Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
Bez nacionalističkih naočara, bez razrokosti i bez zamućenog pogleda!
Zato sam pristupila Koaliciji koju vodi Čeda Jovanović. Tako sam definisala odgovor na pitanje “zašto sam se opet politički aktivirala”. Kampanja Koalicije nema tajne kodove koje narod vešto prepoznaje da si i ti isti, da su ti svetinje iste, da si naš a ne belosvetski. U moje vreme, tokom devedestih, nije se moglo ni sanjati o prolasku na izborima bez debelih nacionalističkih naočara. Moja stranka je bila jedina (uz LSV) koja se otvoreno suprodstavila ratovima. Izjasnila se protiv srpskog nacionalizma i stvaranja velike Srbije. Vlast, brojni predstavnici inteligencije, crkve i vojske nisu mislili tako; doneli su odluku da se ratom i etničkim čišćenjem naprave srpske teritorije u Hrvatskoj i BiH. Etnički kritierijum je postao vladajući a “državotvornost” jedini cilj koji se mogao smisliti. Ništa nije bilo lakše nego izgovoriti da “tamo gde žive Srbi, to su srpske zemlje”. Već tada sam pomišljala: šta će biti sa Kosovom, pa ko tamo živi? Da li će se primeniti isti aršini o “etničkim zemljama”?
Najviše što su “antinacionalisti” mogli postići je da postanu koalicioni partner većih opozicionih stranaka. One su u svojim programima imale zapisanu veliku Srbiju. Ne bi ni bile velike da to nisu zapisale. A mali i pametni GSS takav zapis u svom programu nije imao. U tome je između njega i ostalih bila ključna razlika. A u svemu drugom, programi su bili slični: pravna država, ljudska prava, napredna ekonomija, socijala itd. Sva te druge lepe stvari nisu bile važne, nego samo ono prvo. Za vreme ratova nema politike. O životu se nije imalo bogzna šta reći, mada je bio bedan. Život je bio nevažan i nije bio tema. Nama, antisrbima, stalno se zameralo što nismo bili u stanju da smislimo neki pozitivan nacioanlizam, neki novi patriotizam. Tako da mi budemo patriote, a njih da smestimo u izdajnike. Mogao si da lupaš glavu sto godina, ali se ništa nije moglo smisliti. Oni su bili patriote a mi izdajnici, tu pomoći nije bilo.
Jedino se mogao misliti odlazak Miloševića. U to smo se svi utopili. Stranačke razlike su postale bleda pozadina koja više nikoga nije zanimala. Svako je imao šansu da se opet definiše, jednog dana, kada se oslobodimo.
Kada je to došlo i kada je došao Zoran, opcije budućnosti su se otvorile. Reforme, Evropa, moderna Srbija. “Svetska zavera protiv Srba” je bila odbačena kao “čista glupost”. Čujete to kad god slušate Peščanik. Debela nacionaonalisticka dioptrija se brzo tanjila. Što su se te naočare više tanjile, to su pucali novi vidici. Zoran je ubijen, ali su mogućnosti koje je on otvorio ostale.
I Zaista, gotovo neverovatno, i sasvim pouzdano, ova politička formacija, bez nacionalističkih primisli i boja, samostalno ulazi u parlament. Bez kompleksa i bez prilagođavanja velikima. Pred njima se ne odstupa ni za milimetar.
U čemu se to novo ogleda? Pa to ne može samo da se ispriča. Ne može se prepričavati šta se vidi s druge strane planine. Moraš i sam da promeniš položaj, da se pomeriš sa mesta da bi video nepregledno polje mogućnosti, s druge strane. Novo je i to da ima puno takvih koji to novo prepoznaju i vide, a da ne moraju da se menjaju ili da se leče od prethodnih bolesti.
Tako i ja, koja znam istinu odavno, moram da učim šta su mogućnosti Srbije. One nisu znanje kojeg bi se mogla dosetiti, nego baš to gledanje na stvari koje ne trpi stare dioptrije, i baš nikakvo popuštanje. Svaki put kada slušam te mlade lidere, ja sebi kažem “pa ovi se uopšte ne šale.” Hoće da dobiju srpske birače tako što bi Srbi u budućnosti radili neke sasvim druge stvari i to im se govori bez lažnih obećanja i bez namigivanja da se i sa Koštunicom može, i sa Palmom, sa Veljom i sa Zoranom Stojkovićem. Baš le o što se ne može i što se to glasno kaže.
Ne slušaju se više velike stranke, pa makar sve moralo da se počne od početka.
Zato sam pristupila Koaliciji koju vodi Čeda Jovanović. Tako sam definisala odgovor na pitanje “zašto sam se opet politički aktivirala”. Kampanja Koalicije nema tajne kodove koje narod vešto prepoznaje da si i ti isti, da su ti svetinje iste, da si naš a ne belosvetski. U moje vreme, tokom devedestih, nije se moglo ni sanjati o prolasku na izborima bez debelih nacionalističkih naočara. Moja stranka je bila jedina (uz LSV) koja se otvoreno suprodstavila ratovima. Izjasnila se protiv srpskog nacionalizma i stvaranja velike Srbije. Vlast, brojni predstavnici inteligencije, crkve i vojske nisu mislili tako; doneli su odluku da se ratom i etničkim čišćenjem naprave srpske teritorije u Hrvatskoj i BiH. Etnički kritierijum je postao vladajući a “državotvornost” jedini cilj koji se mogao smisliti. Ništa nije bilo lakše nego izgovoriti da “tamo gde žive Srbi, to su srpske zemlje”. Već tada sam pomišljala: šta će biti sa Kosovom, pa ko tamo živi? Da li će se primeniti isti aršini o “etničkim zemljama”?
Najviše što su “antinacionalisti” mogli postići je da postanu koalicioni partner većih opozicionih stranaka. One su u svojim programima imale zapisanu veliku Srbiju. Ne bi ni bile velike da to nisu zapisale. A mali i pametni GSS takav zapis u svom programu nije imao. U tome je između njega i ostalih bila ključna razlika. A u svemu drugom, programi su bili slični: pravna država, ljudska prava, napredna ekonomija, socijala itd. Sva te druge lepe stvari nisu bile važne, nego samo ono prvo. Za vreme ratova nema politike. O životu se nije imalo bogzna šta reći, mada je bio bedan. Život je bio nevažan i nije bio tema. Nama, antisrbima, stalno se zameralo što nismo bili u stanju da smislimo neki pozitivan nacioanlizam, neki novi patriotizam. Tako da mi budemo patriote, a njih da smestimo u izdajnike. Mogao si da lupaš glavu sto godina, ali se ništa nije moglo smisliti. Oni su bili patriote a mi izdajnici, tu pomoći nije bilo.
Jedino se mogao misliti odlazak Miloševića. U to smo se svi utopili. Stranačke razlike su postale bleda pozadina koja više nikoga nije zanimala. Svako je imao šansu da se opet definiše, jednog dana, kada se oslobodimo.
Kada je to došlo i kada je došao Zoran, opcije budućnosti su se otvorile. Reforme, Evropa, moderna Srbija. “Svetska zavera protiv Srba” je bila odbačena kao “čista glupost”. Čujete to kad god slušate Peščanik. Debela nacionaonalisticka dioptrija se brzo tanjila. Što su se te naočare više tanjile, to su pucali novi vidici. Zoran je ubijen, ali su mogućnosti koje je on otvorio ostale.
I Zaista, gotovo neverovatno, i sasvim pouzdano, ova politička formacija, bez nacionalističkih primisli i boja, samostalno ulazi u parlament. Bez kompleksa i bez prilagođavanja velikima. Pred njima se ne odstupa ni za milimetar.
U čemu se to novo ogleda? Pa to ne može samo da se ispriča. Ne može se prepričavati šta se vidi s druge strane planine. Moraš i sam da promeniš položaj, da se pomeriš sa mesta da bi video nepregledno polje mogućnosti, s druge strane. Novo je i to da ima puno takvih koji to novo prepoznaju i vide, a da ne moraju da se menjaju ili da se leče od prethodnih bolesti.
Tako i ja, koja znam istinu odavno, moram da učim šta su mogućnosti Srbije. One nisu znanje kojeg bi se mogla dosetiti, nego baš to gledanje na stvari koje ne trpi stare dioptrije, i baš nikakvo popuštanje. Svaki put kada slušam te mlade lidere, ja sebi kažem “pa ovi se uopšte ne šale.” Hoće da dobiju srpske birače tako što bi Srbi u budućnosti radili neke sasvim druge stvari i to im se govori bez lažnih obećanja i bez namigivanja da se i sa Koštunicom može, i sa Palmom, sa Veljom i sa Zoranom Stojkovićem. Baš le o što se ne može i što se to glasno kaže.
Ne slušaju se više velike stranke, pa makar sve moralo da se počne od početka.
