Размишљања тинејџерке Хелен:
20.3.1984.
''Тренутно размишљам о својој будућој деци. Биће их најмање четворо: Дејан, Стефан, Јована и Милена. Биће рођена тим редоследом, а разлика ће бити по могуству што мања, око годину дана. Биће плави и нежни, несташни и паметни.
Имаћемо кућу са великим двориштем, имаћемо пса који ће се звати Драгуљче и биће расе комондор. Имећемо велику терасу, много дрвећа у дворишту, енглеску траву и руже.
У дневној соби ће бити камин и клавир, биће старински удешена: икона, зидни сатови, библиотека....У поткровљу ће бити мој атеље са великим светларником.
Свуда ће бити моје слике по зидовима.
Возићемо спачека којег ћу ја лично намоловати да буде шарен.
Све је ово лепо. А муж?
Планирам да се удам око 27. Он ће бити годину две старији. Висок, јако висок, снажан, витак, фино грађен, дугачке трепавице, изузетно лепе очи, велика лепа уста, нека откачена фризура...
Неће се облачити стандардно: сако, кравата...него неким сасвим својим стилом, помало романтичарски. Образован, начитан, обавезно помало уметничка душа, интелигентан, мора да воли децу, да уме да се игра, да (подвучено-прим.Х.) не носи браду, бркове и пругасте пиџаме, да цени себе, и мене наравно, да може да ми пружи утеху и заштиту, да буде јака личност, симпатичан, да уме да се зеза, али да све то буде на висини, да свира гитару или клавир, да воли блуз и џез, да не буде љубоморан и напрасит, него миран, сталожен, нежан, да игра тенис или кошарку, да прича клинцима приче, да их носи на врату и да их учи песмице, да уме да кува, да ме сматра потпуно равноправном, да пере судове и залива цвеће, ДА МИ НЕ СМЕТА ДОК СЛИКАМ, да буде задовољан животом, да сакупља сатове или телефоне, да никад не носи оне шарене мушке чарапе него једнобојне, да воли путовања, књиге, слике, цртане филмове, да има неговане руке и косу, да не буде јако длакав, да воли живот, клинце и мене, наравно!''
(Ако има такијех, са таквом кућом....родићу му четворо деце! 8-) )