- Poruka
- 260
Црна Гора пред ново изјашњавање бирача
Избори и идентитет
Идеолошка основа данашње владајуће Црне Горе јесте дукљанска перцепција идентитета
Избори који се одржавају 10. септембра у Црној Гори далеко су од обичног изјашњавања грађана о томе ко ће их представљати у следеће четири године у Скупштини. Ови избори су по много чему историјски: они су посебно важни за опстанак српског имена на тим просторима, будући да представљају окончање једне стогодишње дилеме око идентитета.
Први озбиљан и целовит покушај да се објективно сагледа црногорско питање налази се у толико оспораваном Ђиласовом чланку из 1944. године. Овај рад је годинама у Београду потпуно бесмислено нападан као доказ како је Ђилас измислио црногорску нацију, да би га ових дана у Подгорици нападали (уз књигу о Његошу) као доказ Ђиласовог великосрпског шовинизма! Оно што је Ђилас покушао у том чланку јесте да постави једну врло савремену теорију плуралног идентитета која је вероватно једина и могла да адекватно реши црногорско питање. Сличне моделе идентитета данас развија Ентони Смит, најзначајнији теоретичар нације и национализама, који идеју нације заснива на етничком елементу (религија, митови, језик, предање) допуњеном елементима модернизације (државотворно искуство, бирократија, економски простор, политичка хомогенизација). Тек заједно оба елемента дају комплетну нацију.
Ђилас примећује да је, с једне стране, комплетна етничка основа Црногораца неоспорно српска: исти митови, исто предање, језик и религија, иста свест о српском наслеђу. Међутим, с друге стране, постоји неоспоран елемент самосвојности изграђен око посебне државности, посебног искуства заједничког живота и других елемената модерности, који не дозвољавају да се Црна Гора напросто сведе на српски регион. У томе је, на пример, суштинска разлика између Срба у Црној Гори и Срба у Херцеговини који нису имали то искуство.
Нажалост, дефинисање црногорског питања није ишло овим током. С једне стране се ни у Србији није довољно водило рачуна о том специфичном статусу Црногораца у оквиру укупног српског корпуса па је нпр. било предлога који су Црну Гору видели као обичан регион Србије. С друге стране, у самој ЦГ комунистичка владајућа класа све више је од Другог светског рата јачала антисрпску перцепцију црногорског идентитета. Мали прекид је био период прве половине деведесетих, када је изгледало да су се Црногорци масовно вратили својим традиционалним српским коренима.
Међутим, још почетком деведесетих на Цетињу је васкрсао зеленашки покрет који је окупљен око Либералног савеза тражио независну Црну Гору. Интелектуална основа овог покрета јача од средине деценије када се у Подгорицу из Загреба вратио Јеврем Брковић иницирајући такозвани дукљански покрет, окупљен око Дукљанске академије, часописа „Црногорски књижевни лист” и неканонске Црногорске православне цркве. Овај изразито антисрпски покрет полако је добијао легитимитет да би после 2000. постао де факто идеолошка основа Ђукановићевог покрета за отцепљење.
И то је посебно важно истаћи: идеолошка основа данашње владајуће Црне Горе јесте дукљанска перцепција идентитета заснована на идејама Штедимлије, Секуле Дрљевића и Брковића, према којој Црногорци никакве везе немају са Србима, а Србија је наводно још од Немањића до Милошевића спроводила исту политику освајачког хегемонизма и пропаганде да су Црногорци Срби. Ова идеологија је дефинитивно отворила процес цепања плуралног идентитета Црногораца и с обиром на то да је експанзивна и асимилаторска настоји да све православне грађане Црне Горе преведе у дукљанство. Велики део Црногораца који то неће да прихвати одлучио је на последњем попису да се изјасне као Срби. Тиме је де факто завршен процес цепања црногорског идентитета на дукљанске Црногорце и црногорске Србе. Сви актери морају бити свесни да нема више повратка на старо и да се овај процес не може зауставити. Свако одбијање да се та реалност прихвати, како то данас верују странке СНП и НС, само иде у корист дукљанима јер несметано настављају процес асимилације. Дукљанска идеологија доминира у медијима, у званичној култури, на универзитету и, што је најгоре, у образовању. Она је директно усмерена против Срба и стога се одбрана српског права на идентитет и на своје место у политичком, а затим и културном и образовном, простору Црне Горе мора поставити као приоритет за све припаднике српског народа.
Једини прави и доследан начин одбране Срба у Црној Гори јесте пут којим је кренула Српска листа, предвођена СНС-ом. Напросто, дукљанима треба омогућити да себе дефинишу како хоће. Али мора им се забранити да супротно европским конвенцијама и елементарним људским правима терају Србе да се асимилују у такав облик идентитета. Као што им се јасно мора указати да традиција Његоша, краља Николе, Светог Василија острошког, Јована Пламенца, па и Милована Ђиласа, који се на попису из 1991. изјаснио као Србин, припада Србима у Црној Гори, а не дукљанима са својом измишљеном традицијом. Први пут Срби у ЦГ неће имати негативну кампању већ позитивну, за конструктивну одбрану и дефинисање свог идентитета. У крајњем случају, Србе не занима за кога ће се Црногорци одлучити да их представља. Они први пут имају своју листу и свој програм.
Научни сарадник у Институту за европске студије из Београда
Миша Ђурковић
Избори и идентитет
Идеолошка основа данашње владајуће Црне Горе јесте дукљанска перцепција идентитета
Избори који се одржавају 10. септембра у Црној Гори далеко су од обичног изјашњавања грађана о томе ко ће их представљати у следеће четири године у Скупштини. Ови избори су по много чему историјски: они су посебно важни за опстанак српског имена на тим просторима, будући да представљају окончање једне стогодишње дилеме око идентитета.
Први озбиљан и целовит покушај да се објективно сагледа црногорско питање налази се у толико оспораваном Ђиласовом чланку из 1944. године. Овај рад је годинама у Београду потпуно бесмислено нападан као доказ како је Ђилас измислио црногорску нацију, да би га ових дана у Подгорици нападали (уз књигу о Његошу) као доказ Ђиласовог великосрпског шовинизма! Оно што је Ђилас покушао у том чланку јесте да постави једну врло савремену теорију плуралног идентитета која је вероватно једина и могла да адекватно реши црногорско питање. Сличне моделе идентитета данас развија Ентони Смит, најзначајнији теоретичар нације и национализама, који идеју нације заснива на етничком елементу (религија, митови, језик, предање) допуњеном елементима модернизације (државотворно искуство, бирократија, економски простор, политичка хомогенизација). Тек заједно оба елемента дају комплетну нацију.
Ђилас примећује да је, с једне стране, комплетна етничка основа Црногораца неоспорно српска: исти митови, исто предање, језик и религија, иста свест о српском наслеђу. Међутим, с друге стране, постоји неоспоран елемент самосвојности изграђен око посебне државности, посебног искуства заједничког живота и других елемената модерности, који не дозвољавају да се Црна Гора напросто сведе на српски регион. У томе је, на пример, суштинска разлика између Срба у Црној Гори и Срба у Херцеговини који нису имали то искуство.
Нажалост, дефинисање црногорског питања није ишло овим током. С једне стране се ни у Србији није довољно водило рачуна о том специфичном статусу Црногораца у оквиру укупног српског корпуса па је нпр. било предлога који су Црну Гору видели као обичан регион Србије. С друге стране, у самој ЦГ комунистичка владајућа класа све више је од Другог светског рата јачала антисрпску перцепцију црногорског идентитета. Мали прекид је био период прве половине деведесетих, када је изгледало да су се Црногорци масовно вратили својим традиционалним српским коренима.
Међутим, још почетком деведесетих на Цетињу је васкрсао зеленашки покрет који је окупљен око Либералног савеза тражио независну Црну Гору. Интелектуална основа овог покрета јача од средине деценије када се у Подгорицу из Загреба вратио Јеврем Брковић иницирајући такозвани дукљански покрет, окупљен око Дукљанске академије, часописа „Црногорски књижевни лист” и неканонске Црногорске православне цркве. Овај изразито антисрпски покрет полако је добијао легитимитет да би после 2000. постао де факто идеолошка основа Ђукановићевог покрета за отцепљење.
И то је посебно важно истаћи: идеолошка основа данашње владајуће Црне Горе јесте дукљанска перцепција идентитета заснована на идејама Штедимлије, Секуле Дрљевића и Брковића, према којој Црногорци никакве везе немају са Србима, а Србија је наводно још од Немањића до Милошевића спроводила исту политику освајачког хегемонизма и пропаганде да су Црногорци Срби. Ова идеологија је дефинитивно отворила процес цепања плуралног идентитета Црногораца и с обиром на то да је експанзивна и асимилаторска настоји да све православне грађане Црне Горе преведе у дукљанство. Велики део Црногораца који то неће да прихвати одлучио је на последњем попису да се изјасне као Срби. Тиме је де факто завршен процес цепања црногорског идентитета на дукљанске Црногорце и црногорске Србе. Сви актери морају бити свесни да нема више повратка на старо и да се овај процес не може зауставити. Свако одбијање да се та реалност прихвати, како то данас верују странке СНП и НС, само иде у корист дукљанима јер несметано настављају процес асимилације. Дукљанска идеологија доминира у медијима, у званичној култури, на универзитету и, што је најгоре, у образовању. Она је директно усмерена против Срба и стога се одбрана српског права на идентитет и на своје место у политичком, а затим и културном и образовном, простору Црне Горе мора поставити као приоритет за све припаднике српског народа.
Једини прави и доследан начин одбране Срба у Црној Гори јесте пут којим је кренула Српска листа, предвођена СНС-ом. Напросто, дукљанима треба омогућити да себе дефинишу како хоће. Али мора им се забранити да супротно европским конвенцијама и елементарним људским правима терају Србе да се асимилују у такав облик идентитета. Као што им се јасно мора указати да традиција Његоша, краља Николе, Светог Василија острошког, Јована Пламенца, па и Милована Ђиласа, који се на попису из 1991. изјаснио као Србин, припада Србима у Црној Гори, а не дукљанима са својом измишљеном традицијом. Први пут Срби у ЦГ неће имати негативну кампању већ позитивну, за конструктивну одбрану и дефинисање свог идентитета. У крајњем случају, Србе не занима за кога ће се Црногорци одлучити да их представља. Они први пут имају своју листу и свој програм.
Научни сарадник у Институту за европске студије из Београда
Миша Ђурковић
