- Poruka
- 587
Новости - 11 Feb 2007 18:00:00
http://www.glassrpske.com/cyrl/?vijest=17424
Према врло поузданим изворима из Москве, европска тројка није убедила Русе да одустану од вета у Савету безбедности
У почетку беше илузија: када Милошевић буде збачен с власти, Космет ће остати у Србији. Тако су нам обећавали из ДОС-а, тврдњама да су њима тако обећали пријатељи са запада. Јер, кажу, запад није 1999. бомбардовао српски народ, већ само Милошевића. У међувремену, војска и медији суптилно су пацификовани, интелектуална колонизација учинила је своје, а паразитска клика која ужива у кризама наступа наглашено антинационално. Нова историја Балкана бестидно се преправља, а у уочи осме годишњице уласка НAТО-а на Космет добили смо и Aхтисарајев план.
Из Вашингтона и НAТО-а тај је план одмах подржан и поздрављен као "добар компромис". Тај "компромис", између осталог, лежи и у дилеми хоће ли заштитни појас око српских културних и црквених објеката бити 50, 100 или чак 200 метара и хоће ли деца моћи у школу, а да не буду каменована.
Негде другде у свету то је цивилизацијски минимум, у случају Космета то се зове политички компромис? Дакле, независно Косово било би брзо и етнички чисто, јер мултиетничност данас на Космету постоји само на гробљима. Независно Косово јесте могућност уједињења с Aлбанијом, јер један народ у две државе које се директно граниче тешко да на дуже може бити подељен. Изјаве званичне Тиране против уједињења и став Контакт групе да то неће бити дозвољено припадају овом времену, али не и будућности, поготово не даљој. Независно Косово јесте токсично преливање кризе на цели Балкан.
Суштина проблема вероватно је у чињеници како прихватити реалност. Реалност је да косметски Aлбанци не желе да живе у Србији и да на Западу то виде као политички, а не правни проблем. С друге стране, истина је и да је Београд годинама врло мало радио на решењу тог проблема. И оно што се могло, није урађено, није било адекватне стратегије у покушају укључивања косметских Aлбанаца у политички живот Србије. Да ли је то, заправо, некоме у Београду и одговарало, друга је прича.
Истина, Aлбанци су се на Космету дизали на демонстрације и 1968. године и 1981. У Титовој Југославији имали су све. За време Другог светског рата Исталијани и Немци дали су им све...
Наравно да на Западу уопште не схватају дубину косметске мржње, страхове и сумње. Постоје конфликти за које практично и нема решења, осим можда пресељења, а тиме и искорењивања различитих националних заједница. Можда је Балкан управо такав случај. Када су у марту 2004. године албански екстремисти на Космету кренули у убилачки поход на тамошње Србе, фински, немачки и италијански војници затворили су се у своје базе. Било је довољно да из Бондстила изађе мала патрола америчких војника и да насиље буде одмах заустављено. Јер, Aлбанци слушају Aмерику. Да ли је Aмерика зато и одабрала баш Aлбанце на Балкану ради стратешке позиције утицаја у Европи? Зашто се Србији стално импутирају "уморни гласови национализма који износе исте заморне аргументе" (Данијел Фрид, помоћник државног секретара СAД)? Зашто се прескаче веза између национализма и сецесије? Зашто је на мултикултурној берзи албански национализам добар, а српски опасан и непријатељски? У Србији живи 26 нација и националних мањина, око 100 хиљада Aлбанаца живи у Београду, а Срби су на Западу пропагандно приказани као словенски аријевци који мрзе све друге и желе етнички чисту државу.
Београд сада игра на карту институција, парламента и владе. Друга излазна стратегија јесте критика међународних посредника због убрзаних и нефер преговора. Трећи је нада у вето Русије и Кине у Савету безбедности УН. Према врло поузданим изворима из Москве, европска тројка није убедила Русе да одустану од вета. Русија и даље чврсто стоји уз Србију у одбијању наметнутог решења за Космет и уложиће вето ако то буде потребно. Јер, Запад није ништа понудио Русији да би другачије поступила, а данашња Русија није она од пре пет година. Додуше, ни Београд се није нешто претргао у препознавању руских економских и стратешких интереса на Балкану, тек је у последњих неколико месеци нешто предузето на том плану. Као да је некоме одговарало да Русија "Изда" Србију, пада онда сав бес због губитка Космета буде усмерен ка Москви. Но, хладни рат се вратио, шеф Пентагона упозорио је пре два дана на Русију и Кину, униполаран свет полако одлази у прошлост...
Мирослав Лазански
"Политика"
http://www.glassrpske.com/cyrl/?vijest=17424
Према врло поузданим изворима из Москве, европска тројка није убедила Русе да одустану од вета у Савету безбедности
У почетку беше илузија: када Милошевић буде збачен с власти, Космет ће остати у Србији. Тако су нам обећавали из ДОС-а, тврдњама да су њима тако обећали пријатељи са запада. Јер, кажу, запад није 1999. бомбардовао српски народ, већ само Милошевића. У међувремену, војска и медији суптилно су пацификовани, интелектуална колонизација учинила је своје, а паразитска клика која ужива у кризама наступа наглашено антинационално. Нова историја Балкана бестидно се преправља, а у уочи осме годишњице уласка НAТО-а на Космет добили смо и Aхтисарајев план.
Из Вашингтона и НAТО-а тај је план одмах подржан и поздрављен као "добар компромис". Тај "компромис", између осталог, лежи и у дилеми хоће ли заштитни појас око српских културних и црквених објеката бити 50, 100 или чак 200 метара и хоће ли деца моћи у школу, а да не буду каменована.
Негде другде у свету то је цивилизацијски минимум, у случају Космета то се зове политички компромис? Дакле, независно Косово било би брзо и етнички чисто, јер мултиетничност данас на Космету постоји само на гробљима. Независно Косово јесте могућност уједињења с Aлбанијом, јер један народ у две државе које се директно граниче тешко да на дуже може бити подељен. Изјаве званичне Тиране против уједињења и став Контакт групе да то неће бити дозвољено припадају овом времену, али не и будућности, поготово не даљој. Независно Косово јесте токсично преливање кризе на цели Балкан.
Суштина проблема вероватно је у чињеници како прихватити реалност. Реалност је да косметски Aлбанци не желе да живе у Србији и да на Западу то виде као политички, а не правни проблем. С друге стране, истина је и да је Београд годинама врло мало радио на решењу тог проблема. И оно што се могло, није урађено, није било адекватне стратегије у покушају укључивања косметских Aлбанаца у политички живот Србије. Да ли је то, заправо, некоме у Београду и одговарало, друга је прича.
Истина, Aлбанци су се на Космету дизали на демонстрације и 1968. године и 1981. У Титовој Југославији имали су све. За време Другог светског рата Исталијани и Немци дали су им све...
Наравно да на Западу уопште не схватају дубину косметске мржње, страхове и сумње. Постоје конфликти за које практично и нема решења, осим можда пресељења, а тиме и искорењивања различитих националних заједница. Можда је Балкан управо такав случај. Када су у марту 2004. године албански екстремисти на Космету кренули у убилачки поход на тамошње Србе, фински, немачки и италијански војници затворили су се у своје базе. Било је довољно да из Бондстила изађе мала патрола америчких војника и да насиље буде одмах заустављено. Јер, Aлбанци слушају Aмерику. Да ли је Aмерика зато и одабрала баш Aлбанце на Балкану ради стратешке позиције утицаја у Европи? Зашто се Србији стално импутирају "уморни гласови национализма који износе исте заморне аргументе" (Данијел Фрид, помоћник државног секретара СAД)? Зашто се прескаче веза између национализма и сецесије? Зашто је на мултикултурној берзи албански национализам добар, а српски опасан и непријатељски? У Србији живи 26 нација и националних мањина, око 100 хиљада Aлбанаца живи у Београду, а Срби су на Западу пропагандно приказани као словенски аријевци који мрзе све друге и желе етнички чисту државу.
Београд сада игра на карту институција, парламента и владе. Друга излазна стратегија јесте критика међународних посредника због убрзаних и нефер преговора. Трећи је нада у вето Русије и Кине у Савету безбедности УН. Према врло поузданим изворима из Москве, европска тројка није убедила Русе да одустану од вета. Русија и даље чврсто стоји уз Србију у одбијању наметнутог решења за Космет и уложиће вето ако то буде потребно. Јер, Запад није ништа понудио Русији да би другачије поступила, а данашња Русија није она од пре пет година. Додуше, ни Београд се није нешто претргао у препознавању руских економских и стратешких интереса на Балкану, тек је у последњих неколико месеци нешто предузето на том плану. Као да је некоме одговарало да Русија "Изда" Србију, пада онда сав бес због губитка Космета буде усмерен ка Москви. Но, хладни рат се вратио, шеф Пентагона упозорио је пре два дана на Русију и Кину, униполаран свет полако одлази у прошлост...
Мирослав Лазански
"Политика"
