve namere".
Donji dom Kongresa SAD obavezao je prajem jula 2005. Džordža Buša da razradi mere za "obuzdavanje rasta vojne moći Kine", polazeći od pretpostavke da se Peking naoružava i sprema da do kraja ove decenije u svoj sastav (bude li trebalo, i silom) vrati Tajvan. I, među prvim potezima bilo je: prisiljavanje Izraela, Francuske, Velike Britanije, Nemačke i Češke da prestanu da bilo čime pomažu modernizaciju kineske armije. Krajem 2005. tadašnji ministar odbrane Donald Ramsfeld započeo je kampanju sumnjičenja Kine da triput više ulaže u armiju i njeno naoružavanje nego što oficijelno priznaje (da su njeni vojni rashodi pre dve godine, recimo, bili 90 a ne 29,6 milijardi dolara).
Ta kampanja ne prestaje sve do danas, a u međuvremenu je Bela kuća optužila Moskvu i Peking da potajno rade na "istiskivanju SAD iz Azije".
TAJVAN PRAVI CILj
Vojni ekspert iz Hongkonga Endrju Čan američku zabrinutost i Čejnijevo istupanje objasnio ovako: "Tajvan je pravi cilj Kine u ovoj fazi. Ona sada prema Tajvanu ima okrenuto oko 700 raketa, ali joj za sigurnu "operaciju ujedinjenja" nedostaje veća i moćnija ratna mornarica, bez koje bi mogla jedino da raketira i ostvro i drži ga u blokadi. Ali, već 2010. godine će se i SAD i Tajvan suočiti sa savršeno novom kineskom armijom, sa mnoštvom modernih velikih ratnih brodova i podmornica. Sa armijom spremnom za sve izazove i zadatke".
Čejni nije poput američkog ministra odbrane, Roberta Gejtsa, Kinu (zajedno sa Rusijom) svrstao među moguće ratne protivnike SAD sa kojima se treba spremati za "veliki rat". Nije bio ni direktan kao državni sekretar SAD Kondoliza Rajs koja se nije ustručavala da kaže:" Naša rastuća strahovanja izazivaju vojna modernizacija Kine i sve veća udarna moć njenih oružanih snaga". Bušva "desna ruka" prvo je pohvalio Peking za ulogu koju je odigrao tokom nedavnih pregovora o severnokorejskom atomskom programu, pa - vezujući svoju kritiku formalno samo za pomenuto obaranje satelita - upozorio: "Neki drugi potezi kineskog rukovodstva šalju nam neke druge, manje dobre poruke. Probe antisatelitskog oružja i povećavanje vojne moći Kine smatramo manje konstruktivnim i suprotnim proklamovanom cilju mirne izgradnje te zemlje".
Indirektno priznajući da je Kina u eksperimentisanju sa antisatelitskim oružjima pretekla i SAD i Rusiju i da uskoro može ugroziti američku kosmičku satelitsku armadu bez koje bi Pentagon bio lišen "pametnih bombi" i "hirurški preciznih" raketnih udara", Čejni je novu zabrinutost Vašingtona podvukao rečima: "Za kineskim uspešnim obaranjem satelita, nema sumnje, stoje godine i godine rada i mislim da su njime iznenadili sve u svetu. Nove kineske antisatelitske rakete nisu pretnja našim satelitima niti protivraketnoj odbrani, ali to mogu postati u budućnosti. Pogotovo s obzirom na mogućnosti koje su nam bile prodemonstrirane 11. januara".
Potpredsednik SAD - očito imajući u vidu da nova "kosmička strategija" njegove zemlje ima zadatak da SAD obezbedi "slobodu delovanjalj u kosmosu" i da ga zatvori za potencijalne protivnike - saopštio je da Vašington i Pentagon zasad ne planiraju da američku protivraketnu odbranu adaptiraju "kineskoj opasnosti". Naglasivši: "Naša PRO je okrenuta prema mogućim opasnostima sa strane Severne Koreje i Irana. Međutim, mi je možemo okrenuti i prema Kini, mada još nemamo ni takve planove ni takve namere".
Donji dom Kongresa SAD obavezao je prajem jula 2005. Džordža Buša da razradi mere za "obuzdavanje rasta vojne moći Kine", polazeći od pretpostavke da se Peking naoružava i sprema da do kraja ove decenije u svoj sastav (bude li trebalo, i silom) vrati Tajvan. I, među prvim potezima bilo je: prisiljavanje Izraela, Francuske, Velike Britanije, Nemačke i Češke da prestanu da bilo čime pomažu modernizaciju kineske armije. Krajem 2005. tadašnji ministar odbrane Donald Ramsfeld započeo je kampanju sumnjičenja Kine da triput više ulaže u armiju i njeno naoružavanje nego što oficijelno priznaje (da su njeni vojni rashodi pre dve godine, recimo, bili 90 a ne 29,6 milijardi dolara).
Ta kampanja ne prestaje sve do danas, a u međuvremenu je Bela kuća optužila Moskvu i Peking da potajno rade na "istiskivanju SAD iz Azije".
TAJVAN PRAVI CILj
Vojni ekspert iz Hongkonga Endrju Čan američku zabrinutost i Čejnijevo istupanje objasnio ovako: "Tajvan je pravi cilj Kine u ovoj fazi. Ona sada prema Tajvanu ima okrenuto oko 700 raketa, ali joj za sigurnu "operaciju ujedinjenja" nedostaje veća i moćnija ratna mornarica, bez koje bi mogla jedino da raketira i ostvro i drži ga u blokadi. Ali, već 2010. godine će se i SAD i Tajvan suočiti sa savršeno novom kineskom armijom, sa mnoštvom modernih velikih ratnih brodova i podmornica. Sa armijom spremnom za sve izazove i zadatke".
