Naj odvala ili ti lapsus

lektira:

DRUG NA DRUMU

14. decembra 2000, agencija Beta donela je sledeću vest:

Smederevski istražni sudija Milan Šoškić dobio je neobičan slučaj saobraćajnog udesa u kome je jedno lice poginulo, a da se, iako su istražni organi i policija veoma brzo stigli na mesto udesa, a vinovnici ih sačekali, ne zna ko je upravljao vozilom. U "Zastavi 1300" koja je u večernjim satima, bez svetla, na putu Smederevo - Velika Plana naletela na neosvetljenog biciklistu Dobricu Matejića iz Skobalja (58 ), bili su Nenad Mijović (23) iz Smedereva i vlasnik vozila Mirko Savić zvani Šemso (59) iz Lugavčine kraj Smedereva. Iako se udes dogodio početkom decembra sudija je, u interesu istrage, tek juče dao prve podatke. Vozač i suvozač u istrazi se slažu u onome što je istraga lako utvrdila: šta su i koliko popili posle obilnog ručka, ali će biti potrebna dodatna ekspertiza da bi se utvrdilo ko je vozio kritičnog dana. Nenad Mijović tvrdi da je, kada su krenuli iz Lugavčine, tražio da on vozi, ali da je vlasnik vozila Mirko Savić odlučio da, kao trezniji, sedne za upravljač. Prema rečima Mijovića, Savić je tokom vožnje tražio od njega da mu sedne u krilo, što je ovaj i učinio. Mijović je držao upravljač, a Savić davao gas, jednom rukom menjao brzine, a drugom pipao Mijovića. Tako su, oko 18 sati, u blizini Industrije građevinskog materijala u Maloj Krsni naleteli na portira te firme Dobricu Matejića, koji je biciklom pošao na posao. Matejić je svom silinom udario u vetrobransko staklo i poginuo. Pošto su izašli iz vozila, Savić i Mijović su se međusobno optuživali za ubistvo, a potom se i potukli pred svedokom Predragom Jovanovićem zvanim Dragi Vampir, koji im je pomogao da nađu leš, jer su posle sudara nastavili vožnju. Vozač i suvozač su tokom istrage izjavili da su godinama zajedno letovali na moru, da je Savić Mijoviću poklonio kuću u Lugavčini i pet ari placa i da su se poslednjih meseci često viđali, posebno kada je Savićeva supruga bila odsutna.

Nastavak priče, koji, iz lista Ekskluziv, prenosi Vreme od 10. maja 2001:

Zorica Mijović, majka Nenada Mijovića, optuženog da je sa svojim navodnim ljubavnikom Mirkom Savićem usmrtio biciklistu:

"Videste li šta mi onaj matori uradi od deteta? Unakazi nam familiju za sva vremena! Moje dete, da izvinete, *****? To je laž! Nego, onaj matori samo da se izvuče. Prvo mi napio sina, onda ga gurnuo u kola, pa hajd' za Smederevo. Usput ga i drp'o. Ne bi mogo da mi dete nije bilo pijano... Sad dete treba da mi robija, da ide u zatvor što se branio da ne nagrabusi onako, znate, seksualno. Al' neće da može!"

Radoje Mijović, Nenadov otac, o prijatelju svog sina kaže:

"Čuo sam pre pet godina da je Mirko malo nastran čovek, al' ništa nisam verov'o dok ne vidim. Nikad nisam primetio da je on homoseksualni, da tako kažem, bludnik. Kad sam ga pit'o da l' je *****, on je govorio da nije. I 'oće sve ovo da ide u novine? Oće! E, da kažem onda i ovo: ja sam mu par puta udario čep u dupe, a on je samo vik'o: iju, iju, iju."

Mirko Savić, zvani Šemsa, odgovara na optužbe o navodnoj homoseksualnoj vezi između njega i Nenada Mijovića:

"To su obične gluposti! Izbruka me, život mi zagorča! Ja sam ozbiljan čovek, imam ženu, samo sad nije tu, otišla je kod majke. I politički sam obrazovan, član sam mesnog odbora SPS-a, radio sam u bivšem Komitetu..."

Kliknite za proširenje...

lektira:

Priča s tužnim krajem

Mesto radnje: Narodna skupština Republike Srbije
Vreme radnje: 12. mart 1991, rani jutarnji sati

Branko Lazić, narodni poslanik iz Petrovca na Mlavi (SPS):
Mnogo je muke danas, muke od tog mladog sveta. Mislim da bi trebalo da se vidi zašto je danas izgovoreno toliko reči mržnje... Hajde da podržimo predlog, hajde da i ta vlada vidi da smo mi u Skupštini koja ima poverenje u nju, zašto da ne podržimo... da pomognemo tom mladom svetu da ode kući. I oni i mi treba da znamo da je uvek bilo i da u najstarijem tekstu koji je dešifrovan piše da je strašno vreme došlo da mladi ne slušaju starije.

Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi?

Ja hoću da kažem nešto, jednom pričom. I za nas i za njih. Moja je priča... Uhvatili su dedu i unuka kako su išli i... naišao je neprijatelj i trebalo je da potraže put. (smeh u sali) Dobro, vi se smejte... Ja ću da kažem to.

Slobodan Unković, predsednik Skupštine:
Predlog, molim Vas, na ove amandmane, u odnosu na tekst... Izvinjavam se, molim Vas...

Lazić:
Mi moramo malo da nešto menjamo. Ili, ako žurimo, mi da idemo... (žagor u sali)

Unković:
Ja vas molim, dajte, dozvolite stvarno da kaže... Mi smo vrlo ozbiljni ljudi i moramo da se vrlo ozbiljno ponašamo.

Lazić:
I kada je neprijatelj zatražio put... (smeh u sali) Smejte se vi... Ja i želim da se vi i dalje smejete. Kada je zatražio put, deda je znao, da može da pođe putem i zađe u močvaru odakle ne bi neprijatelj izišao nikad. Ali je unuk bio s njim. Kada su ga ostavili i uzeli dečaka da vodi dalje...

Unković:
Hvala velika!

Lazić:
Ne, ne, ja neću. Molim vas, ja ću da završim.

Unković:
Pa dajte, molim Vas, imamo tekst, pa nemojmo anegdote u tri sata, molim Vas!

Lazić:
Nije to... Molim vas, nije to anegdota! Kraj će biti vrlo tužan. (smeh u sali) Samo se vi smejte...

Unković (na ivici očaja):
Pa dajmo da čujemo tužan kraj, molim vas! (smeh u sali)

Lazić:
Dete je vodilo tuđu vojsku pravo prema močvari, jer su se razumeli - to je generacijski dogovor, to je, ako hoćete, lepota duga koji mi u ovom momentu treba da ostvarimo. To je jedna prostorna dimenzija...

Prema delimičnom audio-zapisu Lazićevog govora i beleškama Milana Miloševića, novinara nedeljnika Vreme

Kliknite za proširenje...