Ja sam jako tvrdoglava, uvek sam radila kako ja hocu, i nikada nikoga nisam slusala, nikada nisam imala bilo kakvog ucitelja, ali mi se uvek vrtilo po glavi sta ce ovaj reci, da li ce se nekome svideti, pa briga da li je to dobro, ide li tako, ne ide li tako, itd., a posle izlozbe zabole me uvo.... mnogo je ljudi videlo moj rad, ali bas poseceno bilo i komentari su bili katastrofalno razliciti
...
prosto bilo je svega... od savrsenih pohvala, preko manje savresno dobrih, blago dobrih, malih kritika do zgrazavanja.... bukvalno svega je bilo...
pa sam ja resila da batalim brigu i sta ce ko reci, vise i ne razmisljam o tome....
idem dalje opusteno kako sam i pocela... radim kako hocu, sta hocu i iskljucivo samo onako kako ja mislim da treba... znaci ni ne pomisljam vise na to kakvo ce biti bilo cije misljenje...
to da sam sve kvalitetno odradila, to znam, za to nisam brinula, znam da bi svaki moj rad moga doziveti, neostecen par stotina godina, znam hemiju
a sto se tice tog umetnickog dela, pa shvatila sam da je od svega najbitnije da tvoj rad drzi paznju... upada u oko posmatracu, pamti se, izaziva znatizelju kod ljudi, budi emociju... posle nekoliko meseci te neko pita a gde ti je ona slika za koju sam i ja vise bila zaboravila pa ne znam sta me pitaju...
za mene je to jedan veliki znak da sam nesto dobro uradila
ili ono, recimo desilo se da se par njih koji su nesto najvise iskritikovali vracali vise puta da pogledaju to isto, cujem da su drugi dan svracali ponovo da vide, e pa to mi je mozda bio i najveci kompliment
Najbitnije je da je ono sto si uradio zapravo drugo ti... ako si umetnik, e sad ako si komercijalista onda brate izvoli pa ugadjaj ljudima, ja necu, ja to nisam...
