- Poruka
- 134
Iako je ova zima neuobičajeno topla do paradoksa da u sred sezone prazna ostaju najcenjenija evropska zimovališta, Evropljani i dalje drhte u vezi sa sve neizvesnijim pošiljkama zapadnosibirskog petroleja i gasa. Mada ovog prvog energenta na zalihama imaju bar dva do tri meseca. Rusi ih na to podsećaju već drugu Novu godinu za redom. I to uprkos uveravanjima i samog Vladimira Putina da se sa Rusima može računati kao sa pouzdanim partnerima. Đavola! Još je gore. Ovaj put, upozorenje je pristiglo iz ne baš očekivanog pravca. No, kada je energija u pitanju, pokazalo se, svašta je moguće. Sve, međutim, upućuje na pomisao da u toj zbrci ima nekog smisla. Misle jedni, sumnjaju drugi, oponiraju treći...
Stari i podosta konzervativni kontinent ne voli neizvesnost. Pogotovo Nemci, koji preko najvažnijeg naftovoda koji iz Rusije vodi ka Evropi zadovoljavaju petinu potreba. Zato su energetski problem i istakli kao centralnu temu u vreme predsedavanja Evropskom unijom, započetog 1. januara 2007. godine. Čak je i šef nemačke tajne službe za inostranstvo, Ernst Urlau, našao za shodno da naglasi u toj sferi interes i njegove institucije.
Zna to i Moskva pa je brže bolje, da se strasti ne bi previše uzburkale, posle tri dana obustave isporuka crnog energenta, nastavila sa ranije ugovorenom procedurom dotura nafte Evropljanima. Baš kao da se ništa i nije desilo. Naravno, posle dva presedana malo šta može ostati kako je bilo. Znaju to i jedni i drugi.
Više skoro da i nije pitanje koliko će vremena proteći do novih nesuglasica. Deonica od godine dana postala je, izgleda, vremenska mera nesporazuma. Razloge, kako se pokazalo, nije teško naći. Oni su utemeljeni na više nego ubedljivoj osnovi da bivše susedne republike imaju preko svake mere beneficirane cene i da je došlo vreme da se usklade sa onima koje plaćaju i ostali. Evo kako to izgleda.
Komšijska računca
Za 1.000 kubnih metara gasa Rusi od Ukrajine naplaćuju 130 dolara. Ranije - 95. Od Moldavije 170, deset dolara više nego ranije. Gruzija i Azerbejdžan, pak, plaćaju punu meru od 235 dolara, za razliku od pređašnjih, više nego povoljnih 110 dolara. Sa Bugarima je preuređen stari sporazum, što znači da će u narednih pet godina plaćati 45 odsto višu cenu. Očigledno, namirenje kod svih još uvek nije postignuto, pa to ostavlja otvoren prostor. Zato bi i trebalo očekivati da će se ponovo tražiti najpovoljnije pozicije za dalja uslovljavanja. Energija je i definitivno postala moćno političko oružje.
Evropi petrolej pritiče kroz sistem naftovoda, zvan Družba, čiji dnevni kapacitet iznosi dva miliona barela. Prevodi se kao “prijateljstvo”, od čega je u ovakvom sporu, navodno, malo čega ostalo. Kakve su pozicije dva velika partnera u sporu oko crnog zlata?
Evropa ima stratešku brigu da na duge staze obezbedi sigurno snabdevanje. Rusi bi, pak, voleli da taktičkim dovijanjima iskoriste više nego povoljnu tržišnu poziciju. Verovatno, i da izvuku maksimalnu, ali i nedovoljno definisanu političku korist.
Glavu je zvanično pognula Belorusija umesto Ukrajine, koja je to uradila prošle godine. Ne zbog nafte, već gasa. Svejedno, i u jednom i u drugom slučaju, nikome ne prija. Ponajviše, Evropljanima kao trećoj strani. Oni su, izvesno, i bili glavna meta ovakvog, po Međunarodnoj agenciji za energetiku, “teškog incidenta”. Primera radi, veću cenu gasa u Velikoj Britaniji potrošači su direktno platili kao posledicu prošlogodišnjeg spora Rusije i Ukrajine.
Svađa je, ovaj put, navodno, izbila usled ruske odluke prošlog meseca da na svaku tonu izvezenog petroleja u Belorusiju naplati 180 dolara. Potom su nezadovoljni Belorusi uveli taksu na transport istog petroleja. Da bi onda Rusi obustavili dotur. Dogovor je, međutim, relativno brzo postignut i to na takav način da će Belorusija ubuduće plaćati 53 dolara po toni. Nešto ranije, Rusi su primorali suseda i na višu cenu gasa. Za 1.000 kubika se sada plaća 100, ne kao do sada, 46 dolara.
Gazprom, koji je želeo 110 dolara, pre Nove godine sasvim je jasno upozorio da gasa ni za najbližu braću neće biti ako se ne prihvati povećanje od 134 odsto. I ne samo to. Poželeo je da većinski ovlada beloruskom mrežom gasovoda kako bi mogao da kontroliše i puteve transporta. Dakako, nije u pitanju sused, već evropski recipijenti životno važne sirovine. Pre svih, Nemačka i Poljska.
Čudne rute
Da li je vredelo zbog ovoga usplahiriti veći deo Evrope? - pitaju se mnogi analitičari. Ogromna politička šteta radi nezaobilazne ekonomske koristi. Ili, možda, baš i političke. Tu se i javljaju sumnje, potom pitanja. Kome je sve to trebalo?
Rusi su se žalili da su u prethodnom bescarinskom režimu, koji je uglavljen između dve zemlje, godišnje iz svoje budžetske kase gubili oko četiri milijarde dolara. Taj profit je obračunavala Belorusija pri naftnom izvozu u Evropu. Centralnoplanska ekonomija zapadnog suseda Rusije se u velikoj meri oslanja još uvek na nepostojanje carinske barijere. Uz to, i beneficiranu cenu dva pomenuta energenta.
Ako Rusi i dalje budu pritiskali Belorusiju, da li će ova odoleti? Ekonomski, možda čak i politički. Hoće li, tako, Evropa, i na nevoljan način, jednog dana dobiti novog demokratskog partnera koga toliko čeka?
Čudne su rute ruskog gasa...
Stari i podosta konzervativni kontinent ne voli neizvesnost. Pogotovo Nemci, koji preko najvažnijeg naftovoda koji iz Rusije vodi ka Evropi zadovoljavaju petinu potreba. Zato su energetski problem i istakli kao centralnu temu u vreme predsedavanja Evropskom unijom, započetog 1. januara 2007. godine. Čak je i šef nemačke tajne službe za inostranstvo, Ernst Urlau, našao za shodno da naglasi u toj sferi interes i njegove institucije.
Zna to i Moskva pa je brže bolje, da se strasti ne bi previše uzburkale, posle tri dana obustave isporuka crnog energenta, nastavila sa ranije ugovorenom procedurom dotura nafte Evropljanima. Baš kao da se ništa i nije desilo. Naravno, posle dva presedana malo šta može ostati kako je bilo. Znaju to i jedni i drugi.
Više skoro da i nije pitanje koliko će vremena proteći do novih nesuglasica. Deonica od godine dana postala je, izgleda, vremenska mera nesporazuma. Razloge, kako se pokazalo, nije teško naći. Oni su utemeljeni na više nego ubedljivoj osnovi da bivše susedne republike imaju preko svake mere beneficirane cene i da je došlo vreme da se usklade sa onima koje plaćaju i ostali. Evo kako to izgleda.
Komšijska računca
Za 1.000 kubnih metara gasa Rusi od Ukrajine naplaćuju 130 dolara. Ranije - 95. Od Moldavije 170, deset dolara više nego ranije. Gruzija i Azerbejdžan, pak, plaćaju punu meru od 235 dolara, za razliku od pređašnjih, više nego povoljnih 110 dolara. Sa Bugarima je preuređen stari sporazum, što znači da će u narednih pet godina plaćati 45 odsto višu cenu. Očigledno, namirenje kod svih još uvek nije postignuto, pa to ostavlja otvoren prostor. Zato bi i trebalo očekivati da će se ponovo tražiti najpovoljnije pozicije za dalja uslovljavanja. Energija je i definitivno postala moćno političko oružje.
Evropi petrolej pritiče kroz sistem naftovoda, zvan Družba, čiji dnevni kapacitet iznosi dva miliona barela. Prevodi se kao “prijateljstvo”, od čega je u ovakvom sporu, navodno, malo čega ostalo. Kakve su pozicije dva velika partnera u sporu oko crnog zlata?
Evropa ima stratešku brigu da na duge staze obezbedi sigurno snabdevanje. Rusi bi, pak, voleli da taktičkim dovijanjima iskoriste više nego povoljnu tržišnu poziciju. Verovatno, i da izvuku maksimalnu, ali i nedovoljno definisanu političku korist.
Glavu je zvanično pognula Belorusija umesto Ukrajine, koja je to uradila prošle godine. Ne zbog nafte, već gasa. Svejedno, i u jednom i u drugom slučaju, nikome ne prija. Ponajviše, Evropljanima kao trećoj strani. Oni su, izvesno, i bili glavna meta ovakvog, po Međunarodnoj agenciji za energetiku, “teškog incidenta”. Primera radi, veću cenu gasa u Velikoj Britaniji potrošači su direktno platili kao posledicu prošlogodišnjeg spora Rusije i Ukrajine.
Svađa je, ovaj put, navodno, izbila usled ruske odluke prošlog meseca da na svaku tonu izvezenog petroleja u Belorusiju naplati 180 dolara. Potom su nezadovoljni Belorusi uveli taksu na transport istog petroleja. Da bi onda Rusi obustavili dotur. Dogovor je, međutim, relativno brzo postignut i to na takav način da će Belorusija ubuduće plaćati 53 dolara po toni. Nešto ranije, Rusi su primorali suseda i na višu cenu gasa. Za 1.000 kubika se sada plaća 100, ne kao do sada, 46 dolara.
Gazprom, koji je želeo 110 dolara, pre Nove godine sasvim je jasno upozorio da gasa ni za najbližu braću neće biti ako se ne prihvati povećanje od 134 odsto. I ne samo to. Poželeo je da većinski ovlada beloruskom mrežom gasovoda kako bi mogao da kontroliše i puteve transporta. Dakako, nije u pitanju sused, već evropski recipijenti životno važne sirovine. Pre svih, Nemačka i Poljska.
Čudne rute
Da li je vredelo zbog ovoga usplahiriti veći deo Evrope? - pitaju se mnogi analitičari. Ogromna politička šteta radi nezaobilazne ekonomske koristi. Ili, možda, baš i političke. Tu se i javljaju sumnje, potom pitanja. Kome je sve to trebalo?
Rusi su se žalili da su u prethodnom bescarinskom režimu, koji je uglavljen između dve zemlje, godišnje iz svoje budžetske kase gubili oko četiri milijarde dolara. Taj profit je obračunavala Belorusija pri naftnom izvozu u Evropu. Centralnoplanska ekonomija zapadnog suseda Rusije se u velikoj meri oslanja još uvek na nepostojanje carinske barijere. Uz to, i beneficiranu cenu dva pomenuta energenta.
Ako Rusi i dalje budu pritiskali Belorusiju, da li će ova odoleti? Ekonomski, možda čak i politički. Hoće li, tako, Evropa, i na nevoljan način, jednog dana dobiti novog demokratskog partnera koga toliko čeka?
Čudne su rute ruskog gasa...
)
