endless loop
Obećava
- Poruka
- 55
by
Biljana Srbljanović (18 Januar, 2007 - 22:23)
Iako smatram da blog nije zvanični medij i da izborna ćutnja za nas nije obavezujuća, poštujem molbu Dejana Restaka, da mu lažni legalisti ne zajašu za vrat. Sad kada im je vreme da sjašu.
Pa, pre nego što nam zalepe usta, a naivno na javnom servisu, na primer, puste remek delo državnog reditelja (i to svake države sa dovoljno novca za svoje miljenike, od mitinga na Gazimestanu na ovamo), filma u kojem neki prkosni Srbin prkosno pokazuje svoje prkosno dupe neopisivo glupom neprijatelju i time pokaže kako Srbin Kosovo u stvari ne da i onda kada ga upravo daje, da kažem šta ja mislim. Mislim da su izbori važni, jedni od najvažnijih do sada. Mislim da je glasački listić najače sredstvo borbe. Mislim da je svaki glas važan, svaki je odlučujući. I mislim da treba da glasamo po sopstvenoj savesti, ali svesni potpuno posledica. Ovo nije šala. Ovo nije detinjasto prepucavanje oko video spotova, viceva, i-tube zajebancija. Ovo je pitanje opstanka naše zemlje.
Ko smatra da je Kosovo naše, uprkos izgubljenom ratu i kapitulaciji koju smo potpisali, uprkos tome što tamo vec sedam godina o svemu odlučuju inostrane trupe, tamo gde srpski premijer, a ni predsednik, ne mogu ni nogom da kroče, a da predhodno ne potraže i ne dobiju neizvesnu dozvolu od medjunarodne komande nekadašnje srpske pokrajine, neka glasa tako kako misli.
Ko smatra da zavlačenje, laganja i varanje jadnih ljudi koji su ostali da žive u srpskim etnički čistim enklavama, bez ikakve želje, a ni mogućnosti da ikada obnove pokidane veze i ponovo započnu suživot sa većinskim stanovništvom teritorije koju smo, de facto, izgubili kumanovskim sporazumom, ko smatra da je podlo laganje Srbima sa Kosova u lice, da će teritorija na kojoj žive ipak jednom ponovo postati Srbija, ko smatra da je dozvoljeno lagati te ljude, a u svrhu sopstvenog održanja na vlasti, neka tako glasa.
Ko smatra da je premijer Djidjić ubijen "jer se mača laćao", ko smatra da je posao ministra unutrašnjih poslova i generalnog direktora javnog servisa ogleda i u poverljivim, tajnim i protivzakonitim razgovorima sa prvooptuženim za mučko ubistvo njihovog najvećeg političkog konkurenta, neka tako i glasa.
Kome je Ceca slika naroda, ko razume pijane majmune, kako toksinirani pilje u pikslu i dižu ruke u V, samo da mu u Guči na uvo zapišti truba, da mu zasvira možda upravo onaj čiju je cigansku majku psovao, pljuvao, često i batinao na ulicama ama baš svih gradova Srbije, taj neka tako i glasa.
Koga nije bilo sramota Borine pesme, neka glasa, ako ume.
Ali, kome nije bilo dovoljno samo da mu se kaže - ja s pesmom nemam ništa, ja osudjujem bezobzirno vredjanje, a da istovremeno otvoreno planira paktiranje sa onima koji su - baš tako kako su nakaznu pesmu poručili i platili i to Kosovo već odavno svojom impotentnom i kukavičkom politikom prodali, ljude iz ove zemlje najurili, lopove, ubice i secikese veličali, a običan, normalan svet prezreli, taj opet nek glasa tako.
Ko hoće zemlju bez Ratka Mladića, neka glasa tako.
Koga je sramota tuče na Australian Openu, prvog nasilja medju navijačima u istoriji tenisa, zbog koje nas od juče čitav svet ponovo gleda sa neskrivenim gadjenjem, neka glasa tako.
Ko misli da je hrabrost, odgovornost i obaveza reći - Srbija je mala, jer smo je mi sami rasparčali, neka glasa tako.
Kome je dosta laži i ko bi da više proguta tu najveću žabu i to odmah, pa da se i to mučenje završi, pa da mu dete možda ipak zauvek ne ode iz zemlje, neka glasa za ono što mu je važnije.
Moj otac, moja majka, moje kolege i prijatelji, gomila normalnog, običnog sveta oko mene, zgrožena nad idejom da u budućoj vladi mogu, uz pobednike, da sede i glavni predstavnici ove, sadašnje vlasti na izdisaju, glasaće u nedelju vodjeni time.
Moja majka ne hrani nos, moj otac ne hrani venu. Oni u nedelju izlaze da spreče paktiranje sa Legijinim poverenicima, sa plaćenicima sopstvene sujete, sa onima koji će da žrtvuju narod, da bi nebesku Srbiju spasli.
Sedim ovde, u ovoj lepoj zemlji, u koju se nikada ne bih preselila, da sam ikako drugačije mogla i koja mi nikada, nikada, nikada neće zameniti tu, tamo, usranu i moju. Sedim ovde i nadam se.
Biljana Srbljanović (18 Januar, 2007 - 22:23)
Iako smatram da blog nije zvanični medij i da izborna ćutnja za nas nije obavezujuća, poštujem molbu Dejana Restaka, da mu lažni legalisti ne zajašu za vrat. Sad kada im je vreme da sjašu.
Pa, pre nego što nam zalepe usta, a naivno na javnom servisu, na primer, puste remek delo državnog reditelja (i to svake države sa dovoljno novca za svoje miljenike, od mitinga na Gazimestanu na ovamo), filma u kojem neki prkosni Srbin prkosno pokazuje svoje prkosno dupe neopisivo glupom neprijatelju i time pokaže kako Srbin Kosovo u stvari ne da i onda kada ga upravo daje, da kažem šta ja mislim. Mislim da su izbori važni, jedni od najvažnijih do sada. Mislim da je glasački listić najače sredstvo borbe. Mislim da je svaki glas važan, svaki je odlučujući. I mislim da treba da glasamo po sopstvenoj savesti, ali svesni potpuno posledica. Ovo nije šala. Ovo nije detinjasto prepucavanje oko video spotova, viceva, i-tube zajebancija. Ovo je pitanje opstanka naše zemlje.
Ko smatra da je Kosovo naše, uprkos izgubljenom ratu i kapitulaciji koju smo potpisali, uprkos tome što tamo vec sedam godina o svemu odlučuju inostrane trupe, tamo gde srpski premijer, a ni predsednik, ne mogu ni nogom da kroče, a da predhodno ne potraže i ne dobiju neizvesnu dozvolu od medjunarodne komande nekadašnje srpske pokrajine, neka glasa tako kako misli.
Ko smatra da zavlačenje, laganja i varanje jadnih ljudi koji su ostali da žive u srpskim etnički čistim enklavama, bez ikakve želje, a ni mogućnosti da ikada obnove pokidane veze i ponovo započnu suživot sa većinskim stanovništvom teritorije koju smo, de facto, izgubili kumanovskim sporazumom, ko smatra da je podlo laganje Srbima sa Kosova u lice, da će teritorija na kojoj žive ipak jednom ponovo postati Srbija, ko smatra da je dozvoljeno lagati te ljude, a u svrhu sopstvenog održanja na vlasti, neka tako glasa.
Ko smatra da je premijer Djidjić ubijen "jer se mača laćao", ko smatra da je posao ministra unutrašnjih poslova i generalnog direktora javnog servisa ogleda i u poverljivim, tajnim i protivzakonitim razgovorima sa prvooptuženim za mučko ubistvo njihovog najvećeg političkog konkurenta, neka tako i glasa.
Kome je Ceca slika naroda, ko razume pijane majmune, kako toksinirani pilje u pikslu i dižu ruke u V, samo da mu u Guči na uvo zapišti truba, da mu zasvira možda upravo onaj čiju je cigansku majku psovao, pljuvao, često i batinao na ulicama ama baš svih gradova Srbije, taj neka tako i glasa.
Koga nije bilo sramota Borine pesme, neka glasa, ako ume.
Ali, kome nije bilo dovoljno samo da mu se kaže - ja s pesmom nemam ništa, ja osudjujem bezobzirno vredjanje, a da istovremeno otvoreno planira paktiranje sa onima koji su - baš tako kako su nakaznu pesmu poručili i platili i to Kosovo već odavno svojom impotentnom i kukavičkom politikom prodali, ljude iz ove zemlje najurili, lopove, ubice i secikese veličali, a običan, normalan svet prezreli, taj opet nek glasa tako.
Ko hoće zemlju bez Ratka Mladića, neka glasa tako.
Koga je sramota tuče na Australian Openu, prvog nasilja medju navijačima u istoriji tenisa, zbog koje nas od juče čitav svet ponovo gleda sa neskrivenim gadjenjem, neka glasa tako.
Ko misli da je hrabrost, odgovornost i obaveza reći - Srbija je mala, jer smo je mi sami rasparčali, neka glasa tako.
Kome je dosta laži i ko bi da više proguta tu najveću žabu i to odmah, pa da se i to mučenje završi, pa da mu dete možda ipak zauvek ne ode iz zemlje, neka glasa za ono što mu je važnije.
Moj otac, moja majka, moje kolege i prijatelji, gomila normalnog, običnog sveta oko mene, zgrožena nad idejom da u budućoj vladi mogu, uz pobednike, da sede i glavni predstavnici ove, sadašnje vlasti na izdisaju, glasaće u nedelju vodjeni time.
Moja majka ne hrani nos, moj otac ne hrani venu. Oni u nedelju izlaze da spreče paktiranje sa Legijinim poverenicima, sa plaćenicima sopstvene sujete, sa onima koji će da žrtvuju narod, da bi nebesku Srbiju spasli.
Sedim ovde, u ovoj lepoj zemlji, u koju se nikada ne bih preselila, da sam ikako drugačije mogla i koja mi nikada, nikada, nikada neće zameniti tu, tamo, usranu i moju. Sedim ovde i nadam se.
