Време самозванаца
„ЛАЖНИ КНЕЗ КОНСТАНТИН НЕМАЊА“
У историји многих нарoда забележени су разни пустолови који су, користећи мутна и немирна времена, варали и чак истицали своје право на овај или онај престо. Tих самозванаца било је неколико у руској историји. Неки од њих били су занимљиве историјске личности.
У нашој историји нема много таквих случајева и ови нису оставили виднијег трага. Од самозваних претендената на преста вредно је споменути "кнеза сербског Константина Немању" о коме се мало зна. Из неколико његових сачуваних писама види се да се издавао за последњег потомка династије Немањнћа која је владала „великим царством Бугарске"
„Последњи српски цар Цесар“, како на једном месту каже Константин, „погинуо је у бици на Косову у борби са Муратом. Србија је после тога дуго настојала да се ослободи ропства, али је тек 1807. године војска мог оца, кнеза Станоја, потпомогнута Карађорђевом војском и налазећи се под заштитом Русије, извојевала велике победе.“
А ко је уствари био тај кнез Станоје ког је Консрантин прогласио за свог оца? Говорећи о насиљу дахија и сечи кнезова, прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима помиње неког кнеза Станоја из села Затоке који је настрадао још на самом почетку устанка.
На Бечком конгресу
Из Константиновнх даљих бележака може да се закључи да он ништа није знао о Карађорђевим борбама с Турцима, о боју на Мишару или победи над видинским пашом. Самозванац истиче да су он и његов отац и после пропасти устанка 1813 године наставили борбу с Турцима. Заморена борбама, отоманска Порта најзад је признала независност Србије. Али, у међувремену су га отац и сенат послали руском цару Александру да од њега затражи заштиту и уз то, потражи Карађорђа и пита га зашто је напустио отаџбину кад се налазила у великој опасности.
Руски цар Александар, тврди Константин Немања, примио га је 1815. године у Шафхаузену, у Швајцарској. Самодржац га је тада позвао да с њим пође у Беч где ће се на конгресу о новом поретку у Европи, после битке на Ватерлоу и Наполеоновог пада, решавати и питање Србије. Говорећи о раду Бечког конгреса, Константин Немања тврди да се тада налазио у пратњи цара Александра који му је, наводно, био много одан.
За време бечких договора Константин је сазнао да му је умро отац Станоје. Из Србије је ускоро дошло изасланство да га позаве да се врати у земљу. Међутим, томе се успротивио сам руски цар Александар који је истакао да је важније да Константин остане на конгресу него да се врати у земљу.
Он га је саветовао да у Србији за то време, као своје заменике именује двојицу познатнх војвода – Милоша Обреновића и Вујицу Вулићевића. Све ово је, наравно, измишљено.
После Бечког конгеса, по повратку у земљу, Константин је, пролазећи кроз Влашку и Молдавију, срео групу Срба који су с Карађарђем побегли из земље. Они су му пришли да би се с њим вратили у земљу. Кад су стигли у погранично место Драгошан напао их је турски корпус од 1500 људи мислећи да су грчки бунтовници.
Бекство из Цариграда
Тада је и сам Константин био рањен у лево раме. Силистријски Мехмед-паша увидео је забуну, па је наредио прекид ватре и пустио Константина да са својим људима настави пут. У Сибињу (у Ердељу) су остали четири месеца да би Константин залечио рану.
Кад је стигао у Цариград, његов стари пријатељ Кустенгу-паша саветовао му је да сместа напусти град на Босфору јер ће у противном, султан сигурно да га осуди на смрт и погуби. Послушао је савет и на једном дубровачком броду стигао у Каламату, у Грчкој, а потом прешао на Крф.
Константин је, како сам каже, био уверен да га је кнез Милош оцрнио код султана само зато да би ојачао своју власт. Знајући за Карађорђеву судбину и плашећи се да га Милаш не отрује, Константин од гувернера Јонских острва затражио пасош за Париз.
Тамо је хтео да тражи заштиту од француског краља Луја ХVIII. Нa путу за град светлости свратио је у Рим где га је примио папа Лав ХII. Одатле је тражио визу за Милано, који је тада припадао Аустрији, где је затекао аустријског цара Франца I.
Тамошњи гувернер гроф Штрасолд веома рђаво се понео према Константину. Затражио је од њега да му покаже сва своја документа и пажљиво их прегледао, а нарочито "стари“ печат Немањића који је наследио од својих предака. Штрасолд му је онда саопштио да ће морати у Милану да остане око 20 дана. Најзад су га колима одвезли на швајцарску границу где су му дали пасош у коме није стајало ни ко је ни шта је по занимању.
„ЛАЖНИ КНЕЗ КОНСТАНТИН НЕМАЊА“
У историји многих нарoда забележени су разни пустолови који су, користећи мутна и немирна времена, варали и чак истицали своје право на овај или онај престо. Tих самозванаца било је неколико у руској историји. Неки од њих били су занимљиве историјске личности.
У нашој историји нема много таквих случајева и ови нису оставили виднијег трага. Од самозваних претендената на преста вредно је споменути "кнеза сербског Константина Немању" о коме се мало зна. Из неколико његових сачуваних писама види се да се издавао за последњег потомка династије Немањнћа која је владала „великим царством Бугарске"
„Последњи српски цар Цесар“, како на једном месту каже Константин, „погинуо је у бици на Косову у борби са Муратом. Србија је после тога дуго настојала да се ослободи ропства, али је тек 1807. године војска мог оца, кнеза Станоја, потпомогнута Карађорђевом војском и налазећи се под заштитом Русије, извојевала велике победе.“
А ко је уствари био тај кнез Станоје ког је Консрантин прогласио за свог оца? Говорећи о насиљу дахија и сечи кнезова, прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима помиње неког кнеза Станоја из села Затоке који је настрадао још на самом почетку устанка.
На Бечком конгресу
Из Константиновнх даљих бележака може да се закључи да он ништа није знао о Карађорђевим борбама с Турцима, о боју на Мишару или победи над видинским пашом. Самозванац истиче да су он и његов отац и после пропасти устанка 1813 године наставили борбу с Турцима. Заморена борбама, отоманска Порта најзад је признала независност Србије. Али, у међувремену су га отац и сенат послали руском цару Александру да од њега затражи заштиту и уз то, потражи Карађорђа и пита га зашто је напустио отаџбину кад се налазила у великој опасности.
Руски цар Александар, тврди Константин Немања, примио га је 1815. године у Шафхаузену, у Швајцарској. Самодржац га је тада позвао да с њим пође у Беч где ће се на конгресу о новом поретку у Европи, после битке на Ватерлоу и Наполеоновог пада, решавати и питање Србије. Говорећи о раду Бечког конгреса, Константин Немања тврди да се тада налазио у пратњи цара Александра који му је, наводно, био много одан.
За време бечких договора Константин је сазнао да му је умро отац Станоје. Из Србије је ускоро дошло изасланство да га позаве да се врати у земљу. Међутим, томе се успротивио сам руски цар Александар који је истакао да је важније да Константин остане на конгресу него да се врати у земљу.
Он га је саветовао да у Србији за то време, као своје заменике именује двојицу познатнх војвода – Милоша Обреновића и Вујицу Вулићевића. Све ово је, наравно, измишљено.
После Бечког конгеса, по повратку у земљу, Константин је, пролазећи кроз Влашку и Молдавију, срео групу Срба који су с Карађарђем побегли из земље. Они су му пришли да би се с њим вратили у земљу. Кад су стигли у погранично место Драгошан напао их је турски корпус од 1500 људи мислећи да су грчки бунтовници.
Бекство из Цариграда
Тада је и сам Константин био рањен у лево раме. Силистријски Мехмед-паша увидео је забуну, па је наредио прекид ватре и пустио Константина да са својим људима настави пут. У Сибињу (у Ердељу) су остали четири месеца да би Константин залечио рану.
Кад је стигао у Цариград, његов стари пријатељ Кустенгу-паша саветовао му је да сместа напусти град на Босфору јер ће у противном, султан сигурно да га осуди на смрт и погуби. Послушао је савет и на једном дубровачком броду стигао у Каламату, у Грчкој, а потом прешао на Крф.
Константин је, како сам каже, био уверен да га је кнез Милош оцрнио код султана само зато да би ојачао своју власт. Знајући за Карађорђеву судбину и плашећи се да га Милаш не отрује, Константин од гувернера Јонских острва затражио пасош за Париз.
Тамо је хтео да тражи заштиту од француског краља Луја ХVIII. Нa путу за град светлости свратио је у Рим где га је примио папа Лав ХII. Одатле је тражио визу за Милано, који је тада припадао Аустрији, где је затекао аустријског цара Франца I.
Тамошњи гувернер гроф Штрасолд веома рђаво се понео према Константину. Затражио је од њега да му покаже сва своја документа и пажљиво их прегледао, а нарочито "стари“ печат Немањића који је наследио од својих предака. Штрасолд му је онда саопштио да ће морати у Милану да остане око 20 дана. Најзад су га колима одвезли на швајцарску границу где су му дали пасош у коме није стајало ни ко је ни шта је по занимању.
