ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ
Prikazujem rezultate 1 do 10 od 10

Tema: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

  1. #1
    Primećen član vazon (avatar)
    Učlanjen
    24.12.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    536
    Reputaciona moć
    49

    Podrazumevano ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    За праве историчаре и љубитеље историје са стилом, отварам нову тему!

    Проучавајући главне историјске токове наилазио сам на много детаља који се односе на начине лечења и болештине које прате човечанство кроз целу прошлост. Увек ми је било занимљиво да се задржим на тим детаљима. Понекад сам био фасциниран стручношћу и знањем древних лекара, а често пренеражен глупошћу и наивношћу старих видара.

    Поред, за историјске токове, тотално небитних упала слепих црева сви знамо и за многе епидемије које су често преполовљавале популацију неких народа, косиле целе војске, рушиле империје...

    Археологија нам је дала доста материјала када је у питању историја медицине. Пронађене су многе застрашујуће справе за третман пацијената, али су пронађени и многи костури који имају на себи трагове великих и то успешних хирушких захвата.

    Пазите ово:
    "...Моли се Богу да не паднеш у руке неког лекара, колико год да је способан. У сваком случају, преписаће ти погрешне ствари. Ако твоја болест није озбиљна, он ће је представити тежом но што је и твдриће да су ти потребни скупи лекови. Ја ћу те излечити, рећи ће ти. Ако му даш новац, тврдиће да није довољно за куповину лекова, затим ће још једанпут добити новац. Акако жели да те искористи, саветоваће ти да узимаш оброке које не би смео јестии тек тако ће изазвати твоју болест..."

    Када сам први пут прочитао овај текст био сам затечен његовом актуелношћу. И данас је ситуација потпуно слична. Имам пријатеља којем су преписали погрешне лекове и он их је пио годину дана. Не само да није излечио бољку, него сада има проблема са срцем које су изазвали погрешни лекови! Свако од вас има неки такав пример... Иначе, текст је из Кекавменовог "Стратигикона", 11. век...


    Пишите овде о епидемијама, старим начинима лечења, великим промашајима и великим открићима медицине у прошлости....


    Поззз!



  2. #2
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    НИШ И ВИЗАНТИЈА II, зборник радова, јун 2003

    Проф. др Радивој Радић
    ДОПРИНОС ВИЗАНТИЈСКИХ ЛЕКАРА СРЕДЊОВЕКОВНОЈ МЕДИЦИНИ

    (Неколико примера)


    Упркос неоспорној чињеници да је у односу на античку медицину – која је пак много дуговала медицини древног Египта – византијско лекарство доживело одређену осеку, не може се порећи да су ромејски лекари на извесним пољима унапредили постојећа знања Византинци су исказивали посебну пажњу медицини, али их је пре свега интересовала њена практична страна. Отуда не треба да изненађује чињеница да византијска медицина није знатније унапредила теоријску основу ове дисциплине јер се слабо бавила анатомијом, физиологијом и патологијом, али је у великој мери усавршила вештину дијагностике и терапије, као и хируршку оперативну технику, фармакопеју и фармацију.

    Без обзира на чињеницу што су на болести махом гледали као на божју казну за почињене грехе, казну коју треба стоички подносити, Византинци су такође сматрали и да се болести могу сузбијати лечењем.

    Однос Византинаца према медицини и посебно лекарима у најмању руку био је амбивалентан, а то се двојство не ретко испољавало у крајњим опречностима. Ромеји често нису имали високо мишљење о својим лекарима. Цар Алексије III Анђео (1195-1203), који је патио од дугих и мучних напада костобоље, обрушавао се на лекаре говорећи да они препоручују само пургативе и никада болеснима не дају некакав други лек. Димитрије Кидон, истакнути интелектуалац и политичар XIV века, у једном писму саопштава да је његов страх од лекара већи него страх од болести. Они улажу све своје напоре у брбљање бесмислености и обмањивање, не примећујући да мудрим саветима одржавају болест или је још више погоршавају. И Кекавмен, писац XI века, саветовао постом. Византинци су радо збијали шале на рачун својих лекара и умели су да неправедно потцењују њихова знања и умешност. Каткад су те шале биле веома грубе и готово на ивици доброг укуса. У њима су лекари представљани као џангризаве и зловољне незналице. У збирци византијских вицева Филогелос, што би у преводу значило Љубитељ смеха, збирци која садржи две стотине шездесет пет шала, налази се чак двадесетак вицева о лекарима.

    О високим дометима ромејске медицине, пре свега њене хирургије, на убедљив начин сведочи и једна епизода из средине X века. Наиме, Теофанов настављач најподробније, а Симеон Логотет, Јован Скилица и Михаило Глика нешто сажетије и сведеније, казују о пару “сијамских” близанаца. Они кажу да се ово чудовиште, двојица дечака окренутих лицем у лице, а пореклом из Јерменије, појавило у Цариграду. Дуго су боравили у византијској престоници и изазивали запрепашћење и неверицу међу тамошњим житељима. Како је у складу са средњовековним начином мишљења њихова појава схваћена као лош знак, после извесног времена су одведени из Цариграда. Ипак, за владе Константина VII Порфирогенита, дакле у годинама после 945, поново су се обрели на Босфору. Пошто је један од њих преминуо цариградски лекари су извршили хируршки захват и раздвојили их. Ипак, после три дана и други од браће близанаца се упокојио. Данашњи стручњаци, добро свесни тежине задатка и медицинског изазова пред којим су се нашли византијски лекари, сматрају да се упркос коначном исходу, занатски гледано, интервенцији ромејских хирурга може приписати епитет задовољавајуће. Колико је познато, био је то најстарији познат захват на сијамским близанцима у историји.

    С тим у вези неопходно је поменути да је само двадесетак година после ове операције у Цариграду, 963. године, у калифату забележен случај двојице двадесетпетогодишњих сијамских близанаца. Међутим, тамошњи, арабљански лекари одбили су да изврше операцију стојећи на становишту да за такав подухват једноставно нису кадри. Од овог времена, подсетимо се, све до друге половине VII века, када је прослављени Кениг хируршки успешно одвојио пар сијамских близанаца, није било сличних покушаја.

    Византијски лекари су наследили традицију грчко-римске медицине, а ауторитети какви су били Хипократ и Гален увек су представљали основне источнике лекарског знања у царству Ромеја. Допуштено је направити и једну компарацију: оно што су значили Платон и Аристотел у античкој филозофији то су били Хипократ и Гален у античкој медицини.

    Водећи медицински центар у раној Византији, умесно је рећи и читавог Средоземља, била је Александрија а најчувенији лекари Орибазије, лекар цара Јулијана Отпадника (361 – 363), Аетије из Амиде и Павле са Егине.

    После коначног арабљанског освајања Александрије, 646. године, пресечена је и делатност знамените школе. Када се говори о византијским изворима и уопште о научној литератури наступили су “мрачни” или “тамни” векови. Данас постоје одређене недоумице око тумачења како је сачувана дотадашња медицинска наука, како античка тако и рановизантијска.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 14:55

  3. #3
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Основано се претпоставља да је тада нестао читав низ важних списа. Отуда и питање које се односи на доцнију византијску медицину: Како су, примерице, Галенове списе читали и проучавали византијски аутори X и XI столећа? Два су начина на који су списи античких аутора на пољу медицине могли да доспеју до потоњих Византинаца, под претпоставком да су заиста нестали у бурним деценијама VII и VIII века, како верују поједини византолози. Један пут би био преко сиријских превода – реч је о веома богатој и разуђеној књижевности о којој се понекад недовољно зна – а други преко арапских превода. Сиријска школа је наставила да негује грчки језик и књижевност, посебно Аристотела, математичке и друге научне текстове, а међу њима и Галенова дела.

    С друге стране, узајамни утицаји византијске и арабљанске цивилизације - интеракција која је била плодотворна за обе стране – добро су познати, као и чињеница да је медицина у арабљанском свету, делом ослоњена на античку грчко римску традицију, достигла веома висок ниво. Савремени научници, не без извесног чуђења, наглашавају да су Галенови текстови, односно њихови преводи на арапски, веома брзо нашли свој пут у арабљанском свету. У вези с тим ваља напоменути да нема доказа да су муслимански освајачи уништили традицију лекарства коју су затекли у Александрији. То је стара прича према којој су исламски одреди после запоседања града Александра Великог у току шест месеци ложили многобројне пећи градских купатила књигама надалеко чувене Александријске библиотеке. Истина је унеколико другачија: најпре је велику Птоломејеву библиотеку у Александрији, најславнију у Старом веку, запалио Цезар још 48. године пре наше ере – реч је о такозваној “библиотеци мајци” – а затим и Теодосије I Велики (379 – 395) у време одлучног раскида са паганством око 380. године – реч је о такозваној “библиотеци ћерци”. Штавише, поуздано се зна да су арапски преводи Галена у XI и XII веку преведени на латински и преко Италије и Шпаније постали доступни научној јавности западне Европе. На тај начин је био затворен својеврстан круг – чије су главне тачке биле древни Египат, стара Грчка, Рим, Византија, арабљански свет, латински свет – који је у већој или мањој мери гравитирао Средоземљу.

    О угледу арабљанске медицине на посебан начин казује и једна епизода из византијске историје. Када се крајем пролећа 1341. године разболео василевс Андроник III Палеолог (1328-1341), који је и у претходним годинама опасно побољевао, и када је стање постало сасвим критично осим византијских позвана су и тројица турских лекара. Наравно, Турци су као “млађа” арапска духовна браћа баштинили традицију арабљанске медицине. Цару је прописана врло строга дијета, али је Андроник III, познат по недисциплини, па и крајњој небризи за властито здравље, поступао управо супротно. Уследили су ново погоршање и вишечасовни губици свести, и цар је преминуо 15. јуна 1341. године. Недавно је један грчки историчар медицине, иначе и сам угледни лекар, на основу података из историјских дела Нићифора Григоре и Јована Кантакузина установио да је Андроник III Палеолог пуних двадесет година (1321 – 1341) заправо боловао од маларије, а кома која је претходила његовој смрти по свој прилици представљала је церебралну манифестацију хроничне маларије.

    С друге стране, поједини извори доносе сасвим другачију слику о људима упућеним у тајне медицинске науке. Зна се, на пример, да је покровитељ лекара био Сампсон Ксенодох (Странопримац), лекар родом из Рима који је у Цариграду утемељио болницу за бесплатно лечење и који се прославио тако што је наводно молитвама исцелио болесног цара Јустинијана I Великог (527-565). Црква је 27. јуна празновала преподобног Сампсона и тога дана су поворке Византинаца обилазиле његове мошти
    у престоничком храму Светог Мокија. Учена принцеза Ана Комнина, и сама веома добро упућена у медицину, са дужним уважавањем пише о лекарима који су лечили њеног oца василевса Алексија I Комнина (1081– 1118 ). Јеврејски ходочасник Венијамин из Туделе, који је шездесетих година XII столећа походио Цариград, бележи да је Манојло I Комнин (1143 – 1180) исказивао велико поштовање према Соломону Хамитсри, јеврејском лекару и рабину који је бринуо о царевом здрављу. Њему је било дозвољено да градским улицама јаше на коњу што је иначе у ромејским градовима било забрањено муслиманима, Јеврејима и уопште свим нехришћанима. Управо захваљујући лекару Соломону, јеврејски становници мегалополиса на Босфору уживали су неку врсту олакшица које су умекшавале њихову потлаченост.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 14:59

  4. #4
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Византијски лекари су дали значајан допринос када се радило о костобољи, болести која је у Средњем веку била веома распрострањена. Према чињеницама које утврђује медицина, костобоља настаје као последица поремећаја метаболизма пурина који се очитује у повећању нивоа мокраћне киселине у серуму и таложењем у ткивима, посебно у зглобовима и њиховој околини. Премда се за гихт знало и много раније, Хипократ је у V веку пре наше ере уочио и изнео неке карактеристике гихта које прихвата и савремена медицинска наука. Наводимо неке од њих: евнух не оболева од гихта и не ћелави, мушкарци не оболевају од гихта пре пубертета, а жене пре менопаузе, гихт се јавља у пролеће и у јесен. У Хипократовим списима ова бољка се наводи као најснажнија, најупорнија и најболнија од болести зглобова. Већ jе у то време било познато да се од костобоље непосредно не умире и да она најчешће погађа ножни палац. “Отац” медицине је проницљиво претпоставио да је за појаву бола и отока у зглобу одговорна нека материја у крви која повремено “капље” у зглоб изазивајући запаљење. Постоје уверљива сведочанства да је у античко доба гихт био веома распрострањена болест.

    Тако, на пример, грчки лекар Гален наводи случајеве Пријама и Ахила, учесника Тројанског рата, као и Едипа из Тебе. Костобоља се помиње и у литерарним делима: Цицерон, Хорације, Јувенал и Марцијал често говоре гихту, а Лукијан је написао бурлескну трагедију о моћи богиње Подагре беспомоћности терапије.

    Сматра се тачним оно што је један уважени лекар XVIII столећа изрекао на готово шаљив начин, нагласивши да гихт напада „више богате него сиромахе, више мудре него смешне и да краљеве, владаре, генерале, војнике и адмирале флоте, филозофе и многе друге захвата знатно чешће“.

    Тако се зна да су многе истакнуте историјске личности боловале од гихта:
    Александар Велики, Атила, Осман I, Карло V, Филип II, Хенрих VIII, Микеланђело Буонароти, Мартин Лутер, Галилео Галилеј, Исак Њутн, мануел Кант, Чарлс Дарвин, Петер Паул Рубенс, Јохан Волфганг Гете, лександар Васиљевич Суворов, Ото фон Бизмарк, Стендал. Као и у античко доба у средњовековном свету костобоља је била веома честа болест. Наравно, ни Византија у том погледу није представљала никакав изузетак. Сачувана сведочанства, расута у најразноликијим зворима, речито сведоче у прилог распрострањености костобоље у царству Ромеја. У медицинском трактату који је на основу неких старијих сродних списа и сопствене вишегодишње праксе саставио именом непознати византијски лекар и који се датује у широк времeнски период од средине XI до друге половине XIV века, између осталог, налазе се и рецепти против подагре. Византијска медицина, коју је више занимала практична страна ове научне дисциплине а мање њена теоријска основа, донекле је унапредила античка знања о гихту. Зна се да је ромејски лекар Димитрије Пепагомен у првој половини XV века написао један трактат гихту (који је касније са грчког преведен на латински језик). Сматра се да су већ византијски лекари познавали колхикум, који су називали хермодактил, лек против костобоље. Чини се да га је први препоручио Jаков Психристус, лекар цара Лава I (457 – 474), у V столећу, а да су његов рецепт следили Аетије из миде (VI век), Павле са Егине (VII век) и Јован Актуарије (XIII/XIV век). Ипак, колхицин, лек који ублажава акутне нападе костобоље, пронађен је тек средином XVII столећа.Према неким мишљењима византијски лекари – пре свих поменути Аетије из Амиде разликовали су гихт од реуматизма. Иначе, историчари медицине данас матрају да све до XVI века у научном погледу костобоља није била чвршће одвојена од осталих облика артритиса.

    Примери које смо изнели показују једну од основних одлика Византијске медицине, а то је пре свега чињеница да је њу првенствено занимала практична страна. Отуда је византијска медицина, како је већ наглашено, у великој мери усавршила вештину дијагностике и терапије, као и хируршку оперативну технику, фармакопеју и фармацију.

    Уосталом, шире гледано, то је била и једна од главних одлика византијске цивилизације, особина да у себи садржи и нешто епигонско, то јест да одражава, еклектичко, да позајмљује, али јој се не може порећи изванредна и драгоцена моћ синтезе. Реч је о способности да на основу познатих тековина створи нешто ново, а управо је та одлика ромејске цивилизације нешто што се понекад заборавља или не схвата довољно озбиљно.

    Крај
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 15:06

  5. #5
    Domaćin Goddess of the far east (avatar)
    Učlanjen
    30.08.2006.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    nocturne
    Poruke
    3.046
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Ono što je meni prvo palo na pamet je bubonska kuga koja je zahvatila Evropu u XIV veku.Broj žrtava je takoreći enorman,a zatim velike boginje koje su španske ekspedicije unele u Centalnu Ameriku u XVI veku.Načini lečenja od logičnih pa do besmislenih.Uvek sam se pitala čemu puštanje krvi bolesnku.Čini mi se da da je to bolesnika samo oslabilo,nikako nije doprinelo prestanku bolesti.Ovo su moje lične impresije ne verujem u lečenje raznoraznim biljkama.Ipak je medicina napredovala i dobro je što je tako.

  6. #6
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    ZDRAVSTVENA ZAŠTITA U SRBIJI 19v.- KAO OČUVAN DRUŠTVENI, NARODNI I VERSKI OBIČAJ

    Misao o zdravstvenoj zaštiti u Srbiji izrasla je iz privatne i društvene inicijative, kao i iz osećanja humanosti, u ranom srednjem veku. Vizantija je, u zenitu svog kulturnog uzdizanja, prva procenila značaj za tu novu društvenu potrebu, te je prva počela sa osnivanjem ustanova za zdravstvenu zaštitu. Po ugledu na Vizantiju, u srednjevekovnoj srpskoj državi počele su da nastaju slične ustanove. U vremenu između XII i XIV v., ona je, jednim delom nasledila vizantijsku kulturu, a paralelno je formirala originalni nacionalni identitet u sferi društvenog stvaralaštva.

    Medicina u srednjevekovnoj Srbiji se bazirala na naučnim izvorima dok je državna politika i crkva sankcionisala, nekadačak i represivnim metodama, upotrebu magijskih rituala i vradžbina. Tako se učlanu 20. i 109. Dušanovog zakonika vrlo decidno naglašava da se predviđaju stroge kazne protiv onih koji se bave vradžbinama. Srpska srednjovekovna medicina objedinjavala je iskustvo najrazvijenijih medicinskihškola tog doba, i karakteriše se psihoterapijskim sugestivnim delovanjem, obogaćenim bogatim empirijskim iskustvom. Naime, prvi srpski lekari bili su tzv. lekari-empirici, koji su posedovali iskustvo u lečenju raznih bolesti. Važno je pomenuti imena dvojice prvih lekara: Prvoslav (1281) i Menča Baranin (1330), mada su vladari tadašnje Srbije praktikovali da pozivajuškolovane lekare iz Grčke i Italije.

    Pomenuti metod psihoterapijske sugestije korišćen je u narodu kao duhovni metod, tzv. tihovanje,što se reflektovalo kroz kult iscelitelja Svetog Kozme i Damijana, koji se danas slave kao lekarska slava. Njihova isceliteljska moć simbolično je prikazivana na freskama, a najtipičnija je u tom smislu ona iz manastira Dečani iz 1335. g.

    rve srpske bolnice organizovane su u manastirima – Hilandaru (1198.) i Studenici (1209.), po ugledu na slične ustanove koje su egzistirale u Vizantiji. O tome govori i proces organizovanja Hilandarske bolnice, koju su oko 1198. g. osnovali Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, odnosno, kada se zamonašio Sveti Sava. Sv. Sava je više puta boravio u Carigradu, gde je upoznao način organizovanja tamošnjih manastira – bolnica, koje su služile isključivo za smeštaj ubogih i nemoćnih. Uopšteno govoreći, manastir Hilandar se uzima kao najstariji naš centar za sticanje medicinskih znanja i veština. O tome najbolje svedoči Hilandarski medicinski kodeks, nastao u periodu od XIII do XIV v., koji sadrži spise iz različitih medicinskih disciplina i pomoćnih medicinskih nauka, odnosno, prerade i prevode tekstova najvećih autoritetačuvene salernske monpelijskeškole (Vincentus Bellovacensis, Gilbertus Angelicus i dr. ).

    Hilandarski kodeks je pisanćiriličnim pismom, a dobar deo latinskih medicinskih termina je preveden na srpski jezik.

    Treba pomenuti i manastirsku bolnicu u Studenici (1208.), zatim bolnicu koju je kralj Milutin osnovao pri manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu (1315.); bolnicu u manastiru Dečani koju je podigao Stefan Uroš III Nemanjić (1327-1355.).

    Kako je razvoj srpske srednjovekovne medicine u znatnoj meri bio obojen uticajem zapadne medicine, odnosno salernske i monpelijskeškole, koje suširile kod nas versko (kanonsko i apokrifno) i svetovno, u kombinaciji sa naučnim evropskim lekarstvom. Uz religiozne elemente, u srpskoj medicini sadržani su i elementi animističke i magijske medicine u okviru verskogživota. To je tzv. empirijska medicina, koja se uzima kao prapočetak savremene medicine i koja se kretala u okvirima neposrednih iskustava lekara i vidara. Razvojne etape medicine u Srbiji mogu se pratiti kroz raznovrsna pisana dela iz tog vremena.

    Kroz narodna predanja, arhaična verovanja, a posebno se u tom pogledu ističu podaci o raznim bolestima ilustrovani na srednjovekovnim freskama po srpskim manastirima, iz kojih se mogu protumačiti razlikovanja obolenja i tretman obolelog. Popularne “lekaruše” ili “lekarnice” sadržale su pisana iskustva tadašnjih lekara u kojima se prepliću elementi religiozne i magijske, kao i počeci naučne medicine. Tadašnji stupanj razvoja medicinske nauke bio je neraskidivo vezan za osećanje značaja, poštovanja socijalnih normi, običaja u svakodnevnomživotu . Kao ilustracija navedenog može poslužiti i recept za lečenje od duševnih obolenja, a to je odlazak u manastir, gde se “oboleli” lečio krozčitanje molitvi, izlaganje dejstvu moštiju svetaca, ili je obolelima navlačena košulja od platna, radi odbrane od “opsednutostiđavolom” i on bi morao da provede izvesno vreme u pećini iliželji posebno odabranim potpuno asketski.

    Sveobuhvatni razvoj srednjevekovne srpske države, koji se poklapa sa vremenom nemanjičke vladavine, iznedrio je i potrebu za utvrđivanjem etičkih normi u medicini, uopšte i u ostalim segmentima društva. Prateći najznačajnije pisane spomenike tog vremena, kaošto su npr. Hilandarski medicinski kodeks, Krmčija Sv. Save i dr., nalazimo u njima striktno definisane odnose i dužnosti prema: bolesnima, nesrećnima i bogaljima kroz koje se preciziraju dužnosti države prema najugroženijima, manifestovane kroz obavezu podizanja bolnica i domova, zatim i etičkih normi nosilaca vlasti i crkve. U nomokanonu, Krmčija Sv. Save stoji zapisano sledeće: “da niko nipošto ne treba da brine o sebi, nego o bližnjem i da nema ništa više od drugog jer je svima podarena jednaka blagost” .
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 16:08

  7. #7
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Padom srpske države pod tursku vlast dolazi do stagnacije na svim društvenim poljima. Manastiri i bolnice, su zatvarani i pljačkani i svoju revitalizaciju doživeće tek 1557. g. posle obnavljanja Pećke patrijaršije. U obnovljenoj srpskoj državi dolazi do oživljavanja srednjevekovnog koncepta pružanja zdravstvene zaštite, ali u uslovima promenjenih socijalno-ekonomskih prilika. Umesto vladara i feudalaca, koji su u srednjem veku bili finansijeri zdravstvenih ustanova, ponovo reformisana srpska država je morala da posegne za drugim izvorima finansija za izgradnju bolnica.

    U prvoj polovini XIX v. Srbija je bila bez organizovane zdravstvene zaštite, jer sve do 1919. godine nije bilo nijednog diplomiranog lekara. Uočava se distinkcija na one lekare u gradovima, i to berberi (uglavnom Turci), ećimi (uglavnom Grci iz Epira), lekari samouci (Grci, Turci i Srbi), a u selima narodni vidari i vidarice. U to vreme medicina u Srbiji je bila na izuzetno niskom nivou i mahom narodna. Narod, opterećen brojnim praznovericama i paganskim elemenitma, gajio je nepoverenje prema lekarima, kojih je inače vrlo malo, a s druge strane svoje poverenje je ukazao narodnim »lekarima« odnosno, vidari, vračare, bajalice i sveštenici. Oni su praktikovaličitanje molitve za ozdravljenje ili vršenje narodnih obreda koji su trebli da zaštite od bolesti. Odnosno prema lekarima je počeo da se menja tek u poslednjoj dekadi XIX v., našta je u velikoj meri uticalo i povećanje broja lekara.
    Kao važan datum u razvoju zdravstvene zaštite u Srbiji izdvaja se 21. avgust 1839. godine, kada je izdat Zakon o sanitetskoj struci, koji je, između ostalog, sadržao i propise o postavljenju okružnih lekara.

    Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića počelo se sa dovođenjem lekara iz inostranstva,što znači da su prvi lekari bili stranci ili Srbi iz Vojvodine. Usled bitno drugačijih navika, shvatanja i običaja, koje su stekli u svojoj sredini, njihov prvi susret sa civilizacijski zaostalom Srbijom je bio vrlo traumatičan. Pored podozrenja lokalnog satanovništava u njihovu stručnost, problem, je bio i plaćanje, koje je bilo, u dobrom slučaju, neredovno, a ponekad i u naturi (namirnice, stoka i sl.).

    Društveni položaj novopridošlih lekara je bio poprilično degradirajući,što se reflektovalo i kroz njihovo korišćenje u različite, nemedicinske, svrhe. Knez Miloš je poznate lekare, dr Vitu Romitu i dr Jovana Stejića koristio kao vaspitače svoje dece, a u ličnim odnosima nije prezao ni od ponižavanja. Tako je pomenuti dr Stejić morao da kneza opasuje i raspasuje i bio dužan da po ceo dan bude uz Miloša.često se događalo da su lekari dobijali otkaze ili su sami odlazili, jer nisu mogli da izdrže takvo ophođenje kneza i osatlih velikaša.

    I pored zdravstvene neprosvećenosti, lekari su polako počeli da zauzimaju odgovarajuće mesto u društvenomživotu Srbije. Kao začetnici lekarske profesije u Srbiji uzimaju se pomenuti dr Vito Romito, dr Jovan Stejić, Srbin iz Zemuna, dr Karabini, dr Bartolomeo Kunibert, možda najznačajniji među njima, dr Karlo Pacek, koji u Srbiju dolazi 1833. godine. Dr Pacek je dao značajan doprinos razvoju zdravstvene zaštite u Srbiji. Početkom 1839. godine u mnogim okruzima u Srbiji pojavila se epidemija velikih boginja.U cilju njenog suzbijanja, dr Pacek je izradio pravila za kalemljenje (vakcinisanje) stanovništava, koje je treblo da izvedu lekari Sanitetskog odeljenja,čiji je načelnik bio upravo dr Pacek. On je autor i Uputstva o banjama i kiseljacima Srbije iz 1835. ili 1836. godine, koje je kasniještampano učasopisu »Uranija« iz 1838. godine pod naslovom »Primečanija o celitelnim vodama u Srbiji«. Dr Pacek je ostao upamćen i kao lekar garde, a kasnije i samih knezova Mihaila i Milana Obrenovića.

    Srpska vlada je aktivno podsticala edukaciju domaćih lekara, koji su trebali postepeno da zauzimaju mesto stranih lekara. Prviškolovani lekari su kao stipendisti srpske vlade sticali znaja po fakultetimaširom Evrope. Ističu se dr Jovan Stejić, lični lekar kneza Miloša do 1833. godine, dr Mesarović iz Iriga, dr Jovan Apostolović, prvi srpski lekar sa odbranjenom doktorskom disertacijom na Univerzitetu u Haleu.

    Uvidom u sanitetski zakon iz 1839. godne, može se pratiti teritorijalna organizacija lekarske službe, i to: okružnih, sreskih i opštinskih lekara. Okružni lekari ili »fizikusi« , postavljeni su ukazom, i bili su specijalizovani za lečenje određenih zdravstvenih problema: doktor medicine, doktor celukupnog lekarstva, magistar hirurgije i babičluka i sl. Kao uslov za rad sa pacijentima, morali su znati srpski jezik, da bi vlastima slali redovne izveštaje. Njihova važnost se sastojala učuvanju narodnog zdravlja u tačno određenom okrugu. Uspešnost u poslu reflektovala se kroz sagledavanje opštih društvenih prilika – uslovi stanovanja, način ishrane, korišćenje pijaćih voda, način odgoja dece, običaje vezane za trudnoću, porođaj, praznovernice vezane za bolest. Takođe, lekari su morali da dobro upoznaju najčešće bolesti u narodu, da upoznaju običaje na sahranama, svadbama, slavama, organizacijuškola, bonica i drugih ustanova. Takva percepcija društvenih prilika rezultirala bi timešto okružni lekar je bio u stanju da na pravi način sagleda zdravstvene probleme, kao i načine uklapanjaštetnih uticaja.

    Kako je higijensko-epidemiološka situacija u tadašnjoj Srbiji bila na izuzetno niskom nivou,često su bile epidemije zaraznih bolesti. U tom slučaju, okružno načelstvo je slalo lekara u kontaminirano područje, gde bi on naredio uklanjanje uzroka epidemije. U srezovima koji su imali lekare, na suzibijanju epidemije su radili sreski lekari, a okružni fizikus je nadgledao sve preduzete mere. On se starao da blagovremeno nabavi materijal za kalemljenje kravljih boginaja, kao i da je svi lekari dobiju. Ako nije bilo lekara u srezu, kalemljenje boginja i revakcinaciju je vršio okružni fizikus. On je bio stručni starešina sanitetskog osoblja u okrugu-lekara, marvenih lekara, lekarskih pomoćnika, bolničara i babica. Takođe, imao je ingerencije da bolesnike,čije je lečenje usled teške bolesti, nije bilo moguće u kući,šalje u bolnice.

    Sanitetskim zakonom iz 1839. godine, okružnim lekarima bilo je strogo zabranjeno političko delovanje, sa obrazloženjem da već obavljaju jedan posao. Pomenuti zakon je propisao da svaki srez u Srbiji, da svaka opština od 10.000 stanovika izdržava jednog lekara, a opštinsku babicu 5.000 ljudi. Sreski lekari su najčešće bili državni službenici, postavljeni su ukazom, i njihove dužnosti u lečenju bolesnika su bile istovetne onima koje je imao okružni lekar u svom okrugu. Platu su primali preko opštinskog odbora, jer su bili ičlanovi opštinske uprave.
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 16:09

  8. #8
    Veoma poznat
    Učlanjen
    03.01.2004.
    Poruke
    10.984
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Zajedničko za okružne i sreske lekare bilo je da su postavljani na dužnost ukazom vladara, i da su kao dražavničinovnici hijerarhijski bili podređeni okružnim i sreskim načelstvima. Opštinske i privatne lekare, kao i babice postavljao je ministar unutrašnjih dela.

    Lekarske usluge su različito tretirane. Dok je siromašno stanovništvo lečeno besplatno, a usluge naplaćivane iz opštinske kase, dotle su imućniji plaćali usluge po određenoj tarifi. O tome govori i fragment iz prve ambulante u Beogradu, osnovane 1867. godine na Paliluli, gde decidno stoji da su imućniji plaćali "dinar za ordinaciju", a ako bi bolesnik poželeo pregled lekarskog konzilijuma (dva ambulantska lekara i lekari odabrani od strane bolesnika), onda bi morao da svakogčlana konzilijuma plati po tri tadašnja dinara. Od dela tih sredstava nabavljeni su instrumenti, lekovi, sanitetski materijal. Zakoni o držanju i prodaji lekova u Srbiji tog vremena nisu postojali. Medikamentima se trgovalo slobodno, ali su oni najčešće nabavljani iz Turske i Austrije. Prvu apoteku kod nas otvorio je 1830. godine Mateja Ivanović, diplomirani apotekar iz Zemuna, mada je važno napomenuti da su lekove prodavali uglavnom obični trgovci. Zakon o privatnim apotekama u Srbiji je donet 1845. godine,štoće rezultirati otvaranjem apoteka u Jagodini (1852. godine) i u drugim mestima. Veoma su zanimljiva pravila vezana za uslove koje je trebalo ispuniti da bi se otvorila apoteka. Tako je ostalo zabeleženo da je okružni lekar mogao da otvori svoju privatnu apoteku, jedino ako u okružnoj varoši nije postojala javna apoteka. U tom slučaju, bio je obavezan da poseduje manju priručnu apoteku sa najneophodnijim lekovima, koje je morao da prodaje sa 20 posto zarade.

    Zdravstvena zaštita, iako na margini državnih problema, usled unutrašnje nesređenosti, ipak je postepeno zauzimala mesto u grupi prioritetnih zadataka državnog organa. Kao pokazatelj promena uzima se 1841. godina, kada se u Srbiji obrazuju fondovi za zdravstevnu zaštitu, a nakon toga sledilo je i otvaranje bolničkih zgrada, kao značajan korak u organizaciji zdravstvene zaštite. Već 27.03.1865.godine, donet je Zakon o ustrojstvu i podizanju bolnice, koji je propisao postojanje javnih i privatnih ustanova. U Srbiji je u periodu od 1871 – 1874. godine osnovano 13 okružnih bolnica i to u : Beogradu,Šapcu, Valjevu, Smederevu, Požarevcu, Negotinu, Zaječaru, Knjaževcu, Kruševcu,Čačku, G. Milanovcu, Kragujevcu i Jagodini. Formiranje pomenutog fonda za podizanje okružnih bolnica trebalo je da inicira prikupljanješto više sredstava, a dozvolu za gradnju bolnice donosio je ministar unutrašnjih poslova. Upravnik bolnice je bio lekar, koga je postavljao navedeni ministar. Osoblje bolnicečinili su: lekari, lekarski pomoćnici, sveštenik, ekonom i poslužitelj bolesnika.

    Prema odredbama Zakona o ustrojstvu bolnica, a koje je propisao ministar unutrašnjih poslova, u javne bolnice su primani svi bolesnici, bez obzira na njihove polne, verske i etničke razlike. Za nadzor nad bolesnicima starala se okružna policijska vlast.
    Sa promenama u kvalitetu i spoznaji značaja zdravstvene zaštite u Srbiji, sledili su novi Zakoni sa ciljem unapređenja narodnog zdravlja. Posebnim Zakonom od 28.12.1879. godine o formiranju narodnog sanitetskog fonda, regulisana su pravila vezana za podizanje okružnih i sreskih bolnica. Sanitetski zakon iz 1881. godine izričito nalaže podizanje okružnih i sreskih sa minimum 20 postelja za period od 10 godina.

    Proces obavljanja dužosti revitalizacije svih segmenata društva, pratile su i brojne ratne patnje koje je Srbija morala da prođe u borbi za očuvanje temelja novoustanovljene dražave. U tom periodu (1815 – 1918. godine), Srbija je bila vazalna kneževina do 1878. godine, zatim nezavisna kneževina do 1882. godine, i nezavisna kraljevina do 1918. godine. U pomenutom vremenskom intervalu, Srbija je vodila 6 ratova, što je nalagalo od državnih organa da što ozbiljnije pristupe organizaciji vojske, i sprovođenje zdravstvene zaštite vojnika kroz formiranje vojnog saniteta. Prvi pomen vojnog saniteta nalazimo 1835. godine, kada knez Miloš tačkom 167. Zakona na osnovu sretenjskog ustava, naređuje ministru Vojnih dela sledeće: "Starati se o sredstvima kojima bi se zdravlje vojnika održavalo, i o bolnicama i o drugim za vojsku poleznima zavedenijama" . Ustavom iz 1838. godine, ministar "popečitelj" unutrašnjih dela postaje upravnik Saniteta, i tada se prvi put javlja karantinsko i sanitetsko odeljenječiji načelnik postaje dr Karl Pacek. Prvi načelnik Vojnog saniteta, "štab-doktor", postaje gardijski general u Kragujevcu dr Emrik Lindermajer. Naredbom kneza Miloša, prva vojna bolnica u Srbiji, osnovna je 1836. godine u Požarevcu,čiji je prvi lekar, ali bez medicinskeškole, bio Dimitrije Kaparis. Njega je na mestu lekara nasledio dr Combo, koji je angažovao jednog artiljerca da ga nauči spravljanju lekova, i kojiće biti prvi bolničar srpske stajaće vojske. Dotadašnja praksa je bila da su vojnici negovali bolesnike, koji su se smenjivali svih 8 dana. Upravnik bolnice je bio tadašnji okružni lekar dr Maksim Nikolić Miškovićev. Zgrada bolnice bila je od cigala, pokrivenaćeramidom, i imala ječetiri sobe, jedan balkon, sobu sa ognjištem i zidnim dimnjakom. Raspolagala je brojem od 26 kreveta. Zakonom od 14.05.1859. godine, "Ustrojnije Glavne vojne uprave", vojnosanitetska služba dospeva pod komandu, samog kneza Miloša, i tad lekari prvi put dobijaju oficirskečinove, Novim zakonima iz oblasti organizovanja Vojske iz 1862. godine, vojno-sanitetska služba potpada pod komandu, prvo Ministarstva vojnog, a zatim Načelnikštaba. Tek Zakonom od 29.01.1875. godine, koji je potpisao Knez Miloš Obrenović, lekarima se priznalo zvanje oficira, i oni postaju glavni za bolničkiživot, a ne raniji komesari. Pre toga, Zakonom o "ustrojenju ministra vojnog" iz 1864. godine, propisano je da funkciju rukovođenja vojnim sanitetom obavlja Glavni lekar, ali da se lekarima ukidajučinovi koje su ranije imali. Osoblje bolnica su sačinjavali lekari, bolničari, apotekari i komesari, koji su se bavili isključivo vojnim poslovima i starali se o intendaturi.

    Od 60-tih godina XIX v., vojni lekari pokazuju sve veće interesovanje za naučno – istraživački rad, primenjiv za potrebe vojne službe: o prvoj pomoći i zaustavljanju krvi (dr Karlo Beloni), o neophodnosti sanitetskog materijala u zarastanju rana (dr Ljubomir Radivojević), o ptrebi poznavanja higijensko – epidemioloških pravila (dr Karlo Beloni) i dr. Treba reći da se kao mecena dobrog dela ovih izdavanja pojavljuje Ministarstvo vojno. U Beogradu je 1873. godine otvorena oficirskaškola, u kojoj su odražavana predavanja iz vojne higijene. Predavač je bio doktor VladanĐorđević, koji je isticao važost higijene, predstavio je različite vrste bolesti, način obezbeđivanja pravilne ishrane i snadbevanja vodom. DrĐorđević je svojim svestranim angažovanjem ostavio trajan pečat na polju unapređivanja sanitetske i zdravstvene službe. Bio je načelnik Vojnog saniteta od 1876 – 1885. godine, autor "istorije srpskog vojnog saniteta" učetiri tona, predsenik Beogradske opštine, ministar prosvete, poljoprivrede ... Upravo je na njegovu inicijativu 1872. godine, formirano Srpsko lekarsko društvo, koje je dve godine kasnije počelo da izdaje "Srpskih arhiv za celokupno lekarstvo".

    Predavanja drĐorđevića pod naslovom "Crveni krst na beloj zastavi", iniciraće prihvatanje konvencije o osnivanju Crvenog krsta, dana 25.01.1876. godine u Beogradu, da bi Vlada istoga dana dala saglasnost za formiranje Crvenog krsta.

    Ovaj datum se obeležavao kao dan Jugoslovenskog Crvenog krsta.
    Zaključujući ovu listu, kojaće uvek ostati nezaključena, neophodno je istaći da sečitav razvoj medicinske nauke kod nas temelji na više ili manje značajnim događajima, svim malim i velikim ljudima, koji se, poput kockica, uklapaju u jednu celinu. Iako se Srbija nalazila tek na početku formiranja institucija koje krase jedno civilizovano društvo, napori državnih struktura, pojedinaca da pospeše razvoj i unapređenje zdravstvene kulture još, većim delom, neprosvećenom narodu, naišli su na izuzetan odjek u stručnim krugovima Evrope. Naime, najznačajniji autoriteti toga vremena su se veoma povoljno izrazili o Zakonima iz oblasti sanitetske službe i očuvanja narodnog zdravlja, upoređujući ih sa sličnim iz evropskih zemalja. U prvi mah su isticali izuzetan doprinos pomenutih Zakona za sveukupni progres zdrvstvenog zakonodavstva. Dovoljno je ilustrovati ocene prof. dr Vizea da je "sanitet Srbije u daleko povoljnijem položaju no u većini država zapadne Evrope, kojima je takav zakon samo skrivenaželja".

    Na dugom i zamršenom putu, organizacija zdravstvene zaštite u Srbiji je prolazila kroz različite etape,često trpeći najrazličitija iskušenja i uticaje – političke, socijalno – ekonomska previranja, kulturna i verska uplitanja. Takođe, bilo je puno zabluda, praznoverja i neznanja koja su sve zajedno sa nabrojanim elementima, tesno uticali na uzlet medicinske misli i etike. Današnji stadijum razvoja medicine kod nas ne bi bio moguć bez samopregornog,često rizičnog rada znanih i neznanih pojedinaca, pa, zašto ne i nekih državnih struktura, kao odlučnoj barijeri protiv nazadnjaštva. Današnji zdravstveni radnik nikako ne bi smeo da potisne iz vida (zanemari) fundamentalne tekovine i otkrića tokom razvojnih etapa zdravstvenog opismenjavanja (edukacije) u Srbiji, koja su neizbrisivo utkana u sve pore savremenog zdravstvenog sistema u nas.

    Marija Živković – Nikolić
    Ivan Nikolić
    Poslednji put ažurirao/la *+*+*+*+* : 28.01.2007. u 16:10

  9. #9
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    У време пропасти Првог устанка, 1813. и идуће, 1814. године, владала је епидемија куге. Они Срби, који би покушали да побегну преко Дунава, или Саве, наилазили су на строге Србе граничаре. О једном сусрету са тим царским солдатима, за време епидемије 1814. године, сачувано је сведочанство Максима Евгеновића, у његовом Живопису (објављен у Бечу 1877. године):
    Бежећи од куге, која је беснела у Посавини и у околини Београда, прешао је у Земун, али је морао да се спусти до Вишњице, где га је спазила стража од шест војника, који почеше да вичу:
    – У крај или ћемо на тебе пуцати!
    Станем јих преклињати да ме пусте, да сам Србин као и они – све забадава. Без околишења они мени одговорише:
    – И ми смо Срби, али граничари и царски солдати, њему смо се заклели, њега ћемо слушати. Да нам он заповеди пуцали би и на брата и на оца, а камоли на тебе. Имамо заповест због кужне заразе сваког пушкарати који пређе пола Дунава, што би ти се зацело случило, да немаш то солдатско руно на себи, по коме смо те држали за дезентирца.

    Kako je lečena kuga u tom vremenu i da li je uopšte bila izlečiva bolest?

  10. #10
    Primećen član vazon (avatar)
    Učlanjen
    24.12.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    536
    Reputaciona moć
    49

    Podrazumevano Re: ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ

    Сећам се да сам читајући неку књигу о Аварима гледао цртеже њихових лобања ископаних на разним локалитетима. Већином су биле врло чудног (читај бизарног) облика, јако издужене према врху. Код њих је ваљда била "мода" имати такву главу, па су деци стављали неке калупе на лобању (метални прстенови, колико се сећам) како би постигли такав облик.

    Зна ли неко шта о овоме? Има ли можда нека фотка? Шта мислите, јесу тако формиране лобање остављале неке последице по психу и здравље њеног "власника"?

Slične teme

  1. Историја Календара
    Autor vujadin u forumu Istorija
    Odgovora: 28
    Poslednja poruka: 17.09.2008., 19:14
  2. Историја се понавља
    Autor Слобода u forumu Politika
    Odgovora: 100
    Poslednja poruka: 11.09.2008., 17:34
  3. Odgovora: 78
    Poslednja poruka: 04.02.2008., 22:30
  4. ИСТОРИЈА ШАХА
    Autor vujadin u forumu Istorija
    Odgovora: 73
    Poslednja poruka: 15.01.2008., 07:46
  5. ИСТОРИЈА СЕ ПОНОВИЛА
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 26.07.2005., 15:07

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •