- Poruka
- 45
КО СЕ НЕ СЕЋА СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ?
Била је прво народни непријатељ, па „сумњиво лице”, доушник и помагач, затим лобиста промена, па опет сумњиви конзервативни елемент крив за мирење „старих” и „нових”, патриотски финансијер, емотивни хуманитарац, ирационални улагач, славни књижевник и спортиста, и на крају „економски партнер без повластица у односу на друге странце”. То је „психолошка карта” српске дијаспоре, односно лица у расејању, који су и за старе и за нове владаре, све само не део истог српског народа као и онај унутар отаџбинске границе. Право на политички глас дијаспоре није престајало да бива тражено и обећавано, као да није била реч о одузетом праву које је одавно постојало.
Прво су живели „југословенски клубови”. Затим „заједнице Срба”, по могућности што бројније и што посвађаније. Специјалне екипе вулгарних тајних и јавних „завера” бринуле су о томе. Пуним плућима свога генија вадиле су сахрањене ликове интернационалног подземља из судског заборава, осмишљене у глави лукавог Доланца, не би ли их убацили у патриотску чорбу дијаспоре, као растворљив пара-политички отров... На чело српских организација постављани су људи са „тешким” биографијама, који су били изузетно „лаки” за „сарадњу”...Ни до данас, када погледамо биографије неких «повереника», није много промењено. Имали смо чак и једног «председничког кандидата» који једва да је знао да се потпише, али су службе знале кога је требало избацити као «главу» и залепити је на све бандере. Тактика: минимизуј, оцрни, исмевај.
Ретки писци и духовници који су из матице обилазили свет рецитујући сами себе, спајали су расејање исконским инстинктом изгнаника присутним у сваком песнику, а политичке службе матице су то расејање, преко афективно лабилних, хистеричних и необразованих људи, упорно разбијале. Водила се права дијалектичка борба између Светла и Таме, Добра и Зла.
У време економског ембарга матици, свако из српског расејања ко је просто питао „коме иде моја помоћ?”, желећи да контролише „пут свиле”, био је злотвор. Наравно, такво стање се дало психолошки оправдати. Затим је дошло сентандрејско окупљање, помоћ промени и анонимним, храбрим, момцима из сенке.
Време је, отада, процурило. Одавно више нема „храбрих и анонимних момака”. Већина се претворила у троме бирократе незаинтересоване за народно расејање, али његова бројност још увек им подиже катехоламинску реакцију. Колико су бројни ти људи? Па шта они хоће, зар им нисмо већ све обећали? Смањимо мало те цифре кад већ немамо процену бирачког тела! Доста им је на целом глобусу 57 бирачких места! Нека путују да би гласали, каква пошта, што мање њих гласа то боље! Ко зна, можда су сад постали конзервативни, можда више нису за реформе. Зар и они хоће власт? Зар не знају да овде, у сеоском дворишту, у проклетој авлији, СВИ хоће власт? Па још да нам помуте политичку причу, сведочећи како раде и штеде у Европи! Таман посла, гурај то у заборав.
На Видовданским данима дијаспоре 2006. изађем пред неколико стотина привредника из света и питам реторички : браћо и сестре, зашто смо ми 28. јуна овде а не на Космету?! Бучно одобравање још увек нормалних Срба родољуба, прекида неки помоћник од помоћниковог помоћника, шапћући: Рекао сам вам да јој искључите микрофон...Гђо, прекорачили сте минуте!
Дијалектичка борба још увек, пет година после промене престола, и после добијеног права гласа, траје. У ери у којој се у централној Европи гласа електронски преко заштићеног кода, «сиве бубе» у матици и даље мудрују како да се то „технички изведе” и ко ће код кога да путује. Можда им се још увек највише допадају виртуелне поцепане бирачке вреће из којих, од Ванкувера до Свилајнца, „селективно испадају историјски папирићи”.
За шест година демократских реформи и приватизације продато је у Србији 1.450 предузећа, а зарађена је за то релативно бедна сума од 1, 5 милијарди евра. Само за годину дана, количина пара од свих дознака српског расејања (помоћ родбини, путовања, куповина кућа и плацева, исплата пензија итд...) износи око 6 милијарди евра! 4 пута више него што је за шест година продајом предузећа зарађено! Да нема свако село по стрица, ујака, тетку, или сина «негде далеко», умро би народ од транзиционе глади. А мењачнице би биле празне. Али, правимо се да то не видимо, да би успех реформи био већи.
Била је прво народни непријатељ, па „сумњиво лице”, доушник и помагач, затим лобиста промена, па опет сумњиви конзервативни елемент крив за мирење „старих” и „нових”, патриотски финансијер, емотивни хуманитарац, ирационални улагач, славни књижевник и спортиста, и на крају „економски партнер без повластица у односу на друге странце”. То је „психолошка карта” српске дијаспоре, односно лица у расејању, који су и за старе и за нове владаре, све само не део истог српског народа као и онај унутар отаџбинске границе. Право на политички глас дијаспоре није престајало да бива тражено и обећавано, као да није била реч о одузетом праву које је одавно постојало.
Прво су живели „југословенски клубови”. Затим „заједнице Срба”, по могућности што бројније и што посвађаније. Специјалне екипе вулгарних тајних и јавних „завера” бринуле су о томе. Пуним плућима свога генија вадиле су сахрањене ликове интернационалног подземља из судског заборава, осмишљене у глави лукавог Доланца, не би ли их убацили у патриотску чорбу дијаспоре, као растворљив пара-политички отров... На чело српских организација постављани су људи са „тешким” биографијама, који су били изузетно „лаки” за „сарадњу”...Ни до данас, када погледамо биографије неких «повереника», није много промењено. Имали смо чак и једног «председничког кандидата» који једва да је знао да се потпише, али су службе знале кога је требало избацити као «главу» и залепити је на све бандере. Тактика: минимизуј, оцрни, исмевај.
Ретки писци и духовници који су из матице обилазили свет рецитујући сами себе, спајали су расејање исконским инстинктом изгнаника присутним у сваком песнику, а политичке службе матице су то расејање, преко афективно лабилних, хистеричних и необразованих људи, упорно разбијале. Водила се права дијалектичка борба између Светла и Таме, Добра и Зла.
У време економског ембарга матици, свако из српског расејања ко је просто питао „коме иде моја помоћ?”, желећи да контролише „пут свиле”, био је злотвор. Наравно, такво стање се дало психолошки оправдати. Затим је дошло сентандрејско окупљање, помоћ промени и анонимним, храбрим, момцима из сенке.
Време је, отада, процурило. Одавно више нема „храбрих и анонимних момака”. Већина се претворила у троме бирократе незаинтересоване за народно расејање, али његова бројност још увек им подиже катехоламинску реакцију. Колико су бројни ти људи? Па шта они хоће, зар им нисмо већ све обећали? Смањимо мало те цифре кад већ немамо процену бирачког тела! Доста им је на целом глобусу 57 бирачких места! Нека путују да би гласали, каква пошта, што мање њих гласа то боље! Ко зна, можда су сад постали конзервативни, можда више нису за реформе. Зар и они хоће власт? Зар не знају да овде, у сеоском дворишту, у проклетој авлији, СВИ хоће власт? Па још да нам помуте политичку причу, сведочећи како раде и штеде у Европи! Таман посла, гурај то у заборав.
На Видовданским данима дијаспоре 2006. изађем пред неколико стотина привредника из света и питам реторички : браћо и сестре, зашто смо ми 28. јуна овде а не на Космету?! Бучно одобравање још увек нормалних Срба родољуба, прекида неки помоћник од помоћниковог помоћника, шапћући: Рекао сам вам да јој искључите микрофон...Гђо, прекорачили сте минуте!
Дијалектичка борба још увек, пет година после промене престола, и после добијеног права гласа, траје. У ери у којој се у централној Европи гласа електронски преко заштићеног кода, «сиве бубе» у матици и даље мудрују како да се то „технички изведе” и ко ће код кога да путује. Можда им се још увек највише допадају виртуелне поцепане бирачке вреће из којих, од Ванкувера до Свилајнца, „селективно испадају историјски папирићи”.
За шест година демократских реформи и приватизације продато је у Србији 1.450 предузећа, а зарађена је за то релативно бедна сума од 1, 5 милијарди евра. Само за годину дана, количина пара од свих дознака српског расејања (помоћ родбини, путовања, куповина кућа и плацева, исплата пензија итд...) износи око 6 милијарди евра! 4 пута више него што је за шест година продајом предузећа зарађено! Да нема свако село по стрица, ујака, тетку, или сина «негде далеко», умро би народ од транзиционе глади. А мењачнице би биле празне. Али, правимо се да то не видимо, да би успех реформи био већи.
.
