STOGODIŠNJI RAT.
Prikazujem rezultate 1 do 15 od 15

Tema: STOGODIŠNJI RAT.

  1. #1
    Domaćin Goddess of the far east (avatar)
    Učlanjen
    30.08.2006.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    nocturne
    Poruke
    3.046
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano STOGODIŠNJI RAT.

    Stogodišnji rat (1337.-1453.) predstavlja seriju konflikata između Engleske i Francuske, a u kasnijoj fazi i Burgundije. Rat se uglavnom vodio u Francuskoj i imao je karakter i francuskog građanskog rata i međunarodnog rata.

    Rat je istorijski značajan po uvođenju novih oružja i novih taktika. Pokazalo se da treba napustiti stari sistem feudalnih armija u kojima je dominirala teška konjica.

    Prvi put u srednjem veku pojavljuju se prve stajaće vojske u Zapadnoj Evropi. Menjaju se uloge plemića i seljaka. Taj rat se smatra jednim od najznačajnijih u srednjovekovnoj istoriji.



  2. #2
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Stogodisnji rat bio je najduži vojni sukob u poznatoj istoriji i vodjen je uz prekide i dugotrajna primirja od 1337. do 1453. godine.

    Uzroci rata

    Suštinski uzrok stogodišnjeg rata bila je želja engleskih kraljeva i visoke vlastele da učvrste i prošire svoje posede na teritoriji današnje Francuske. Vazalnim vezama i feudalnim pravima za englesku krunu bile su vezane mnoge oblasti, vojvodstva i gradovi na kontinentu, a posebno u severnoj Francuskoj. Izvan ovih područja, engleski i francuski kralj sukobljavali su se i oko prava nad Škotskom kao i oko monopola na trgovinu sa bogatom pokrajinom Flandrijom koja je približno obuhvatala teritoriju današnje Belgije. U Škotskoj, koju je Engleska smatrala svojim prirodnim posedom, izbijale su česte pobune protiv engleskih kraljeva koje su nalazile podršku u Francuskoj. Pobeda nad ovom silom, smatrali su u Londonu, ostavila bi buntovnu Škotsku samu na milost i nemilost Englezima.

    Prednosti i mane jednog i drugog suparnika

    Da bi se pravilno shvatio početak i tok stogodišnjeg rata neophodno je razmotriti raspoložive resurse, kao i prednosti i mane oba suparnika. Francuski aduti vidljivi su već na prvi pogled: Francuska je bogatija, sa više stanovnika i većom teritorijom. Njena feudalna vojska smatra se jednom od najboljih u Evropi, i možda najvažnije, rat se void isključivo na njenoj teritoriji, gde je stanovništvo uglavnom prijateljski raspoloženo. Sa druge strane, Francuska nije država u onom smislu kakav poznajemo iz kasnijih vekova. Ona je podeljena na niz vojvodstava, kneževina i slobodnih gradova, kao i teritorija pod dominacijom ove ili one strane sile. Francuski kralj nije apsolutni suveren i njegova moć ne proteže se mnogo dalje od sopstvenog feudalnog poseda. Jedinstven poreski sistem nepoznat je pojam i stoga je vrlo teško prikupiti novac za opremanje brojnih stajaćih armija. Kralj je stoga prinudjen da vojsku sastavlja od kontingenata svojih vazala, a pokazuje se da takvoj vojsci nedostaje disciplina i da neke jedinice otkazuju poslušnost u zavisnosti od ratne situacije i volje njihovih neposrednih komandanata. Glavnu snagu francuske vojske čine teško oklopljeni vitezovi na konjima koji u početku bitke jurišaju na protivnika, razbijaju njegov raspored i kasnije se bore u pojedinačnim okršajima. Drugi vidovi vojske, kao sto su strelci ili klasična pešadija, iako prisutni, zanemareni su. Takticka šema je jednostavna i kruta (juriš + okršaj) bez senzibiliteta za datu situaciju na bojištu.


    Za razliku od Francuske, u Engleskoj je proces centralizacije države i jačanja kraljevskog autoriteta daleko odmakao. Napušten je feudalni koncept organizacije vojske i još pod Edvardom I prišlo se formiranju najamničke vojske što je podrazumevalo stabilne državne finansije i efikasnu vojnu komandu. Kraljevska vlast ograničena je voljom parlamenta sto je posebno osetljivo pitanje kada se radi o prikljupljanju vojske, jer jedino parlament može da uvodi nove poreze koji su neophodni za dugotrajne ratove. Iako parlament katkad uskraćuje ovaj novac i time remeti ratne poduhvate ipak sistem funkcioniše znatno bolje nego u Francuskoj, jer ce onaj porez koji je uveden biti stvarno i prikupljen i kralj unapred može da planira svoje pohode. Poseban slučaj je organizacija same vojske. Njenoj reformi i uvodjenju novih taktičkih postupaka posebno se posvetio već pomenuti Edvard I, a njegov unuk, Edvard III, za čije će vladavine i otpočeti Stogodišnji rat sa uspehom je nastavio ovaj poduhvat. Engleska vojska je u potpunosti
    najamnička i profesionalna. Brojno je relativno mala, ali vrlo disciplinovana i sa odličnim komandnim kadrom koji je potpuno odan kralju. Razvijeno je tesno borbeno sadejstvo pojedinih vidova vojske što će imati odlucujuci uticaj na sve bitke Stogodišnjeg rata.

    Taktika je elastična i teži da iskoristi sve prednosti terena i trenutne situacije na mestu bitke. Iz brojnih ratova koje su engleski kraljevi vodili na samim Britanskim ostrvima (protiv Velsa, Skotske i Irske) nasledjeno je bogato ratno iskustvo, naučni su brojni taktiči postupci usvojeni mnogi tipovi oruža koji će suštinski izmeniti dotadašnju sliku bojnog polja. Pravilno je uočeno da su jurisi teško oklopljenih vitezova na konjima (karakteristični za celu feudalnu Evropu) eefikasni i da mogu biti uspešno zaustavljeni i sa manjim snagama koje su pravilno rasporedjene i imaju odgovarajuće oružje koje će protivniku nametnuti borbu na daljini. Jedina oružja tog vremena koja su mogla da
    dejstvuju i po udaljenom protivniku bili su luk, strela i katapult. Luk i strela su oružje poznato već hiljadama godina, a tokom srednjeg veka usavršen je i samostrel (luk kome se tetiva nateze uz pomoc posebnog mehanizma što za posledicu ima znatno veći domet i ubojitost) kome je glavna mana bio mali broj opljivanja, jer je prosečan strelac morao da potroši mnogo vremena da namesti strelu. Ove nedostatke rešio je tzv. dugi luk koji je usvojila engleska vojska i uspesno koristila preko dva veka. Dugi luk dugačak je koliko i visina prosečnog čoveka, u stanju je da izbaci strelu onoliko daleko koliko i samostrel, a strele može da izbacuje onom brzinom kojom ih strelac vadi iz tobolca. Ovo oružje pojilo je prednosti običnog luka (lako i brzo opaljivanje) i samostrela (veliki domet i ubojitost).

    Povod za rat

    Konkretan povod za početak rata vezuje se za zahtev Edvarda III da mu se prizna pravo na upražnjeni francuski presto. Naime, 1328. godine umro je francuski kralj Šarl IV ostavivši naslednika. Edvard III, kralj Engleske, u tom trenutku nosio je i zvanja vojvode od Gijene, kao i grofa od Pontjea, obe ove prostrane teritorije bile su njegovi feudalni posedi, a nalazile su se na francuskom tlu. Majka Edvarda III bila je istovremeno i sestra umrlog Šarla IV, pa se zbog svih ovih razloga Edvard smatrao zakonitim naslednikom francuskog prestola. Medjutim, i sa francuske strane postojalo je nekoliko pretendenata, a najozbiljniji od njih bio grof Valoa koji je na kraju I dobio podršku francuske vlastele i krunisan za francuskog kralja pod imenom Filip VI. U početku je izgledalo da će se Edvard III pomiriti sa ovom odlukom, ali je varnica iznenada zapaljena kada je novi francuski kralj odlučio da konfiskuje vojvodstvo Gijenu u maju 1337. godine. Edvard III je odmah obnovio svoje zahteve u vezi francuskog prestola I otpočeo pripreme za napad. Ta godina se i uzima kao zvanični početak Stogodisnjeg rata iako odmah nije došlo do oružanih sukoba.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 10.02.2007. u 00:28

  3. #3
    Elita Prisoner (avatar)
    Učlanjen
    21.01.2006.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    van foruma
    Poruke
    20.594
    Tekstova u blogu
    15
    Reputaciona moć
    260

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    " Kao se istorijski stvarala staleška monarhija najbolje se vidi po primeru francuske države u periodu od XI do XV veka. Francuska je već za vreme vladavine poslednjih Karolinga u X veku bila podeljena na mnoštvo vojvodstava i grofovija, čiji su upravljači samo nominalno priznavali vrhovnu vlast kralja. Tako se stanje održalo i za vreme vladavine prvih vladara iz porodice Kapeta, sve do kraja XI veka.Prvi Kapeti imali su neposredu vlast samo na ličnom posedu - domenu, koji je obuhvatao oblast oko Pariza i Orleana. Mnoge vojvode i grofovi imali su veći posed od kraljevskog domena. Čuvena porodica Plantagenet ( koja je došla na engleski presto) držala je u Francuskoj: Normandiju, Anžu Men, Turen i Poatu - teritoriju koja je nekoliko puta bila veća od kraljevog domena. Francuski kraljevi su otpočeli bordu za ujedinjenje države, dobivši pomoć gradjana, sitnog plemstva i sveštenstva. Kralj Filip II ( 1180 - 1222) pobedio je Plantagenete i većinu njihovih ogromnih poseda pripojio domenu. Naslednici Filipa II nastavili su njegovu politiku, tako da je početkom XIV veka van domena ostalo samo nekoliko većih oblasti. Filip II Lepi ( 1285-1314) priključio je Šampanju i pokušao je da osvoji bogatu Flandriju. Uprkos privremenoj krizi, koju je izazvao stogodišnji rat Francuske protiv Engleske (1q337-1453) francuski kraljevi su krajem XV veka stvorili jednu od najmoćnijih država Evrope."

  4. #4
    Ističe se Sofika (avatar)
    Učlanjen
    15.11.2006.
    Lokacija
    WoW, where else?
    Poruke
    2.737
    Reputaciona moć
    68

    Talking Re: STOGODIŠNJI RAT.

    A mozete li da napisete stogod o Jovanki Orleanki?

  5. #5
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Citat Original postavio Sofika
    A mozete li da napisete stogod o Jovanki Orleanki?
    Moze, naravno. Danas cu da napisem nesto o I i II fazi rata i nesto o Jovanki.

  6. #6
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    I faza Stogodišnjeg rata

    Za uspesno vojevanje na kontinetnu Edvardu je trebao saveznik i on ga je našao u već pomenutoj pokrajini Flandriji kojoj je zapretio obustavljanjem izvoza engleske vune, inače neophodne flandrijskoj privredi. Iz Flandrije i cele Holadnije Edvard je dobijao i većinu svojih vojnika-najamnika. Holanđani su zapravo činili najveći deo prvog kontingenta od 4000 ljudi sa kojim se Edvard III 1339. godine iskrcao u Francuskoj i otpočeo prve borbene operacije. Ipak, tokom cele te godine nije bilo značajnijih borbi i Edvardova akcija svela se na pljačkaški pohod po francuskoj pokrajini Pikardiji, severno od Pariza. U proleće sledeće, 1340. godine Edvard je ponovo u Francuskoj ali ovaj put Francuzi nisu neaktivni. Na obali kanala Lamanš opremili su brojnu flotu i sa njoj izvršili nekoliko uspešnih prepada na engleske primorske gradove od kojih su Portsmut i Sautempton potpuno uništeni.

    Istovremeno je ometan saobraćaj kojim se snabdevala engleska armija na kontinentu. Zbog svega ovog Edvardu je bilo jasno da bez efikasne kontrole Lamanša i prevlasti na moru ne može biti uspešne kopnene akcije. Stoga je prekinuo operacije u Francuskoj i vratio se u Englesku kako bi prikupio i opremio flotu. Do aprila 1340. godine imao je spremih 250 brodova razlicite tonaže dok su Francuzi raspolagali sa oko 200 brodova. Važna engleska prednost bila je u tome sto su gotovo svi njihovi brodovi, za razliku od francuskih, bili opremljeni jedrima. Krajem juna engleska flota je isplovila, a na vesti o tome francuska joj je krenula u susret. Prvi ozbiljan sukob u Stogodišnjem ratu imale su ove dve flote koje su došle u borbeni kontakt 26. juna 1340. godine pored holandske obale u blizini gradića Slojs.


    Englezi su na mesto bitke stigli prvi i postrojili svoje brodove u dve vrste. Prva je bila borbena i u njoj su brodovi bili poredjani naizmenično tako da su se na jednom brodu nalazili strelci opremljeni dugim lukovima, a na drugom borci opremljeni oružjem za blisku borbu. Francuzi su se pojavili poslepodne i odmah se postrojili u dve vrste od kojih je ona prednja bila smesta napadnuta. Tokom prilazenja francuskim brodovima Englezi su ih zasuli hiljadama strela sto je unelo paniku medu francuske mornare i učinilo ih ranjivim na sledeći engleski potez. Nakon rastrojavanja prednjih francuskih brodova i unošenja meteža, Englezi su im prisli i počeli prelazak na njih. Tada je došlo do borbe u mešavini kada su brodovi zašli jedni medju druge i ogorčene borbe na palubama francuskih ladja. Sukob se otegao do sledećeg jutra a konačni bilans je preko 170 uništenih i zaplenjenih francuskih brodova i osetno manji engleski gubici. Ovom potpunom pobedom nad francuskom flotom Englezi su osigurali prevlast u vodama Lamanša za narednih 30 godina.

    Nakon raščičćavanja situacije na moru, Edvard III mogao se ponovo posvetiti kopnenom ratu protiv Francuske, ali je baš u tom trenutku ponovo izbila pobuna u Škotskoj što ga je onemogućilo da pošalje vojsku na kontinent sve do 1342. Te godine iskrcao se u Bretanji (francuska pokrajina na atlanskoj obali) sa relativno malim snagama i počeo pljačkaški pohod tokom kojeg je osvojio i razorio mnoge gradove. Na sebe je privukao znatno jače protivničke snage pod komandom vojvode od Normandije (sin francuskog kralja Filipa VI), pa je bio prinuđen da 1343. godine potpiše primirje sa Francuzima i povuče se u Englesku. Primirje je isteklo u martu 1345. a već u maju borbe su obnovljene. U Gijeni (jugozapadna Francuska) su operisale manje engleske snage koje su nizale uspehe i tako na sebe ponovo privukle moćnog vojvodu od Normandije. Da bi smanjio pritisak na svoju vojsku u Gijeni Edvard III se iskrcao u Normandiji u julu 1346. godine sa 3000 konjanika i oko 7000 strelaca naoružanih dugim lukom. Namera mu je bila da se brzo vrati u Englesku čim otkloni opasnost po armiju u Gijeni, ali se desilo da su Francuzi želeli odlučujući sukob a Edvardova flota je usled nesporazuma i nediscipline već otplovila. Francuski kralj Filip VI prikupio je jaku vojsku i odlučio da zauvek istera Engleze iz Francuske. Zbog lošeg odnosa snaga Edvard je odlučio da izbegava bitku i počeo se povlačiti na sever ka Kaleu, odakle je nameravao da otplovi ka Ostrvu. Filip VI ga je pratio u stopu i sustigao na domaku Kalea. Ne mogavši da je izbegne Edvard je odlučio da primi bitku i do prvog odlučnog sudara dve vojske doslo je 26. avgusta 1346. godine u blizini gradića Kresi (Cresy).

    Pošto je raspolagao sa znatno manjim brojem konjanika Edvard se odlučio na odbrambenu taktiku, pa je izabrao lokaciju koja mu je pružala povoljne uslove. Svoju vojsku postavio je u liniju koja se protezala između dve šume što je onemogućavalo da mu protivnik obuhvati krila ili zađe u pozadinu. Linija je podeljena na tri jednaka dela od kojih je centrom komandovao sam Edvard III, a desnim krilom njegov sin Edvard poznatiji pod nadimkom Crni Princ inače jedan od najboljih vojskovođa srednjovekovne Engleske. Svaki deo engleske linije sastojao se od sjahalih konjanika koji su formirali zaštitni zid od kolja, dok su se iza njih nalazili strelci sa dugim lukom koji su tako mogli neometano da dejstvuju. Engleska linija preprečila je put kojim se kretala francuska vojska koja je na mesto bitke stigla oko 16 časova. Francuzi su bili izmoreni dugim maršem i kralj Filip je nameravao da otpočne bitku tek sutradan, ali se njihova prethodnica već sukobila sa Englezima i Filip je prepustio stvari njihovom toku. Prvi su se sukobili strelci - francuski naoružani samostrelom i engleski sa dugim lukom. Rezultat je bio porazan po ove prve jer ih je zasula kiša engleskih strela dok sami nisu stigli da ispale ni jedan plotun. Pošto su se redovi strelaca našli u rasulu jedan od francuskih komandanata odlučio je da izvede prvi od 15 juriša koji su tog dana izveli do tada nepobedivi francuski vitezovi na konjima. Nijedan od ovih silovitih udara nije uspeo, jer su engleski strelci uspevali da rastroje i odbiju juriše daleko pre nego sto bi oni uopšte stigli do njihove linije. Konji i ljudi padali su kao snoplje probodeni velikim strelama a pojedinci koji su uspeli da stignu do Engleza dotučeni su u borbi izbliza. Na kraju bitke francuskom kralju, koji je i sam bio ranjen ostalo je svega oko 70 za borbu sposobnih konjanika. Poraz je bio potpun.

  7. #7
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Francuski gubici procenjuju se na oko 5000 mrtvih i ranjenih dok su engleski bili beznačajni. Englezi su bitku dobili pre svega veštom upotrebom nadmoćnijeg oružja, kao i boljom taktikom i komandovanjem. Uprkos svemu ovome, poraz je izazvao pravi šok u Francuskoj koja je objašnjenje za njega našla u nesposobnosti kralja Filipa VI.

    Iako je kod Kresija izvojevao sjajnu pobedu, Edvard III nije od nje imao neke neposredne koristi izuzev što se neometan povukao ka obali kod Kalea. Ovaj grad ima strateški vrlo povoljan položaj na obali kanala Lamanš i Edvard je pravilno uočio njegov značaj. Zato je ubrzo nakon bitke kod Kresija poceo opsadu i nakon 11 meseci, 4. avgusta 1347. godine Kale je kapitulirao. Ovaj grad ostaće u engleskim rukama narednih 200 godina, dobiće posebne trgovačke povlastice i značajnu koloniju engleskih doseljenika. Francuska će ga povratiti tek 1558. godine zahvaljujući slabosti Engleske zahvaćene dinastičkim sukobima.

    Nakon pada Kalea, Edvard se vratio u Englesku i uspostavljeno je neformalno primirje koje je potrajalo do 1355. godine. Do ove pauze došlo je pre svega zbog epidemije kuge koja je 1348/49 pogodila Englesku i smanjila njeno stanovništvo sa 4 miliona na 2.5 miliona ljudi. 1350. godine umro je francuski kralj Filip VI i na prestolu ga je nasledio njegov sin Žan II Dobri. Bilo je nekoliko pokušaja da se pregovorima dođe do mira koji nisu dali rezultate i u junu 1355. godine Edvard III ponovo je počeo vojne operacije u Francuskoj. Njegova taktika ovog puta bila je drugačija - umesto da se sukobljava sa većim protivničkim snagama odlučio je da pljačkaški pohodi postanu ne sporedni već glavni vid njegove kampanje. Računao je da će njima slomiti moral protivnika i potkopati njegovu ekonomsku bazu, a posebnu težinu ovom načinu ratovanja davalo je to što je Edvard podelio svoje snage na nekoliko grupa koje su nezavisno dejstvovale u raznim delovima Francuke. Sam Edvard je sa glavninom pustošio severnu Francusku, dok je njegov sin Crni Princ pljačkao po južnoj povremeno dopirući čak i do obala Sredozemnog mora. Naredne, 1356. godine engleske snage na kontinetnu pojačane su tako da je i srednji sin kralja Edvarda, Džon Lankaster dobio komandu nad delom vojske i počeo pohod po Normandiji. Crni Princ je nastavio operacije na jugu ali je ubrzo saznao da je na njega krenuo francuski kralj Žan II Dobri sa velikim snagama. Englezi opet nisu želeli bitku i pokušali su da se povuku ka Bordou na atlanskoj obali gde su nameravali da se ukrcaju na brodove. Pretovareni plenom, sporo su se kretali i Žan Dobri stigao ih je 18. septembra kod Poatjea (Poitiers) gde se sledećeg dana odigrala druga velika bitka Stogodišnjeg rata.

    Iako nema tačnih podataka, procenjuje se da su Englezi imali oko 6000 ljudi (4000 konjanika sa kopljem ili mačem i oko 2000 strelaca sa dugimlukom) dok su Francuzi raspolagali sa 8000 ljudi, pretežno vitezova na konjima. Pošto nije mogao da izbegne bitku Crni Pric je ponovo odabrao teren koji je pogodovao njegovoj odbrambenoj taktici, smeštajucć svoju vojsku na dominirajuću uzvišicu i, za razliku od Kresija, stavljajući sjahale konjanike iza strelaca. Fancuzi su, sa druge strane, ušli u bitku sa nekoliko pogrešnih pretpostavki. Odlučili su da se bore iako im je situacija na terenu omogućavala da pobednika okruže i izmore glađu. Pogrešno tumačeći iskustvo iz bitke kod Kresija odlučili su da i njihovi konjanici sjašu i bore se kao pešadija, zanemarivši da su oni strana koja napada i da sjahali konjanik nema istu borbenu vrednost u napadu i odbrani. Francuski kralj podelio je svoju vojsku u tri grupe od kojih je prva bila pod komandom njegovog sina, budućeg kralja Šarla V, druga pod komandom kraljevog brata vojvode od Orleana a treća (najjača) pod ličnom kraljevom komandom. U napad je prva krenula odabrana grupa od 300 najboljih francuskih vitezova koja je skoro potpuno uništena plotunima engleskih strelaca. Posto mu se učinilo da se engleski strelci povlače, Žan Dobri je poslao prva dva kontingenta svoje vojske u napad. Ova masa francuske pešadije naišla je na prave rojeve engleskih strela, ali se uz teške gubitke ipak probila do njihovih linija gde je ubrzo došlo do borbe prsa u prsa. Ishod ovog okršaja odlučila ja manja grupa engleskih konjanika koja se iznenada pojavila i unela paniku među Francuze koji su se počeli povlačiti u neredu. Nepovoljan tok bitke nalagao je kralju Žanu da se povuče, ali on je pre svega bio vitez, a tek zatim vojskovođa i državnik, pa je odlučio da se časno bori do kraja žrtvujući i poslednji deo francuske vojske koji je uzaludno jurišao na konsolidovanu englesku liniju. Ovim poslednjim potezom je francuski poraz pretvoren u katastrofu, jer ne samo da su ponovo pretrpeli ogromne gubitke (uz neznatne engleske) već je zarobljen i sam kralj Žan II Dobri sto je poput bombe odjeknulo u celoj Francuskoj.

    Nakon ovog poraza činilo se da je Francuska konačno bačena na kolena.Engleski pljačkaški pohodi su nastavljeni, zemlja je bila potpuno iscrpljena a izbili su i unutrašnji nemiri. Sve ovo nagnalo je francusku vlastelu (kralj Žan je bio u ropstvu u Londonu i po francuskim običajima niko nije mogao da ga nasledi dok je živ) da ubrzo zatraži mir sa Englezima sto je dovelo do potpisivanja za Francuze vrlo nepovoljnog mirovnog ugovora u Bretinjiju (Bretigny). Ugovorom su potvrđena sva feudalna prava koja je engleski kralj uživao u Francuskoj i garantovani su svi njegovi raniji posedi, a pridodati su i neki novi. Ovim događajem okončana je prva faza stogodišnjeg rata tokom koje su Englezi ostvarli sve svoje teritorijalne ciljeve.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 10.02.2007. u 19:49

  8. #8
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Druga faza rata


    Druga faza rata nastupila je 1364. godine dolaskom na presto novog francuskog kralja Šarla V, sina zarobljenog Žana II Dobrog koji je umro u engleskom zarobljeništvu. Nekoliko godina kasnije, 1369. osetio se dovoljno jakim za revanš Englezima. U isto vreme i sami Englezi su odlučili da se ponovo upuste u osvajanje Francuske. Naredna decenija biće svedokom nekoliko engleskih ekspedicija kroz Francusku koje su primenjivale istu taktiku kao iz vremena pre bitke kod Poatjea - pljackanje i razaranje gradova uz izbegavanje otvorenih sukoba sa Francuzima. Za razliku od Engleza, Francuzi ovog puta menjaju taktiku - takođe izbegavaju otvoreni sukob, ali napadaju Engleze manjim snagama koje imaju za cilj uznemiravanje protivnika, presecaju njegove linije snabdevanja i polako i metodično osvajaju engleska uporišta krećući se iz unutrašnjosti ka moru. U nekoliko navrata primenjena je i taktika "spaljene zemlje", odnosno odnošenja ili uništavanja zaliha hrane i materijalnih dobara pred nailazećim engleskim armijama. Ovaj put se francuska taktika pokazala uspešnijom. Prvu englesku ekspediciju poveo je 1369. godine Džon Lankaster. Iskrcao se sa oko 2000 ljudi i počeo pohod po severnoj Francuskoj. Nije naišao na otpor i opustošio je teritorije kroz koje je prošao stigavši na kraju sve do Ruana. Ono što ga je na kraju zaustavilo nije bila francuska vojska već epidemije i glad, pošto su Francuzi temeljito uništavali sve što bi njihovim neprijateljima moglo poslužiti za jelo.

    Pre kraja godine Lankaster se sa malobrojnom preživelom vojskom vratio u Englesku. Već sledeće godine u Francuskoj je engleski zapovednik Robert Nouls (Knollys) sa oko 3000 ljudi. Cilj njegovog pohoda bila je pokrajina Pikardija i okolina Pariza koje je temeljito opustošio. Protiv njega je krenula francuska vojska pod zapovedništvom Bertarna Di Geklena koja ga je presrela i potukla 3/4. decembra 1370. godine u blizini Le Mana i primorala da ubrzo ukrca na brodove i uputi ka Engleskoj. Došlo je vreme francuskih pobeda - Di Geklen je planski osvajao oblasti pod engleskom kontrolom i ubrzo povratio celu Bretanju i gotove sve ostale primorske oblasti. Francuska flota potukla je englesku 22. juna 1372. godine kod luke La Rosel i time obezbedila prevlast u vodama Kanala što je ozbiljno ometalo sve engleske pokrete ka kontinentu. 21. marta 1373. Di Geklen je ponovo pobedio Engleze kod Sizea (Chize). Ovi francuski uspesi primorali su Edvarda III da jače napregne svoje snage i on u Francusku šalje sve više i više vojnika što dodatno opterećuje njegovu već ozbiljno iscrpljenu zemlju. U avgustu 1373. Džon Lankaster se iskrcava kod Kalea ali je već u decembru prinudjen da se vrati jer mu je vojska desetkovana bolestima, gladju i neprestanim francuskim napadima. Vratio se 1378. godine sa oko 6000 ljudi, a njegov odred bio je prva engleska vojna formacija na kontinentu naoružana artiljerijom. Posle bezuspešne opsade grada Sen Malo (Saint-Malo) vratio se kući. Poslednju ekspediciju u ovoj fazi rata vodio je najmlađi sin Edvarda III (koji je tada već bio mrtav) Tomas Gloster. On se 1380. godine iskrcao sa 5000 ljudi kod Kalea u nameri da pljačka po Bretanji. Izuzetno neprijateljski raspoloženo lokalno stanovnistvo i bezuspešna višemesečna opsada Nanta učinili su da se u aprilu 1381. posramljen vrati u Englesku. Ovaj engleski pohod označio je kraj druge faze Stogodišnjeg rata u kojoj je trijumf pripao Francuzima. Engleski pljačkaški pohodi pokazali su se skupim greškama koje su odvlačile pažnju sa važnijih ciljeva kao sto je odbrana već stečenih oblasti. Njihovi protivnici su znali ovo da iskoriste i vestom taktikom preoteli su sve teritorije koje su Englezima pripale po sporazumu iz Bretinjija. Na francuskoj obali zadržali su samo pet utvrđenih gradova (Kale, Serbur, Brest, Bordo i Bajon) iz kojih bi bili lako isterani da Francuska (kao i Engleska uostalom) nije bila potpuno iscprljena ratovima iz prethodne decenije. Unutrašnji razlozi kao što su pobune seljaka i građanski ratovi koji su zahvatili obe zemlje, obustaviće međusobne sukobe za više od 30 godina.

  9. #9
    Domaćin Goddess of the far east (avatar)
    Učlanjen
    30.08.2006.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    nocturne
    Poruke
    3.046
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Akhenaton ti si skoro sve napisao. Evo nešto ukratko o Jovanki Orelanki.

    Jovanka Orleanka,Žan d`Ark(Jeanne d`Arc1412-1431) francuska junjakinja iz stogodišnjeg rata,poreklom iz seljačke porodice.Pošlo joj je za rukom da francuskog kralja Šarla VII pridobije za misiju oslobobođenja Orleana.Stavivši se na čelo odreda od oko 800 ljudi ,naterala je Engleze da obustave opsadu ovog grada 1429 i potukla ih ih kod Patea .Odvela je kralja Šarla VII u Rems gde je krunisan.1430 .Pala u ruke Burgunđana kod Kompjenja i prodata je Englezima.,koji su je živu spalili u Ruanu 1431.Patriotsko oduševljenje koje je probudila omogućilo je proterivanje Engleza iz Francuske i završetak stogodišnje rata 1453.U XIX veku je proglašena za nacionalnog heroja.Bernard Šo napisao je pozorišni komad o njoj.

  10. #10
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Citat Original postavio Goddess of the far east
    Akhenaton ti si skoro sve napisao.
    Pa do 1378. godine skoro sve i imam jos toliko da napisem do kraja rata.

  11. #11
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Prilike posle II faze rata i obnova sukoba

    1377. posle tačno 50 godina vladavine, umro je engleski kralj Edvard III, a na prestolu ga je nasledio njegov unuk (sin Crnog Princa) Ričard II koji je, po opštoj oceni, bio bezličan i slab vladar. Njegova politika svodila se na gušenje čestih zavera i održavanje mira sa Francuskom. Skoro istovremeno, 1378. umro je i francuski kralj Šarl V i na vlast je dosao njegov maloletni sin Šarl VI koji je težio miru sa Engleskom. Želje mladih kraljeva pretočene su u stvarnost potpisivanjem mirovnog ugovora u Parizu 1396. godine koji je samo ozakonio faktičko stanje, odnosno pravo Engleske za zadrži pomenutih pet gradova na francuskoj atlanskoj obali. Bilo je predviđeno da mir između dve zemlje potraje narednih 30 godina a da bi bio potvrđen dogovorena je zenidba engleskog kralja Ričarda i ćerke francuskog kralja Šarla VI koji je već u to vreme pokazivao znake obiljne mentalne poremećenosti. Međutim, sudbina nije htela da mir potraje. Tri godine posle potpisivanja mira u Parizu, 1399. engleskog kralja Ričarda ubio je njegov rođak Henri Bolingbruk (Bolingbroke) i sam se krunisao za novog kralja pod imenom Henri IV. Pošto su Ričard i Šarl bili bliski prijatelji njegovo ubistvo moglo je da posluži kao dobar povod Francuzima za nastavak rata i oni su preduzeli nekoliko prepada na engleske obalske gradove, ali je ovaj tok događaja prekinulo izbijanje novog građanskog rata u Francuskoj 1407. godine između porodica Armanjaka i Burgundinaca. Henri IV ponovo se upleo u rat sa Francuskom pomažući čas jednu, čas drugu zaraćenu stranu. Mentalno bolesni Šarl VI bio je nesposoban da unutrašnjim borbama stane na put. Ovaj građanski rat u suštini je bio sukob feudalne aristokratije (Armanjaci) uglavnom skoncentrisane na jugu Francuske (južno od reke Loare) i narastajuće trgovačke i gradske buržoazije (Burgundinci) koji su svoja najjača uporišta imali u pokrajini Burgundiji, u istočnoj Francuskoj.

    Godine 1413. ponovo je došlo do smene na engleskom prestolu. Na presto je došao, posle smrti svog oca, Henri V. Videvši Francusku rastrzanu u krvavim unutrašnjim okršajima odlučio je da iskoristi situaciju i nanovo proširi engleske posede na kontinetnu. Izvršio je temeljite pripreme - za prvi pohod pod njegovom komandom na raspolaganju je imao (po nekim izvorima) cak 30 000 ljudi uz ogromnu flotu od 1400 brodova. Reorganizaciji flote posvećena je velika pažnja - izgrađeno je mnogo novih brodova, a jedan od njih, Cristopher of the Tower, bio je prvi brod u istoriji naoružan topovima. Sa ovakvom silom Henri V se u julu1415. godine iskrcao u Normandiji, prethodno obezbedivši savezništvo Burgundinaca, jedne od zaraćenih strana u gradanskom ratu. Polovinom avgusta počeo je opsadu grada Arflera koji se predao nakon mesec dana. Da potpunije iskoristi ovaj uspeh Henrija je onemogućila epidemija dizenterije koja je desetkovala njegovu vojsku. Sa prezivelih šest do deset hiljada ljudi (oko hiljadu konjanika-vitezova i ostatak strelci sa dugim lukom) Henri je (kao i mnogi njegovi prethodnici) posao na sever, ka Kaleu, gde je nameravao da se ukrca na brodove i vrati kući. Francuzi (zapravo Armanjaci) prikupili su skoro 25 000 ljudi, uglavnom vitezova pod komandom Šarla Di Alberta i odlučili da Henriju nametnu bitku do koje je i došlo 25. oktobra te godine kod Azenkura u blizini Kalea.

    Ponavljajući uspesnu englesku taktiku iz bitke kod Kresija, Henri je rasporedio svoje strelce između dva šumska masiva kako bi protivnika onemogućio da mu obuhvati krila. Strelci su stajali napred, a u ovoj bici bili su opremljeni i sa po jednim zašiljenim kolcem koji je služio za stvaranje odbrambenog zida protiv juriša francuke konjice. Francuzi pak, nisu dobro naucili lekciju iz bitke kod Poatjea. Ni ovaj put nisu morali da se bore već su jednostavno mogli da Henriju prepreče put ka moru, a glad i bolesti bi među Englezima uradili ostatak. Kiša koja je padala nekoliko dana i raskvašeno zemljište onemogućili su da nadmoćna francuska konjica dođe do punog izražaja, pa je većina njihovih konjanika sjahala za borbu peške. Situacija na samom bojištu nametala je Englezima da izvedu početni napad i njihovi strelci su krenuli napred. Kada su se dovoljno približili Francuzima, zaboli su svoje koplje u zemlju i otpočeli ubitačnu paljbu strelama. Francuzi su pokušali nekoliko napada pešacima i manjim brojem konjanika, ali su se ti juriši lomili o rojeve engleskih strela. Računa se da su Francuzi tako pretrpeli najveće gubitke i da je bitka već tada zapravo bila odlučena. Kada je procenio da su njegovi protivnici dovoljno rastrojeni i demoralisani Henri je u napad poslao svoje konjanike koji su među ostacima francuskih snaga načinili pravu pustoš. Francuska vojska feudalnog tipa prestala je da postoji tog dana. Podaci govore o 5000 mrtvih Francuza (među kojima i 500 pripadnika visokog plemstva) i manje od 200 poginulih Engleza. Azenkur je bio najteži francuski poraz u celom Stogodišnjem ratu.

    Neposredni rezultat ove bitke bio je Henrijev neometan povratak u Englesku, ali je on ponovo u Francuskoj 1417. sa vojskom od oko 10 000 ljudi. Naredne godine biće vreme najvećih iskušenja za iskrvavljenu Francusku. Englezi osvajaju Normandiju, a 1419. posle duge opsade, predaje se posada Ruana. Henri kreće uz Senu i neposredno ugrožava Pariz. Skoro cela severna Francuska pod njegovom je kontrolom. Ova smrtna opasnost ponovo je ujedinila Francuze - Armanjaci i Burgundinci pregovaraju o savezu protiv Engleza. Međutim, dug i krvav građanski rat nije lako zaboraviti. Pregovori se vode u julu 1419. između predstavnika Burgunđana Žana Neustrašivog (inače vojvoda Burgundije) i predstavnika Armanjka, kraljevog sina, budućeg kralja Šarla VII.

    Ovi pregovori propadaju, a prilikom sledećih Armanjaci ubijaju Žana Neustrašivog. Ovaj tragični događaj bacio je Burgunđane u naručje Engleza i oni potpisuju savez sa Henrijem V decembra 1419. godine. U maju sledeće godine su u ime francuskog kralja potpisali mir sa Englezima u Troau, priznali Henriju V pravo na francuski presto i praktično mu predali svu Francusku severno od Loare. Armanjaci nisu priznali ovaj ugovor i rat je nastavljen. 1422. umro je Henri V a na prestolu ga je nasledio maloletni Henri VI. Stvarnu kontrolu nad operacijama u Francuskoj imao je vojvoda od Bedforda (John Bedford) sposoban i beskrupulozan čovek. On je za osnovni engleski cilj smatrao nastavak osvajanja i pokoravanje cele Francuske. U sledećih nekoliko godina Englezi su nastavili metodično osvajanje još nepokorenih oblasti severno od Loare uz povremene okršaje sa francuskom vojskom. Ovu vojsku isključivo su davale pokrajine naklonjene Armanjacima, odnosno one iz južne Francuske. Početkom oktobra 1428. godine engleska vojska započela je opsadu Orleana, velikog grada i poslednjeg francuskog uporišta severno od Loare. Posadu Orleana činilo je 1500 ljudi dok su Englezi raspolagali sa 3500. Orlean je odolevao šest meseci, a nade u pomoc su nestajale. Kada se vec mislilo da je sve gotovo (april 1429.) i da je predaja grada pitanje dana došlo je do naglog preokreta, kako bitke za Orlean tako i toka celog Stogodišnjeg rata
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 11.02.2007. u 05:15

  12. #12
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Preokret u korist Francuske (Jovanka Orleanka)

    Uzrok ovog preokreta bila je mlada seljanka iz pokrajine Lorene pod imenom Jovanka. Istorija ju je zapamtila pod imenom Jovanka Orleanka zbog njene uloge u razbijanju opsade Orleana. U to vreme njoj je tek 16 godina i za sebe tvrdi kako se nalazi u božjoj misiji, odnosno " kako čuje glasove, ponajviše glas svetog Mihaila, kako je pozivaju da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja ". Jovankino ime se pročulo pa ju je primio i sam kralj Šarl VII (koji je nasledio presto posle smrti svog oca 1422. godine). Kralj je Jovanki dodelio malu pratnju od oko 800 ljudi i uputio je ka Orleanu. Dolazak ove grupe 29. aprila 1429. godine imao je eksplozivan efekat na moral posade i stanovništva koji su nastavili borbu protiv Engleza sa dotada neviđenim elanom. Posle uspešnog zauzimanja nekoliko ključnih tačaka oko gradskih zidina, poslednje englesko uporište palo je 7. maja 1429. i tog dana Orlean je spašen za Francusku. Ova bitka označila je potpuni preokret u ratu. Kralj Šarl odlučio je da obavi svečano krunisanje u Remsu, duboko na teritoriji koju su kontrolisali Englezi. Namesnik Bedford pokušao je da spreči ovo krunisanje što je dovelo do bitke kod Patjea, 18. juna, i teškog engleskog poraza. Posle ovog, krunisanje je neometano obavljeno17. jula i Šarl VII je postao neosporni kralj cele Francuske. Neki gradovi mu se sami predaju, ali pokušaj zauzimanja Pariza propada. Kralj je obeshrabren i njegova vojska se osipa. Jovanka Orleanka nastavlja gerilsku borbu sa svojim malim odredom, ali je 1430. godine zarobljava Žan Luksemburški, jedan od engleskih saveznika i šest meseci kasnije predaje Englezima. Jovanki se sudi u Ruanu 1431. godine i to pred crkvenim sudom jer jedino taj sud može osuditi ženu na smrtnu kaznu koju su Englezi priželjkivali. Optužena je i osudjena za jeres odnosno prekršaj crkvenog učenja. Spaljena je na lomaci 30. maja 1431. godine u Ruanu.

    Spaljivanje Jovanke Orleanke dovelo je do revolta u širokim francuskim masama što je doprinelo stvaranju novog poleta u ratu protiv Engleza. Sposobni kralj Šarl VII želeo je da iskoristi ovaj novi elan i potpuno protera osvajače iz Francuske. Za razliku od mnogih svojih prethodnika, Šarl VII bio je i mudar državnik. Znao je da pobeda nad Englezima ima malo izgleda ako na njihovoj strani i dalje bude moćna pokrajina Burgundija pa je svoje napore usmerio ka pridobijanju ovog saveznika. Pregovori između kralja i vojvode Burgundijskog, Žana Dobrog (sin ubijenog Žana Neustrašivog) počeli su odmah po Jovankinoj smrti, ali su se otegli i okončani su tek 20. aprila 1435. godine sklapanjem ugovora u Arasu, po kojem je Burgundija proširila svoje granice, ali je istupila iz saveza sa Englezima. Efekti ovog sporazuma vidljivi su odmah. Već sledeće, 1436. godine, Francuzi bez borbe zauzimaju Pariz. Ova vest se poput munje pronela celom Francuskom i narod počinje sponatno da se organizuje i bori protiv Engleza koji više nigde nisu sigurni. Iste godine oslobođena je Normandija i mnoge pokrajine na severu. Ovakav razvoj rata nalagao je Englezima sto skorije sklapanje primirja sto su i učinili 1444. godine sklapanjem ugovora o miru u gradu Turu. Obe strane su znale da je ovo samo predah, ali je Francuska bolje iskoristila dobijeno vreme. Sarl VII uveo je red u zemlji razbijajući mnoge pljačkaške bande koje su se namnožile po francuskim putevima u godinama anarhije. Reorganizovao je vojsku po uzoru na Engleze, uvodeći jedinice sastavljene od najamnika i tako udario temelje francuskoj stajaćoj vojsci. Posebna pažnja poklonjena je uvođenju artiljerije koja je u to vreme vec bila dovoljno usavršena da je mogla da se kreće zajedno sa vojskom. Rezulat ovih reformi bio je taj da se Francuska pod Šarlom VII mogla pohvaliti najboljom vojskom u Evropi.

    Godine 1449. rat je nastavljen jer su Englezi iznenada napali grad Fuzer. Ovaj incident doveo je do velike francuske ofanzive u kojoj je učestvovala kako vojska Šarla VII, tako i široke mase stanovništva. Da bi sačuvala bar deo Normandije, Engleska je u jesen te godine (oktobra 1449.) uz velike napore prikupila 3500 ljudi i iskrcala ih kod Serbura. Engleske snage bile su pod komandom Tomasa Kirila i do odlučnog sudara sa Francuzima (oko 3000 ljudi) došlo je 15. aprila 1450. kod Forminjija (Formigny). Kiril se rukovodio engleskom taktikom iz bitaka kod Kresija i Azenkura, mada situacija na bojistu nije bila ista. Francuzi su sada raspolagali artiljerijom koju on nije imao i ta slabost pružila je sjajnu priliku za revanš. Kod Forminjija Englezi su do nogu potučeni, cela vojska je pobijena ili zarobljena, a medu zarobljenicima bio je i sam Tomas Kiril. Ovom pobedom Normandija je definitivno ostala u francuskim rukama i sve sto je preostalo da se uradi bilo je zauzimanje nekolicine primorskih gradova. Kan se predao Francuzima u junu 1450, a Bordo u junu sledeće, 1451. godine. Ipak, stanovništvo Bordoa bilo je naklonjeno Englezima zbog svojih trgovačkih interesa. Kada je engleski kralj Henri VI ponovo 1452. godine uputio vojsku na kontinent (oko 3000 ljudi), Bordo mu je otvorio svoje kapije. U martu 1453. ovim snagama se priključilo jos 600 konjanika i 2100 strelaca. U junu te godine većina ovih snaga našla se opkoljena u Kastijonu gradiću nadomak Bordoa. Nadmoćne francuske snage od oko 6000 ljudi sa teškom artiljerijom prisilile su posadu Kastijona na kapitulaciju 17. juna 1453. godine. Pobedom kod Kastijona bila je rešena i sudbina Bordoa koji se predao tri meseca kasnije i bio definitivno priključen kraljevini Francuskoj.

    Kraj rata

    Ovim borbama u su[tini je, bez ugovora u miru, okon;an Stogodisnji rat. Engleska, koja se u tom trenutku našla upletana u unutrašnji sukon (čuveni rat dveju ruža) bila je nesposobna da nastavi borbe u Francuskoj. Tek 1475. godine će novi engleski kralj, Edvard IV, ponovo pokušati vojni pohod protiv Francuza. U julu te godine Edvard se iskrcao u Kaleu, ali je naišao na vrlo neprijateljski raspoloženo lokalno stanovništvo. Ubrzo je bio prinuđen na kapitulaciju pred moćnom francuskom vojskom. Dokument o kapitulaciji potpisan je na mostu kod Pikinjija 29. jula 1475. godine i tim činom formalno i defintivno je okončan najduži rat ikada vođen.

    Rat i njegov ishod razlicčito su se odrazili na Englesku i Francusku. Poraz u ratu i gubitak svih teritorija na evropskom kopnu definitivno su u engleskoj ućutkali pobornike kontinentalne ekspanzije i ojačali one koji su se zalagali za šire osvajanje Irske i Škotske. Ovaj duh vanevropske ekspanzije svoju punu afirmaciju doživeće tek nakon velikih geografskih otkrića koja će uslediti u narednim decenijama. Uprkos porazu ojačan je autoritet kraljevske vlasti, ali je pojačana i kontrola parlamenta nad kraljem. Građanski rat koji je izbio u Engleskoj nakon završetka borbi u Francuskoj, doveo je do pobede trgovačke i finansijske elite nad zemljišnom aristokratijom što je otvorilo put transformaciji Engleske u dinamičnu industrijsku, pomorsku i kolonijalnu silu.

    Pobedom u stogodišnjem ratu Francuskoj je omogućeno neometano ujedinjenje i početak stvaranja moderne francuske nacije. Dinastija Valoa se definitvno učvrstila na francuskom prestolu, a Francuska se od tada smatra velikom evropskom silom. Stogodišnji rat i pobeda u njemu predstavljali su stožer francuskog ujedinjenja i ovom sukobu obezbedeno je trajno mesto u kolektivnoj svesti Francuza.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 11.02.2007. u 06:55

  13. #13
    Veoma poznat Zikica (avatar)
    Učlanjen
    07.08.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Evo mene, eto vas rat Turcima!!!
    Poruke
    10.602
    Reputaciona moć
    153

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    dobro si ovo napisao....ja sam za maturski u gimnaziji radio stogodisnji rat i to na 40 strana...izostavio si neke delove narocito previranja u francuskoj i engleskoj oko vlasti i teristorija 1380-1400 ali nema veze najbitniji su tu...

  14. #14
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.

    Citat Original postavio Zikica
    dobro si ovo napisao....ja sam za maturski u gimnaziji radio stogodisnji rat i to na 40 strana...izostavio si neke delove narocito previranja u francuskoj i engleskoj oko vlasti i teristorija 1380-1400 ali nema veze najbitniji su tu...
    Hvala.

    Od mene dosta. Ko dalje ima materijala nek pise, ne moze da skodi...

  15. #15
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: STOGODIŠNJI RAT.


Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •