Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Prva generacija partizana iskreno je verovala u kult revolucije i prinosila mu klasne neprijatelje pred žrtveni oltar. Njihova osionost i zadrtost najbolje se ogleda u životnom putu Miloša Minića, od vojnog tužioca koji je olako slao u smrt do doživotnog čuvara tajne o grobu Đenerala. Pošto ništa nije toliko tragično da jednog dana ne izgleda smešno – tako se i istorijski portret ovog tužioca groteskno pretvorio u crtani lik partizanskog kurira koji guta hartiju da poruka ne bi pala u ruke neprijatelja.
Druga generacija (sinovi) partizana se više koristila revolucijom nego što je verovala u nju i imala je dva krila. Prvo, koje su činili krvni potomci visokih funkcionera za koje su bila rezervisana najbolja mesta na univerzitetima, u privredi i spoljnim poslovima, i koji su rano otkrili zavodljivost zapadnog stila življenja. I drugo krilo, koje su činili labavi ideološki potomci režima koji su koristeći zdravu provincijsku vitalnost stizali do partijskog vrha uz pomoć „moralno-političke podobnosti” ili dva svedoka.
Treća generacija (unuci) partizana u svojoj razumljivoj površnosti potiskuje ideološke grehe predaka i zainteresovani su samo za materijalna dobra i veze koje su nasledili. Oni su kult revolucije zamenili kultom potrošačkog društva i ne vide potrebu čak ni za izvinjenjem potomcima „domaćih izdajnika”.
Ovako bi izgledala generalizacija nosećih generacija „dece komunizma”, njihovih sadržaja i mutacija na istorijskom putu ideološkog kolabiranja. Ali kao i svaka generalizacija i ova ne može dati potpunu sliku jer ne uključuje prelazne forme ovog, za širu javnost neravnodušnog fenomena, kao i dijalektičku komponentu; velika je razlika između onoga što se osamdesetih smatralo „decom komunizma” i onoga šta se pod tim pojmom danas podrazumeva. Olako proglašavanje biološke komponente kao jedinog putokaza bitno zamagljuje pogled i često vodi na kriv put. Primera je mnogo, a možda je najbolji Aleksa Đilas koji se kao utemeljeni intelektualac bitno razlikuje od današnjeg bratstva dece komunizma, kako po suštinskim shvatanjima države, tako i po kvalitetu dela. Potraga za biološkim faktorom najčešće nas dovodi do srca antičke tragedije, tužnog fenomena da grehe očeva nekom kosmičkom pravdom plaćaju nevina deca: nesrećni slučajevi, „omiljeni otrovi” ili samoubistva.
Tačno je da pripadnici današnjeg klana dece komunizma dolaze iz etabliranih komunističkih porodica. Tačno je i da su osamdesetih mahom bili regrutovani u privilegovanu oblast diplomatskih poslova ili monopolizovanu spoljnu trgovinu. Tačno je i da su predstavljali ideološki mekši i vizuelno moderniji deo tadašnje vladajuće nomenklature, kao i da nisu imali surovost očeva. Tačno je i da su devedesetih, nakon raspada bivše YU, uhlebljenje mahom pronašli u nevladinom sektoru. Jednostavno su preko noći zamenili dresove i nastavili da kao i u hladnoratovskom periodu disciplinovano i profesionalno obavljaju postavljene zadatke. Oblikovani u mladosti u skojevskom duhu i sa jasnim parapolitičkim ciljevima, brzo su zamenili ideološke pojmove u vokabularu i nastavili staru podaničku praksu. Jezik isključivosti i aroganciju jednoumlja samo su prekodirali na globalnu mantru, pa kada govore o evropskim integracijama i ljudskim pravima, oni u stvari podsvesno kazuju o „samoupravnom socijalizmu” i „bratstvu i jedinstvu”. U osnovi titoisti koji nisu nikada prihvatili Brozovu smrt, svojom netržišnom egzistencijom u formi potpune zavisnosti od Budžeta, kao i nekritičkim obožavanjem Sile, ova deca komunizma u epizodi promovisanja liberalnih vrednosti predstavljaju čist plagijat našeg pozapadnjačenja. najviše šteti političkoj opciji za koju se zalaže). Obrazovani na brifinzima i biltenima, posvećeni mnogo više formi nego suštini, agresivni u prečestim javnim nastupima, nesvesno podižu džinovsko ogledalo sopstvene antipropagande (tako dvojac Vučo-Biserko
Druga generacija (sinovi) partizana se više koristila revolucijom nego što je verovala u nju i imala je dva krila. Prvo, koje su činili krvni potomci visokih funkcionera za koje su bila rezervisana najbolja mesta na univerzitetima, u privredi i spoljnim poslovima, i koji su rano otkrili zavodljivost zapadnog stila življenja. I drugo krilo, koje su činili labavi ideološki potomci režima koji su koristeći zdravu provincijsku vitalnost stizali do partijskog vrha uz pomoć „moralno-političke podobnosti” ili dva svedoka.
Treća generacija (unuci) partizana u svojoj razumljivoj površnosti potiskuje ideološke grehe predaka i zainteresovani su samo za materijalna dobra i veze koje su nasledili. Oni su kult revolucije zamenili kultom potrošačkog društva i ne vide potrebu čak ni za izvinjenjem potomcima „domaćih izdajnika”.
Ovako bi izgledala generalizacija nosećih generacija „dece komunizma”, njihovih sadržaja i mutacija na istorijskom putu ideološkog kolabiranja. Ali kao i svaka generalizacija i ova ne može dati potpunu sliku jer ne uključuje prelazne forme ovog, za širu javnost neravnodušnog fenomena, kao i dijalektičku komponentu; velika je razlika između onoga što se osamdesetih smatralo „decom komunizma” i onoga šta se pod tim pojmom danas podrazumeva. Olako proglašavanje biološke komponente kao jedinog putokaza bitno zamagljuje pogled i često vodi na kriv put. Primera je mnogo, a možda je najbolji Aleksa Đilas koji se kao utemeljeni intelektualac bitno razlikuje od današnjeg bratstva dece komunizma, kako po suštinskim shvatanjima države, tako i po kvalitetu dela. Potraga za biološkim faktorom najčešće nas dovodi do srca antičke tragedije, tužnog fenomena da grehe očeva nekom kosmičkom pravdom plaćaju nevina deca: nesrećni slučajevi, „omiljeni otrovi” ili samoubistva.
Tačno je da pripadnici današnjeg klana dece komunizma dolaze iz etabliranih komunističkih porodica. Tačno je i da su osamdesetih mahom bili regrutovani u privilegovanu oblast diplomatskih poslova ili monopolizovanu spoljnu trgovinu. Tačno je i da su predstavljali ideološki mekši i vizuelno moderniji deo tadašnje vladajuće nomenklature, kao i da nisu imali surovost očeva. Tačno je i da su devedesetih, nakon raspada bivše YU, uhlebljenje mahom pronašli u nevladinom sektoru. Jednostavno su preko noći zamenili dresove i nastavili da kao i u hladnoratovskom periodu disciplinovano i profesionalno obavljaju postavljene zadatke. Oblikovani u mladosti u skojevskom duhu i sa jasnim parapolitičkim ciljevima, brzo su zamenili ideološke pojmove u vokabularu i nastavili staru podaničku praksu. Jezik isključivosti i aroganciju jednoumlja samo su prekodirali na globalnu mantru, pa kada govore o evropskim integracijama i ljudskim pravima, oni u stvari podsvesno kazuju o „samoupravnom socijalizmu” i „bratstvu i jedinstvu”. U osnovi titoisti koji nisu nikada prihvatili Brozovu smrt, svojom netržišnom egzistencijom u formi potpune zavisnosti od Budžeta, kao i nekritičkim obožavanjem Sile, ova deca komunizma u epizodi promovisanja liberalnih vrednosti predstavljaju čist plagijat našeg pozapadnjačenja. najviše šteti političkoj opciji za koju se zalaže). Obrazovani na brifinzima i biltenima, posvećeni mnogo više formi nego suštini, agresivni u prečestim javnim nastupima, nesvesno podižu džinovsko ogledalo sopstvene antipropagande (tako dvojac Vučo-Biserko
