Šifra "stiže paket"
6. jul 2006

DO IZBIJANjA rata u Hrasnici je živelo 3.150 Srba, a mnogi su pobegli predosećajući šta im se sprema. Nisu morali da budu mnogo vidoviti - imali su susret prve vrste sa muslimanskim paravojnim jedinicama, dobijali su preteće poruke, u telefonskim pozivima im je sugerisano da napuste stanove.
Već krajem aprila 1992. godine vojska i policija, kao i paravojne grupe, upadaju u srpske stanove tokom dana i noći, pretresaju ih, zastrašuju i odvode članove porodica na saslušanje.
- Rat me je zatekao dok sam radio u fabrici motora „Famos“ - svedoči M. V. (puna imena i prezimena poznata su Redakciji). - Uhapšen sam zbog pokušaja izlaska sa ovog područja. Proveo sam dva meseca u podrumskim prostorijama u Ulici 29. novembra. U podrumima za ugalj i drva bilo je obično po 18 ljudi u većim odajama, a u manjim po tri čoveka. Tukli su me, ponižavali, izrugivali mi se... Moj komšija Maksim Šojić od batina je izdahnuo za četiri dana. Kada su ga sahranjivali, to su radili Srbi u tzv. radnim vodovima, videli su da su mu polomljene ruke, rebra, vilica i sve ostalo.
M. V. konstatuje da je ceo tok rata proveo u zatvoru, razlika je bila samo u tome što je nekada mogao da spava u stanu, kada zvanično nije bio u zatvoru. Govori da je spavanje u stanu ponekad bilo strašnije od onog u zatvoru, jer se nije znalo kada će manijaci da upadnu i odmah krenu sa iživljavanjem i pljačkom.
- MISLIM da Muslimani imaju jako dobro razrađen sistem za uništenje Srba, naročito psihički - govorio je M. V. prilikom prebega na srpsku teritoriju. - Muslimani su znali da pucaju na nas, dok smo kopali rovove na isturenim linijama, govoreći da to čine Srbi. Tako sam i ja ranjen karajem 1993. godine u levu ruku, tačno u visini srca, što znači da je neko hteo da me ubije, neko od Muslimana komšija, ko me je znao, a iznad svega mrzeo samo zato što sam Srbin.
Došlo je vreme prebacivanja iz zatvora "Hrasnica", kroz "famozni" tunel ispod piste aerodroma.
- Taj tunel i moj prolaz kroz njega je nešto najstrašnije i najmračnije što sam doživeo - govori M. V. - Tunel je dugačak oko kilometar, visok oko 1,7 metara, širok oko 1,5 metara. Pre ulaza u tunel su nam vezali oči, a zatim nas postrojili i izložili kao „ćetnike“ zlikovce. Pored nas prolazilo je na stotine Muslimana, muškaraca, žena i dece, koji su nas udarali, pljuvali, vređali i radili od nas šta su hteli. Potom nas uvode u tunel u koloni.
Zatvorenici su prolazili kroz tunel i tad je počeo pakao: vika, cika, urlikanje, udaranje nogama, rukama, palicama po glavi, bubrezima, rebrima. Blato je bilo do kolena, ljudi su padali, gmizali uz batine i psovke i to je trajalo celu večnost. Izlaz iz tunela je većina dočekala bez svesti, vučena od drugih, a svi u krvi, polomljenih rebara i izbijenih zuba.
I sa druge strane tunela, razjareni prolaznici logoraše gađaju kamenjem, pljuju, udaraju i vređaju. Od zatvora u Hrasnici, pa sve do izlaza iz tunela, zatvorenike su pratili policajci, čuvari iz "Hrasnice", posebno odabrani za ovaj posao. Prema rečima M. V. najviše su ih tukli Alija Pičuga, Zijo Čolpa, Sejo... Posle dugog čekanja došao je nekakav kombi u koji su nesrećnike utrpali kao drva, jednog preko drugog i odvezli u zatvor „Viktor Bubanj“.
- U „Viktoru“ sam nateran da napamet naučim jednu pesmu o Aliji, a ko na proveri nije znao tu pesmu, dobijao je teške batine - svedoči M. V. - Sada se pitam ko sam ja i šta je ostalo od mene. Posle svega, osećam se jadno i bedno, jadno i čemerno. No, šta vredi govoriti o tome.
- Radio sam u „Famosu“ i živeli smo srećno ja, moja žena i dvoje dece - govori Mirko Vlaški. - Rat nas je zatekao u Hrasnici, u našem stanu. Moja žena je smatrala da ne treba nikuda da idemo, jer nikome ništa ružno nismo učinili. U junu 1992. godine Muslimani postavljaju straže ispred haustora. Vidimo da nema izlaza.
U POČETKU avgusta muslimani napadaju na naselje Vojkoviće, s leve strane Hrasnice, koje su držali Srbi. Doživljavaju težak poraz. Mnogi leševi ostaju u šumi iznad „Famosa“. Za Srbe u Hrasnici - pakao. Za sve su krivi. U zatvoru ubijaju Borka Stojanovića, Radomira Milutinovića, Mišu Papučića i njegovog sina i Dostimira Nikolića Šekija. U to vreme je upravnik zatvora bio Amir Šabović, radnik „Famosa“.
Mladen Samardžija je ubijen na vratima stana. Drago Bjelica je žrtva snajpera. Predrag Maletić je poginuo od granate, Mika Andrić od snajpera. Dragan Barišić i Boško Anđić su pošli na srpsku stranu, ali su poginuli u polju kod „Famosa“ od nagazne mine.
- Muslimani i HOS sa strane pale „Famos“, fabriku menjača - nastavlja Mirko Vlaški. - Posle toga pevaju i nose crnu zastavu sa mrtvačkom glavom. Mnogi Muslimani zadovoljni, kažu, "napraviće nama Švabo još bolju fabriku". Dolazi 10. semtembar 1994. godine.
Kreću dva autobusa sa 118 putnika. Kupili su karte za 20 DEM. U po dva kofera celukupna imovina. Na Igmanu, ujutru, hapsi ih policija. U koloni dva po dva, pravac zatvor u Hrasnici.
- Došao sam i ja na red za ispitivanje - govori Vlaški. - Odmah na ulazu udarac u slabine. Šestorica sa palicama sede. Ustaje jedan, udara me u predelu srca. Gubim dah. Skaču svi na noge, udarci pljušte po telu. Padam tri puta, dižu me i ponovo tuku. Odvode me u ćeliju krvavog.
Dolazi 12. novembar 1994. godine, dan kada Vlaški odlazi iz zatvora u Hrasnici. Zatvorenici idu preko Butmira, veče se spušta. Dolaze pred čuveni tunel, koji je veza Sarajeva sa zapadom. Ovu grupu od 12 ljudi vodi pet policajaca. Pred tunelom im vezuju oči.
- Čujemo viku pred tunelom: „Evo ćetnika!“ - svedoči Vlaški. - Tuku nas kuda stignu, onako bespomoćne. Kroz tunel čovek mora ići sagnut. Do izlaza je čitava večnost, a tamo nas opet tuku muškarci, žene i deca iz Dobrinje. Krećemo u zatvor „Viktor Bubanj“, odnosno „Ramiz Salčin“. Tu stražari pozivaju telefonom pojačanje policije. Jedan govori: "Došao paket". Nedugo zatim, dolaze radosni monstrumi. Ponovo nas tuku i čizmama i palicama. Posle nas pregleda lekar, vidi naša leđa crna od udaraca i pita: "Je li te ko tukao?" Odgovaramo: Nije, doktore.

ONESVEŠĆENI

- ONI koji su bili svesni toliko da se mogu držati na nogama, nosili su onesvešćene iz tunela do mesta odakle ih je preuzimala policija iz Sarajeva - svedoči Robert Medić. - Dok su tako čekali prevoz, Muslimani prolaznici su likovali i pretili robijašima da će ih pobiti, prilazili su i tukli ih i pljuvali. Zatvori u Hrasnici su, inače, čuvani od pogleda Međunarodnog crvenog krsta.
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-06-27&feljton=5354