У непосредној вези са сукобима владара и њихових супруга из куће Обреновић јесте и питање рађања деце. Без обзира на кнез Милошеву незапамћену плодност, династија је увек висила на тананој жици, с престолонаследником или без њега. Навели смо да је кнез Милан добио два сина али Сергеј је живео свега пет дана. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду и ту и данас почива.
Многи пријатељи династије давали су савете кнезу и кнегињи да наставе с рађањем деце. Један од њих био је либерал и песник Лаза Костић. Годину дана после смрти Сергеја (1879), посетио је Београд и у разговору с дворским лекарем Владаном Ђорђевићем исказао је своју забринутост што династија "виси" на једном детету. Дворски лекар му је саопштио да кнегиња "има преуске карличне кости" и да неко време мора бити поштеђена рађања.
Савети су уродили плодом. Кнегиња је остала трудна у пролеће 1880. године, али није могла да изнесе трудноћу, о чему је председник владе Јован Ристић обавештавао свог пашенога Филипа Христића "Кнегиња је побацила дете од 2 и по месеца, оно је хтело бити мушко, као што сам се и сам уверио видивши га. Ово је и жалост и штета, да нам сваког месеца по једног сина рађа не би нам било много, а ово се сваке године кида баш онде, где је најмање. Због тога се књаз враћа, премда је стање здравља њеног према приликама повољно. Но књегиња му телеграфише да иде у Ишл, јер она не може одмах на пут поћи (а намерава у Францесбад)." Пасле овог неуспеха кнегиња више није хтела да рађа, чиме је само појачала сукобе с кнезом.
Међу првим неспоразума кнеза и кнегиње било је давање имена деци. Кнез Милан намеравао је да првом детету, престолонаследнику, да име Милош, обнављајући тако име свог деде и родоначелника династије и, наравно, свог оца. Кнегиња је била одсудно противна и просто је присилила кнеза да детету дају име Александар, по угледу ни руског цара. Кнегињин утицај био је пресудан и код давања имена другом детету, Сергеју. Кнегиња је однела превагу над кнезом у пoгледу давања имена деци и у оба случаја Руси су јој били узор.
У односима кнеза и кнегиње питање давања имена деци није безначајно. Какво ће име носити престолонаслелннк, будући владар, није неважно и с династијског становишта је битно. Кнегињина упорност н тврдоглавост овде су се драстично испољиле. Кнез је у том погледу био попустљив.
Кад је у љубави према Милану Наталија охладнела, није лако утврдити пре или пошто је сазнала за његове љубавне авантуре. Сама чињеница да се владар упустио у интиму с другим женама упућује на то да код своје младе и лепе жене није налазио неопходна задоваљства. Наталија је била свесна своје лепоте, па је у једном рукопису записала да је "млада богиња". Осим самозаљубљености, она је била прекомерно поносна и хладна, а то ју је знатно удаљавало од темпераментна и претерано чулна краља. Од тренутка кад је сазнала за мужевљева неверства, Наталија је Милану инаџијски ускраћивала брачна задовољства.
Може бити да отуда потичу благи наговештаји о кнегињиној, односно краљичиној љубави према женском роду. Неколико запажања о томе записали су савременици и ми их дословно преносимо.
Лаза Костић сусрео је Наталију како сс вози у дворским колима у пратњи дворске даме, дворске госпођице и једне младе девојке, која је седела "рахат на краљичину крилу" Даме су биле веселе, смејале су се на сав глас и не обазирући се на публику која је била збуњена. "Држао сам да то понашање нимало није краљевско, да није чак ни - ladylike."
Наредни призор побуђује сличну слутњу. Краљица је организовала шетњу бродом низ Дунав до Ђердапа. У пратњи многих београдских дама уз свирање државне химне, укрцала се у брод на савском пристaништу. И само што брод није кренуо, један официр стрмоглаво је истрчао, зауставио свирку и дао знак капел-мајстору аа одсвира валцер. Краљици се одједнам прохтело да игра и на палуби лађе, на благим таласима Саве обасјаним пролетњим сунчевим зрацима, вешто су се окретали парови. "Пало ми је у очи да Наталија игра готово само са дамама. И поред тог необичног бирања дама, ни та шала ми се није учинила ladylike”. Милан сигурно не би био љубаморан ни да је играла само с мушкарцима". Да ли је овим презривим изазивањем београдске светине хтела да се свети мужу за многе патње претрпљене у браку?