Otkuda tako neobično ime tako neobičnoj kneževini?
Sam Nikola Vasojević tvrdio je da se vasojevićka plemena po planini Kom zovu Holmija, što znači Brda. Reč holm, po svoj prilici, izvedena je po ugledu na tumačenje crkveno-slovenskog ruskog jezika, i znači isto što i hum - uzvišenje na ravnini, brdo ili planina.
A ko je bio čovek koji je pokušao da između Crne Gore i Kneževine Srbije osnuje posebnu državicu? Samozvanac, avanturista ili istinski borac za dobro svog naroda?
Protivurečni su podaci o poreklu, rođenju i prvim godinama života Nikole Vasojevića. Istoričar Ljubomir Durković-Jakšić, ustudiji "Srbijansko-crnogorska saradnja (1830-1851)", upoređujući podatke iz knjiga, novina i dokumenata sa neposrednim svedočenjem potomaka, navodi da je Nikola rođen u selu Lopatama u Vasojevićima, 1797. godine. Otac mu se zvao Staniša, a mati Jovana. Nikolina majka posle Stanišine smrti vratila se u svoj rodni kraj Gornju Moraču i tamo se udala za nekog Grigora Radonića, a kada su se Trebješani, 1804. godine, preselili u Rusiju, sa njima je otišao i Radonić i sa sobom poveo malog Nikolu. Vasojević je završio školovanje u kadetskom korpusu u Petrogradu, kao inženjerijski oficir službovao je u Rusiji 12 godina i dogurao je do čina kapetana. Kako su Trebješani u Rusiji često menjali svoja imena i prezimena, Nikola se, po očuhu, nazvao Gligorov Radonič. Tamo je i njegova majka dobila ime Ana, a i ime njegovog oca Staniše promenjeno je u Mihailo. Drugi su, opet, tvrdili da su Nikolu, kada mu je poginuo otac Staniša, održali radstvenici i da je kao dete otišao u inostranastvo na školovanje, a treći da je Nikola posle očeve smrti pobegao u Kuče, odatle u Austriju, pa u Rusiju, gde se školovao u inženjerijskom korpusu u Odesi.
Nikola Vasojević (Radonić) obreo se, oko 1830. godine, u Carigradu. zbog čega je ovaj inženjer, ruski carski oficir, sa svojom porodicom došao u tursku prestonicu, teško je utvrditi. Navedene su sumnje da je tursko poverenje zadobio time što je sa nekim tajnim planovima prebegao iz Rusije i odmah dobio posao predavača na oficirskoj školi u Carigradu.
U svakom slučaju, Nikoli Vasojeviću, izgleda, i nije bilo tako loše u Carigradu; tamo se on upoznao sa srpskim deputatom Dimitrijem Davidovićem i, po preporuci ondašnjeg ruskog poslanika, srpska deputacija ga je pozvala u Kneževinu Srbiju, kako bi kao vojni inženjer pomagao u utvrđivanju granice između Srbije i Turske. U Srbiji je odmah stekao nove i uticajne prijatelje, ali ga je knez Miloš primio sa podozrenjem. "Ja hoću" rekao mu je Miloš, "da moj inžinjer umje i svinje pasti i planove činiti." Ipak je u Srbiji ostao oko godinu dana, učestvujući u radu komisije za obeležavanje srpsko-turske granice, a onda se, pošto su ga, kako sam kaže, "oblagali" kod kneza Miloša, vratio u Tursku, gde je boravio punih sedam godina kao "general kvartirmajster pri turskim suvoputnim trupama". Iz Bitolja se (pod imenom Nikola Radonić) javlja pismom knezu Milošu izražavajući spremnost da stavi svoje sposobnosti otadžbini ukoliko mu knez "javno ili tajno" poruči, mada mu je i u Turskoj dobro, jer obavlja dužnost "inžinjera i putovoditelja sviju u Evropi turskije dejstvujuščije sila."
Putujući službeno po evropskoj Turskoj, Vasojević odlazi u Prevezu, Skadar, pa u zavičaj - i na Cetinje. Petru II Petroviću Njegošu Vasojević nudi svoje usluge posredovanja (bezuspešnog) kod skadarskog paše; Njegoš prema njemu gaji prijateljstvo i posvećuje mu pesmu u kojoj ga veliča kao srpskog rodoljuba starog kova. Vremenom će se njihovi odnosi pogoršati do otvorenog neprijateljstva, ali tada, 1835. godine,Vasojević je isposlovao da mu Njegoš izda pismenu "gramatu" o plemićkom poreklu. (Njegoš je, inače, i drugima davao slična uverenja, po pravu koje su cetinjske vladike tradicijom nasledile od srpskog patrijarha). Tako je Nikola postao knez Vasojevića, potomak, kako je sam tvrdio, "Sloveno-ostrogorske dinastije". Uradio je kneževski pečat, izveo zanimljivu genealogiju - "rodoslovije Vasojevića koji su živeli u Holmiji", sve do najstarijeg pretka Steva Vasojevića, o kome su se, uz gusle, pevale junačke pesme.
Engleski vicekonzul: kako je, samo u košulji, pobegao za Srbiju
Da bi umanjili uticaj Rusije na Tursku, koja je Osmansko carstvo držala u snažnom zagrljaju, Englezi su se rastrčali po Balkanskom poluostrvu. Posebnu pažnju posvetili su srpskim zemljama pod Turcima, naročitu Kneževini Srbiji, u kojoj je, 1837. godine, za generalnog konzula (bez pitanja Porte) postavljen pukovnik Hoyes, s tim da se za Bosnu, Albaniju i Bugarsku postave vicekonzuli. Hoyes dolazi knezu Milošu u Beograd, a engleski ambasador u Carigradu, lord Ponsonbi, imenuje kneza Nikolu Vasojevića za vicekonzula u Novom Pazaru i to za provincije: Bosnu, Hercegovinu i Albaniju.
Tako je Vasojević, konačno, dobio priliku da se bavi "visokom politikom". Ali, kada je, sredinom leta 1938. godine, stigao u Novi Pazar, tu ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Iako do tada, ni kasnije, nikada nije javno delovao protiv turskih vlasti, sada se našao okružen mržnjom novopazarskih muslimana. Rašireni su glasovi da je te predele sultan prodao Englezima i da je Vasojević došao da preuzme vlast. Pretili su mu da će ga iseći na komade, a muselim je naredio muslimanima i hrišćanima da sa njima ne opšte. A kada su mu naoružani Turci naredili da u roku od 20 časova ode iz novog Pazara, jer "oni neće dopustiti da on održava vezu sa knezom Milošem i da razvija zastavu nevernog kralja engleskog", Vasojević je, jedne jesenje noći, "samo u košulji i ogrnut kabanicom" prebegao u Kneževinu Srbiju.
U Beogradu su Vasojevića pritisle nove nevolje. Engleski generalni konzul Hoyes nije mogao da mu pomogne. Njemu je neko prikucao cedulju na kojoj je pisalo: "Oj, Oyesu, iglezni konzule, čuj dobro što ti se govori! Prođi se ti srbskih poslova, jer ćeš gore proći nego tvoj ortak Vasojević!..." Saznalo se, naime, da knez Miloš daje Englezu informacije o Bosni; ruski i auastrijski konzuli i beogradski paša proturili su onda glasove da je Hoyes kriv za događaje u turskim provincijama i engleskom konzulu nije preostalo ništa drugo nego da pobegne u Zemun.
Vasojević se našao u teškoj materijalnoj situaciji. Da bi se nekako izvukao iz bede, molio je Namesništvo i sovjet da mu dodele novčanu pozajmicu. U molbi je isticao da je "plemić koji je svoje pero, šestar i sablju ponudio Kneževini Srbiji", a pozajmica mu je neophodna da bi lično otišao u London i tamo naplatio svoja, devet puta ponavljana, potraživanja nadoknade za svoj rad i pretrpljenu štetu u Novom Pazaru. Pomoć iz državne kase nije mu dodeljena. Preporučeno je da mu pomogne "neki privatnik, kao čoveku Srbinu i hristijaninu." Vasojević se tada obraća komandantu Petrovaradina sa molbom da austrijske vlasti pomognu bar njegovoj porodici dok se on ne vrati iz Londona, ali nije poznato da li je i ovaj njegov zahtev naišao na razumevanje.
:razz: