Samanta_
Iskusan
- Poruka
- 6.229
Porodici rekli da je poginuo
Pisma koja sam pisao u Nemačkoj nisu isporučena mojim roditeljima, kaže Boban Milenković, jedan od dvojice vojnika koji su bili zatvoreni u tajnom zatvoru u američkoj bazi u Manhajmu
Boban Milenković u vojsci
Boban Milenković iz Vranja, koji je u proleće 1999. godine zarobljen od albanskih terorista i od 13. aprila do 18. maja bio u logorima u Albaniji i u tajnom zatvoru u američkoj i NATO bazi u Manhajmu u Nemačkoj, i njegov kolega iz ćelije istog kazamata Šefko Tairović, vojnik zarobljenik iz Niša, imali su sreće da im se posle dvadesetodnevnog mučenja, fizičke i psihičke torture ukaže zračak nade. Nagoveštena im je sloboda.
Ali, nije išlo lako, - priča Milenković. - Kada su nam makedonski prevodioci rekli da smo u američkom zatvoru u Nemačkoj bilo mi je malo lakše, ali strepnja nije nestala. Iako su sa mnom mnogo humanije i ljudski postupali, dobijao sam vodu i hranu, iako nije bilo batina kakvim sam mučen i maltretiran prvih dana u zarobljeništvu, stalno sam imao osećaj da su i teroristi OVK tu negde blizu, mislio da sam da sam i dalje u šiptarskim rukama. Nikako nisam mogao da se oslobodim straha, jer mi je pre tog leta avionom u nepoznato nekoliko puta nož držan pod grlom, a cev od pištolja nabijana u usta. Saznanje da sam u Nemačkoj donelo je olakšanje, ali neizvesnost je potrajala još nekoliko predugih dana, sve do trenutka kada su mi makedonski prevodioci rekli, naravno u velikoj tajnosti, da su na jugu Srbije prema granici sa Makedonijom zarobljena trojica američkih pilota i da se vode tajni pregovori sa našim vlastima o razmeni. Da Šefko i ja budemo razmenjeni za Amerikance...
Tada se i prestalo se saslušavanjem srpskih vojnika zarobljenika, ali njima i dalje nije dozvoljavan nikakav kontakt sa Srbijom, rodbinom, s bilo kim.
Pet pisama roditeljima
– Napisao sam pet pisama roditeljima, jer su mi iz Međunarodnog Crvenog krsta obećali da će ih proslediti u Vranje, da će obavestiti moje roditelje da sam živ. I čekao. Nisam spavao ni danju ni noću, sve se pretvorilo u iščekivanje. Onda je jednog dana došao oficir u pratnji dvojice vojnika i doneo Šefku i meni naše vojničke uniforme. Ništa nije rekao, samo nam ih je bacio i zatražio da mu vratimo zatvorska odela. Kad smo se presvukli, odveli su nas u prostoriju gde su bili neki visoki oficiri, bili su tu i Makedonci. Ponovo je počelo ispitivanje, uz uvrede i ponižavanja, kao da nismo ljudi, nego životinje. Na kraju jedan od njih rekao da će nas pustiti. Ali, uopšte nisu pominjali prebacivanje u Srbiju, već su nam nudili da ostanemo u nekoj od zemalja Zapadne Evrope, koju sami izaberemo, da nas prebace ako hoćemo u Južnu Ameriku. Stalno su ponavljali da je suludo da se vraćamo u Srbiju, gde je rat, gde se gine, gde ljudi i objekti stradaju svakodnevno pod bombama. Ni Šefko, ni ja nismo pristali. Tražili smo samo da nas prebace u Srbiju.
Boban Milenković i Šefko Tairović su avionom prebačeni iz baze u Manhajmu do aerodroma u Budimpešti, a potom vojnom kampanjolom do jugoslovensko-mađarske granice, kod Subotice.
– Kad sam ugledao tablu s natpisom SR Jugoslavija mislio sam da ću da presvisnem od sreće. Ponadao sam da ću već istoga dana stići u Vranje, da zagrlim majku i oca, dve moje sestre. Ali, prevario sam se. Odvezeni smo u Beograd i, mislim da je to bila služba Državne bezbednosti, pravo na saslušanje. Nisam mogao da verujem. Opet sve ispočetka. Sada su me saslušavali naši ljudi, ali nisam mogao da shvatim zašto. Tražili su da im ispričam šta sam priznao, koje sam vojne tajne i pojedinosti priznao. Ponavljao sam da niti sam nešto priznao, niti sam bilo šta znao da bih bio od koristi onima koji su nas mučili u zatvoru. Jedan od onih koji su me toga dana, ali i sutradan saslušavali ponavljao mi je kao papagaj: „Imam ja sve informacije o tome šta si pričao, obavestili su nas o tvom ponašanju... Samo ti meni ispričaj sve po redu.” Kada su videli da nemam šta da priznam i pričam, odvezli su nas u hotel „Bristol”, gde smo prenoćili. Molio sam, preklinjao da mi omoguće telefonski razgovor s roditeljima. Nisu dozvoljavali. Ispred vrata naše sobe bila je postavljena vojna i policijska straža. Sutradan su nas opet ispitivali celog dana, a uveče ponovo odveli u „Bristol”. Narednog dana, međutim, odvezli su nas do autobuske stanice u Beogradu, kupili nam karte, tutnuli u ruke potvrde da smo preuzeti kao zarobljenici i dali objave da možemo da putujemo, Šefko do Niša, ja do Vranja. Na autobuskoj stanici u Nišu poslednji put sam video Šefka. Ispričao mi je da će verovatno kada se oporavi otići u inostranstvo, imao je braću na Zapadu. Pozdravili smo se, zagrlili...
Tog, 21. maja 1999. godine, tačno posle 38 dana provedenih u zarobljeništvu i putovanjima od Kiošara do Tirane, potom za Nemačku, pa Budimpeštu i prebacivanja u Srbiju, Boban Milenković konačno je stigao u svoje Vranje.
– Kad sam se pojavio u dvorištu zgrade gde su stanovali roditelji i sestre, kao da se pojavila avet. Bio je to pravi šok za majku Miroslavu, oca Dragoljuba, sestre Danijelu i Gabrijelu, za rodbinu, susede... Nisam ni znao da su me oni već oplakali i prežalili, da im je iz moje jedinice javljeno da sam ubijen. Jedva da sam shvatio šta se zbiva. Majka i otac su neprestano plakali. Saznao sam kasnije da je jedan moj kolega iz jedinice svojoj majci javio da sam nestao na Košarama, a ona je pozvala moju majku i rekla joj da sam ubijen. Uzalud su moji roditelji, dok se nisam pojavio živ pred kućom, obijali pragove i obilazili vojne i druge organe, Crveni krst, međunarodne humanitarne organizacije i tražili bar nekakav trag o meni. Ni od koga nisu dobili nijednu informaciju.
Hitan poziv iz vojske
Bobanovi roditelji nisu dobili nijedno pismo iz Nemačke!?!
– Ni danas ne mogu da shvatim ko je, zašto i iz kojih razloga sakrio moja pisma. Posle dva dana odmora kod kuće otišao sam na preglede kod neurologa, neuropsihijatara i psihologa. Svi su mi preporučivali najmanje dva meseca odmora. Umesto toga već posle deset dana, 31. maja – iako sam bio iscrpljen i u Vranje sam se vratio sa 15 kilograma manje nego što sam imao kada sam otišao u vojsku, iako se nisam oporavio – dobio sam hitan poziv iz Vojnog odseka. Otišao sam tamo i naređeno mi je da moram da doslužim vojni rok. Pošteđen sam toliko što me nisu poslali na ratište, ostao sam u Vojnom odseku... I, jednog dana, dok sam spremao ormar u jednoj kancelariji, pronađem paket koji je odnekud donet dan ranije i u njemu sva moja pisma koja sam pisao roditeljima. Stigla su znači pisma u Srbiju i Vranje, ali neko je odlučio da se ne isporuče mojim roditeljima. Tužno, zaista nemam reči.
Bobanovi roditelji Dragoljub, rođen 1949, i majka Miroslava, rođena 1951. godine, dotle zdravi i u punoj snazi, teško su podneli sve što se događalo sa njihovim sinom. I informacije da je ubijen, i neverica, neizvesnost uz nadu da ipak nije tako, lutanje od službi do službe vojske i države da makar nešto saznaju, sve to se veoma loše i tragično odrazilo po njihovo zdravlje.
– Otac je već posle nekoliko meseci nakon prestanka bombardovanja doživeo izliv krvi u mozak, i ubrzo preminuo. Bilo je to na početku 2000. godine. Ostao sam sam sa mlađom sestrom i majkom koja se u međuvremenu teško razbolela. Starija sestra se bila udala. Oženio sam se Daliborkom, dobili smo kćer Emiliju, koja sada ima četiri godine. Nedugo posle moje ženidbe umrla je i majka. Živim u kući koji smo sagradili, sa suprugom, kćerkicom i sestrom Gabrijelom od 23 godine, studentom...
Odlučio je Boban Milenković da prekine skoro osmogodišnje ćutanje. Da ispriča šta mu je život doneo. I rešio – da potraži pravdu.
– Nadam se da će i Evropski parlament u Strazburu, i Brisel, i svi drugi fondovi za humanitarno pravo, odbori za ljudska prava, nevladine i druge humanitarne organizacije shvatiti šta se sve radilo, a možda i sada radi na tlu Evrope. I da nas zaštiti. Nas nedužne, krive jedino zbog toga što smo Srbi. Da nas, koji smo prošli put do pakla i nazad i ostali živi, da brojne mrtve vojnike i civile ubuduće zaštiti od te velike američke i svakolike druge razvijene i lažne demokratije, koja zna samo za jezik nasilja i oružja. Da, ako ništa drugo, kažu svetu ko je u proleće 1999. godine pod krilima tog „Milosrdnog anđela” bio žrtva...
Toma Todorović
(Kraj)
Pisma koja sam pisao u Nemačkoj nisu isporučena mojim roditeljima, kaže Boban Milenković, jedan od dvojice vojnika koji su bili zatvoreni u tajnom zatvoru u američkoj bazi u Manhajmu
Boban Milenković u vojsci
Boban Milenković iz Vranja, koji je u proleće 1999. godine zarobljen od albanskih terorista i od 13. aprila do 18. maja bio u logorima u Albaniji i u tajnom zatvoru u američkoj i NATO bazi u Manhajmu u Nemačkoj, i njegov kolega iz ćelije istog kazamata Šefko Tairović, vojnik zarobljenik iz Niša, imali su sreće da im se posle dvadesetodnevnog mučenja, fizičke i psihičke torture ukaže zračak nade. Nagoveštena im je sloboda.
Ali, nije išlo lako, - priča Milenković. - Kada su nam makedonski prevodioci rekli da smo u američkom zatvoru u Nemačkoj bilo mi je malo lakše, ali strepnja nije nestala. Iako su sa mnom mnogo humanije i ljudski postupali, dobijao sam vodu i hranu, iako nije bilo batina kakvim sam mučen i maltretiran prvih dana u zarobljeništvu, stalno sam imao osećaj da su i teroristi OVK tu negde blizu, mislio da sam da sam i dalje u šiptarskim rukama. Nikako nisam mogao da se oslobodim straha, jer mi je pre tog leta avionom u nepoznato nekoliko puta nož držan pod grlom, a cev od pištolja nabijana u usta. Saznanje da sam u Nemačkoj donelo je olakšanje, ali neizvesnost je potrajala još nekoliko predugih dana, sve do trenutka kada su mi makedonski prevodioci rekli, naravno u velikoj tajnosti, da su na jugu Srbije prema granici sa Makedonijom zarobljena trojica američkih pilota i da se vode tajni pregovori sa našim vlastima o razmeni. Da Šefko i ja budemo razmenjeni za Amerikance...
Tada se i prestalo se saslušavanjem srpskih vojnika zarobljenika, ali njima i dalje nije dozvoljavan nikakav kontakt sa Srbijom, rodbinom, s bilo kim.
Pet pisama roditeljima
– Napisao sam pet pisama roditeljima, jer su mi iz Međunarodnog Crvenog krsta obećali da će ih proslediti u Vranje, da će obavestiti moje roditelje da sam živ. I čekao. Nisam spavao ni danju ni noću, sve se pretvorilo u iščekivanje. Onda je jednog dana došao oficir u pratnji dvojice vojnika i doneo Šefku i meni naše vojničke uniforme. Ništa nije rekao, samo nam ih je bacio i zatražio da mu vratimo zatvorska odela. Kad smo se presvukli, odveli su nas u prostoriju gde su bili neki visoki oficiri, bili su tu i Makedonci. Ponovo je počelo ispitivanje, uz uvrede i ponižavanja, kao da nismo ljudi, nego životinje. Na kraju jedan od njih rekao da će nas pustiti. Ali, uopšte nisu pominjali prebacivanje u Srbiju, već su nam nudili da ostanemo u nekoj od zemalja Zapadne Evrope, koju sami izaberemo, da nas prebace ako hoćemo u Južnu Ameriku. Stalno su ponavljali da je suludo da se vraćamo u Srbiju, gde je rat, gde se gine, gde ljudi i objekti stradaju svakodnevno pod bombama. Ni Šefko, ni ja nismo pristali. Tražili smo samo da nas prebace u Srbiju.
Boban Milenković i Šefko Tairović su avionom prebačeni iz baze u Manhajmu do aerodroma u Budimpešti, a potom vojnom kampanjolom do jugoslovensko-mađarske granice, kod Subotice.
– Kad sam ugledao tablu s natpisom SR Jugoslavija mislio sam da ću da presvisnem od sreće. Ponadao sam da ću već istoga dana stići u Vranje, da zagrlim majku i oca, dve moje sestre. Ali, prevario sam se. Odvezeni smo u Beograd i, mislim da je to bila služba Državne bezbednosti, pravo na saslušanje. Nisam mogao da verujem. Opet sve ispočetka. Sada su me saslušavali naši ljudi, ali nisam mogao da shvatim zašto. Tražili su da im ispričam šta sam priznao, koje sam vojne tajne i pojedinosti priznao. Ponavljao sam da niti sam nešto priznao, niti sam bilo šta znao da bih bio od koristi onima koji su nas mučili u zatvoru. Jedan od onih koji su me toga dana, ali i sutradan saslušavali ponavljao mi je kao papagaj: „Imam ja sve informacije o tome šta si pričao, obavestili su nas o tvom ponašanju... Samo ti meni ispričaj sve po redu.” Kada su videli da nemam šta da priznam i pričam, odvezli su nas u hotel „Bristol”, gde smo prenoćili. Molio sam, preklinjao da mi omoguće telefonski razgovor s roditeljima. Nisu dozvoljavali. Ispred vrata naše sobe bila je postavljena vojna i policijska straža. Sutradan su nas opet ispitivali celog dana, a uveče ponovo odveli u „Bristol”. Narednog dana, međutim, odvezli su nas do autobuske stanice u Beogradu, kupili nam karte, tutnuli u ruke potvrde da smo preuzeti kao zarobljenici i dali objave da možemo da putujemo, Šefko do Niša, ja do Vranja. Na autobuskoj stanici u Nišu poslednji put sam video Šefka. Ispričao mi je da će verovatno kada se oporavi otići u inostranstvo, imao je braću na Zapadu. Pozdravili smo se, zagrlili...
Tog, 21. maja 1999. godine, tačno posle 38 dana provedenih u zarobljeništvu i putovanjima od Kiošara do Tirane, potom za Nemačku, pa Budimpeštu i prebacivanja u Srbiju, Boban Milenković konačno je stigao u svoje Vranje.
– Kad sam se pojavio u dvorištu zgrade gde su stanovali roditelji i sestre, kao da se pojavila avet. Bio je to pravi šok za majku Miroslavu, oca Dragoljuba, sestre Danijelu i Gabrijelu, za rodbinu, susede... Nisam ni znao da su me oni već oplakali i prežalili, da im je iz moje jedinice javljeno da sam ubijen. Jedva da sam shvatio šta se zbiva. Majka i otac su neprestano plakali. Saznao sam kasnije da je jedan moj kolega iz jedinice svojoj majci javio da sam nestao na Košarama, a ona je pozvala moju majku i rekla joj da sam ubijen. Uzalud su moji roditelji, dok se nisam pojavio živ pred kućom, obijali pragove i obilazili vojne i druge organe, Crveni krst, međunarodne humanitarne organizacije i tražili bar nekakav trag o meni. Ni od koga nisu dobili nijednu informaciju.
Hitan poziv iz vojske
Bobanovi roditelji nisu dobili nijedno pismo iz Nemačke!?!
– Ni danas ne mogu da shvatim ko je, zašto i iz kojih razloga sakrio moja pisma. Posle dva dana odmora kod kuće otišao sam na preglede kod neurologa, neuropsihijatara i psihologa. Svi su mi preporučivali najmanje dva meseca odmora. Umesto toga već posle deset dana, 31. maja – iako sam bio iscrpljen i u Vranje sam se vratio sa 15 kilograma manje nego što sam imao kada sam otišao u vojsku, iako se nisam oporavio – dobio sam hitan poziv iz Vojnog odseka. Otišao sam tamo i naređeno mi je da moram da doslužim vojni rok. Pošteđen sam toliko što me nisu poslali na ratište, ostao sam u Vojnom odseku... I, jednog dana, dok sam spremao ormar u jednoj kancelariji, pronađem paket koji je odnekud donet dan ranije i u njemu sva moja pisma koja sam pisao roditeljima. Stigla su znači pisma u Srbiju i Vranje, ali neko je odlučio da se ne isporuče mojim roditeljima. Tužno, zaista nemam reči.
Bobanovi roditelji Dragoljub, rođen 1949, i majka Miroslava, rođena 1951. godine, dotle zdravi i u punoj snazi, teško su podneli sve što se događalo sa njihovim sinom. I informacije da je ubijen, i neverica, neizvesnost uz nadu da ipak nije tako, lutanje od službi do službe vojske i države da makar nešto saznaju, sve to se veoma loše i tragično odrazilo po njihovo zdravlje.
– Otac je već posle nekoliko meseci nakon prestanka bombardovanja doživeo izliv krvi u mozak, i ubrzo preminuo. Bilo je to na početku 2000. godine. Ostao sam sam sa mlađom sestrom i majkom koja se u međuvremenu teško razbolela. Starija sestra se bila udala. Oženio sam se Daliborkom, dobili smo kćer Emiliju, koja sada ima četiri godine. Nedugo posle moje ženidbe umrla je i majka. Živim u kući koji smo sagradili, sa suprugom, kćerkicom i sestrom Gabrijelom od 23 godine, studentom...
Odlučio je Boban Milenković da prekine skoro osmogodišnje ćutanje. Da ispriča šta mu je život doneo. I rešio – da potraži pravdu.
– Nadam se da će i Evropski parlament u Strazburu, i Brisel, i svi drugi fondovi za humanitarno pravo, odbori za ljudska prava, nevladine i druge humanitarne organizacije shvatiti šta se sve radilo, a možda i sada radi na tlu Evrope. I da nas zaštiti. Nas nedužne, krive jedino zbog toga što smo Srbi. Da nas, koji smo prošli put do pakla i nazad i ostali živi, da brojne mrtve vojnike i civile ubuduće zaštiti od te velike američke i svakolike druge razvijene i lažne demokratije, koja zna samo za jezik nasilja i oružja. Da, ako ništa drugo, kažu svetu ko je u proleće 1999. godine pod krilima tog „Milosrdnog anđela” bio žrtva...
Toma Todorović
(Kraj)
