Kraljica Natalija Obrenović

@JoVaNa@:
Ako neko zna neke knjige u kojima se blize opisuje njen zivot molila bi vas da mi odgovorite.Hvala Vam unapred.
Juče u SKZ, prvi put memoari kraljice Natalije Obrenović
Uspomene kraljice
Kraljica Natalija Obrenović
Secanja kraljice Natalije zahvataju drugu polovinu 19. veka. Original memoara nasledila Mira Trailovic . Jos neobjavljeni intimni dnevnici
PRVI put pred nasim citaocima su se pojavili memoari srpske kraljice Natalije Obrenovic, "Moje uspomene", koju je objavila SKZ u ediciji "Srpski memoari". Rukopis je sa francuskog prevela Ivanka Pavlovic, a priredjivac je LJubinka Trgovcevic
- Uspomene kraljice Natalije zahvataju sredinu druge polovine 19. veka - kaze dr Rados LJusic, recenzent. - Original memoara od rodjaka nasledila je rediteljka Mira Trailovic, posle cije je smrti rukopis dospeo u SANU. Original uspomena je time postao dostupan nasoj javnosti.
Natalija Kesko Obrenovic bila je zena koja je jos za zivota privlacila paznju. Poreklom Ruskinja, sa samo 16 godina vencala se sa dvadeset jednogodisnjim knezom Milanom. Brzo je osvojila simpatije svojih podanika slovenskim opredeljenjem, a rodjenjem prestolonaslednika Aleksandra, godinu dana kasnije ispunila je ono sto se od nje ocekivalo.
Posle nekoliko godina braka, izmedju nje i Milana javila se netrpeljivost, koja je kasnije prerasla u mrznju. 1887. godine, Natalija je otisla u Francusku, gde se za stalno nastanila i boravila do smrti, 1941. godine.
- Progonstvom iz Srbije nastaju njena potucanja po inostranstvu - nastavlja LJusic. - Zivi na Azurnoj obali u vili "Sasino", koju je nazvala po svom sinu. Kasnije su i njeni odnosi sa sinom bili poremeceni, kada je saznala za vezu sa Dragom Masin. U Francuskoj je Natalija presla u katolicku veru. Sa njom zajedno je otisla i njena pratilja Fidelija Cukic.
Zna se pouzdano, tvrdi LJusic, da je Natalija ostavila i intimne memoare, u kojima je pisala zasto je ostavila Milana i presla u katolicanstvo. Jedan primerak tih memoara nalazi se u Vatikanskoj arhivi, a drugi je nasledila Fidelija Cukic, koja je umrla pre dve godine.
Posmrtni ostaci kraljice Natalije d anas se nalaze u jednom mestu 40 kilometara juzno od Pariza. Grob vise niko ne pazi. I pored svega Natalija je bila velika dobrotvorka. Darovala je Beogbradskom Univerzitetu veliki posed, bavila se obrazovanjem zena, osnovala je prvi zenski casopis "Domacica" i mnogi su je smatrali "srpskom majkom". Jedna od inicijativa, koju vec duze vremena LJusic predlaze, je da se njeni posmrtni ostaci vrate u zemlju i da se pronadje njena bista, koja je negde u privatnom vlasnistvu.
(Večernje novosti 30.07.1999, Z. MIHAILOVIC)

230px-Natalija.jpg
39-1.jpg
slika%204%20natalijina%20ramonda.jpg
slika%205%20natalija%20obrenovic.jpg

Pogledaj i na ovim lokacijama:
http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg26844.html
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Краљица_Наталија_Обреновић
http://www.antikvarne-knjige.com/kupovina/knjizara/knjige_istorija/natalija_obrenovic.html
 
"Natalija Obrenović (1859-1941) Kraljica Srpska od 1875. do 1889.godine, kći vlaškog spahije N. Keška, venčana sa knezom Milanom Obrenovićem 5. oktobra 1875.godine. Rodila mu je sina Aleksandra. Ona je bila proruski orijentisana dok je Milan bio austrofil. Njihovo neslaganje u braku i politici i razvod postali su značajno političko pitanje zbog koga je odstupila sa vlasti vlada M. Garašanina. Brak je razveden 12.10.1888.g.a Natalija je proterana iz Srbije 7.5.1891.g. Kasnije jesamo povremeno posećivala sina s kojim je prekinula veze kad se ovaj venčao sa Dragom Mašin. Posle sinovog ubistva, prešla je u rimokatoličku veru i zakaludjerila se. Bila je omiljena u narodu. Svoje veliko imanje u Srbiji poklonila je Univerzitetu u Beogradu."
 
"Tih dana je u Arandjelovac doputovala Kraljica Natalija na "Kiselu vodu" i svako po podne oko pet časova je izlazila na balkon Starog zdanja knez Mihajlovog, da posmatra oro koje je mladež iz varoši igrala na terasi pred zdanjem. Medju njima je bila i tetka Perunika sa svojom snahom, mojom sestrom Jelkom. Kraljici je pala u oči sestra zbog svoje lepote, pa je poslala svog adjutanta da je pozove da povedu kolo. Adjutant je zamolio sreskog načelnika Bogdanovića da zajedno pridju i da ga predstavi svekrvi i snahi da bi je zamolio za kolo, ne znajući šta je prethodno bilo medju njima. Tako je kolo povela sestra, a kec kako se to zvalo je bio adjutant, dok se izmedju njih uhvati sreski načelnik koji je ostao u kolu pored nje. Svekrva je uživala u počasti koja je ukazana njenoj snahi i potražila je prijatelja, mog oca, koji je takodje bio ponosan, da zajedno uživaju u tom. Ali umalo potom je nastala gužva. Kolo prestade da igra, vojna banda u muk.
Kraljica se povuče sa balkona, a razleže se glas tetka Perunike:
- Crni sine, što me obruka?- jer kad je kolo počelo da igra, zet je spazio Jelku pored Živojina i odmah je dotrčao, stao pred nju, zamahnuo štapom i udario je po glavi vičući:
- Kući, ko ti je dozvolio da igraš?
Svi su zanemeli, a svekrva je uzela sestru za ruku i odvela je kući. Te večeri je došla do kuće roditeljima i više se nikad nije vratila. Brak je bio razveden, a o njenom promašenom životu, greškom roditelja, pisaću kasnije.
Lepa kraljica Natalija je kada je saznala za celu istoriju ovog dogadjaja i Jelkinu sudbinu duboko saosećala, tim pre što izgleda da i sama nije bila srećna u svom braku sa kraljem Milanom. Moga oca je poznavala iz Skupštine, pa ga pozvala i podarila mu svoju sliku i sliku svog sina sa svojeručnim potpisom. Sve ovo sam nešto videla, a nešto čula iz razgovora starijih, a zapamtila sam jer sam sestru mnogo volela, a to su bili i veliki dogadjaji za tadašnju malu palanku. Dolazak lepe kraljice u naše mesto bio je i sam po sebi veliki za sve, pa i za nas decu. Ostajali smo po ceo dan i bez jela i bez odmora jureći po parku da je vidimo i da joj se divimo. Ja sam bila naročito ponosna što sam nosila njeno ime. U udaljenom delu parka je bilo igralište za kriket gde je ona po nekoliko sati dnevno igrala udarajući kugle da prodju kroz male, od gvozdene šipke napravljene kapije. Sa takvog jednog igranja depešom su je pozvali za Beograd i otišla je odmah, gotovo nečujno, a ubrzo potom je na nedostojan način za Srpski narod i proterana iz zemlje. Čika Velja Todorović, naš rodjak po ocu, a tadašnji ministar policije je proterao kraljicu, što mu moja majka Mileva nikad nije oprostila jer su moji u porodici bili pristalice Obrenovića."

Citat iz jedne lepe knjige koje nema u prodaji.
 
"Hercegovački ustanak zatekao je kneza Milana u Beču gde se sastao sa austrijskim ministrom inostranih dela grofom Andrašijem, koji ga je umirivao govoreći mu da je to samo jedan lokalni događaj, koji neće poremetiti mir na Balkanu. Pod njegovim uticajem, 1875. godine, knez Milan je bio protiv rata. Zbog takvog njegova držanja on je postao predmet opštih napadanja i vodeći radikali u Srbiji bili su čak spremni da ga zamene borbenim crnogorskim knezom, koji je uživao opšte simpatije.

Uspokojen od Andrašija da nema opasnosti za mir, Milan se verio 25. jula 1875. godine sa Natalijom Petrovom Keško, koja je tada imala samo šesnaest godina. Njen otac bio je ruski pukovnik i imao je velika imanja u Besarabiji. Njena majka je bila Rumunka, orođena sa velikom moldavskom porodicom. Natalija Keško nije bila ruska princeza, ali je bar upola bila Ruskinja i pripadala je, po majčinoj strani, aristokratskom društvu. Knez Milan se zaljubio u nju čim ju je video i odmah je isprosio, tako da su ministri stavljeni pred svršen čin."

Slobodan Jovanović - Vlada Milana Obrenovića
 
"Suočena sa teškom situacijom da se udala za Don Žuana, rodoskrvnika, kockara i razvratnika velikog stila, kralja Milana, kraljica Natalija prelepa i dekadentna, nije imala predrasude oko polova...Uzroci njenom takvom opredeljenju su višestruki, ali jedan je svakako gotovo stravična mržnja prema fokusiranosti žene, a specijalno kraljice, na pretvaranje ljubavnog čina u svrsishodnu trudnoću.
Kraljica Natalija je imala dva teška porodjaja. Drugi sin joj je umro i ona je posle toga bila odlučna da Milanu uskraćuje ljubavničke strasti u strahu da bi iz toga mogao izaći ili triper ili još jedno dete.
Ona je rodila naslednika i držala je da je to od nje dovoljno. U lakoj, nežnoj, toploj i dekadentrnoj strasti koje bi delila sa ženama ona je pronašla savršen profil svog ljubavnog užitka.
Kada je prvi put videla Dragu, ona je poželela da joj bude ljubavnica, da njihovo druženje preraste i u intimnije obrasce maženja i dodirivanja.
To, da je omiljena srpska kraljica Natalija imala lezbejske sklonosti pričalo se posle, što su neki vidjeniji Srbi, opsednuti voajerizmom prema kraljevskoj porodici, videli kako u njenim kočijama neke od miljenica sede u njenom krilu i kikoću se.
O odnosu Natalije i Drage, njihovom prijateljstvu i mržnji, ljubavi i danima u Bijaricu mogu se naći tragovi u pismima Alekdandrovim i Draginim. O tome dokle je i kako išlo "to prijateljstvo" mogu znati samo Draga i Natalija jer svedoka gotovo da nije ni bilo.
U kasnijim godinama Aleksandar se često vraćao na mučnu scenu kojoj je sam bio očevidac kada je video majku, kako na nimalo delikatan način, poseže za Draginim dekolteom."
"Draga je sa Natalijom ostala dugo. U striktnoj hijerarhiji da je kraljica-kraljica, a udovica-udovica.
Udovica Draga je u onoj mešanoj pozi skromnosti i neosnovanog ponosa bila skoro pet godina kraljičina poverenica. Deleći tako sa njom najintimnije tajne porodice Obrenović. Milanove razvrate i besove, odlaske i dolaske, žal za Aleksandrom (jer je Milan odvojio dete od majke) strahove, nadanja i brige za Srbiju. Tu, na prelepim plažama Bijarica dve žene su šaputale i prebirale sve obrenovićevske tajne i Draga je, u punoj zaljubljenosti u svoju kraljicu počela gotovo da ima identične majčinske impulse prema mladom Aleksandru.
Prolazeći kroz peronalnu golgotu, kao i svaki Obrenović, potpuno nesredjenih odnosa izmedju njegovih roditelja, mladi Aleksandar je bio vrlo rano prinudjen da sazri ili bar da izigrava zrelog mladića. Prvo, period izgnaništva kad je živeo sa majkom, pa onda samo sa ocem, na kraju samo sa namesništvom. Razvod Natalije i Milana učinili su Aleksandra posebno ranjivim. Iako su Natalijina pisma, posle bestidnog izgnanstva, puna čežnje i vrelih reči prema sinu, Aleksandar je uvek tvrdio da je ona u osnovi hladna žena i tako su nastale priče da je Aleksandar više utehe u svom detinjstvu našao na krilu udove Drage Mašin, nego sopstvene majke."
"Posle niza putovanja na kojimaje upoznala i rusku carsku porodicu, Natalija i Draga su se skrasile u Bijaricu gde je Natalija izgradila prelepu vilu "Sašino" u ime ljubavi prema svom sinu."

Iz pera Isidore Bjelice.
 
ljusic1.jpg


У непосредној вези са сукобима владара и њихових супруга из куће Обреновић јесте и питање рађања деце. Без обзира на кнез Милошеву незапамћену плодност, династија је увек висила на тананој жици, с престолонаследником или без њега. Навели смо да је кнез Милан добио два сина али Сергеј је живео свега пет дана. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду и ту и данас почива.

Многи пријатељи династије давали су савете кнезу и кнегињи да наставе с рађањем деце. Један од њих био је либерал и песник Лаза Костић. Годину дана после смрти Сергеја (1879), посетио је Београд и у разговору с дворским лекарем Владаном Ђорђевићем исказао је своју забринутост што династија "виси" на једном детету. Дворски лекар му је саопштио да кнегиња "има преуске карличне кости" и да неко време мора бити поштеђена рађања.

Савети су уродили плодом. Кнегиња је остала трудна у пролеће 1880. године, али није могла да изнесе трудноћу, о чему је председник владе Јован Ристић обавештавао свог пашенога Филипа Христића "Кнегиња је побацила дете од 2 и по месеца, оно је хтело бити мушко, као што сам се и сам уверио видивши га. Ово је и жалост и штета, да нам сваког месеца по једног сина рађа не би нам било много, а ово се сваке године кида баш онде, где је најмање. Због тога се књаз враћа, премда је стање здравља њеног према приликама повољно. Но књегиња му телеграфише да иде у Ишл, јер она не може одмах на пут поћи (а намерава у Францесбад)." Пасле овог неуспеха кнегиња више није хтела да рађа, чиме је само појачала сукобе с кнезом.

Међу првим неспоразума кнеза и кнегиње било је давање имена деци. Кнез Милан намеравао је да првом детету, престолонаследнику, да име Милош, обнављајући тако име свог деде и родоначелника династије и, наравно, свог оца. Кнегиња је била одсудно противна и просто је присилила кнеза да детету дају име Александар, по угледу ни руског цара. Кнегињин утицај био је пресудан и код давања имена другом детету, Сергеју. Кнегиња је однела превагу над кнезом у пoгледу давања имена деци и у оба случаја Руси су јој били узор.

У односима кнеза и кнегиње питање давања имена деци није безначајно. Какво ће име носити престолонаслелннк, будући владар, није неважно и с династијског становишта је битно. Кнегињина упорност н тврдоглавост овде су се драстично испољиле. Кнез је у том погледу био попустљив.

Кад је у љубави према Милану Наталија охладнела, није лако утврдити пре или пошто је сазнала за његове љубавне авантуре. Сама чињеница да се владар упустио у интиму с другим женама упућује на то да код своје младе и лепе жене није налазио неопходна задоваљства. Наталија је била свесна своје лепоте, па је у једном рукопису записала да је "млада богиња". Осим самозаљубљености, она је била прекомерно поносна и хладна, а то ју је знатно удаљавало од темпераментна и претерано чулна краља. Од тренутка кад је сазнала за мужевљева неверства, Наталија је Милану инаџијски ускраћивала брачна задовољства.

Може бити да отуда потичу благи наговештаји о кнегињиној, односно краљичиној љубави према женском роду. Неколико запажања о томе записали су савременици и ми их дословно преносимо.

Лаза Костић сусрео је Наталију како сс вози у дворским колима у пратњи дворске даме, дворске госпођице и једне младе девојке, која је седела "рахат на краљичину крилу" Даме су биле веселе, смејале су се на сав глас и не обазирући се на публику која је била збуњена. "Држао сам да то понашање нимало није краљевско, да није чак ни - ladylike."

Наредни призор побуђује сличну слутњу. Краљица је организовала шетњу бродом низ Дунав до Ђердапа. У пратњи многих београдских дама уз свирање државне химне, укрцала се у брод на савском пристaништу. И само што брод није кренуо, један официр стрмоглаво је истрчао, зауставио свирку и дао знак капел-мајстору аа одсвира валцер. Краљици се одједнам прохтело да игра и на палуби лађе, на благим таласима Саве обасјаним пролетњим сунчевим зрацима, вешто су се окретали парови. "Пало ми је у очи да Наталија игра готово само са дамама. И поред тог необичног бирања дама, ни та шала ми се није учинила ladylike”. Милан сигурно не би био љубаморан ни да је играла само с мушкарцима". Да ли је овим презривим изазивањем београдске светине хтела да се свети мужу за многе патње претрпљене у браку?
 
Неколико година касније у Крушедолу један пријатељ казивао је Лази Костићу да се краљица враћа у Београд да види своје миле девојке.

– Девојке? Какве девојке?

- Ал' си ти наиван пријатељу. Па зар не знаш да је она лезбијка?

– Лезбијка? Е, јадница.

– Само без Сафиних олакшавајућих околности.

Из свега овога Костић је изнео закључак да се Наталија налазила у овом "патолошком стању" од времена кад се говорило да не би требало да рађа јер су су јој "карличне кости преуске".


Никола Крстић зиписао је у свом дневнику садржај новинског чланка – "Мраморно срце", објављеног на немачком језику. Један француски посланик у Београду умео је да гледа у длан, па је крљица на једној дворској забави затражила да јој врача. Разгледавши њене црте на длану, рекао јој је, између осталог, да не воли мушку љубав. Краљица је признала дипломати-врачу да је тако.

Није без значаја ни краљичино казивање Вукашину Петровићу. Године 1885. она је изјавила Петровићу да је мрзела "људе као мужеве", а увек их је волела као људе. "Човек. у улози мужа., гладан је, а као пријатељ бољи је од женскиња", било је њено убеђење. Свог мужа држала је за простака, човека без нежних осећања њој потребних.


На основу изнетих полдтака не може се са сигурношћу тврдити да је краљица била лезбијка, али се причало да је мужу, после сазнања о неверствима, ускраћивала сексуална задовољства. Нема поузданих доказа ни о томе да је краљица Наталија имала љубавннке док је била у браку с краљем Миланом. О њеној верности мужу и њеном поштењу остало је много података. "Краљица Наталија је кокетна али врло поштена госпођа. Свесна је своје лепоте радо парадира са њом, али никада не излази изван граница доброга тона", бележи Вукашин Петровић.

Њена највећа симпатија био је Јован Жујовић, с којим је остала у пријатељским односима до краја његовог живота.
Њена писма Жујовићу суздржана су, уз пријатељско ословљавање с"драги мој, Јаво". Његова супруга, Стана, била је краљичина дворска дама. Она је умрла млада, а Жујовић више није хтео да се жени. Из једног потоњег разговора Жујовића с принцом Ђорђем Карађорђевићем (1914) сазнајемо да је краљ Милан, у време најжешћих напала на краљицу Наталију, могао да пребаци супрузи само то што је била благонаклона према Јовану.

Можда је сам Жујовић највише казао о том кокетирајућем пријатељству. Он је после једног сусрета са краљицам Наталијом у Паризу записао у Дневник: "Она, богме, још лепа, румена, крепка, с корацима лаким". Треба се подсетити да му је краљица деценију и по раније писала да мирно живи, да настоји што је могуће мање да стари како не би дочекала старост изборана и опуштена лица, неспособна да се насмеје.

Наталија је у успоменама оставила нешто података о интимним осећањима која је гајила према двојици мушкараца, а обојица су били странци. Била је уверена да је Милан муж какав се за то пожелети може, јер нити је видео, нити је разумео њена интимна осећања, која су могла лако да је одведу у прељубу. Краљици су се допадали витез Антоније де Този, италијански отправник послова и гроф Кевенхилер, аустро-угарски посланик.

Дубоку наклоност н искрену љубав гајила је према побожном Де Тозију, па је записала да је "наша присност постала веома велика" Избегавaјући да се упусти у, како је сама говарила, простачку љубав, временом је постала зависна од његовог присуства: "Чим би отишао обузела би ме туга и само сам мислила на тренутак кад ћу га опет видети". Била је охрабрена сазнањем да је схватио и разумео њено срце. Те 1883. године, кад је на тренутак била спремна да му жртвује све, дете, мужа. положај, преминуо је и тиме је ослободио будућих, не малих, искушења. Остала јој је "само слатка сетна успомена".

Приређивач краљичиних сећања, Љубинка Трговчевић, пише да краљева љубомора на Кевенхилера није била без основа. На мужевљева пребацивања како не може порећи да је посланик у њу заљубљен, она се ругала: "Није никако, али и да јесте, тиме би само доказао да је човек од укуса". Љубоморни владар затражио је од аустро-угарског цара и министра спољних послова да опозову свог посланика из Београда "због његове велике блискости" с краљицом. По свему судећи, и ту се радило само о искушењу.

РАДОШ ЉУШИЋ, " ЉУБАВИ СРПСКИХ ВЛАДАРА И ПОЛИТИЧАРА"
 
Pa jeste dokaz. U konkretnom slucaju se to bas mnogo i ne vidi, ali kad povezes malo sa ostalim istorijskim dogadjajima vidis da je i to ima uticaja itekakvog. Evo i konkretnog, slicne stvari su izazvale bunu u Bjelopavlicima protiv knjaza Danila. Sve je dragi moj, Vujadine bitno za razumevanje istorijskih dogadjaja, sve. Nista ne sme da se zanemari, ni ono sto na prvi pogled deluje kao sitnica.
 
Шта могу писати они што су отерани, примера ради, ниси ме чуо да сам нешто позитивно написао о комунистима или Тити. А још кад то чаршија окити онда постане привлачно онима који тако нешто желе прочитати, и с тиме повећати тираж.
 
Нисам хтео наводити причу коју је неко почео причати о казанови Тити у Вечерњим Новостима, кде га један одликује као највећег сина свих народа и свих времена, и замисли кад то неки будући историчар наведе као доказ.
 
Методологија је нагађање или слагање пузла, али са деловима постављеним. Према томе и ако призната није непогрешива и подложна је политици и новцу.
 
Назови то како ти пасује али кажи ми да ли сматраш да се стручњаци користе методологијом да би установили гроб Стефана Лазаревића и шта мислиш шта ће победити методологија или везе и паре. Живи били па видели.
 

Back
Top