Григорије Јефимович Распућин

?

*+*+*+*+*

Veoma poznat
Poruka
11.319
GRIGORIJ JEFIMOVIČ – RASPUĆIN

rasputin3.jpg


U decembru 1916. godine, naduveno, kastrirano telo jednog muškarca izvučeno je iz ledene reke Neve u Petrogradu. Čim je vest o identitetu mrtvog čoveka procurila, naslovi ruskih novina prosto su boli oči, ,NEMA VIŠE GRIGORIJA RASPUĆINA!" Ljudi svih životnih dobi, kako bogati tako siromašni, slavili su smrt "ludog kaluđera" koji se podigao iz najnižeg društvenog sloja da bi postao možda najomraženiji čovek u Rusiji. Umešan u ubistva, korupciju, mučenja i egzekucije, Raspućin je bio instrument za brisanje 300 godina stare dinastije Romanov iz istorije, i promenu istorije Rusije zauvek. Sa Prvim svetskim ratom u pozadini, početnim znacima i ranim klicama revolucije, polupismeni sibrski mistik imao je zlokobnu, gotovo hipnotičku moć nad poslednjim carem i cancom Rusije, Nikolajem II, i njegovom suprugom Aleksandrom.

Doživljavan kao svetac, kao grešnik i kao đavo od onih koji su ga znali, Grigorij Jefimovič rođen je 1869. u seljačkoj porodici u selu Pokrovsko, duboko u ogromnim, slabo naseljenim prostranstvima Sibira.

Neobrazovan – nikada nije išao u školu – mladi Grigorij bio je bukvalno nepismen. Bio je, međutim, neotesan i lascivan, pijanac, svađalica i lopov, i zato je i dobio ime "Raspućin" od ruske reči rasputnik, što znači raspusni ili amoralan čovek.

Pa ipak, njegov će se život promeniti zauvek kada je, posle posete manastiru na Uralu, "spoznao Božansku milost", kako je sam svojim rečima opisao epifaniju. Tamo je bio i fasciniran ruskom pravoslavnom verom, i istovremeno otkrio svoju sposobnost da smiruje ljude koji su bili nesrećni, i da predviđa budućnost. Ostavio je piće i duvan, prestao da jede meso, i počeo da se iznuruje strogim postovima. Njegovo preobraćenje u "Božjeg čoveka" zauvek je zapečaćeno kada je otkrio "Khlysty", jednu ekstremnu kvazihrišćansku sektu. O njenom jeretičkom kultu relativno se malo zna, mada se čini da je kombinovala elemente starijih, orgijastičkih paganskih praktikovanja sa strogim oblikom hrišćanstva. "Khlysty" su verovali da čovek jedino aktivnim grešenjem može dosegnuti stanje pročišćenja, i može biti zaista istinski čist. Akcenat je stavljen na pokajanje, ali takođe i na ekstatične zajedničke rituale i plesove koji su često kulminirali divljim seksualnim orgijama u kojima je učestvovala cela grupa.

Bilo da je u pitanju grozničava revnost, rezultat njegove nove vere, ili su u pitanju, pak, bile osnovne ljudske potrebe, tek, mladi Raspućin je smislio podmićivanje žena iz okolnih sela, i čak je imao i kolibu koja je bila podignuta na udaljenom mestu kako bi osigurao tajnovitost i izdvojenost, gde je mogao da da zavodi stotine zaslepljenih mladih devojaka. Njegova vezanost za sektu koja je bila hibrid mistike i erotike nije mu sasvim ubila porodične instinkte. Raspućin se oženio devojkom iz lokalnog mesta po imenu Proskovija, koja mu je rodila dve kćerke, Mariju i Varvaru, i sina Dimitrija. Ipak, nije mu bilo suđeno da dugo igra ulogu odanog oca.

Raspućin je osmislio svoj lik starca, odnosno svetog oca. Poštovanje staraca bilo je duga tradicija u Rusiji, i duboko ukorenjeno u kolektivnu svest. Ustanovljeno vekovima unazad, na dalekim prostorima Ukrajine, Urala i Sibira, ta naklonost prema svetim ljudima, vrlo blizu obožavanju, predstavljala je kamene temeljce ruske vere. Međutim, starac nije bio ni sveštenik ni monah, već, kako je pisao Dostojevski u Braći Karamozovima "neko ko ti uzima dušu, volju, i potčinjava je svojoj. Kada odabereš starca, ti predaješ svoju volju, daješ je njemu u potpunom predavanju, u potpunom samoodricanju." Raspućin će prihvatiti svim srcem to uverenje, i u tome će mu svesrdno pomoći uverenje velikog broja vernih Rusa koji su bili spremni da svoju dušu predaju svetim ljudima.

Raspućin je oberučke prihvaao da zarobi um i dušu prostodušnih vernika, svejedno da li su visoko ili nisko na društvenoj lestvici, da li su bogati ili siromašni, i da ih potčini svojoj volji. Propovedajući veru u spasenje kroz greh, podvlačio je svojoj pastvi koju su u najvećem broju predstavljale žene, da je telesni greh posebno efikasan u dobijanju oprosta od Boga, a time i spasenja. Fiksirajući ih hipnotičkim pogledom – a svi se savremeni izvori slažu oko toga da je Raspućinov pogled bio izuzetno prodoran – on ih je podsticao da se slobodno prepuste iskušenju, nudeći sebe kao sredstvo i jednog i drugog, kao iskušenje i kao pomoć za njihovo propadanje u greh.

Igrajući na kartu opšteg poštovanja staraca, i svojih mističnih moći sugestije i hipnoze, Raspućin je putovao Rusijom propovedajući i predajući se seksualnim uživanjima. Njegovu ogromnu moć volje, veliku fizičku snagu, urađenu bistrinu i seljačku lukavost prirodno je obogaila i gotovo čudesna intuicija. Sve te osobine su se našle a jednom čoveku čija će vitalnost i magnetizam imati snažan uticaj na slabe, a posebno na one čiji su se životi uvek nalazili na ivici između oklevanja u sumnji.

U osvit dvadesetog veka glasovi o jednom izuzetnom starcu počeli su da se probijaju preko granica Sibira. Godine 1903. Raspućin je stigao u Petrograd. U ranim tridesetim godinama, predstavljao je razbarušenu figuru, u crnom kaputu pebačenom preko seljačke košulje, a nogavice pantalona bile su mu uvučene u čizme. Njegova neočešljana i prljava kosa, brada na kojoj su se ponekada videli ostaci hrane odavali su, ostalo je u priči, moćni miris koji je podsećao na miris jarca. No, svejedno, Raspućin je ušao u petrogradsku Teološku akademiju, gde je privukao pažnju oca Jovana Kronštatskog, figure koja je imala ogromni moralni autoritet u Rusiji tog vremena. Uticajni sveštenik daće svoj blagoslov Raspućinu, nazivajući ga "Bogotražiteljem".
 
Međutim, Bog nije bio taj koga je Raspućin tražio. Brzo po dolasku u Petrograd, Raspućin je počeo da okuplja oko sebe grupu plemkinja koje su načule da postoji neobični harizmatični starac, odmah potražile njegovo društvo i, kroz njegovo sirovo vođenje ljubavi, njegov blagoslov. U najvećem broju neobrazovane, osim u društvenim manirima, često praznjikavog duha i luckaste, ili jednostavno dosađujući se u svojim privilegijama i prezaštićenim životima, mnoge od tih žena smatrale su uzbudljivim oduševljenje ovim smrdljivim seljakom. Raspućin je jeo rukama, rastrzao je meso svojim pocrnelim zubima, govorio prostački u njihovom prisustvu, živopisno im opisivao parenje konja kojem je prisustvovao na imanju svoga oca u Sibiru, seksualno ih uzimao brzo i brutalno, neodređeno im mrmljajući uverenost da je "sada, majčice, sve u redu."

rasputin-tyumen.jpg


Grad u koji je Raspućin stigao – prestonica Ruskog carstva još od vremena Petra I Velikog – bio je na početku srebrnog doba, doba koje je obeleženo šokantnim skandalima, ekstremnom seksualnom razularenošću, i dubokom, strasnom verom. Umetnici i intelektualci tog vremena kretali su na putovanja na kojima nisu nalazili samo intelektualna i umetnička otkrića, već i nesputanu seksualnu slobodu čije ih je istraživanje odvelo, i njih i njihove aristokratske pokrovitelje, do eksperimenata kao što su bili pederastija, lezbijstvo i svaka vrsta sadomazohizma. Samoubistvo, ubistvo, opijum i alkohol – sve je to predstavljalo sastavni deo života viših klasa u petrogradskom društvu.

Car Nikolaj i njegova žena nemačkag porekla, nekadašnja princeza Aliks od Hesen-Darmštata, preimenovana po ruskom u Aleksandru ali poznata po imenu Aliks, stvorili su za sebe jedan sasvim drugačiji svet. Odbijajući da živi u Zimskom dvorcu u prestonici, u kojem je dinastija Romanovih živela otkako je završena gradnja, 1762. godine, Aliks je za njih stvorila dom u Aleksandrovoj palati u Carskom selu, koje se nalazilo na pola sata vožnje od Petrograda. Aliks je pokušavala da sa svojom decom i Nikolajem život pretvori u jednu vrstu večne ugodne čajanke, i tako je stvorila za njih svet koji je bio podjednako nezdrav koliko i nestvaran, svet u kojem su vladali verni mediokriteti, ušećerenost i lažne emocije, i koji je imao vrlo malo kontakata sa stvarnošću u njihovoj, sve turbulentnijoj, zemlji. Čudne i vrlo neobične spodobe, obasute carskom milošću, dolazile su i odlazile, ali u stvarnosti ne čineći ništa sem što su izvlačili korist od caričine snažne i najiskrenije vere u šarlatanske iscelitelje i lažne svete ljude.

U početku se carica okretala bogemoljcima isceliteljima i drugim sumnjivim tipovima iz svoje silne želje za sinom. Rodila je četiri kćerke, kćeri Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju, ali u dinastiji Romanov još nije bilo muškog naslednika. U očajanju, carica se obratila doktoru Filipu, čoveku koji je, iako ne bez pristalica u petrogradskom društvu, u svojoj domovini Francuskoj bio u tri navrata osuđen jer se bez dozvole bavio lekarskom praksom. Filip je govorio kako je u stanju da predvidi budućnost, da promeni kurs događaja i da komunicira sa umrlima. Najzad je bio prisiljen da napusti Rusiju posle niza lažnih predviđanja, ali čak i tada carski par bio je tužan zbog njegovog odlaska, iako je on obećao : "Jednoga ćete dana imati još jednog prijatelja kao što sam ja; koji će vam preneti Božje reči".

Aliks je, najzad, 30. jula 1904. godine rodila sina, kome su dali ime Aleksej. U septembru, međutm, kraljevski je par bio ozbiljno zabrinut zbog taga što je beba stalno krvarila iz pupka, i kada je otkriveno da carević boluje od hemofilije, bolesti koja se prenosi po majčinoj liniji, Aliks je verovala da je greh na njoj. Lekari stručnjaci iz cele Evrope mogli su da joj ponude vrlo slabu utehu. Nikolaj i Aliks sa se okrenuli ka dr Zimsarijanu Budmajevu, tibetanskom fitoterapeutu, ali i lažnim i lutajućim "svetim starcima", iskrenim ili lukavim. Ali moderna nauka, tibetanske trave i navodne Božje mantre nisu mogle da izleče dečaka. Carica se još dublje povukla, zatvorivši se u svoju uznemirenost i pogrešno, osećanje krivice.

Raspućin se već bližio sredovečnosti kada je privukao pažnju Nikolaja i Aliks. U Petrogradu je imao grupu sponzora, različitih i neobičnih – od vladike Feofana (koji će ga na kraju proglasiti amoralnim), preko izvesne crnogorske princeze koja je bila bliska sa carskom familijom, do visoko uticajne intimne prijateljice caričine, po imenu Ana Vjarubova, debele žene nikakvog izgleda; rađenja ili kulture ali zapanjujućeg talenta za pozadinske intrige i manipulaciju. Nju samu Raspućin je izvukao iz kome koja je usledila posle jednog incidenta na jahanju, i ona ga je obožavala kao sveca.

Kada su princeze Marija i Anastasija, koje su ranije otkrile doktora Filipa, počele da, uz podršku Ane Vjarubove, Raspućina kuju u zvezde, starac je pozvan u dvor. Datum – 1. novembar 1905. – ostao je zapisan u dnevniku cara Nikolaja: "Popili smo čaj sa Marijom i Tanjom (Tatjanom). Upoznali Božjeg čoveka, iz Tobolsk provincije." Bio je to početak iskrene veze sa čovekom koji će jedini, osim Lenjina, tako direktno, tako katastrofalno uticati na živote Nikolaja, Aliks, i njihove dece.

Tokom nekoliko godina koje su usledile, susreti između Raspućina i carske porodice bili su vrlo retki. U međuvremenu, međutim, njegova je slava rasla u Petrogradu. Čak je i predsednik vlade, Petar Stolipin, koji uopšte nije imao vremena za misticizam i koji će postati jedan od najogorčenijih protivnika ovoga svetog čoveka, pozvao Raspućina da se za njegovu bolesnu kćerku pomoli kraj njenog uzglavlja.

Raspućin je bio egzotična figura u pomodnim salonima ruskog društva. U frenetičnom svetu Petrograda privlačio je žene kao što med privlači pčele. Imao je unutrašnju snaga kojoj je teško bilo odoleti. A tu su bile i njegov oči... Prema Morisu Paleologu, ambasadoru Francuske u Rusiji u to vreme, "celi izraz njegovog lica bio je koncentrisan na oči – svetloplave, tajanstveno iskričave, duboke i fascinantne. Njegov pogled bio je istovremeno i prodoran i milujući, naivan i lukav, direktan a opet zatvoren i dalek. Kada je bio uzbuđen, činilo se da su mu zenice magneti."

Dok se slava a Raspućinu širila, istovremeno su počele da dopiru i glasine koje su ga pratile iz Sibira, odakle je potekao. Oreol uznemirujućih priča o neverovatnim erotskim avanturama i orgijama privukle su strasnu maštu aristokratije, i njoj bliske sitne buržoazije. Raspućin je i sam prepričavao neke od svojih priča – dok su mu slava i uticaj rasli, neotesani mužik (ruski seljak) uživao je u razmetljivom razglašavanju tajni.

Uprkos smradu skandala koji je išao svuda za njim, carska familija je nastavila da se sreće sa Raspućinom – iako samo privatno. U maloj kamenoj kući u Carskom selu koja je pripadala odanoj Ani Vjarubovoj, Nikolaj i Aliks će dolaziti da ga slušaju, potpuno poneseni rečima svetog čoveka. On je donosio utehu svojim umirujućim razgovorima, i predviđanjima da će sve muke i nevolje uskom nestati.
 
Pri kraju 1907. godine, mladi carević Aleksej počeo je da krvari, i Raspućin je prvi put pozvan da bude uz njega. Na opšte zaprepašćenje, njegovo je prisustvo potpuno smirilo dečaka, a unutrašnje krvarenje se usporilo i na kraju potpuno prestalo. Carevićeva bolest fatalno je zauvek vezala carevu porodicu i slavnog starca. Za Aliks, Raspućin je bio iskreni vernik, čovek sa molitvama na usnama, nesvestan sebe, čovek koji na svojim plećima nosi sudbine običnih ljudi, i koji se moli za jadnike. Za caricu, Raspućin je postao učitelj i ispovednik. Ubeđen da je bio Božji glasnik, prihvatila ga je kao maskotu carske porodice. Njegovo zalaganje za njih pred Božjim prestolom davalo im je nadu za budućnost Ali, kako je Raspućin bivao sve bliži i bliži carskoj porodici, tako su se aristokrate i zvaničnici sve više zgražavali. Obrazovano, profinjeno društvo počelo je da negoduje. Posle izvesnog vremena, niz priča i skandal koji je okuživao caričinog svetog čoveka privukli su pažnju carice majke, udovice carevog oca, Nikolaja I. Kada je bila mlada, prorečeno joj je: "Tvoj će sin vladati, krenuće na vrh planine da bi dosegnuo bogatstvo i veliku čast. Ali, nikada neće stići na vrh, jer će ga zadržati mužikova ruka." Ali, Nikolaj i Aliks su već oformili sopstveno, čvrsto mišljenje o Raspućinu, i odbijali su da se priklone naredbi carice majke da "Satana u ljudskom liku bude proteran iz Petrograda."

Raspućinova moć na carskom dvoru počela je u vreme kada je Rusija pokušavala da uspostavi ustavnu monarhiju. Probuđena poniženjem zemlje u užasnom rusko-japanskom ratu ad 1904-1905, javnost je vršila pritisak na cara i njegove savetnike, primoravši ga 1905. godine da ustanovi parlament, Dumu, prvu u ruskoj istoriji. Godinu dana kasnije, Nikolaj je postavio novog predsednika vlade, Petra Stolipina. Mnogi su verovali da je Stolipin poslednja nada Rusije za formiranje pametne i prosvetljene vlade. Pod njegovim vođstvom Rusija je napredovala, ali je za caricu Stolipin bio oličenje neprijatelja. Mrzela ga je zato što je govorio loše o njenom voljenom Raspućinu. Stolipin je stalno ponavljao caru da je neophodno da se i on, i cela carska porodica distanciraju od tog čoveka koji nije dostojan njegovog poverenja. U jednom je trenutku caru doneo i dokumentovan dokaz o Raspućinovim zloglasnim aferama. Međutim, Nikolaj je ignorisao Stolipina, ne želeći da Aliks oduzme jedinog čoveka za koga je verovala da može da pomogne njenom sinu. Uporan u svome stavu, Stolipin je odlučio da sam preduzme korake. Naredio je starcu da napusti prestonicu, i na taj način samo je još više razgnevio caricu, ali je Raspućin otišao iz Petrograda, i krenuo na putovanje do Jerusalima, i po Svetoj zemlji.

Njegovo je izgnanstvo iz prestonice, međutim, bilo kratko. Uveče, 11. septembra 1911, tokom carske predstave "Bajke o caru Saltanu" Rimski-Korsakova u Kijevskoj operi, Stolipina je iz blizine ubio revolucionar Bogrov. Bilo je neobično da je ubica pogubljen pre nego što je mogao da bude do kraja ispitan; da stvari budu još gore, Nikolaj je izgubio poslednjeg iskusnog i odanog državnika koji mu je služio. U oktobru 1912. godine, dok su car i carica boravili u svojoj lovačkoj kućici u Spali, Aleksej je pao i udario se o ivicu kade. Bio je izubijan, krvario je i imao je jake bolove, a pripremljena je i vest o njegovoj smrti. Očajna carica poslala je telegram Raspućinu. "Bog je video tvoje suze," odgovorio joj je telegramom ,,Ne budi tužna. Mališa neće umreti." Nekoliko sati kasnije, temperatura koja je mučila Alekseja je pala, i krvarenje je prestalo. Za Nikolaja i za Aliks to je bilo čudo koje je direktno došlo od Boga, i Raspućinova budućnost kao sveca u koga je carica imala beskrajno poverenje bilo je sada potpuno učvršćeno. U okviru carske porodice, on je sada imao ponovo sve povlastice. Kada bi bio na putu, Aliks je zamišljala da kleči pred njim, da čuje njegov glas, i oseća dodir njegovih ruku. Njene kćerke pisale su mu pisma u kojima su mu potvrđivale svoju bezrezervnu ljubav.

Sa sigurnim položajem u palati, i pad sigurnom caričinom zaštitom, Raspućin je naglo postao moćan i nedodirljiv. Carevićeva bolest bila je strogo čuvana tajna, i potpuna neznanje ruskog naroda o Aleksejevim mukama – shodno tome, i o razlozima caričinog poverenja u Raspućina – stvorilo je opasnu situaciju. Od usta do usta, od salona do salona, počele su da kruže najfantastičnije priče o raskalašnostima i razuzdanosti u Carskom selu, tokom kojih su se žene iz carske familije i njihove prijateljice predavale Raspućinu u divljim orgijama i neobuzdanoj strasti, i požudi.

Cenzori su činili sve da sakriju takve priče. Novinske tekstove koji su se odnosili na Raspućina crnili su mastilom; crne mrlje u novinama narod je počeo da zove "kavijar", ali čitaoci su znali koga kavijar štiti, pa su sami počeli da izmišljaju priče. Jedna domaćica, ljuta zbog toga šta njeni gosti razgovaraju samo o tome, u trpezariji je istakla opomenu: "Ovde se ne priča o Raspućinu" Ali, ljudi jesu pričali o njemu, štaviše, ništa ih nije moglo sprečiti. Razgovor se vodio oko toga što se Raspućin nalazi u samom vrhu ruskog društva. "Tamne sile iza prestola", "Raspućinova moć!", "Sramotne priče o carici", zapisala je u svome dnevniku kćerka engleskog ambasadora, Merijel Bjukenen. "Prljavi tračevi o carskoj porodici sada su postali tema kojom se ispira ulica," napisao je jedan agent Ohrane, careve brutalne i korumpirane tajne policije.

Neukusne karikature i stripovi kružili su među narodom. Na njima je Raspućin nacrtan kako izrasta iz golih caričinih dojki i prekriljuje Rusiju, dok iz crnog oblaka kose i brade strelja očima. U kockarnicama su se pojavili špilovi karata u kojima je kartu na kojoj se na karti kralja, umesto careve, nalazila glava Raspućina. Na jednoj karikaturi u obliku ikone, Raspućin je bio nacrtan sa flašom votke u jednoj, i golim carem, sklupčanim kao dete Hristos u drugoj šaci, dok ispod njegovih čizama liže plamen iz pakla. Oko njegove glave lete potpuno gole plemkinje sa krilima anđela i u crnim svilenim čarapama. Raspućinova fotografija sa grupom poznatih žena bila je repredukovana na hiljade primeraka. Mihail Rodženko, vodeći političar, izjavio je da je bio užasnut kada je među tim Raspućinovim obožavateljkama prepoznao mnoge koje su pripadale visokom društvu, i dodao da je primio gomilu pisama od majki čije je kćerke osramotio ovaj ogavni amoralni čovek.

U selu Pokroskoje, 29. juna 1914. godine, seljanka Konja Guseva, negdašnja odana pristalica, pokušala je da ubije Raspućina tako što ga je ubola u stomak. Rana, međutim, nije bila ozbiljna i Raspućin se vratio u Petrrograd, i već je 22. jula večerao sa carem, nestrpljiv da učvrsti svoj položaj i pokaže kako se oporavio. Oko Nikolaja i Aliks Raspućin je stezao svoj obruč.
 
rasputin2.JPG


Rusija je 1914. godine ušla u rat sa Nemačkom, i talas patriotske groznice zahvatio je zemlju. Nikolaj je bio slavljen gde god je išao, i zastave, ikone i portreti cara bili su razgrabljeni. U prestonici, ponesena masa je razorila nemačku ambasadu. Na stotine i hiljade seljaka iz cele Rusije bili su mobilisani – mnogi od njih neće se nikada vratiti. Biće žrtve korupcije i nesposobnosti vlade u kojoj su se nalazili ljudi koje je postavio Raspućin.

U naredne dve godine, vlada će promeniti četvoricu predsednika, i šestoricu ministara unutrašnjih poslova, od kojih je većina bila srećna da zbog položaja koje je dobila Raspućinu bogato plati. Knez Vladimir Volonski predložio je da bi na vladu mogao da se stavi natpis "Pikadili – svake subote novi šou". Zbog Raspućinovog i Aliksinog mešanja u državne poslove, a uz Nikolajevo odobravanje, ruska vlada nije imala nijednog jedinog sposobnog državnika. Do jeseni 1916. godine, ponašanje carice i njenog svetog čoveka Rusiju je dovelo do toga da se u samom srcu vlasti našlo pravo šarenilo sve samih hulja, nesposobnjakovića, nevažnih ljudi i ludaka. Raspućin je postavljao i smenjivao sa ključnih mesta, i ljude često birao iz najtrivijalnijih razloga; Aliks je podržavala njegove odluke, prelazeći preko svih zamerki, a car je potvrđivao. Aleksej Hvostov bio je postavljen zato što je imao divan bas. Raspućinov miljenik Boris Šturmer postao je predsednik vlade u jesen 1916. godine. Šturmer koji je bio "plitkoumna i nečasna kreatura koja je oko sebe širila neodoljivi smrad pokvarenosti", izazivala je odvratnost. On je razbeseneo američkog ambasadora Dejvida Frensisa tako što je u toku sastanka sa njim neprestano zurio u ogledalo neodoljivo se diveći sam sebi, i uvijajući ulaštene krajeve svojih brkova.

Drugu najmoćniju poziciju u držiavi, mesto ministra unutrašnjih poslova, Raspućin je na dar poklonio Aleksandru Protopopovu, koji je pompezno šetao okolo u visokim čizmama i operetskoj uniformi, koju je sam sebi dizajnirao. Protopopov je bolovao od sifilisa, bio je sklon halucinacajama, i smatrali su ga ludakom; u njegovim razgovorima sa caricom, ponavljao bi upozorenja i poruke koje je dobijao sa onoga sveta.

U međuvremenu, pisma kojima su visoki zvaničnici obasipali cara sadržavala su glupe i pokvarene savete. Preko carice, Raspućinov uticaj širio se, sa razarajućim posledicama, sve do prve linije fronta. Smenom ministra rata umesto koga je došao Vladimir Sukomlinov, gramzivi nesposobnjaković, ali njegov bliski prijatelj, Raspućin je potpisao smrtne presude hiljadama ruskih vojnika. Stalna nestašica oružja i ratnog materijala, gotovo je istog časa krenula. Već prvih meseci 1915, dvojica od trojice ruskih vojnika odlazili su u prve redove bez pušaka, bez municije ili bez čizama. Bez žica za poljske telefone, komunikacija je sve više morala da ide radio-putem, ali kako su nedostajale i knjige sa šiframa, nemačka obaveštajna služba presretala je mnoge radio poruke, i lako ih dešifrovala. Kako su žrtve – od bolesti, gladi koliko i u neprijateljskim akcijama – rasle, a u rovovima se gomilala tela, narod koji je ostao kod kuće zahtevao je odgovore. Kada je Raspućin odbio da zameni svoju marionetu, krvoproliće je postalo još gore.

Rusija je od izbijanja rata bila ozbiljno angažovana na Istočnom frontu, i njena je vojska trpela strašne žrtve u seriji akcija, preduzetih protiv nemačkih i austrougarskih snaga. I dok su se hiljade ruskih vojnika gušilo u sopstvenoj krvi, Raspućinovo odbijanje da smeni svog prijatelja Sukomlinova rezultiralo je plimom optužbi da carica, koja je bila nemačkog porekla, i njen glavni saveznik šuruju iza leđa naroda sa neprijateljem. Do sredine 1915. godine, ruska vojska bila je na ivici kolapsa. Rezultat toga bio da je Nikolaj, prema savetu Raspućina i Aliks, preuzeo položaj glavnokomandujućeg ruske vojske na bojištu. To se pokazalo dobrom odlukom. Za većinu Rusa u to doba, car je bio polumistična figara, slična bogu – moćna, svevideća, gotovo nedostižna, i svakako daleko izvan suda mase. Pod Nikolajem je bilo 130 miliona ljudi kojima je vladao, i koji su živeli na prostoru većem od 8.75 miliona kvadratnih milja, a pevlađujuće je uverenje bilo da je Nikolaj bio monarh koga je postavilo božanstvo, i koji ne podnosi račune nijednom ovozemaljskom biću. Sad su njegov duboko nesavršen karakter, tvrdoglavost i nesposobnost da donosi efikasne odluke postali isuviše vidljivi i očigledni – Nikolaj je izgubio svoj status božanstva u očima mnogih običnih Rusa, ali je uprkos broju od 5 miliona mrtvih, i gubitka Varšave i teritorija u Poljskoj, car ostao ubeđen da mu je vojska ostala lojalna.

Potpuno izolovan od stvarnosti, Nikolaj je svoj štab utvrdio u provincijskom gradu Mogiljevu, vrla daleko od fronta. Smestio se u hotelu, i dnevno šetao pored reke, sa svojim engleskim seterima. Uveče je gledao filmove. Omiljena mu je bila serija od dvadeset dve filmske rolne detektivske serije "Tajne Njujorka". U međuvremenu, Raspućinov stisak kojim je držao caricu bio je sve snažniji i sve više nalik poroku, a u odsustvu cara (koji je možda otšao i zato što je želeo da pobegne od njih dvoje), Aliks je bukvalno postala samostalni vladar u Carstvu, sa "prijateljem", kako je nazivala Raspućina, odmah uz nju, u ulozi sive eminencije.
Trupe o sebi nisu više mislile kao o ruskim vojnicima, "... oni su bili samo "ljudi koji će poginuti". Vojnici su između sebe govorili da je vlada platila mi1ijardu rubalja Berlinu kako bi osigurala da što manje njih preživi rat. Ali, njihova najjača mržnja bila je, ipak, rezervisana za caricu nemačkog porekla; mislili su da je bila u dosluhu sa nepnjateljiima, da je pričala na nemačkom putem radija koji je bio sakrivan ispod strehe u njenoj palati, da je tajne prenosila svojoj sestri, princezi Ireni od Pruske, i da je primanje ordena iz njenih ruku značilo sigurnu smrt. Kada je Nikolaj došao na ceremoniju uručenja Krsta Svetog Đordja, oni su se smejali i krst zvali "Grigorijevim". "Car sa Grigorijem, carica sa Grigorijem".

Za to je vreme carica retko napuštala Aleksandrovu palatu u Carskom selu. Najveći deo vremena provodila je ležeći u počivaljci s osloncem za glavu u svom budaoru, sa terijerom sklupčanim pokraj njenih nogu. Za nju je Rusija bila selo, a Raspućin pošteni seljak u košulji i u čizmama, jednostavan i sveti, njen prijatelj, bio je njena personifikacija. Poštu koju je primala od "stvarne Rusije" falsifikovala je tajna policija prema naređenju Protopopova, Raspućinovog prijatelja. Prava pisma govorila su sasvim drugu priču.

Raspoloženje na ulicama Petrograda sada je postalo vrlo zlokobno. Ohrana je izveštavala da više nije moguće tužiti sve one koji su vređali cara i caricu, jer je njihov broj toliko veliki da sudovi nisu u stanju da sve to reše. Pismo koje je poslao dopisnik londonskog "Tajmsa" upozoravalo je da je dinastija Romanov u opasnosti – letci koji su pozivali na njihovo svrgnuće mogli su se naći svuda.

U međuvremenu, kada nije bio sa Aliks, Raspućin je živeo sasvim normalno u svome stanu u Ulici Gorohova broj 64, u sasvim običnom bloku u kojem je delio stepenište sa jednom maserkom i krojačicom.
 
Celi Raspućinov stan bio je u znaku buržoaskog dobrostojećeg i prosperitetnog, ali se ipak nalazio u blizini železničke stanice, u skromnom delu grada, što je Raspućinu omogućavalo da održi svoj imidž čoveka iz naroda. Kroz taj apartman prošao je ogroman broj žena – sve su one tražile uslugu ad Raspućina. Zauzvrat, Raspućin je primao novac, vino, slatkiše ili seksualne usluge. Bio je pod konstantnom prismotrom Ohrane, koja je beležila sa kim je proveo noć, i kakav mu je mito davan. Raspućinov privatni život bio je tema ogovaranja među policijskim agentima i njihovim prijateljima. Ali, gore od tračeva o njegovom privatnom životu, bilo je njegovo potpuno bestidno javno ponašanje. U restoranu "Jar", jazbini i po piću na zlu glasu u Moskvi, Raspućin se razgolićivao pred velikim brojem žena, i govorio opscenosti. Kada bi večera bila gotova, pijani Raspućin bi pričao o carici kao o svojoj "staroj curi", busajući se hvalisavo da sa njom može da radi šta god želi. Na kraju bi ga policija odvukla, a on se kleo na večnu osvetu. Rusija je, po svemu se činilo, pala u ruke jednog razvratnika, tako amoralnog da za to ne postoje učtive reči.

Ipak, carski par je i dalje odbijao da čuje istinu o Raspućinu. U septembru 1916. godine, kada je general Džunovski izneo caru Nikolaju detalje o Raspućinovom ponašaju u restoranu "Jar", istog je časa penzionisan. Puriškevič, jedan od glavnih lidera u Dumi, tražio je od svih ministara u vladi da se bace pred noge caru Nikolaju i da ga preklinju da se oslobodi Raspućina.

Osmog decembra je Savez gradova, vrlo važno gradsko telo, održalo tajni sastanak. Nastala je Rezolucija prema kojoj je "vlada, sada instrument mračnih sila, vodi Rusiju u uništenje i ljulja carski presto".
,Mračne sile" bila je šifra za Grigorija Raspućina. Široko distribuiran pamflet odnosio se na "Oca Grigorija, novog đavolovog sveca, klevetnika Hristovog učenja, uništivača ruske zemlje, skrnavitelja časti supruga i služavki." Tekst je isticao da se Raspućin naslađuje carevim otupelim umom, caričinim uživanjem, zavođenjem njihovih kćerki, i propagiranjem mračnih sila – "Raduj se," pisalo je u pamfletu ,,raduj se, odvratno prebivalište Satanino!" Malo-pomalo, ljudi su postajali svesni da ništa neće moći da uništi zavisnost carskog para od Raspućina - on mora da umre, i Puriškevičevom cilju uskoro se pridružio novi saveznik. Knez Feliks Jusufov, transvestit i član jedne od čuvenih porodica u Rusiji, koji je rekao "Bog u jednom oku, Đavo u drugom." Njih dvojica su pridobila nadvojvodu Dimitrija Pavloviča, koji je bio viđen kao mogući muž careve kćerke Olge. Za manje od mesec dana, trojica konspiratora su skovala svoj plan. Kneginja Irina Jusufova, ubedljivo jedna od najlepših žena u Petrogradu, bila im je mamac za uvlačenje Raspućina u zamku. Iako u to vreme nije bila u Petrogradu, knez Feliks je rekao Raspućinu da će se kneginja Irina vratiti zbog tajnog ljubavnog sastanka sa njim. Dok se Raspućin oblizivao pri pomisli da će zavesti najlepšu ženu iz petrogradskog društva, Jusufov je pripremao posebnu prostoriju u kojoj je Raspućin trebalo da bude ubijen.

Jusufov je naredio majstorima da u prizemlju njegove palate koja se nalazila na obali reke Mojke oblože nekoliko soba skupocenim persijskim tepisima, antičkim predmetima i elegantnim nameštajem. U jednom ćošku prostrli su kožu belog medveda, a Jusufov je naredio slugama da u sredinu tog udobna aranžiranog prostora stave "sto na kojem će Raspućin da popije svoju poslednju šoljicu čaja."

Do večeri 16. decembra sve je već bilo spremno. Ispečeni su kolači filovani čokoladom i slatkom od ruže, a lekar je u sve to stavio kalijum cijanid. Još otrova stavljeno je u čaše u koje je trebalo da budu sipani mudeira i marsala, omiljena Raspućinova pića.

Nešto pre ponoći, Jusufov je krenuo po snegu po Raspućina. Kada je Raspućin stigao, rečeno mu je da kneginja lrina još zabavlja goste koji su gore na spratu, ali da će vrlo brzo sići, i, dok su zvuci Jenki Dudl (sa ploče na gramofonu kojom su drugi zaverenici simulirali princezin prijem) dolazili do prizemlja iz gornjih prostorija, Raspućin je ušao da se suoči sa svojom sudbinom.

Knez Jusufov je poslužio Raspućina otrovanim pićem i kolačima, ali na njegov užas Raspućin je nastavio da jede i pije, i tražio je da mu puste neke ciganske pesme. Otrov nije delovao, i nešto kasnije, pošto je razgovarao sa svojim saučesnicima koji su se nalazili na spratu, Jusufov je uzeo revolver i pucao u Raspućina. Ciljao je u srce i Raspućin je poput slomljene lutke pao na medveđu kožu. I, taman kada su zaverenici počeli da se raduju, Raspućin se digao na noge, i teturajući se ispao kroz sporedna vrata u dvorište. Ubice su se uspaničile – pucale su dva puta – i promašile. Kada je Raspućin skoro stigao do ulične kapije – Puriškevič je, do krvi zagrizavši sopstveni levi ručni zglob kako bi postigao potpunu koncentraciju – podigao pištolj i dva puta opalio. Raspućin je pao, pogođen u leđa i u glavu.

Ali, uprkos tome, Raspućin je još bio živ, pa su mu zaverenici vezali ruke iznad glave i konačno bacili njegovo telo pod led u reku Nevu. Autopsija koja je ubrzo posle toga urađere pokazala je da Raspućina nisu ubili otrov i meci – učinila je to hladna, ledena reka koja mu je ispunila pluća.

U roku od nekoliko sati po ubistvu, u vladi i u diplomatskim krugovima već se vrlo dobro znalo ko su bili zaverenici i egzekutori, i pozdravljeni su kao heroji i spasioci Rusije. Ulicama Petrograda orili su se usklici radosti, a most sa kojeg je Raspućinovo telo bilo bačeno postalo je popularno mesto kojim se šetalo, i sa kojeg je narod sa ograda gledao satima u reku, još ne verujući da je Grigorij Raspućin, dželat naroda, konačno mrtav.

I dok se Aleksandra klela na večnu osvetu, Nikolaj nije imao moć da kazni izvršioce, njihova je zvezda bila isuvše visoka na nebu javnog mnenja. Umesto toga, Jusufov je prognan sa svog imanja, Dimitrije je poslat na persijski front, a Puriškevič, mozak zavere, izvukao se netaknut a ugled mu je još više učvršćen.

Verna do samog kraja, carica je Raspućina sahranila u Carskom selu. Car je u svome dnevniku zabeležio, "u 9 sati smo se odvezli sa celom familijom i skrenuli u polje gde smo ugledali tužnu sliku; kovčeg sa telom Grigorija koga ćemo večno pamtiti i koga su ubili licemeri u Jusufovljevoj kući. Nebo je bilo sivo, sa 12 stepeni ispod nule." Raspućinovo telo, međutim, neće dugo počivati u miru; 22. marta 1917. godine, grupa vojnika revolucionara iskopaće kovčeg i spaliti ostatke. Pepeo je rasut na vetru.

U pismu koje je napisao kratko pre svoje smrti, Raspućin je "prorekao" svoj nestanak s ovog sveta. Napisao je da ako ga budu ubile ubice prostaci, onda car nema čega da se boji, ali ako ga bude smakla aristokratija, onda u roku od najviše dve godine niko iz carske familije neće ostati živ jer će ih ubiti ruski narod.

Prošlo je sedamdeset četiri dana izimeđu Raspućinove smrti i careve abdikacije, a 18. jula 1918. godine proročanstvo se ostvarilo kada je cela careva familija ubijena u podrumu usamljene seoske kuće. Raspućinova smrt je došla isuviše kasno da bi mogao da bude promenjen kurs događaja. Tako je njegovo omrznuto ime postalo i simbol užasa. U želji da sačuvaju stari režim, dižući ruku na Raspućina ubice su mu, u stvari, nanele završni udarac.

MIRANDA TWISS
 
majstore,posto zivim samo stotinak kilometara od Sereza,a to je bila letnja rezidencija cara Dusana,interesuje me,da li je istina da je Dusan pocinio grdne zlocine prema grckoj crkvi,i da je zbog toga baceno prokletstvo na srpsku crkvu i srpski narod ,koje do dan danas nije skinuto,povuceno,,ili su to samo prazne price..ovo je van teme,ali je tvoj resor..pa ako te ne mrzi napisi nesto o tome.:) mislim,malo da se edukujem..nije na odmet..:) ako te mrzi nema veze..zaboravi..:)
 
AKHENATON:
Dušan je uzdigao, na nekanonski način, 1346. godine Srpsku arhiepiskopiju na rang Patrijaršije i na njeno čelo postavio patrijarha Joanikija koji ga je krunisao ya cara. Zbog toga je od strane Vaseljenske patrijaršije bačena anatema na srpsku crkvu i državu.
Kliknite za proširenje...

Kako se pominje ime mog istorijskog ljubimca, moram uzeti učešća u ovom pitanju.

Anatema je istorijska činjenica iz 1350.te godine. Usledila je kao odraz nemoći trule Vizantije, koja je i na taj način pokušala da zaustavi Dušana.

Nikakve zločine car Dušan nije uradio prema vizantijskoj crkvi.
Kralj je hteo da porobi jedno carstvo. Šta je tu bio zločin? Pred njihovu odluku te 1350.g, ostala mu je još ta jedna trećina Vizantije. Samo kao car je mogao da porobi i zauzme carstvo. Sasvim prirodno, i za očekivati, je bilo da se pre toga kruniše za cara i krene u vojni pohod. On njima nije mogao reći da ga krunišu za cara jer hoće baš njih da porobi ! Smešno. Znači, morao se snalaziti na neki drugi način. Čovek je morao svoju Crkvu proglasiti patrijaršijom i proglasiti patrijarha, da bi ga taj patrijarh kasnije krunisao za cara.
To je slična situacija kao što danas hoće makedonska crkva da se odvoji od SPCa, ili crnogorska. Dok SPC danas neodobrava taj stav i jednih i drugih, zaboravlja način na koji je i ona sama postala. Upravo tako.
Car Dušan je samo ugrozio sujetu i moć vizantijske crkve. Nikakav zločin im nije učinio.
 
Bi2:
Kako se pominje ime mog istorijskog ljubimca, moram uzeti učešća u ovom pitanju.

Anatema je istorijska činjenica iz 1350.te godine. Usledila je kao odraz nemoći trule Vizantije, koja je i na taj način pokušala da zaustavi Dušana.

Nikakve zločine car Dušan nije uradio prema vizantijskoj crkvi.
Kralj je hteo da porobi jedno carstvo. Šta je tu bio zločin? Pred njihovu odluku te 1350.g, ostala mu je još ta jedna trećina Vizantije. Samo kao car je mogao da porobi i zauzme carstvo. Sasvim prirodno, i za očekivati, je bilo da se pre toga kruniše za cara i krene u vojni pohod. On njima nije mogao reći da ga krunišu za cara jer hoće baš njih da porobi ! Smešno. Znači, morao se snalaziti na neki drugi način. Čovek je morao svoju Crkvu proglasiti patrijaršijom i proglasiti patrijarha, da bi ga taj patrijarh kasnije krunisao za cara.
To je slična situacija kao što danas hoće makedonska crkva da se odvoji od SPCa, ili crnogorska. Dok SPC danas neodobrava taj stav i jednih i drugih, zaboravlja način na koji je i ona sama postala. Upravo tako.
Car Dušan je samo ugrozio sujetu i moć vizantijske crkve. Nikakav zločin im nije učinio.
Kliknite za proširenje...

E eto i detaljnog objašnjenja.....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top